(komentar na članak Šta je potrebno za život i ko je uopšte tvorac)

Treba razlikovati nastanak života i postojanje života. Kako je život nastao, bolje da ne diramo, jer to ni nauka ne zna, samo pretpostavlja, a ni evolucija se ne bavi time. Postojanje, opstanak života je potpuno druga tema i o tome dosta znamo. Između ostalog da je život vrlo prilagodljiva i otporna zverka i da, kada bismo stigli do nekih odgovarajućih svetova, neki oblici života sa Zemlje bi opstali tamo.

Što se tiče planteranih sistema, kada je u pitanju traganje za životom, krenula je potraga za planetom/planetama nalik Zemlji. Ostali: kameni, rastopljeni, smrznuti, gasoviti svetovi nas takođe zanimaju, da upotpunimo znanje, da bolje razumemo evoluciju planteranih sistema, ali teško da ćemo na nekom takvom svetu naći potvrdu života. U međuvremnu smo naučili, a možda ćemo vremenom još bolje shvatiti da je Zemlja vrlo jedinstvena. I za sledećih 10 god. rada Džejms Veba, možda ne budemo našli nešto nalik Zemlji. Možda će to uspeti budućem većem LUVOIR svemirskom teleskopu.

15-metarski LUVOUR teleskop koji će davati 24 puta oštriju sliku od Džejms Veb telekopa. Možda će naći sestru Zemljinu. Ne kao Veneru, nego sa vodom, kiseonikom i blagom klimom. To će biti super-zemlja, a ne monstrumi koje sada astronomi zovu super-zemlja (umesto mega-zemlja).

Ako i budemo našli svetove nalik Zemlji, to još uvek ne znači da na njima postoji život. Dovoljno je jedan od neopohodnih elemenata da izostane.

Za razliku od mišljena iznetim u komentarima, mislim da je mogućnost nastanka života vrlo mala tako da ne stoji da ga ima u bezbroj vrsta i oblika i na bezbroj mesta. Nemamo ni jedan pokazatelj da je tako. To što mi postojimo i oglašavamo svoje prisustvo, nije potvrda. Naprotiv. Svemir je nem, ne oglašava se nikakvim životom. Nema ni najmanje potvrde visokorazvijenog života (osim ako ne verujemo u leteće tanjire). Može neko da kaže, ali zato postoje rasuti osnovni oblici života i nesamosvesnog inteligentnog života koji ne može da oglasi svoje postojanje. Ali zašto se onda, imajući milijarde godina vremena pre nas, nisu razvili na naš ili viši nivo? Ako ih ima, onda ih je nešto sprečilo, a to onda znači da smo mi jedinstveni.

Stav da je život rasut po celom univerzumu u raznim vrstama i oblicima, to je SF varijanta Ratova zvezda. Suprotni pogled je Asimovski, delom i Frenk Herbertovski. U njihovim delima na galaktičkom nivou samosvest imaju samo ljudi i roboti.

Da li živmo u Univerzumu ispinjenim raznim vrstama bića? (Likovi iz serijala filmova Ratovi zvezda)

Ili je čovek jedini primerak kroz koga je Svemir uspeo da dođe do samospoznaje? (Likovi iz filma Dina 2021. i TV serij Zadžbina 2021.)

Ali ima nešto drugo u tom stavu rasutosti života po univerzumu. To nije stav, nego vera. Što je u redu, tamo gde prestaje znanje, počinje vera. Jednostavno svako mora da veruje u razne stvari u životu da bi imao odgovore i mir sa samim sobom.

Vreme, ne ovo naše, neko dosta dalje, buduće, će možda dati odgovor da ima intelignetnog života u Svemiru, i to neće biti neko veliko iznenađenje. Ako ga nema, to će se teško dokazati, jer uvek se može reći, ali tamo negde u nekoj dalekog galaksiji ga ima. Ali u tom slučaju ne možemo da tvrdimo da ga ima, nego da se usaglasimo sa činjenicama, da nemamo dokaza, da izvučemo zaključak da ga praktično (ne i teorijski) nema i da naš život, učenje, stavove usaglasimo sa time. Naravno, radio i ostali teleskopi trebaju i dalje pretraživati svemir.

Kada bih mogao da biram izabrao bih da smo sami. Ceo Svemir bi bio samo za nas i nema u tome nikakve usamljenosti. Ne može nam od brata, sestre, bračnog druga, deteta - čoveka - biti bliži vanzemaljac. Osim, ako iz nas ne progovara duhovno biće, koje želi da se spoji sa večnošću, sa svetom koji nije ovaj propadljiv, nego sa večnim. Ali mi tada tražimo Boga, ne dobrog vanzemaljca sa naprednom tehnologijom.

U naslovu Zorkićevg teksta stoji i deo “...i ko je uopšte tvorac”. Autor se snašao pa nije odgvarao na to pitanje, pa ću isto postupiti.