Godine 1950. dok je ručao sa kolegama u Los Alamos laboratoriji, naučnik i nuklearni fizičar Enrico Fermi postavio je svoje čuveno pitanje: "Gde su svi?" Ukratko, Fermi se bavio veoma važnim pitanjem koje muči ljudske umove od trenutka kada su shvatili da je Zemlja samo kap u beskrajnom univerzumu. S obzirom na veličinu i starost univerzuma i obilje sastojaka potrebnih za život koji se čini da postoje svuda, zašto nismo pronašli nikakve dokaze o inteligentnom životu van Zemlje?

Slika 1: Naša galaksia sadrži oko 200 milijardi zvezda. Smatra se da svaka zvezda ima svoje planetarne sistem. Zašto ne vidimo znake postojanja inteligentnog života?

Ovo pitanje je izrodilo brojna predložena rešenja još od Fermijevog vremena, uključujući poznatu Hart-Tipler konjekuturu (pretpostavka ili hipoteza na osnovu dostupnih dokaza ili logičkog razmišljanja, ali koja nije još uvek dokazana ili potvrđena) koja kaže da ne postoje kosmičke civilizacije. Drugi predlozi ističu kako je putovanje kroz svemir teško i zahteva ogromno vreme i energiju, zbog čega je verovatnije da će se vrste naseliti u grupama (umesto galaktičkog carstva) i da ćemo verovatnije naći primere njihove tehnologije (sonde i veštačku inteligenciju) nego samu vrstu. U nedavnom istraživanju[1], dostupnom kao OSF preprint, matematičar Daniel Vallstrom istražio je kako bi veštačka inteligencija mogla biti podjednako motivisana da izbegava širenje po galaksiji, što objašnjava zašto ih ne vidimo.

Hart-Tiplerova konjektura potiče iz 1975. godine kada je astronom Majkl Hart napisao rad pod nazivom "Objašnjenje odsustva vanzemaljaca na Zemlji"[2]. U samoj srži Hartovog argumenta je ideja da bi svaka vanzemaljska civilizacija koja se pojavila u Mlečnom putu u prošlosti imala dovoljno vremena da razvije međuzvezdano putovanje i uspostavi postavljanje svoje civilizacije u drugim zvezdanim sistemima. Potom bi slali svoje brodove dalje, što bi dovelo do stvaranja galaktičke civilizacije koja bi pokrivala većinu Mlečnog puta.

Gde su svi?

Na osnovu svojih izračunavanja, Tipler je utvrdio da bi civilizacija ograničena na manji deo brzine svetlosti (10%) mogla to postići u samo 650.000 godina - mnogo pre nego što je život i ljudska civilizacija nastala na Zemlji. S obzirom na činjenicu da nije postojao nikakav dokaz o bilo kakvoj civilizaciji (što je Hart nazvao "Činjenica A"), to znači da nije bilo vanzemaljskih civilizacija i da je čovečanstvo samo u univerzumu. Godine 1980, fizičar i kozmolog Frank Tipler otišao je korak dalje u svom radu "Ne postoje vanzemaljskih inteligentnih bića"[3], gde je koristio preciznije izračunavanje i Kopernikanski princip[4].

Takođe poznat kao Kozmološki princip, ovaj aksiom tvrdi da ni Zemlja ni čovečanstvo nisu u povlašćenom ili jedinstvenom položaju za posmatranje univerzuma. Drugim rečima, naša planeta, naš sistem i naša vrsta predstavljaju normu. U tom smislu, Tipler je teoretisao da bi vanzemaljska civilizacija bila podržana samoreplikantnim robotskim istraživačima (von Nojmanovim sondama) koji bi se širili iz sistema u sistem, olakšavajući dolazak doseljenika kasnije. Kako je napisao:

"Pored tehnologije rakete slične našoj, čini se verovatnim da bi vrsta koja se bavi međuzvezdanim komunikacijama posedovala prilično sofisticiranu računarsku tehnologiju... Pretpostaviću da će takva vrsta na kraju razviti univerzalni konstruktor koji se može samoreplikovati sa inteligencijom sličnom ljudskoj... i takva mašina u kombinaciji sa tehnologijom raketa današnjice omogućila bi istraživanje i/ili kolonizaciju galaksije za manje od 300 miliona godina."

Bez organskih bića, samo roboti

Ideja da se čovečanstvo verovatno neće susresti sa vanzemaljskom vrstom, već da bi moglo saznati za njihovo postojanje putem njihovih robotskih izaslanika, gotovo je nepobitna među mnogim istraživačima SETI-a. I svakako ima smisla. Zašto slati posadu na međugeneracijsko međuzvezdano putovanje prepuno opasnosti i bez garancije uspeha, kada možete poslati samoreplikantne robote? Osim što nisu ranjivi na kosmičko zračenje, ove sonde bi se mogle beskonačno širiti kroz galaksiju, prenoseći poruke pozdrava svima koje sretnu.

