Pre desetak dana grupa naučnika u JPL proslavila je 11 godina od sletanja Nasinih rovera ‘Spirit’ i ‘Opportunity’ na Mars. Svaka čast, ali za mene je to prilika da se podsetimo da je još pre 40 godina postojao predlog za donošenje uzoraka Marsovog tla na Zemlju.
24. septembra 1970. godine na Mesec je sletela sonda “Luna 16” (rus. „Луна-16“), sovjetska letilica iz serije E-8-5, i automatski pokupila uzorke regolita. Posle 26 sata i 25 minuta provedenih na površini, povratni modul je poneo ka Zemlji 101 gram dragocenog materijala. Namera ove robotske misije bila je da se ikako ublaži poniženje koje su Sovjeti doživeli u Trci za Mesec[1]. Ohrabreni ovim uspehom, konstruktorski biro sadužen za sonde „Luna“, OKB „Lavočkin“, odlučio je da se upusti u još ambiciozniji projekat: uzimanje uzoraka tla sa Marsa.
Problem je bio u tome što bi ta sprava trebalo da bude daleko teža i složenija od bilo koje koja je pre toga slata na Mesec, uglavnom zato što je međuplanetno putovanje trajalo značajno duže i zato što je Marsova gravitacija snažnija od Mesečeve. Iz tog razlčoga je odlučeno da brod bude lansiram teškom raketom “N-1”, istom onom kojom su trebali da budu lansirani ljudi na Mesec. Do tada, “N-1” (11A52) je imala dva neuspela lansiranja, ali se ipak očekivalo da će biti spremna za eksploataciju do polovine te (sedme) dekade. Planirani ambiciozni projekat dobio je radni naziv “5NM” (“N” je od imena rakete, a “M” od destinacije, i ubrzo je privukao pažnju Georgija Nikolajeviča Babakina (glani inženjer “Lavočkina”), kao i “Ministra za kosmos” Sergeja Aleksandroviča Afanasjeva. Ovaj potonji je zaključio da bi to bilo odlično sredstvo za vraćanje kredibiliteta sovjetske kosmičke industrije, poljuljanog posle gubitka Meseca.
Nesuđena sovjetska lunarna super-raketa “N-1”.
I SAD su 1967. planirali seriju bespilotnih letilica na Mars pod imenom “Voyager”. Ovde su prikazana poređenja “5NM” sa “Voyagerom” u njihovim kućištima na vrhovima raketa-nosača (levo). Desno su poređenja sovjetskog nosača “N-1” i američkog “Saturna V”.
“5NM” je bila džinovska 20-tonska sonda podeljena na orbiter od 3,6 tona (Орбитальный Аппарат, ОА) – baziran na sondama “Mars-69” i “Mars-71” – i lender od 16 tona (Посадочный Аппарат, ПА). Uprkos svom imenu, OA nije trebalo da uđe u orbitu oko Marsa, već je njegov zadatak bilo korigovanje međuplanetne trajektorije broda tokom putovanja ka Marsu. Posle 377 dana leta, neposredno pred dolazak na cilj, lender i orbiter bi se razdvojili. OA je nastavljao let pored Marsa, šaljući na Zemlju telemetriju lendera tokom kritične faze spuštanja i sletanja. Sa težinom većom od “Apolovog” lunarnog modula, lender gigantske sonde bi ulazio u Marsovu atmosferu zaštićen asimetričnim aerodinamičkim štitom. On je trebalo da ima prečnik od 6,5 metara pri lansiranju i raskrilio bi se u svemiru, dostižući 11 metra zahvaljujući ingenioznom rešenju sa 30 “latica”. Nakon ulaska u atmosferu pod malim uglom, štit bi na desetak km visine se otkačio a brod bi sleteo kočeći pomoću samo četiri retro-motora na tečno gorivo. Zbog težine sonde i neizvesnosti koja je tada vladala među naučnicima u vezi gustine atmosfere[2], upotreba padobrana je smatrana neizvodljivim. Sve vreme tokom spuštanja i sletanja na površinu orbiter bi sakupljao podatke sa broda i slao ih na Zemlju.
