Višnjan, 3. 9. 2018.

KORADO KORLEVIĆ  je poznati hrvatski astronom iz Višnjana i rodonačelnik astronomije u Istri. Prema podacima Minor Planet Discoverers, jedanaesti je najproduktivniji tragač za asteroidima svih vremena. U okviru Astronomskog društva Višnjan, bavi se popularizacijom astronomije i nauke uopšte i edukacijom visokomotivisane dece.

Korado Korlević i Miša Bracić

Kada sam početkom septembra 2018. u Premanturi, na samom rtu Istre, u jednoj konobi kupovao domaću točenu istarsku malvaziju, videvši na buretu da je iz Višnjana, pitao sam kako se dolazi do tog mesta. Prvo što su mi rekli je da se tamo nalazi zvjezdarnica i da tamo živi Korado Korlević, najpoznatiji čovek u Istri, „čovek koji vam zna šta je bilo pre 5 milijuna godina i šta će biti za 5 milijardi godina”.

Ispred opservatorije na brdu Tičan, oko 3 km od Višnjana stigli smo kada i grupa učenika i nastavnika iz Vinkovaca. Bila je ovo prilika da Korada posmatramo kao predavača. Na živopisan način je deci unutar replike kamenog kruga ili astronomskog kalendara, to je nešto kao istarski Stounhendž, objasnio solsticij i ekvinocij – hiljadu godina čovekovog posmatranja i razumevanja odnosa neba i Zemlje i uticaja nebeskih događaja na ljude stalo je u pola sata njegove priče.

Razgovor smo vodili ispod borova pored opservatorije, a stara poslovica kaže: Reka se upoznaje plivanjem, a čovek u razgovoru.

Kao astronom poznati ste širom Istre i Hrvatske. O vama se priča i u Srbiji. Znaju vas na prostoru cele bivše Jugoslavije i šire. Ipak, recite nešto o sebi kao astronomu.

Za početak, da, poznat sam kao astronom, ali ja u stvari nisam astronom, ili bolje reći, po poslu i po tituli, po tome jesam, ali ja sam astronomiju završio putem edukacije, zato što sam trebao raditi nešto sa učenicima iz znanosti. Astronomija je bila najzgodnija ili najinteresantnija za uvesti nekoga u znanost, tako da sam postao astronom radeći sa učenicima na astronomiji. Nisam se ja odlučio biti astronom, nego je astronomija odlučila mene uzeti.

Šta ste po struci?

Profesor politehnike i informatike. U školi sam predavao sve osim glazbenog, jer kad si na seoskim školama mogao predavati, onda kada fali nastavnik, onda direktor kaže: „Pa ti bi mogao predavati engleski, hrvatski, likovno…”, šta god da je došlo, osim glazbe.

Šta su za vas astronomija, astrofizika, fizika, nauka?

Recimo da se ta definicija menjala kroz vreme. Znači, ona je bila i strast, i ovo i ono, sad je i posao, i hitni posao, i dalje je interesantna, ali se kroz godine to menja kao i definicija – šta je ljubav. Nije ona ista kad imaš petnaest godina i kada imaš pedeset. Tako da, astronomija je trenutno jedan jako, jako uglancani mamac koji koristimo kada hoćemo nekog uloviti na fiziku i matematiku, i ona i dalje izaziva čuđenje, ali je i dalje jedan veliki, veliki posao.     

Šta vam se najviše sviđa u astronomiji?

Najpre čitaš sve što ti dođe pod ruku. Tada ne možeš reći da astronomija ima neki dio. Dio kojim se mi bavimo, koji je naša specijalizacija, jesu mala tela Sunčevog sustava. Ona su nam posao i tu nije dovoljno reći sviđa, tu moraš biti u toku. To znači nekoliko sati dnevno čitati i paziti šta se tu dešava. To je onaj dio koji je posao. A astronomija, ona koja fascinira, to su slike. To je onaj dio u kojem svaki put kada se pojavi nova slika ostaneš bez teksta, fascinacijom čega tamo gore sve ima.

