Nije lako otkriti život. Ako na nekoj planeti vidite žirafu ili neko biće iz Zvezdanih ratova onda to nije teško, ali naučnici ne računaju mnogo da će se sresti sa toliko razvijenim oblikom života. 

Uostalom, razvijeni život je interesantan za sociologe, psihologe itd. a biolozi se interesuju pre svega za najsitnije elemente života, kako se i čime hrane ćelije (ili kako se to već zove kod vanzemaljskog organizma), da li im je neophodna voda, ugljenik itd. 

A koliko je teško zaključiti da li je neka skramica živa govori nam i primer kamen sa Marsa, ALH 84001 koji se već tri decenije provlači kroz laboratorije pa opet nije pouzdano jasno da li taj kamen ima fosile davno izumrlih bakterija ili ne.  Verovatno ne, ali niko se ne bi u to zakleo. Naravno da je sa živim organizmom jednostavnije raditi, ali opet, imate kapljicu i – kako znate da li je ona živi stvor ili nije? (Postoje trikovi sa hranljivom materijom kada se gleda da li se ona smanjuje, ali to nije ni malo jednostavan posao.) 

A astrobiolozi se sreću sa mnogo, mnogo komplikovanijim poslom. Jer, oni pokušavaju da utvrde da li na nekoj planeti postoji život iako tu planetu čak ni ne vide.

Oni polaze od logične pretpostavke da sve što je živo mora biti i aktivno, a time da mora da ostavlja neke tragove. Biološke tragove ili markera, tj. biomarkere.

Živi organizmi reaguju sa okolinom, razmenjuju materiju i pri tom ostavljaju tragove. Sasvim pojednostavljeno: mi udišemo kiseonik a izdišemo ugljendioksid, a to u atmosferi može da se detektuje. 

E tu na scenu do izražaja dolazi magija nauke. Upravo je fantastično šta naučnici postižu, a njihova najnovija igračka je moćni JWST. 

JWST ne vidi vansolarnu planetu (od ovog postoje retki izuzeci), ali zna da ona postoji. Najčešće tako što uoči male oscilacije u sjaju zvezde oko koje kruži planeta. Kada je planeta ispred svoje zvezde deo svetlosti zvezde apsorbuju molekuli u atmosferi planete. Znači, postoji razlika između svetlosti zvezde kada je njena planeta ispred nje i kad nije. Na ovaj način moguće je utvrditi i strukturu atmosfere planete. Naučnici tako traže onaj gas koji je neophodan za život (bar život koji mi poznajemo). Recimo, kiseonik. Na Zemlji kiseonika ima u izobilju jer ga proizvode biljke u fotosintezi. Kiseonik je u tom smislu biosignatura, potpis koji ukazuje na postojanje života. 

Na žalost naučnika, stvari su u prirodi mnogo složenije pa se tako ispostavilo da kiseonik može na nekoj planeti nastati i na drugi način, ne samo kao proizvod života. Recimo, sunčeva svetlost može da razloži vodu u atmosferi i tako izdvoji kiseonik koji zatim neki vanzemaljci iz susednog galaktičkog kraka vide pa olako kažu: „Oh, eno života na onom čvarku pored one male zvezde“. Isti je slučaj i sa metanom jer i on može nastati kao produkt živih organizama, ali i bez života. Zapravo većina gasova koji proizvode živa bića mogu da nastanu i bez života.

Ali ako u atmosferi neke planete pronađete i kiseonik i metan onda je to već gotovo dobitna kombinacija jer je vrlo teško proizvesti tu kombinaciju gasova bez života. Slično je i sa kombinacijom metan – ugljen dioksid. 

Posmatranje promena u atmosferi neke planete tokom vremena, recimo sezonske varijacije u koncentraciji ozona, takođe može ukazati na prisustvo života. Tu razliku instrumenti teleskopa beleže, a naučnici analiziraju. 

Ako u atmosferi tragate za određenim gasom onda svoju potragu za vanzemaljcem zasnivate na pretpostavljenoj biohemiji tog organizma. To je u redu, samo ko vam garantuje da biohemija vanzemaljskog organizma baš takva kakvu očekujete? Možda je ona baš kao ova naša, ili bar vrlo slična što ima logike, ali opet, što bi morala da je takva?

Ne postoji jasna formula za strukturu atmosfere nastanjene planete, ali astrobiolozi se uglavnom slažu da su najčudnije, ili bolje rečno najneuobičajenije planete i najbolji kandidati za vanzemaljski život. Život u univerzumu je redak i ostavlja tragove u atmosferi. Ukoliko pronađete nešto što se teško može objasniti bez života, onda ste na dobrom putu da život i pronađete. 

Prema: Smithsonian