Lender je uključivao dvostepenu raketu tešku 750 kg koja je trebalo da pošalje sa površine Marsa kapsulu tešku 15 kg sa oko 200 grama prašine. Deo rakete pod pritiskom zasnivao se na sondama “Venera 4 i 5”. Posle tri dana na površini, prvi stepen je trebalo da odnese drugi stepen i povratni modul u orbitu visoku 500 km. Tamo bi ostao deset meseci, sve dok se Mars i Zemlja ne bi našli u takvom položaju da kapsula sa uzorkom može da krene da 291-dnevni put ka Zemlji.
Marsov brod “5NM”: 1 – povratna kapsula; 2 – deo povratnog stepena pod pritiskom; 3 – tankovi za gorivo II stepena uzletne rakete; 4 – taknovi I stepena uzletne rakete; 5 – lender; 6 – aerodinamički štit; 7 – servisni modul; 8 – orbiter OA; 9 – sletni otsek. (Novosti Kosmonavtiki). Lepo se vidi nesimetričnost termoštita, a koliko ja shvatam šemu (i na osnovu sledeće slike), čitav brod se prilikom lansiranja nalazi zapakovan naopačke, sa štitom i stajnim trapom okrenutim na gore. Ovaj valjak pored ovih čovečuljaka je adapter na vrhu rakete.
Visina je bila 10 metara!
Dole levo: šematski prikaz modula Marsovog broda “5NM”. Desno: Uzletanje dvostepene rakete sa uzorcima Marsovog tla. Na njenom dnu se vide 4 veća rezervoara goriva prvog stepena, a iznad njih su 4 manja rezervoara drugog stepena.
Šema toka misije “5NM”: lansiranje je bilo planirano za septembar 1975. a povratak kapsule sa uzorcima u maju 1978. Ukupno trajanje misije: 970 dana. Ova misija se ponekad nazivala i “Mars 75”.
Profil leta “5NM”. S leva: odvajanje od petog stepena rakete “N-1”; otvaranje štita i međuplanetni put; odvajanje orbitera; ulazak u Marsovu atmosferu; odbacivanje štita; sletanje na površinu; uzimanje uzoraka; poletanje ka orbiti oko Marsa; odbacivanje I i II stepena rakete; povratak kući.
Očigledno, misija je bila daleko kompleksnija nego što se očekivalo. 1973. je bilo očigledno da “5NM” neće biti spremna do 1975, pa su izvršene pripreme za lansiranje jedne druge sonde, nazvane “4NM”, koja je trebala da poploča put za monstruma. “4NM” je uključivao orbiter sličan “5NM” i istraživački rover baziran na “Lunohodima”, nazvan u ovom slučaju “Marsohod” (“Mарсоход”[3]). Misija je trebala da testira različite tehnologije vezane za sondu “5NM”, uključujući aerodinamički štit, koji je trebalo da na obe sonde bude identičan.
Marsova sonda “4NM” sa “Marsohodom”. Trebalo je odleti tokom otvorenog lansirnog prozora 1973. kao prethodnica za “5NM”. Umesto opreme za donošenje uzoraka, trebalo je da odnese rover na površinu.
Nažalost, u maju 1974. doneta je odluka o ukidanju rakete “N-1”[4], čime je svaka mogućnost realizacije projekta “5NM” i “4NM” nestala. Međutim, Aleksandar Pavlovoć Vnogradov, prominentni član Akademije nauka SSSR-a, uspeo je da preko Afanasijeja ubedi Dmitrija Fjodoroviča Ustínova – Ministra odbarane Centraklnog komiteta komunističke partije SSSR-a[5] – o značaju misije za prikupljanje uzoraka sa Marsa.