Vi se bavite praktičnom astronomijom?

Mi se bavimo najpraktičnijom astronomijom. Mi se bavimo, čak niti ne astrofizikom, nego se bavimo baš astronomijom. Naš glavni posao je poziciona astronomija. A onda se radi nešto astrofizike, fotometrije i slično. Ali naš glavni posao je postići najpreciznije moguće mjerenje položaja tih tela jer od toga ovisi izračun orbite i to je ona klasična astronomija gde više od toga nema.

Poznati ste po otkriću velikog broja asteroida, nekoliko kometa. Šta nam o tome možete reći?

Pa to je ono što sam rekao – to je jedan veliki posao. Ja se između ostalog znam baviti optimizacijom industrijskih procesa, jer mi je to struka. Kada sam došao i video kako astronomi to traljavo rade, onda su mi rekli: „Bože moj, ne bi li se to moglo srediti da to radi bolje?”. Mi smo onda digli broj merenja i posla za dva reda veličina. Onda se svi čude, kako to da su u Višnjanu otkrivene tisuće asteroida. Pa tako što smo išli raditi posao kako se posao radi. Zna se šta je optimizacija. To je radila američka vojska, projekti, lineari. Sad skoro svi rade na taj način, nema više onog prčkanja da se ti gubiš sa jednim nebeskim telom. Uhvatiš čim više toga odjednom i koristiš računare da ti pomognu. Tako da je taj posao izoptimiziran, sređen, teleskop je optimiziran. Sad napravite veliki posao, i to i radimo.

Komete?

Otkrili smo tri. Od toga su nam dvije ostale. Dvije su službeno otkrivene komete iz Višnjana.

Da li neki asteroidi nose vaše ime?

To se u principu ne radi. Ima jedan koji nosi moje ime. Ali je zvjezdarnica iz Parme, jedna italijanska zvjezdarnica, nazvala taj objekat po meni. Krajnje neskromno bi bilo otkrivati ih i nazivati po sebi. To bi bilo bolesno. Recimo da sam ga dobio na poklon. I to je malo preuranjeno. Obično se ranije to radilo tako da si ga dobio kao nadgrobni spomenik. Dobiti nadgrobni spomenik dok si živ malo je čudno.

Mnogi astronomi, mladi pa i stariji sanjaju da u svom dvorištu, bašti ili mestu imaju astronomsku opservatoriju. Vi ste taj san ostvarili. Kako?

Pa ja sam je imao i na tavanu doma. Za početak, da li to uopšte treba danas? Ja sam i ovoj deci koja su bila danas rekao na predavanju da za petnaest kuna ili dva evra mogu imati svoj teleskop i slikati preko mobilnog telefona kratere na Mjesecu; da nije pitanje toliko imati svoju zvjezdarnicu nego imati znanje i onda su sve zvjezdarnice sveta tvoje. Znači, ono imati nešto znam kako izgleda, namučiš se, napraviš i onda ne koristiš ako nemaš posao za to. Znači za pogledati Mjesec, planete, nešto od maglica čak ti ne treba tvoj teleskop. To možeš napraviti sa nekim od teleskopa od svojih drugova i kolega. Ako imaš posao za teleskop, onda se isplati kupiti teleskop i onda ga koristiti. Ali onda naprosto moraš biti toliko dobar, ali ako si toliko dobar onda ti i ne treba teleskop. Možeš dobiti posao. Evo sada Amerikanci traže jednog opažača na Katalina skaj serveju1 i nisu pitali da bude profesionalni astronom. Može komotno biti astronom amater, ali da zna posao. Svugde danas, kad kompanije traže programere, ne traže ti da li imaš diplomu, nego kad dođeš tamo daju ti zadatak i daju ti dva dana da ga rešiš, i ti možeš otići doma, a ko se vrati sa rešenim zadatkom, dobija posao. Tako da, danas je malo čudan svet oko toga.

Da li ste vi ovde uposlili opservatoriju?

