Jupiter nije bio samo masivna planeta u nasem Sunčevom sistemu — prema novoj studiji, on je mogao imati presudnu ulogu u tome da Zemlja uopšte nastane i opstane. Bez njega, prašina i gas u ranoj fazi formiranja sistema verovatno bi se usmerile ka Suncu, sprečavajući formiranje ili stabilnost unutrašnjih stena.

Istraživači sa Rice univerziteta simulirali su rani protoplanetarni disk — i pokazali da Jupiter, dok je rastao, svojim uticajem remeti tokove materijala, stvara praznine (gap-ove), i time „štiti“ unutrašnje planete od destruktivnog klizanja prema Suncu.

Kako Jupiter interveniše u disku

• U ranoj fazi, gasni i prašinski disk oko mladog Sunca bio je podložan unutrašnjim silama i trenju — materijal teži da se polako kreće ka unutra, prema zvezdi.
• Kako bi se formirale planete, bilo je neophodno “zarobiti” deo tog materijala pre nego što nestane u Suncu.
• Jupiter, rastući, svojim gravitacionim uticajem otvara prazninu u disku — time se disk deli u unutrašnji i spoljašnji region. To sprečava slobodno mešanje materijala i zaustavlja pritisak ka unutrašnjim orbitama.
• U odsustvu takvog “štita”, ogromni delovi materijala bi, umesto da se skupljaju u stene kao Zemlja, jednostavno spirali prema Suncu i bili potrošeni.

Zahvaljujući ovome, Zemlja, Venera i Mars su imale priliku da iz rasta planetesimala izgrade stabilne stene, bez opasnog “usisavanja” u centralnu zvezdu.

Hemijski tragovi i meteoriti: dokazi “blokade”

Jedna intrigantna posledica “blokade” koju formira Jupiter jeste to što meteoriti iz unutrašnjeg i spoljnog regiona pokazuju različite izotopske potpise — to sugeriše da materijali nisu međusobno mešani tokom kritičnih faza formiranja. Jupiter je, dakle, delovao kao filter i razdelnik.

Takođe, neke klase meteorita (npr. hondriti) formirale su se relativno kasno — ovo se uklapa sa idejom da je tok materijala bio kontrolisan i usporen, dopuštajući da se planetesimale nastave da rastu naknadno.

Povezanost sa posmatranjima mladih zvezda

Model koji predlaže stvaranje praznina u disku nije samo teorijski: teleskopi poput ALMA (Atacama Large Millimeter/submillimeter Array) već posmatraju prstenove i spiralne strukture u diskovima mladih zvezda, koje se savršeno uklapaju s predviđanjima simulacija.

Ove slike nam daju “sirovu snimku” procesa koji je, naša istraživanja sugerišu, odigran i u našem sopstvenom Sunčevom sistemu — sa Jupiterom koji deluje kao arhitekta stabilnosti.

Popularno: Priča o “Jupiterovom štitu”

Zamisli Sunčev sistem kao prstenastu reku materijala (prašina + gas) koja se stalno vuče prema Suncu – nalik laganoj nasipanoj vodi. Bez ikakve barijere, sve bi te struje materijala jednostavno nestale u vrelom središtu.

Sada zamisli da Jupiter, dok je tek nastajao, sagradi barijeru — ogromni kamen u sred reke — koja odvodi tokove oko sebe i sprečava da voda (materijal) jednostavno ode. Tako, dermatološki rečeno, Jupiter je bio zid, štit, kontrolor: deo materijala je morao da zastane, taloži se, stvara uži unutrašnji region gde su se stene (planete) mogle formirati.

Bez tog zida, unutrašnji region bi bio “preleđen” materijalom koji klizi, i stene ne bi imale šansu da se stabilno formiraju. Dakle, Jupiter nije samo jedna od planeta — on je bio ključni igrač u scenariju nastanka Zemlje.

Zaključak

Nova studija otvara fascinantan pogled na ulogu koju Jupiter može da ima — ne samo kao veliki plinoviti džin, već kao guardian (čuvar) unutrašnjih planeta. Bez njega, priča o Zemlji u opasnosti možda nije bila puka spekulacija, već realna alternativa.