Ustinov je prihvatio i “Lavočkinu” dao period od pet godina da konstruiše, izgradi i lansira nekoliko misija. Za glavnog inženjera projekra postavljen je Sergej Krjukov[6], a čitav angažman je dobio šifrovan naziv “5M”. Bez pomoći “N-1”, brod je morao drastično da redukuje svoju težinu. U poređenju sa originalnih 20 tona, sonda “5M” je trebalo da bude težak svega 8,7 tona, od čega bi 2 tone otpadalo na sletni stepen. Ipak, i to je bilo previše za Čelomejevljevu raketu “Proton”, najjaču nosač SSSR-a u to vreme. Zato je odlučeno da “5M” iskoristi tri rakete-nosača. Prva bi odnela u orbitu oko Zemlje potpuno napunjen gorivom 22-tonski dodatni stepen “Blok DM“ (neophodan za beg iz zagrljaja Zemljine gravitacije) opremljen neophodnim sistemima za randevu i spajanje u orbiti. Druga raketa bi odnela delimično napunjen 13,5-tonski stepen “Blok DM” i 8,5-tonski kosmički brod. Prvo “Blok DM” bi se u orbiti spojio sa drugim blokom, i onda bi se jedan za drugim palili postavljajući “5M” na trans-marsovu trajektoriju[7]. Konačno, treći “Proton” bi poneo ka Marsu povratnu kapsulu, koja bi ušla u Marsovu orbitu i onda se spojila sa gornjim stepenom lendera u kome bi se nalazio kontejner sa Marsovim uzorcima. Kontejner bi automatskim putem bio prebačen u povratnu kapsulu, koja bi se potom uputila na Zemlju i tu ušla u nisku orbitu. Bio je plan da je tamo pokupi posada iz jednog od “Sojuza” i ispita uzorke u kosmosu, da bi bi time izbegli moguću eventualnu biološku kontaminaciju naše planete. Nepotrebno je i pominjati da je čitav projekat bio potpuno nemoguć za tehnologiju tog vremena (čak i danas bi to bio izazov velikih razmera).
Misija “5M” je zahtevala najmanje tri automatska spajanja u kosmosu, četo što nikada nije isprobano pre toga sa međuplanetnim sondama. Međutim, zbog političkih pritisaka, Kjukov je bio uporan i pokušao da napravi ostvariv projekat, čija konačna verzija se pojavila u januaru 1976. godine. Ta poslednja inkarnacija je imala nešto težu sondu: 9,34 tone. Radi uštede u težini, povratna 7,8-kilogramska kapsula nije imala padobran za kočenje na Zemlji već je trebala da direktno padne na Zemlju, šemu koji je trideset godina kasnije trebalo da upotrebi i misija “Fobos-grunt”.
Jedna od verzija “Lavočkinove” automatske sonde “5M”. Trebala je da bude teška 8,7 tona.
Originalna i revidirana konfiguracija Marsovog broda za uzimanje uzoraka “5M”.
Šema leta misije “5M”, ponekad nazivane i “Mars 79”. Kao i u slučaju “5NM”, orbitni modul (AO) je trebalo da relejno šalje telemetrijske podatke sa Marsovog lendera na Zemlju.
Profil spuštanja i sletanja na Mars misije “4M” sa “Marsohodom”. Ulazak u Marsovu atmosferu je trebalo da bude pod uglom od ~13° na visini od oko 100 km i pri brzini od 5,6 km/s.
 |
Ovako je izgledao „ПрОП-М“, prvi sovjetski “rover” na Marsu s početka sedamdesetih godina. Dva takva su se razbila o površinu i nikad nisu napravila ni korada.
|
Dve neverovatne slike prototipa “Lavočkinovog” Marsovog rovera koji je trebalo da poleti na misiji “M1”.
Paralelno sa “5M” razvijan je i projekat “4M”, umanjena verzija “4NM” i njenog “Marsohoda”. Taj projekat je trebalo da bude prethodnica buduće neuspele misije “Mars 94”[8].
Vremenom, na videlo su isplivali svi tehnološki, politički i ekonomski probleni, naročito posle konstantnih neuspeha sovjetskih sondi na Marsu. Misija “5M” se izgubila negde u ambisima sovjetske birokratije, a Afanasijev, uplašen visokog rizika, ogromnih troškova i malih šansi za uspeh, ne samo da je otkazao projekat već je uručioi otkaz Krjukovu. Nakon toga, “Lavočkin” se baca na sledeći projekta: UMVL, „Univerzalni brod Mars-Venera-Luna“, baziran na visokouspešnu seriju „Venera“ lansiranu „Protonima“. UMVL je imao nameru da objedini programe istraživanja Meseca, Venere i Marsa upotrebom jednog broda koji bi bio u stanju da se prilagodi zahtevima svake misije. Konstrukcija UMVL je trebala da se bazira na neuspelim misijama „Fobos 1 i 2“ iz 1988. godine, „Mars 94“ i „Mars 96“.