Pristalice ove ideje ukazuju na našu sopstvenu istoriju lansiranja sonda u duboki svemir. Od 1972. godine, čovečanstvo je poslalo pet sondi koje se trenutno nalaze u međuzvezdanom prostoru: Pioneer 10 i 11, Voyager 1 i 2, i New Horizons. Mogućnost da će vanzemaljci jednog dana presresti ove misije u dubokom svemiru ozbiljno se razmatrala, što je dovelo do stvaranja Pioneer Plaque i Voyager Golden Record. Prema Kopernikanskom principu, činjenica da je čovečanstvo poslalo pet sondi namenjenih međuzvezdanom prostoru za samo pedeset godina znači da je verovatno da su i druge vrste to radile mnogo duže.

Avi Loeb, profesor nauke na Harvard Univerzitetu i osnivač Galileo projekta, razvio je ovu argumentaciju u svojoj novoj knjizi "Međuzvezdani prostor: Traganje za vanzemaljskim životom i naša budućnost među zvezdama."[6]

"Međutim, tradicionalni pristup SETI-ja ostaje ekvivalent čekanja da vam zazvoni telefon. Da bismo primili elektromagnetni signal, potrebno je da pošiljalac emituje tačno na vreme, koristeći slične tehnologije komunikacije kao one koje smo razvili tokom proteklog veka. Verovatnoća da se ovo dogodi je neverovatno mala... Što duže istrajavamo, to ćemo češće slati letelice u međuzvezdani prostor. I obrnuta logika je istinita: svaka civilizacija slična našoj koja je uspela da opstane milionima godina mogla bi da pošalje milijarde takvih letelica. Pravo je vreme da se naučnici potrude da ih pronađu."

Naravno, postavlja se pitanje: ako je verovatno da ćemo pronaći delove tehnologije inteligentne civilizacije umesto samih članova civilizacije, zašto se to nije desilo?

Širenje civilizacija u galaksiji

Nije lako biti Tip III

Kada se bavimo "Činjenicom A" koju je Hart istakao, mnoga predložena rešenja Fermijevog paradoksa dovode u pitanje ideju da bi vanzemaljske civilizacije pokušavale da se šire po našoj galaksije - nešto što Hart-Tipler konjektura tretira kao unapred zadanu činjenicu. Ovo uključuje "Teoriju prosijavanja" koju je Geoffrey A. Landis prezentirao u radu iz 1993. godine, gde je argumentovao da bi zakoni fizike nametnuli granice širenja vrsta međuzvezdanim putovanjima. Umesto jednakog širenja, vrste bi verovatno bile sklonije "prosijavanju" (neprevilnom širenju, kao što voda nepravilno prokazi kroz tlo, zbog raznih ograničenja), što bi dovodilo do širenja ali i kontrakcija.

Ključna tačka u Landisovom istraživanju je da ne bi postojala "jednakost pobude" među vanzemaljskim civilizacijama, pri čemu bi neke birale da se upuste u avanturu, dok bi druge ostajale kod kuće. Drugo predloženo rešenja je predstavljena od strane srpskog astronoma i astrofizičara Milana M. Ćirkovića u svom istraživanju iz 2008. godine pod nazivom "Protiv Carstva"[5]. Koristeći dva modela za određivanje ponašanja vanzemaljske civilizacije - koje je nazvao "Carstvo-Država" ili "Grad-Država" modelima - Ćirković se pitao da li bi vrsta nužno bila motivisana ekspanzijom ili optimizacijom.

Godine 2019., profesor Adam Frank i kolege iz NASA-inog Nexus za sisteme eksoplaneta (NExSS) objavili su studiju u kojoj su tvrdili da će naseljavanje galaksije takođe biti grupisano zbog neprihvatljivih okoline. Nazvano u čast romana "Aurora" autora Kim Stanley Robinsona, Frank i njegovi kolege simulirali su kako bi širenje civilizacije po galaksiji bilo ograničeno "Efektom Aurorom" - gde su nastanjive planete nepodobne zbog prisustva autohtonih vrsta.

Međutim, u svojoj studiji, Vallstrom je istakao drugi izvor motivacije za robotske istraživače: moralnost. Ne moralnost u tradicionalnom smislu, napomenimo, već u smislu odluka koje osiguravaju dugoročno preživljavanje. Kako je objasnio:

"S evolucijskim pristupom, osnova moralnosti može se objasniti kao prilagdljivost u problemima saradnje. S 'evolucijom' shvaćenom u širem smislu, evoluirajuće veštačke inteligencije koje zadovoljavaju uslove za primenu evolucije biće izložene istom kooperativnom evolucijskom pritisku kao biološki entiteti... Smanjenje koristi (od širenja) zbog povećanog pristupa materijalnim resursima takođe sugeriše mogućnost da, u globalu, neće postojati podsticaj za kolonizaciju celih galaksija, čime se pruža moguće objašnjenje Fermijevog paradoksa."