Pa ova je jako u pogonu u poslednje vreme. Ova zvjezdarnica je sedma u svijetu po broju mjerenja opasnih objekata u 2018. Prošlog mjeseca otkrili smo 28 novih objekata, tako da ta zvjezdarnica jako radi. Trenutno znamo, još godinu i pol, kako poboljšavati da ostanemo u igri. Nakon toga moramo mijenjati optiku. Mi smo došli do limita same optike.

Koje su karakteristike vašeg teleskopa?

Ovo je jako specijaliziran teleskop – to je 3.000mm f2,9. To je jako, jako svijetla optika, prima puno svjetlosti. On je optimiziran za taj posao. On je inače bio f13. Mi smo ga doveli na f2,9 jer nam je trebala brza optika. Teleskop se stalno modificira. Nakon što smo ga dobili, praktički je stalno nov, nov, nov. Dodaju se novi djelovi, ili mijenjaju, stiže novi softver…

Svaki astronom je prvo bio đak. Vi se bavite pedagoškim radom, radite sa mladima. Recite nam nešto o tome?

Za početak, taj svijet se mijenja ili bolje reći djeca se mijenjaju. Nekad si radio tako da su deset godina iste metode palile. Nakon toga je to počelo da se mijenja, svakih pet, svake dve, sad svake godine. Ti dobiješ djecu koja imaju drugi interes i na drugi način treba raditi, na drugi način ih motivirati. Jako je komplicirano. Trenutno je jako komplicirano raditi konkurenciju internetu, ju tjubu i onome što je džumbus u medijima. I u načinu na koji se prezentira ima jako puno posla. I motivacija se mijenja, tako da trenutno radimo jako puno, baš na metodama kako tim novim generacijama to prikazati, kako ih motivirati na postignuće.

Kako odabirete decu?

Sama se javljaju. Ona biraju nas. Imaju na internetu podatke. Ko je u stanju nas naći i napisati sam sebi motivacijsko pismo, ti u principu i dolaze ovamo.

Koje nastavne metode koristite?

U principu, to je rad na projektima. Na kraju smo vidjeli da mora biti projekt, i taj projekt mora biti izazovan, nov, težak, kompliciran, kao ona mrkva koju magarac ne stigne uhvatiti, ili ju možda ponekad zagrize, ali dok je ne zgrize ima dosta toga da uradi. Imamo istraživačke projekte i taj posao se gura.

Album Astronomskog društva "Višnjan"

Šta vam je cilj u poslu sa mladima?

Relativno jednostavan – njima pokazati koliko su veliki ili koliko puno mogu; staviti ih u tešku situaciju, da rešavaju nešto teško, da počnu cijeniti sebe i svoje znanje, i da traže još.  Pre sedamdesetih Abraham Maslov je tražio koja je to najveća motivacija u psihologiji. Išao je gledati ko radi najluđe stvari i onda je našao da su to misionari – da odlučim ići zginut, možda me pojedu negdje, ali ja idem napraviti taj posao. Onda je tražio šta to motivira misionare. Jedan drugi je tražio šta motivira znanstvenike i recimo da je slično. To je neki pik-ekspiriens2, što pokušavamo ponuditi djeci. Jednostavno im pokazati da je to život koji se isplati, da je to strast, da je tu svega. Ponekad se razmišlja da oni tu nešto uče. Uče oni. Uči se uvijek na isti način, griješ stolicu, riješavaš zbirku zadataka i radiš sam. Ali tu dobiješ razlog zašto ćeš grijat stolicu i raditi sam.

U školi radite i druge naučne oblasti, ne samo astronomiju?

Astronomija je samo jedna sedmina od onoga što radimo ovdje. Trenutno su hemija i biologija udarne.

A fizika?

Ima fizike, ali fizika je vezana za nove tehnologije. Fizika je eksperimentalna i ne radimo je izdvojeno. Ona je uvek vezana za elektroniku, ona je uz mjerenja, uz senzore, uz pisanja softvera za senzore…

Koji je kapacitet škole?