UMVL “Fobos” kosmiči brod.
|
“Mars 94” (“M1”) je trenbalo da odnese dva mala lendera “MS” i dva penetreatora na površinu Marsa tokom lansiranja u oktobru 1994. Na slici: lmali lednere, “MS”, unutar spoljnje ljuske.
|
“5NM” je bio projekat koji je ostao tajna sve do pada SSSR-a. Međutim, i pored proteklog vremena, određene misterije još uvek postoje u vezi sa tim. Naprimer, poznato je da su u kasnim sedamdesetim bili konstruisani prototipovi i napravljeni mnogi delovi sondi, ali danas niko ne zna kakav im je status i gde se tačno nalaze.
U Sjedinjenim Državama je postojao sličan projekat, nazvan “Voyager” – ne treba ga mešati sa famoznim sondama istog imena, koje su istraživale spoljnje planete – koji je trebalo da koristi rakete “Saturn V” za lansiranje dve sonde na Crvenu planetu. U vreme ranih sedamdesetih, u skladu sa političkim detantom između dve supersile, neki sovjetski naučnici su flertovali sa idejom upotrebe raketa “Saturn V” za letove zajedničkih misija na Mars sa Amerikancima. Nažalost, “Saturn V” je otkazan odmah nakon programa “Skylab”, čineći misije takvog obima nemogućom. Povećanje tenzija između dve zemlje do kraja dekade sahranile su svaku mogućnost zajedničkog projekta. Ne mogu ni da zamislim šta bi se desilo da su misije takvog tipa postale moguće.
[1] Ova sonda je uzela uzorke sa Meseca 461 dan posle prve američke misije sa ljudskom posadom „Apollo 11“. „Apolo 11“ i „Apollo 12“ su doneli prve uzorke Meseca na Zemlju (21,7 i 34,4 kg), a „Luna 16“ je bila treća.
[2] Marsova atmosfera je bila nepoznanica u to vreme. Nije se baš znalo da je samo upola debela kao Zemljina atmosfera (6-7 km naspram Zemljinih 11-12 km), da joj je gustina 600 puta manja (0,002 gr/l, naspram Zemljinih 1,2 gr/l), pritisak samo 0,6% Zemljinog, a da je gravitacija samo 38% Zemlje.
[3] Prvi sovjetski „Marsohod“ je trebalo da odleti na Mars sa „Marsom 2“ ali se lender razbio krajem 1971. o površinu. Ništa bolje nije prošao ni sledeći „rover“ koji je sleteo sa „Marsom 3“ samo mesec dana kasnije. „Marsohod“ je nazvan „ПрОП-М“ (rus. Прибор оценки проходимости — Марс).
Imao je dimenzije 25х22х4 cm i težinu 4,5 kg. Struju je dobijao preko kabla sužine 15 metara i zrebalo je da juri 1 metar na sat!
[4] Nakon 4 neuspela lansiranja, bez ijednog uspešnog. Najviše što je uspela da se podigne bilo je 40 km.
[5] U vreme početka njegove „vladavine“, SAD su imali 10 puta jače nuklearno naoružanje, aji je on ubrzo uspeo da izjednači SSSR sa rivalom. ministarstvo je u kratkom vremenu napravili preko 1.000 podmorničkih balističkih projektila i preko 1.400 interkontinentalih raketa. Kao Koroljevljev saradnik, učestvovao je u izgradnji brodova, orbitnih stanica, šatla „Buran“, rakete „Energija“, itd. Njegovo Ministarstvo je izgradilo brojne el. centrale širom zemlje i uvelo TV aparate, frižidere i ostalu opremu u domove građana.
[6] Inženjer koji je radio kao glavni inženjer na „N-1“ a pre toga na prvoj balističkoj raketi na svetu, „R-7 Semjorci“. Ubrzo je premešten u OKB „Lavočkin“, gde postaje direktor. Imao je dvazamenika: Olega Ivanova – zaduženog za Mesečeve sonde, i Vladimira Perminova – zaduženog za planetne sonde.
[7] Došavši do Marsa, rbiter bi se odvojio, zakočio i ušao u orbitu oko Marsa, dok bi lender (zaštićen aeroštitom) ušao u atmosferu i odbacivći na 10-30 m visine štit, sleteo motorima na tlo. Nakon što bi robotska ruka uzela uzorke i stavila ih u kapsulu, dvostepena raketa bi je odnela u Marsovu orbitu.