Središnja ideja Vallstromove studije je da će napredna društva na kraju stvarati super-veštačku inteligenciju kao posledicu evolucije - budući da bi takve veštačke inteligencije trebalo da budu sigurnije, efikasnije, fleksibilnije i sposobnije. Ovo je posebno tačno kada je u pitanju istraživanje svemira, koje nosi znatne opasnosti za biološke entitete. On dalje tvrdi da je Fermijev paradoks paradoksalan samo ako pretpostavimo da su društva i super-veštačke inteligencije "potpuno ekspanzivni", što je predmet rasprave iz tri razloga. Prvi se odnosi na iskorišćavanje materijalnih resursa, gde dalje akumuliranje materijalnih resursa donosi sve manje koristi.t.

Ovaj efekat smanjenja, kako tvrdi Vallstrom, na kraju će naterati društva da usvoje saradnju u obliku trgovine, saradnje i redistribucije. Idemo korak dalje, Vallstrom tvrdi da bi kooperativna društva i super-veštačke inteligencije trebali imati dobar razlog za proglašavanje eksponencijalnog rasta i naseljavanje cele galaksije, što će na kraju rezultirati društvom tipa III po Kardaševovoj skali. Takođe tvrdi da evolucija ne bi nužno podržavala brzo ili eksponencijalno razmnožavanje, što se vidi iz tri razloga. Prvo, tu je kako se entiteti koji žive na površini mogu širiti samo određenom brzinom s obzirom na vreme iz matematičkih razloga, tj. svaki entitet zauzima određenu količinu prostora, a drugi moraju putovati dalje da bi pronašli više resursa.

Drugo, Vallstrom tvrdi kako biološka evolucija naglašava "fitnes", gde vrste nastavljaju da evoluiraju kako bi se prilagodile svom okruženju (i popunile niše). Ovo ne nužno favorizuje veoma brzo razmnožavanje, što može biti neprikladno kada brojka nadmaši resurse. Treće, tu su kulturna evolucija i druge promene koje treba uzeti u obzir, kao što su stopa fertiliteta kod ljudi. "Broj rođenih je dosegnuo vrhunac 2012. i očekuje se da će nastaviti da se smanjuje", piše on, "stoga je broj dece dosegnuo vrhunac 2017. i očekuje se da će se i dalje smanjivati, i (tako) se projekcijama očekuje smanjenje ljudske populacije u narednim generacijama."

I, gde su svi ti roboti?

Na kraju, postavlja se pitanje gde bismo trebali tražiti super-veštačku inteligenciju ili robotske istraživače svemira. Prvo, Vallstrom jasno navodi da napredne civilizacije i super-veštačke inteligencije verovatno ne bi kontaktirali nas, jer ne bi imali koristi od toga. Jednostavno rečeno, visoko napredna vrsta imala bi malo razloga da kontaktira manje naprednu vrstu, osim ako trošak toga ne bi bio mali ili ako bi postojala obostrana korist. "Na primer, verovatno ne bismo kritikovali stare društva ili super-veštačku inteligenciju zato što nisu pomagali, recimo, dinosaurima ili Neandertalcima", piše on.

Dakle, ako pretpostavimo da nećemo skoro išta čuti od njih, kako bi čovečanstvo moglo tražiti dokaze o naprednoj inteligenciji i njenom potomstvu, veštačkoj inteligenciji? Ovde pitanje motivacije i moralnosti stvarno dolazi do izražaja. Pretpostavimo takođe da napredne civilizacije i super-veštačke inteligencije nisu motivisane željom za eksponencijalnim rastom, što bi na kraju dovelo do društva tipa III po Kardaševovoj skali. U tom slučaju, moramo razmotriti druge, pragmatičnije brige. Na primer, Vallstrom pretpostavlja da bi super-veštačke inteligencije mogle da budu zabrinute zbog konačne sudbine univerzuma, poznate kao "termodinamička smrt".

Prema dominantnom kosmološkom modelu - modelu lambda hladne tamne materije (LCDM) - univerzum će se na kraju proširiti do tačke kada će kosmička mikrotalasna pozadina (CMB) postati radio talasnog spektra i sve što je izvan naše galaksije biće izvan horizonta događaja (i stoga nevidljivo). Stoga bi super-veštačke inteligencije mogle biti motivisane da se pripreme za ovu eventualnost (jer će to takođe značiti njihovu smrt) grupisanjem skupova galaksija i produžavanjem života svojih zvezda. Kako je Vallstrom napisao, ovo predstavlja predviđanje koje bi jednog dana mogli testirati istraživači SETI-a.

Adaptacija teksta objavljeno na physic.org: Why don't we see robotic civilizations rapidly expanding across the universe?

Reference: