Indeks članaka

Za ličnost 2008. godine urednički kolegijum nedeljnika "Vreme" jednoglasno je izabrao Vigora Majića, direktora Istraživačke stanice Petnica, po jednom kriterijumu, pozitivnom doprinosu unapređenju društvenih institucija. Vigor Majić neraskidivo je vezan za nastanak, razvoj i opstanak Petnice, kao jedinstvene naučne i obrazovne ustanove u Srbiji. S velikim i razuđenim timom bivših i sadašnjih petničara, Majić je više od četvrt veka razvijao jedan sasvim autentičan model izvanškolskog obrazovanja, uspevajući da zadrži visok nivo kvaliteta i širok uticaj na čitave generacije mladih ljudi, ali i stotine nastavnika. Petnica je danas jedan od retkih, svetski prepoznatljivih brendova iz Srbije

Piše: Slobodan Bubnjević, Nedeljnik VREME

Foto Vreme
Foto Vreme

Možda za samog Vigora Majića niste čuli, ali za Petnicu znate svakako, isto kao što je njeno ime poznato u Mikroneziji, u Bostonu ili Londonu. Kao direktor Istraživačke stanice Petnica, Vigor Majić u ovom nastavnom centru, podignutom u selu pored Valjeva, svake godine okuplja na stotine učenika, studenata, profesora i istraživača.

Jedino doba godine kad Petnica nije uzavrela od entuzijazma, svakojakih ideja i dobrog raspoloženja mladih ljudi jeste početak januara, vreme kad je jedan celogodišnji obrazovni i naučni ciklus okončan i sprema se sledeći. U Stanici zato zatičemo tišinu i neugažen sneg koji je prekrio brdo iznad Petničke pećine, jezera i sela. Veliki nastavni centar i stacionar su gotovo pusti.

Vigor Majić nas dočekuje u svojoj kancelariji u upravnoj zgradi, paviljonu iza restorana, koji je među polaznicima poznat kao "dole, kod Vigora". Zajedno s najbližim saradnicima, on iščekuje dolazak novog, dvadeset i sedmog talasa od hiljadu polaznika koji će pohađati preko 130 pažljivo osmišljenih kurseva, seminara i kampova, kako bi u tom poslu ovladali raznim naučnim, ali i korisnim nenaučnim znanjima.

Većina će izdržati do kraja ciklusa, mnogi će dolaziti i sledećih godina, a neki od njih će, kad kroz mnogo godina na elitnim svetskim univerzitetima budu spremali svoje prave naučne radove, ostati u kontaktu sa Stanicom. Neki od njih će čak pokušati da, uz pomoć moćnije tehnologije, ponovo izvedu svoje naizgled naivne učeničke zamisli, osmišljene i ohrabrene u Petnici, da ih potvrde ili opovrgnu.

"Mi priznajemo da među decom sa kojom radimo ima one koja su pametnija od nas", kaže za "Vreme" Vigor Majić. "Ne znamo koji su to, ni koliko su pametniji, ali moramo da ih strašno poštujemo. Ne smemo da ih potcenjujemo, jer ako im mi kažemo da nešto ne može, možda će oni sutra vrlo kompetentno dokazati da to može. U svakoj generaciji nađeš nekog ko će sutra biti jako visoko. I kažeš, kako je lepo što ih znam."

"Vreme": Posle 26 godina rukovođenja Petnicom izabrani ste za ličnost godine. Da li sada, iz te perspektive možete reći koja vam je od svih tih godina bila najteža?

Vigor Majić: Teško je reći kad je bilo najteže. Ne bih bio pošten da sad izvlačim da li je najgora bila godina hiperinflacije, kad je Stanica bila na ivici gašenja i kad su se mnogi drugi vredni programi u Srbiji ugasili i nestali. Ili je to bilo negde pred kraj devedesetih, kad je došlo do velikih političkih previranja u Srbiji i kada je konzervativni deo establišmenta prepoznavao Petnicu kao opasan rasadnik proevropskih i prosvetskih ideja. Ili pak ovih poslednjih godina, s obrnutim ponašanjem, kad imate puno slatkorečivosti i pohvala, a sa druge strane imate zavrtanje slavina. U početku je, naravno, bilo najslađe. Tad nismo ni primećivali neke teškoće koje danas osećamo, rizike koje prepoznajemo. Bilo je više entuzijazma. Sada entuzijazam prepuštam mlađim kolegama koji vode programe. Ja moram da budem oprezan i da im obezbedim uslove da njihov optimizam funkcioniše.

Petnica se po modelu izvanškolskog obrazovanja svuda uglavnom vidi kao jedinstveno mesto u svetu. Kako to objasniti?

Vigor Majić, Foto Vreme
Vigor Majić, Foto Vreme

Ima mnogo pokušaja da se to objasni. Lično sam pristalica toga da smo bili u jednoj neobičnoj poziciji i da smo iskoristili njene prednosti. U razvijenim zemljama koje bi mogle da naprave Petnicu preko noći, imaju sredstava i fondova, nema toliko motivacije.

Naime, tamo imate dobro osmišljen rad u školama koje su dobro opremljene. Kad učenika nešto dodatno zanima, on jednostavno ima uslova da se time bavi u školi. S druge strane, oni imaju i drugo okruženje, kulturu života, mladima su na raspolaganju atraktivni muzeji, centri, biblioteke, sve čega kod nas ima veoma malo.

A u odnosu na manje razvijene zemlje, pa i zemlje u neposrednom okruženju, mi smo tokom osamdesetih ipak imali jednu relativno razvijenu infrastrukturu naučnih i obrazovnih institucija. Imali smo puno ljudi u nauci koji su obišli svet i koji su razumeli zašto je to značajno. Imali smo osećanje bliskih promena, približavanja Evropi.

Poziciju u kojoj je Petnica nastala dobijamo kad spojimo iskrenu podršku nauke i politike, gde obe strane znaju šta je potrebno, s tim da naše škole nisu imale dobre uslove, iako su bile vrlo motivisane da pošalju tu decu negde gde mogu da rade dobre stvari. Naravno, postoje danas institucije i programi koji su slični Petnici. Mi smo samo našli recept za jednu čajnu mešavinu koja odgovara uslovima klime i tla i dobro pomaže kod hroničnih oboljenja u društvu.

Kako ste Vi lično ušli u to da se bavite vanškolskim obrazovanjem?

To je bilo dosta izazovno za mene. Mislim da je i dalje tako za kolege koji su skorije došli u Petnicu. Praviti neku instituciju na jedan nezavisan način i imati odrešene ruke za zanimljive ideje, to je definitivno izazovna stvar.

Zanimljivo je da posle studija niste otišli u nauku?

Mene je nauka generalno interesovala, ali sam jako rano shvatio da je ona mnogo širi prostor od naučnog istraživanja. Voleti nauku ne znači da čovek mora biti istraživač, već da može da se bavi naukom na razne druge načine. Naučno obrazovanje je jedna stvar, naučno novinarstvo druga, naučna politika je treća stvar. Kada bi svi oni koji vole nauku postali naučnici, nauka bi propala. Da bi nauka bila uspešna, treba da ima dosta onih koji vole nauku, ali sede u parlamentu, i onih koji su novinari, nastavnici, sponzori, biznismeni, pa i samo roditelji. I onda oni koji se naukom bave profesionalno mogu lepo da se bave naukom u podsticajnom okruženju. Ako svi odu da se bave naukom, neće imati ko da ih podrži, da im pomogne, nađe uslove, stvori klimu i propašće stvar.

Celu karijeru ste, još od studija, proveli u Petnici, ali ste radili i kao novinar, a početkom devedesetih i kao urednik nauke u nedeljniku "Vreme"?

O, teško je reći šta je karijera. Bavio sam se raznim stvarima, pa i novinarstvom. Pisao sam i za "Galaksiju", studentske i omladinske listove. Kao student sam počeo i ne znam da li bih bio uspešniji da sam se opredelio za neku drugu oblast. Pisao sam i reportaže i prikaze, ali posle sam se više vezao za naučno novinarstvo. Volim da to i dalje čitam i pratim.

Kako ste došli u Petnicu i toliko ostali u njoj?

OSNIVANJE STANICE:
OSNIVANJE STANICE:

To obično ne počinje nikakvim specijalnim događajem ili nekom veoma jasnom vizijom i namerom. Ljudi koji su u nekom poslu najčešće su suočeni sa jednom, stalnom dilemom, da nastave ili da odustanu.

U Petnicu sam došao kad je to na neki način već bilo formirano. To je imalo unekoliko jednu drugačiju viziju. Bilo je pre svega zamišljeno da se iskombinuje nešto kao studentsko ili učeničko odmaralište, nastava u prirodi i jedan servis školama i nekakav centar gde će se organizovati relativno lokalna stručna podrška u oblastima zaštite prirode i zaštite kulturnih spomenika. Ali, to jednostavno nije moglo tako da ide. Bilo je naivno verovati da se to može dobro kombinovati i opstati.