[8] To je trebalo da bude prvi ruski post-sovjetski pokušaj lansiranja jedne međuplanetne misije. Misija je propala zbog kvara na raketi. U originalu, trebalo je da poleti par letilica sa oznakom „M1“. Jedna je trebala da nosi orbiter a druga rover. Nađalost, zbog para rover je otpao i ostao je samo orbiter
24. septembra 1970. godine na Mesec je sletela sonda “Luna 16” (rus. „Луна-16“), sovjetska letilica iz serije E-8-5, i automatski pokupila uzorke regolita. Posle 26 sata i 25 minuta provedenih na površini, povratni modul je poneo ka Zemlji 101 gram dragocenog materijala. Namera ove robotske misije bila je da se ikako ublaži poniženje koje su Sovjeti doživeli u Trci za Mesec. Ohrabreni ovim uspehom, konstruktorski biro sadužen za sonde „Luna“, OKB „Lavočkin“, odlučio je da se upusti u još ambiciozniji projekat: uzimanje uzoraka tla sa Marsa.
Problem je bio u tome što bi ta sprava trebalo da bude daleko teža i složenija od bilo koje koja je pre toga slata na Mesec, uglavnom zato što je međuplanetno putovanje trajalo značajno duže i zato što je Marsova gravitacija snažnija od Mesečeve. Iz tog razlčoga je odlučeno da brod bude lansiram teškom raketom “N-1”, istom onom kojom su trebali da budu lansirani ljudi na Mesec. Do tada, “N-1” (11A52) je imala dva neuspela lansiranja, ali se ipak očekivalo da će biti spremna za eksploataciju do polovine te (sedme) dekade. Planirani ambiciozni projekat dobio je radni naziv “5NM” (“N” je od imena rakete, a “M” od destinacije, i ubrzo je privukao pažnju Georgija Nikolajeviča Babakina (glani inženjer “Lavočkina”), kao i “Ministra za kosmos” Sergeja Aleksandroviča Afanasjeva. Ovaj potonji je zaključio da bi to bilo odlično sredstvo za vraćanje kredibiliteta sovjetske kosmičke industrije, poljuljanog posle gubitka Meseca.
Nesuđena sovjetska lunarna super-raketa “N-1”.
I SAD su 1967. planirali seriju bespilotnih letilica na Mars pod imenom “Voyager”. Ovde su prikazana poređenja “5NM” sa “Voyagerom” u njihovim kućištima na vrhovima raketa-nosača (levo). Desno su poređenja sovjetskog nosača “N-1” i američkog “Saturna V”.
“5NM” je bila džinovska 20-tonska sonda podeljena na orbiter od 3,6 tona (Орбитальный Аппарат, ОА) – baziran na sondama “Mars-69” i “Mars-71” – i lender od 16 tona (Посадочный Аппарат, ПА). Uprkos svom imenu, OA nije trebalo da uđe u orbitu oko Marsa, već je njegov zadatak bilo korigovanje međuplanetne trajektorije broda tokom putovanja ka Marsu. Posle 377 dana leta, neposredno pred dolazak na cilj, lender i orbiter bi se razdvojili. OA je nastavljao let pored Marsa, šaljući na Zemlju telemetriju lendera tokom kritične faze spuštanja i sletanja. Sa težinom većom od “Apolovog” lunarnog modula, lender gigantske sonde bi ulazio u Marsovu atmosferu zaštićen asimetričnim aerodinamičkim štitom. On je trebalo da ima prečnik od 6,5 metara pri lansiranju i raskrilio bi se u svemiru, dostižući 11 metra zahvaljujući ingenioznom rešenju sa 30 “latica”. Nakon ulaska u atmosferu pod malim uglom, štit bi na desetak km visine se otkačio a brod bi sleteo kočeći pomoću samo četiri retro-motora na tečno gorivo. Zbog težine sonde i neizvesnosti koja je tada vladala među naučnicima u vezi gustine atmosfere, upotreba padobrana je smatrana neizvodljivim. Sve vreme tokom spuštanja i sletanja na površinu orbiter bi sakupljao podatke sa broda i slao ih na Zemlju.
Lender je uključivao dvostepenu raketu tešku 750 kg koja je trebalo da pošalje sa površine Marsa kapsulu tešku 15 kg sa oko 200 grama prašine. Deo rakete pod pritiskom zasnivao se na sondama “Venera 4 i 5”. Posle tri dana na površini, prvi stepen je trebalo da odnese drugi stepen i povratni modul u orbitu visoku 500 km. Tamo bi ostao deset meseci, sve dok se Mars i Zemlja ne bi našli u takvom položaju da kapsula sa uzorkom može da krene da 291-dnevni put ka Zemlji.
Marsov brod “5NM”: 1 – povratna kapsula; 2 – deo povratnog stepena pod pritiskom; 3 – tankovi za gorivo II stepena uzletne rakete; 4 – taknovi I stepena uzletne rakete; 5 – lender; 6 – aerodinamički štit; 7 – servisni modul; 8 – orbiter OA; 9 – sletni otsek. (Novosti Kosmonavtiki). Lepo se vidi nesimetričnost termoštita, a koliko ja shvatam šemu (i na osnovu sledeće slike), čitav brod se prilikom lansiranja nalazi zapakovan naopačke, sa štitom i stajnim trapom okrenutim na gore. Ovaj valjak pored ovih čovečuljaka je adapter na vrhu rakete.
Visina je bila 10 metara!
Dole levo: šematski prikaz modula Marsovog broda “5NM”. Desno: Uzletanje dvostepene rakete sa uzorcima Marsovog tla. Na njenom dnu se vide 4 veća rezervoara goriva prvog stepena, a iznad njih su 4 manja rezervoara drugog stepena.
Šema toka misije “5NM”: lansiranje je bilo planirano za septembar 1975. a povratak kapsule sa uzorcima u maju 1978. Ukupno trajanje misije: 970 dana. Ova misija se ponekad nazivala i “Mars 75”.
Profil leta “5NM”. S leva: odvajanje od petog stepena rakete “N-1”; otvaranje štita i međuplanetni put; odvajanje orbitera; ulazak u Marsovu atmosferu; odbacivanje štita; sletanje na površinu; uzimanje uzoraka; poletanje ka orbiti oko Marsa; odbacivanje I i II stepena rakete; povratak kući.
Očigledno, misija je bila daleko kompleksnija nego što se očekivalo. 1973. je bilo očigledno da “5NM” neće biti spremna do 1975, pa su izvršene pripreme za lansiranje jedne druge sonde, nazvane “4NM”, koja je trebala da poploča put za monstruma. “4NM” je uključivao orbiter sličan “5NM” i istraživački rover baziran na “Lunohodima”, nazvan u ovom slučaju “Marsohod” (“Mарсоход”). Misija je trebala da testira različite tehnologije vezane za sondu “5NM”, uključujući aerodinamički štit, koji je trebalo da na obe sonde bude identičan.
Marsova sonda “4NM” sa “Marsohodom”. Trebalo je odleti tokom otvorenog lansirnog prozora 1973. kao prethodnica za “5NM”. Umesto opreme za donošenje uzoraka, trebalo je da odnese rover na površinu.
Nažalost, u maju 1974. doneta je odluka o ukidanju rakete “N-1”, čime je svaka mogućnost realizacije projekta “5NM” i “4NM” nestala. Međutim, Aleksandar Pavlovoć Vnogradov, prominentni član Akademije nauka SSSR-a, uspeo je da preko Afanasijeja ubedi Dmitrija Fjodoroviča Ustínova – Ministra odbarane Centraklnog komiteta komunističke partije SSSR-a – o značaju misije za prikupljanje uzoraka sa Marsa.
Ustinov je prihvatio i “Lavočkinu” dao period od pet godina da konstruiše, izgradi i lansira nekoliko misija. Za glavnog inženjera projekra postavljen je Sergej Krjukov, a čitav angažman je dobio šifrovan naziv “5M”. Bez pomoći “N-1”, brod je morao drastično da redukuje svoju težinu. U poređenju sa originalnih 20 tona, sonda “5M” je trebalo da bude težak svega 8,7 tona, od čega bi 2 tone otpadalo na sletni stepen. Ipak, i to je bilo previše za Čelomejevljevu raketu “Proton”, najjaču nosač SSSR-a u to vreme. Zato je odlučeno da “5M” iskoristi tri rakete-nosača. Prva bi odnela u orbitu oko Zemlje potpuno napunjen gorivom 22-tonski dodatni stepen “Blok DM“ (neophodan za beg iz zagrljaja Zemljine gravitacije) opremljen neophodnim sistemima za randevu i spajanje u orbiti. Druga raketa bi odnela delimično napunjen 13,5-tonski stepen “Blok DM” i 8,5-tonski kosmički brod. Prvo “Blok DM” bi se u orbiti spojio sa drugim blokom, i onda bi se jedan za drugim palili postavljajući “5M” na trans-marsovu trajektoriju. Konačno, treći “Proton” bi poneo ka Marsu povratnu kapsulu, koja bi ušla u Marsovu orbitu i onda se spojila sa gornjim stepenom lendera u kome bi se nalazio kontejner sa Marsovim uzorcima. Kontejner bi automatskim putem bio prebačen u povratnu kapsulu, koja bi se potom uputila na Zemlju i tu ušla u nisku orbitu. Bio je plan da je tamo pokupi posada iz jednog od “Sojuza” i ispita uzorke u kosmosu, da bi bi time izbegli moguću eventualnu biološku kontaminaciju naše planete. Nepotrebno je i pominjati da je čitav projekat bio potpuno nemoguć za tehnologiju tog vremena (čak i danas bi to bio izazov velikih razmera).
