Čak i pre nego što je ijedna raketa poletela sa njega, kosmodrom Bajkonur je izazivao nedoumice. Lansiranje projektila nije bilo moguće sakriti, ali se mogla kriti tačna lokacija rampi.
Špijunski letovi “U-2”
Iako je na radovima na prvom probnom poligonu za interkontinentalne balističke projektile u blizini sela Tjuratam učestvovala čitava armija ljudi, ruske službe bezbednosti su uspevale da održe maksimalnu tajnost ovog projekta. Pisma vojnika i oficira angažovanjih oko radova bila su adresirana na vojne pošte Moskva-400 ili Lenjingrad-300, a u njihovoj komunikaciji sa prijateljima i rodbinom striktno je bilo zabranjeno otkrivati bilo kakve detalje, koji bi mogli da nagoveste lokaciju ili namenu gradilišta. Zapravo, čak ni visokim oficirima angažovanim na radovima u Tjuratamu nije bilo zvanično objašnjeno šta rade, i bili su instruirani da ne postavljaju “suvišna” pitanja. U većini slučajeva radnici su imali pristup samo onim delovima gradilišta na kojima je njihova jediinica vršila direktne radove.
Američka CIA je već 1957. godine posedovala “informacije” o postojanju sovjetskog poligona za probna lansiranja projektila koji se nalazi negde u blizini Aralskog mora. To je postao jedan od najznačajnijih ciljeva letova špijunskih aviona „U-2“ iznad teritorije SSSR-a. “Lockheedovi“ “U-2” su doneli prve fotografije iz vazduha već u leto 1957. godine. Koristeći nemačke vojne mape Sovjetskog saveza, CIA je tu zonu povezala sa gradom Tjuratamom. Mape iz 1939. prikazivale su železničku prugu koja se granala od stanice Tjuratan i vodila 28 kilometara u stepu. Nove slike tjuratamskog postrojenja, uključujući i dobro poznate fotografije lansirne ranpe za prve interkontinentalne nuklearne projektile “R-7”, napravljene su 1959. godine.
Kopija nemačke vojne karte iz 1939. koja prikazuje Tjuratamski kraj.
Prema izjavama veterana iz NIIP-5[1], sovjetska obaveštajna služba je dobila informacije da će iskusni pilot Francis “Gary” Powers nadletati njihovu teritoriju početkom maja 1960. godine[2]. U aprilu iste godine jedna protivavionska brigada je po kratkom postupku premeštena iz Lenjingrada u Tjuratam. Projektili te brigade su stigli na kargo-terminal Lokacije 2[3], odakle su raspoređene oko hale za montažu raketa “R-7” sa naredbom da budu pripravne do 30. aprila.
Pauers je trebalo da uzleti iz američke baze Peshawar u Pakistanu i nastavi put ustaljenom trasom ka bazi Bodø u Norveškoj. Posle jednog odlaganja iz tehničkih razloga, “Lockheedov” avion je poleteo 1. maja, prepotentno prenebregavajući da je u SSSR-u veliki državni praznik i da će u vazduhu biti znatno manje aviona. Čak i pre nego što je avion stigao do granice, Sovjeti su počeli da ga prate, a gotovost tjuratamske protivvazdušne baterije podignuta je na najviši nivo. Prema sovjetskim izvorima, njihovi radari su uključeni pre vremena te ih je pilot registrovao i zaobišao bazu; zapadni izvori su tvrdili da su razlog Pauersovog skretanja bili oblaci iznad Tjuratama. U svakom slučaju, Sovjeti su nekoliko sati kasnije ispalili iznad Sverdlovska na Uralu četiri rakete tipa SA-2 i oborili špijuna
Nakon fijaska sa “U-2”[4], SAD se prebacila na špijunisanje iz kosmosa. Pored toga, duž sovjetske granice su postavljene i brojne stanice za elektronsko praćenje (ELINT), posebno “Tacksman II”[5] na severoistoku Irana, koje su omogućavale nadzor lansiranja pre nego što bi rakete zamakle iznad teritorije istočne Rusije. Baza “Tacksman II” je zatvorena u osvit Islamske revolucije u Iranu 1979. godine. Sovjeti su mogli vrlo malo da urade da bi kamuflirali svoje aktivnosti u Tjuratamu, ali im je ipak pošlo za rukom da centar ostane tajnovit decenijama. Danas, stotine fotografija SSSR-a, uključujući i one lansirnih rampi koje su pravili CIA-ini sateliti programa „Corona” tokom Hladnog rata, mogu da se nađu čak i na javnim sajtovima.
Snimak lansirne rampe prve interkontinentalne balističke rakete na svetu “R-7”. Snimak je za CIA načinjen špijunskim avionom “U-2” sa visine od preko 22 km.
Protivavionska raketa SA-2 (С-75 „Двина“) kojom je bila naoružana odbrana Tjuratama. Imala je težinu
2.300 kg i visinu doleta 25 km. Kasnije je ista raketa oborila isti avion i na Kubi.
Ove rakete su prodate i Kini i Vijetnamu.
Mit o Bajkonuru
12. aprila 1961. godine, kosmički brod “Vostok-1“ sa majorom Jurijem Gagarinom u njemu, uzleteo je sa rampe №1 (rus. Площадка №1), otvorivši tako eru kosmičkih letova sa ljudskim posadama. Pored enormne propagandne pobede, Gagarinova misija je donela velike glavobolje vođama u Kremlju. Da bi “Vostokov” let bio priznat kao svetski rekord od strane Međunarodne aeronautičke federacije, traženo je da SSSR navede mesto lansiranja. Uprkos ranijim letovima “U-2” iznad Tjuratama, identifikacija NIIP-5, odbrambenog objekta visoke tajnosti, nije dolazila u obzir.
Zvanična politika koju su sovjetski ideolozi razvijali godinama nalagala je da se ne potvrđuje nijedna nedobronamerna informacija vezana za sovjetske aktivnosti, bez obzira koliko one opšte poznate i već proverene, ako te informacije potiču sa Zapada. Zato su Sovjeti u pojedinim medijima tvrdili da je „Vostok“ bio lansiran sa „kosmodroma“ lociranog u blizini Bajkonura. Tako je rezultat i registrovan 18. jula 1961. godine.
U post-sovjetskom periodu, nekolicina ruskih zvaničnika je tvrdila da su baš oni odabrali selo Bajkonur kao “skrivenu lokaciju” za prvo lansiranje sa ljudskom posadom. Među njima je bio i Vladimir Barmin, heroj, akademik, naučnik i konstreuktro lansirnog kompleksa za projektile “R-7”.
“Pravi” grad Bajkonur se nalazio 250-300 km severoistočno od Tjuratama i mogao se pronaći na sovjetskim mapama tog vremena. Prema različitim izvorima, ime na kazačkom jeziku znači “gospodar smeđe kose” ili “jako smeđi” (čitava zona je bogata braon rudom bakra, koju su zarobljenici u Gulazima iskopavali tokom Staljinove vladavine). Grad je bio odabran za početak misije „Vostok“ zato što je bio prvi prepoznatljivi toponim na karti u blizini stvarnog mesta lansiranja.
Sovjetski izvori su takođe isticali da su u predrevolucionarno vreme, tačnije oko 1830. godine, caristi prognali izvesnog Nikifora Nikitina u zaseok Bajkonur jer je „vršio buntovničke govore o letenju na Mesec!“ Bajkonur je nastavio da bude zgodno mesto za proterivanje i u sovjetsko vreme, jer su mnogi polištički zatvorenici, uglavnom bivši carski oficiri, terani da vade bakar i ugalj iz lokalnih rudnika. Tokom 1917., bajkonurski rudnici su povezani železničkom mrežom sa kazahstanskim gradovima Karsakpaj i Džezkazgan (budućim lokacijama za sletanje sovjetskih brodova sa ljudskom posadom). Ubrzo posle smrti sovjetskog vođe Josifa Staljina 1953, radni kampovi u Bajkonuru su napušteni.
Kasnije se pričalo da su eksperimenti sa nuklearnim eksplozijama na velikim visinama bili lansirani baš odatle.
Nedugo nakon Gagarinovog leta, naziv „kosmodrom Bajkonur“ počeo je da se pojavljuje u sovjetskim novinama. Ta naizgled besmislena prevara nije obmanula mnoge u SSSR-u a još manje na Zapadu, ali je dovela do zbunjujućeg duplog identiteta najvećeg sovjetskog kosmičkog centra. „Mala Enciklopedija“ kosmičkih letova objavljena u SSSR-u 1968. godine, Bajkonur je opisan kao „jedan od najvećih kosmodrona u SSSR-u, smešten u [kazahstanskoj] Karagandinskoj oblasti“[6]. Godine 1985, u dopunjenom i proširenom izdanju, „Enciklopedija“ je „smestila“ Bajkonur u Kizil-Ordsku oblast[7]. Sve je to bilo loše za „originalni“ Bajkonur, ali dobreo za Tjuratam.