Sticajem raznih okolnosti ja sam se u jednoj fazi našao, imam utisak, možda i kao kritičar. Pripadao sam onoj grupi ljudi koja je verovala da ima smisla probati da se napravi jedan celovit, osmišljen program rada s mladima koji hoće nešto više. Da nešto ozbiljno nauče, nešto ozbiljno pokušaju da rade. Tu leži neka vrednost.

Imali ste rano prilike da se upoznate i sa radom u državnoj upravi?

Od sredine pa do kraja osamdesetih bio sam predsednik Izvršnog odbora Republičkog fonda za nauku. Bio sam poprilično mlad, ali sam se trudio da to čestito i pošteno obavljam, tako da sam tu stvorio jedan širok krug prijatelja.

Posle petooktobarskih promena bili ste zamenik ministra prosvete Gaše Kneževića. Zapamćeno je da ste vi bili jedini koji je podneo ostavku zbog uvođenja veronauke u škole.

To je samo priča. Mnogi su otišli u tišini. Ali, ne treba od toga praviti priču.

To je bio glavni razlog mog odlaska. Još kada su mi ponudili to mesto, postavio sam nekoliko uslova, pismeno, između ostalog i da ostanem profesionalno u Petnici i da u Ministarstvu budem samo godinu dana. I bilo je sasvim dosta. Sve drugo je dramatizacija, pa i priča o veronauci. Ona je svakako uticala da i ja i neki drugi ljudi u javnoj administraciji shvatimo da ne treba biti idealista u državnoj upravi. I da su političari u situaciji da prave kompromise koji se nekome više, nekome manje sviđaju. Uvođenje veronauke je bio kompromis. Mislim da je bio prevelik, ali ne znam koji su sve argumenti bili u igri. I da li ih iko zna osim Zorana Đinđića. I dalje verujem da ni on sam nije bio mnogo srećan što je to uradio.

Petnica se kao program ponekad poredi sa Benezetovim eksperimentom i sa Samerhilom.

Neosnovano i preterano. Petnica je neformalan program koji ne daje nikakve sertifikate i diplome, nema ocenjivanje, proveru znanja, testiranje i rangiranje. Zasniva se na potpuno dobrovoljnom dolasku i boravku. Težište u celom radu je da se polaznik stavi u poziciju da sam nešto radi. Ne da on bude slušalac predavanja i posmatrač programa, već da sam radi neke male projekte. To je dokazano najbolji mehanizam učenja i nema tu velike filozofije. Takvih metoda rada ima na stotinama mesta širom sveta.

Koliko se greši u tom procesu?

Pošto Petnica ne izdaje sertifikate i diplome učesnicima, ne meri formalno njihovo znanje, mi imamo i tu slobodu da možemo i pogrešiti. I dobro je tu slobodu sačuvati. Inače ćemo programe rutinizirati, pretvorićemo ih u neki šablon, koji može biti dobar, ali će da oteža svaku dalju inovaciju. Verujem da taj prostor za inovacije moramo sačuvati po svaku cenu. Dobro je imati jedan inovativni duh. Polaznici to dobro osete i oni to prihvataju. Nadam se da taj balans između slobode i uređenosti pažljivo održavamo.

Kako ste održali nivo programa?

Koliko god se smatralo da je Petnica inovativna ustanova, ona je u jednom smislu i vrlo konzervativna. Mi se držimo nekih principa koje smo napipali kao dobre i uspešne još u početku rada. Kao i sve dobre ustanove u svetu koje nam služe kao uzor, trudimo se da ne menjamo ono što se pokazuje da je dobro. Ako radiš nešto dobro, treba da probaš da to očuvaš. Da budeš vrlo oprezan, da ne uvodiš neke stvari samo zato što su pomodne. Mi nismo uvodili nikakve kurseve menadžmenta, preduzetništva, ljudskih prava, političke korektnosti i sl. Naš sistem je u stvari prvi put formulisan 1985. godine. Tada smo napravili dokument koji smo nazvali Principi organizovanja i rada ISP. To je, otprilike, ostao kostur koji i do danas funkcioniše. Takođe, slušamo, jako pažljivo slušamo bivše polaznike, dajemo im priliku da sami učestvuju u kreiranju programa, čak i da vode većinu programa. To je veoma važno.

Dodaj komentar