Grupe su nam obično do trideset, a radna grupa nije više od pet učenika. Na projektu radi najviše pet ljudi. Ako ih je pet onda moraju postojati još i mentor i asistent.

Primate li nastavnike koji šalju decu?

Samo ako se sami jave. Mi imamo tječaj za nastavnike. Oni se moraju prijaviti i proći naš tječaj za mentore zato što ne želimo da se razlikuje način rada. Oni moraju djeliti našu misiju i viziju da mogu doći tu. Sto ljudi je sto ćudi i nisi uvek siguran da želiš da neko radi sa djecom bez obzira što je nastavnik. Ima nekih naših kolega koji su sačuvaj bože kakvi su i ne želiš ih tu.

Škola radi permanentno?

Za nastavnike imamo jednom godišnje tječaj, a ovo drugo se radi non-stop. Sad imamo malu pauzu i opet ide sledeća aktivnost.

I u toku zime?

Da, prije smo imali samo ljetnje, sada se radi non-stop. Neke će biti skroz čudne, koje se dogovore sa učenicima. Ova  grupa koja je bila sad prije, završila je posao, taj dio koji smo planirali, ali se videlo da možemo još jedan korak dalje. Dogovor je da negde sredinom jedanaestog mjeseca ta grupa dođe ovamo i radi pet dana da započne novi projekt koji će onda raditi doma. To nije ono, fiksno, oni kad se organiziraju jave da bi došli, mi kažemo dođite.

Imate li pansionski smeštaj u školi?

Kada traje škola, onda imamo to, a kada su sami organizirani, kao ova grupa, onda imaju, na raspolaganju su im kuhinja, frižider i hranu pripremaju sami. Takav je to program…

Sa kojim uzrastom dece radite?

Od devet do devetnaest godina. Povremeno nam dolaze i djeca mlađa od tri godine. To je projekat „Vrtić u šumi”. Njih vode njihovi vaspitači.

Šta predlažete mladim astronomima?

Za početak, ako su i mladi i astronomi, onda su promašili! Moraju biti mladi i radoznali i probati sve, a onda, nakon što su probali sve, kad već budu malo stariji mladi, neka se odluče za astronomiju, za nešto što ih zanima u njoj. Ali to trebaju raditi kasnije, negde kada budu imali osamnaest-devetnaest godina. Do tada moraju probati sve. 

Svetlosno zagađenje je danas veliki problem praktične astronomije. Šta mislite, kako se taj problem može rešiti?

Mi ga pokušavamo rešiti urgiranjem u medijima, donošenjem zakona i uredbi o svetlosnom onečišćenju, ratom sa firmama koje postavljaju svetlosno onečišćenje, pokazivanjem političarima da prije izbora ne treba prosvetliti birače nego pokušati malo drugačije to riješiti i nisam siguran da smo jako uspješni.

Onaj drugi deo koji riješavamo je softver. Svjetlosno onečišćenje više neće biti astronomski problem, nego će biti problem zajednice, problem zdravlja ljudi, problem krijesnica, problem noćnih životinja. Astronomija će se izvući van toga. Razvili smo tehnike, te možemo raditi iako nam smeta svjetlo. Ode se na onaj dio gdje ne svijetli toliko. Stave se filtri. Nije isti posao, naravno da je bolje bez, ali mi možemo raditi i sa tim. Pitanje je šta će biti kada budu ljudi shvatili da žive kraće od toga. Taj gradonačelnik, koji je stavljao uličnu rasvjetu i svijetli ljudima u sobu, kako će objasniti svojim građanima da oni umiru sada zbog tog svijetla što je vani na ulici i ulazi im u sobu.

Posao koji radite vas navodi na saradnju sa ljudima, ustanovama, institucijama.