Misija “5M” je zahtevala najmanje tri automatska spajanja u kosmosu, četo što nikada nije isprobano pre toga sa međuplanetnim sondama. Međutim, zbog političkih pritisaka, Kjukov je bio uporan i pokušao da napravi ostvariv projekat, čija konačna verzija se pojavila u januaru 1976. godine. Ta poslednja inkarnacija je imala nešto težu sondu: 9,34 tone. Radi uštede u težini, povratna 7,8-kilogramska kapsula nije imala padobran za kočenje na Zemlji već je trebala da direktno padne na Zemlju, šemu koji je trideset godina kasnije trebalo da upotrebi i misija “Fobos-grunt”.
Jedna od verzija “Lavočkinove” automatske sonde “5M”. Trebala je da bude teška 8,7 tona.
Originalna i revidirana konfiguracija Marsovog broda za uzimanje uzoraka “5M”.
Šema leta misije “5M”, ponekad nazivane i “Mars 79”. Kao i u slučaju “5NM”, orbitni modul (AO) je trebalo da relejno šalje telemetrijske podatke sa Marsovog lendera na Zemlju.
Profil spuštanja i sletanja na Mars misije “4M” sa “Marsohodom”. Ulazak u Marsovu atmosferu je trebalo da bude pod uglom od ~13° na visini od oko 100 km i pri brzini od 5,6 km/s.
Ovako je izgledao „ПрОП-М“, prvi sovjetski “rover” na Marsu s početka sedamdesetih godina. Dva takva su se razbila o površinu i nikad nisu napravila ni korada.
Dve neverovatne slike prototipa “Lavočkinovog” Marsovog rovera koji je trebalo da poleti na misiji “M1”.
Paralelno sa “5M” razvijan je i projekat “4M”, umanjena verzija “4NM” i njenog “Marsohoda”. Taj projekat je trebalo da bude prethodnica buduće neuspele misije “Mars 94”.
Vremenom, na videlo su isplivali svi tehnološki, politički i ekonomski probleni, naročito posle konstantnih neuspeha sovjetskih sondi na Marsu. Misija “5M” se izgubila negde u ambisima sovjetske birokratije, a Afanasijev, uplašen visokog rizika, ogromnih troškova i malih šansi za uspeh, ne samo da je otkazao projekat već je uručioi otkaz Krjukovu. Nakon toga, “Lavočkin” se baca na sledeći projekta: UMVL, „Univerzalni brod Mars-Venera-Luna“, baziran na visokouspešnu seriju „Venera“ lansiranu „Protonima“. UMVL je imao nameru da objedini programe istraživanja Meseca, Venere i Marsa upotrebom jednog broda koji bi bio u stanju da se prilagodi zahtevima svake misije. Konstrukcija UMVL je trebala da se bazira na neuspelim misijama „Fobos 1 i 2“ iz 1988. godine, „Mars 94“ i „Mars 96“.
UMVL “Fobos” kosmiči brod.
“Mars 94” (“M1”) je trenbalo da odnese dva mala lendera “MS” i dva penetreatora na površinu Marsa tokom lansiranja u oktobru 1994. Na slici: lmali lednere, “MS”, unutar spoljnje ljuske.