Kasniji stadijum gradnje u Tjuratamu. Bio je to najveći civilni inženjerijski projekat u tom trenutku u svetu.
Stare navike teško umiru
Veo tajne počeo je da se podiže sa Tjuratama tokom čezdesetih i sedamdesetih godina, kada su brojni istočnoevropski i francuski zvaničnici, uključujući predsednika De Gola[8], posetili lokalitet. Da bi se prikrili problemi ili neki detalji oko aktivnosti kosmodroma, sprovođeni su različiti grandiozni propagandni spektakli.
Najviše od svega, sovjetski vojni i partijski vrh je želeo da kamuflira vojnu prirodu „kosmodroma“. Tokom poseta Nasinih funkcionera[9] kosmodromu uoči zajedničke misije spajanja brodova „Apolo-Sojuz“ sredinom sedamdesetih, naređeno je da svi vojnici i oficiri koji bi mogli da se sretnu sa američkom delegacijom budu u civilnim odelima. Odela su hitno sašivena čak i za obične vojnike, ali vrlo malo je moglo da se išta učini sa njihovim izbrijanim glavama! Prema izjavama veterana sa kosmodroma, takva vrsta „metamorfoza“ praktikovana je na Tjuratamu sve do kraja 1988, tj. do priprema za misiju „Fobos“, koja je uključivala saradnju sa preko dvadeset stranih zemalja.
Dve sonde “Fobos” su ponele instrumente Istočne Nemačke, bugarske, Austrije, Čekoslovačke, Francuske, itd. Prikazan je izgled “Fobosa” na Marsovoj orbiti, nakon odbacivanja glavnog pogonskog stepena (ADU). Bile su to dve neverovatne sonde, koje bi i danas, posle 35 godina, bile izuetne.
[1] Naučno-istraživački probni poligon №5 (rus. Научно-Исследовательный Испытательный Полигон № 5). To je tada bio naziv za Tjuratam.
[2] Do tada, Amerikanci su već 24 puta nadletali SSSR špijunskim avionima ali su leteli na takvim visinama (21 km) da ih Sovjeti nisu mogli da presretnu ili gađaju PVO raketama. Do tada, američki avioni su snimili 15% teritorije SSSR-a.
[3] Mesto gde su 1955. na poligonu NIIP-5 bile podignude hale za sastavljanje balističkog projektila „R-7“-
[4] Sličnu sudbinu doživeo je u jedan „U-2“ kojim je upravljao major Rudolf Anderson tokom Kubanske krize 1962. Prve verzije ovog aviona špijunirale su SSSR, Kinu, Kubu i Vijetnam, a savremene verzije („U-2S“) služe i danas NATO-u u konfliktima u Iraku i Avganistanu.
Inače, Pauers je uhvaćen živ, javno osuđen na 8 godina zatvora, gde je „sve priznao“, ali je brzo pušten u zamenu za velikog ruskog špijuna Abela.
[5] Baza je bila na manje od 1000 km od Tjuratama. Odatle su Amerikanci pratili testiranja projektila u Tjuratamu i protivraketne aktivnosti u bazu Sari-Šagan.
[6] Ovo je najveća oblast u Kazahstanu – šest puta veća od Srbije, ali Bajkonur se ne nalazi tu već u susednoj jugozapadnoj Kizilordinskoj oblasti.
[7] Bajkonur se ne nalazi ni ovde!
[8] Francuski predsednik Šarl de Gol je u julu 1966. posetio zajedno sa Generalnim sekretarom partije Leonidom Brežnjevim Bajkonur. On je bio prvi stranac koji je dobio tu privilegiju i ostao je jedini čitavu deceniju.
[9] Kao i uvek, CIA se „pobrinula“ da među delegacijom bude dovoljan broj njihovih vojnih i kosmičkih eksperata, opremljenih mikrokamerama, lokatorima, i sl. Ruku na srce, ni Sovjeti im nisu ostajali dužni u sličnim prilikama ...
Kosmodrom Bajkonur slavi 50. rođendan
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