Više-manje sa ljudima. Kako je Zvjezdarnica Višnjan nevladina i neprofitna organizacija, kao i u svim zemljama bivšeg socijalizma, to je kao da si klošar. Ako ti nemaš državu iza, onda si ti sirota velika. Tako da mi surađujemo sa jako puno institucija i znanstvenika, uglavnom vani, gde je potpuno normalno da zvjezdarnice nisu državne nego da pripadaju nekakvim zakladama. Kod nas je u državi gotovo nezamislivo da postoji nešto kao što je njemački „Maks Plank”, koji je zaklada i koji ima sve te institute. Kod nas je normalno da samo država to može imati, tako da se svi čude da mi postojimo i da smo toliko dobri.

Da li sarađujete sa državom i da li vam ona pomaže?

Pa idemo na projekte kao i svi drugi. Ponekad da, pomaže, ali uglavnom ne. Država nam uzima tri puta više nego što od nje dobijemo, kroz poreze. Tako da u ovom slučaju ne bih rekao da sarađujemo dobro sa državom.

Da li sarađujete sa nekim ljudima i ustanovama iz Srbije?

A gle! Ono, standardno, po poslu je tu Petnica. Znamo Kneževića, on je iz Osijeka, viđamo se po kongresima. Ljude iz Zvjezdare isto znamo. Hrpa djece dolazi kod nas, i mentori dolaze. Mi u Hrvatskoj nemamo dovoljno mentora za odradit sve te programe, tako da standardno dolaze ljudi ovamo pomagati na tom poslu iz Srbije, Bosne, Slovenije. Pre mjesec dana dva dečka i jedna cura iz Srbije su bili tu. Radili su i nastaviti će raditi posao na automatskoj detekciji supernovih zvijezda na slikama. To znači, da kako teleskop bude slikao, odmah će softver pregledavati sliku da vidi da li se pojavila neka zvijezda viška u galaksijama.

Ukoliko bismo se odlučili da sarađujemo sa vama, šta biste očekivali od nas, a šta mi od vas?

Uglavnom saradnju u edukaciji. Mi smo toliko specijalizirani u poslu astronomije, tako da nije da baš svako može raditi sa nama. Jako je komplicirano područje. Treba dobar teleskop i treba baš  dobar zanat za odraditi taj posao i suradnju. Ja se nadam da će neki od ovih učenika koji su bili tu to iskoristiti. Jer onaj teleskop dolje kod Prokuplja3 je predobar da se ne bi vrtio. Taj teleskop bi u poslu koji mi radimo bio super. Sada imamo nekoliko učenika koji su naučili kako se to tu radi i mogli bi i taj posao raditi tamo dolje. Tako da ćemo videti šta će biti. Osim toga, ove godine je Vladimir Benišek dobio jednu nagradu, od jedne zaklade u Americi za asteroide. Možda i on pokrene nešto tog tipa. Tako da ima posla.

Drugi deo posla je u edukaciji, ali daleko smo. Kad pogledamo, sa Petnicom je lepa suradnja, ali je ipak to osam sati vožnje, tako da nije praktično. Može se raditi razmena u učenju, ponekad se ode ili pošalje, kad oni imaju tamo neka događanja. Mi pošaljemo nekoliko učenika tamo, ali je sve to skupo i suviše komplicirano. 

Recimo da mi imamo učenike za koje procenjujemo da bi za njih bilo dobro da učestvuju u nekim vašim projektima. Koji je put ili način da ih pošaljemo kod vas?

Sve informacije postoje na sajtu, ali najčešće učenici dolaze preko Petnice. Ako su oni dobri u svom radu iz astronomije i fizike, obično Petnica šalje nekoliko stotina njih u inozemstvo svake godine. To je najzgodniji način koji im pokriva troškove puta i ostalo. Može se i mimo toga, ali je onda nešto kompliciranije.

Rekli ste negde: „Radiću dok mogu“. Kako nalazite inspiraciju da radite iako ste u penziji?