“5NM” je bio projekat koji je ostao tajna sve do pada SSSR-a. Međutim, i pored proteklog vremena, određene misterije još uvek postoje u vezi sa tim. Naprimer, poznato je da su u kasnim sedamdesetim bili konstruisani prototipovi i napravljeni mnogi delovi sondi, ali danas niko ne zna kakav im je status i gde se tačno nalaze.
U Sjedinjenim Državama je postojao sličan projekat, nazvan “Voyager” – ne treba ga mešati sa famoznim sondama istog imena, koje su istraživale spoljnje planete – koji je trebalo da koristi rakete “Saturn V” za lansiranje dve sonde na Crvenu planetu. U vreme ranih sedamdesetih, u skladu sa političkim detantom između dve supersile, neki sovjetski naučnici su flertovali sa idejom upotrebe raketa “Saturn V” za letove zajedničkih misija na Mars sa Amerikancima. Nažalost, “Saturn V” je otkazan odmah nakon programa “Skylab”, čineći misije takvog obima nemogućom. Povećanje tenzija između dve zemlje do kraja dekade sahranile su svaku mogućnost zajedničkog projekta. Ne mogu ni da zamislim šta bi se desilo da su misije takvog tipa postale moguće.
Ova sonda je uzela uzorke sa Meseca 461 dan posle prve američke misije sa ljudskom posadom „Apollo 11“. „Apolo 11“ i „Apollo 12“ su doneli prve uzorke Meseca na Zemlju (21,7 i 34,4 kg), a „Luna 16“ je bila treća.
Marsova atmosfera je bila nepoznanica u to vreme. Nije se baš znalo da je samo upola debela kao Zemljina atmosfera (6-7 km naspram Zemljinih 11-12 km), da joj je gustina 600 puta manja (0,002 gr/l, naspram Zemljinih 1,2 gr/l), pritisak samo 0,6% Zemljinog, a da je gravitacija samo 38% Zemlje.
Prvi sovjetski „Marsohod“ je trebalo da odleti na Mars sa „Marsom 2“ ali se lender razbio krajem 1971. o površinu. Ništa bolje nije prošao ni sledeći „rover“ koji je sleteo sa „Marsom 3“ samo mesec dana kasnije. „Marsohod“ je nazvan „ПрОП-М“ (rus. Прибор оценки проходимости — Марс).
Imao je dimenzije 25х22х4 cm i težinu 4,5 kg. Struju je dobijao preko kabla sužine 15 metara i zrebalo je da juri 1 metar na sat!
Nakon 4 neuspela lansiranja, bez ijednog uspešnog. Najviše što je uspela da se podigne bilo je 40 km.
U vreme početka njegove „vladavine“, SAD su imali 10 puta jače nuklearno naoružanje, aji je on ubrzo uspeo da izjednači SSSR sa rivalom. ministarstvo je u kratkom vremenu napravili preko 1.000 podmorničkih balističkih projektila i preko 1.400 interkontinentalih raketa. Kao Koroljevljev saradnik, učestvovao je u izgradnji brodova, orbitnih stanica, šatla „Buran“, rakete „Energija“, itd. Njegovo Ministarstvo je izgradilo brojne el. centrale širom zemlje i uvelo TV aparate, frižidere i ostalu opremu u domove građana.
Inženjer koji je radio kao glavni inženjer na „N-1“ a pre toga na prvoj balističkoj raketi na svetu, „R-7 Semjorci“. Ubrzo je premešten u OKB „Lavočkin“, gde postaje direktor. Imao je dvazamenika: Olega Ivanova – zaduženog za Mesečeve sonde, i Vladimira Perminova – zaduženog za planetne sonde.
Došavši do Marsa, rbiter bi se odvojio, zakočio i ušao u orbitu oko Marsa, dok bi lender (zaštićen aeroštitom) ušao u atmosferu i odbacivći na 10-30 m visine štit, sleteo motorima na tlo. Nakon što bi robotska ruka uzela uzorke i stavila ih u kapsulu, dvostepena raketa bi je odnela u Marsovu orbitu.
To je trebalo da bude prvi ruski post-sovjetski pokušaj lansiranja jedne međuplanetne misije. Misija je propala zbog kvara na raketi. U originalu, trebalo je da poleti par letilica sa oznakom „M1“. Jedna je trebala da nosi orbiter a druga rover. Nađalost, zbog para rover je otpao i ostao je samo orbiter
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći.
Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"
Zadnji tekstovi:
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