Ja sam, u principu, fri lenser, ili – ponekad ima plate, ponekad ne. Pre puno godina kada me je supruga pitala: „Šta nije uredu?”, ja sam rekao da ne mogu više raditi onako kako sam radio, i u školi i ovo i ono. Ona je rekla: „Daj otkaz.” Ja sam je pitao: „A obitelj?” – „Ja brinem o obitelji, a ti riješi taj svoj problem.” Moj problem još nije riješen, ni posle trideset godina, tako da se sad ne mogu povući. Taj dio treba odraditi do kraja. Čekamo novu generaciju, nekoga da može da uzme taj posao. A koliko vidite ovaj prostor okolo čeka hitno vrtlara: treba pokosit, počistit, baciti granje.

Ima jedan problem koji nam se sad javlja, sad kad si u godinama, djeca te doživljavaju, na neki poseban način – u početku imaju strah od tebe, a posle nekoliko dana shvate da nisi opasan, pa ti skaču po glavi. Zato je jako dobro imati njihove vršnjake ili druge, bliske po godinama. Shvatio sam da za raditi sa djecom moram imati asistenta koji će da preuzme taj deo bliskosti sa njima. Oni mogu reći, za par godina ću biti kao asistent, ne mogu biti kao on jer on je star i ne želim biti kao on. A posla ima puno. Tih letnjih škola sada imamo toliko da ne znamo šta ćemo napraviti više. Puknućemo po šavovima, moramo napraviti još jedan smeštaj i nove laboratorije.

Možete li nam reći još nešto, što nismo dotakli u ovom razgovoru?

Naša iskustva ne znam koliko mogu pomoći. Mi smo zaključili da nema vajde od male zvjezdarnice. Mi smo napravili zvjezdarnicu koja je bila relativno mala u vrijeme kada se još moglo nešto uraditi. I još uvek ima posla za male teleskope – Vladimir Benešek, radi svojim privatnim teleskopom fotometriju – ali trebaš biti jako, jako dobar. To nije više ono, sad ću amaterski raditi nekoliko sati, nego ti moraš godišnje odraditi stotine i stotine sati i to da budeš netko u tom poslu.

Zahvaljujemo se na prijemu i poučnom i podsticajnom razgovoru koji će biti inspiracija onima koji se odlučuju da se bave astronomijom i naukom uopšte,  kao i onima koji se bave edukacijom mladih.

Po završetku razgovora posetili smo Znanstveno-istraživački centar Višnjan, u kom smo razledali kabinete i laboratorije u kojima se obavljaju edukacija i rad na projektima, kao i paviljone u kojima su smešteni učesnici projekata i polaznici tečajeva i škola. U Palači Miani videli smo mesto gde se nekad nalazila stara astronomska opservatorija, a sedeli smo i u sali u kojoj se održavaju predavanja. U ovoj zgradi sve odiše astronomijom, slike i aplikacije na zidovima, police sa knjigama. 

Pre rastanka, dok smo prelazili trg, Korado se zaustavio ispred jedne smokve, nabrao slatkih zrelih plodova koje smo zajedno pojeli. Slatki ukus smokava nas je ponovo vratio na zemlju, najbolje mesto u svemiru za koje znamo.

[1] Catalina Sky Survey (CSS) je projekat NASA-e koji je u potpunosti posvećen otkrivanju i praćenju objekata koji se kreću ili se nalaze u blizini Zemlje. Baza je smeštena na Univerzitetu u Arizoni, u okviru Lunarne i planetarne laboratorije u Tuksonu (Arizona, SAD) (Prim. M. Bracić).

⌈2⌉ „Peak-experience“, eng. vrhunsko iskustvo, termin A. Maslova u njegovoj teoriji motivacije ličnosti. (Prim. M. Bracić)

⌈3⌉ Teleskop „Milutin Milanković” u astronomskoj opservatoriji na Vidojevici, nedaleko od Prokuplja (prim. M. Bracić).

Razgovor vodio: Miša Bracić

INTERVJU SA KORLEVIĆEM ALBUM FOTOGRAFIJA 

ALBUM FOTOGRAFIJA ASTRONOMSKOG DRUŠTVA "VIŠNJAN"