Tesla je želeo da osvetli nebo a Amerikanci da osvetle – džunglu. Jedan se rukovodio filantropijom a drugi ratnim ciljevima. Čija ideja je luđa i ko je bio bliži realizaciji?
Svi koji čitaju moje tekstove znaju da se na ovaj ili onaj način u njima neprestano bavim politikom i geostrategijom. Šta ću – crnogorski geni. Nedavno sam čitao biografiju bivšeg američkog predsednika Džimija Kartera i on priča da je Severna Koreja odavno predstavljala „težak“ zalogaj za njegovu zemlju. To sam i ja znao, ali ono što nisam to je da su Korejanci oduvek želeli da sklope mir sa SAD. Tim pre što na kraju Korejskog rata iz pedesetih godina mir nije potpisan između Koreje i Amerike već izmeću Kine i Amerike[1]. Ipak, složenim mirovnim pregovorima, ali i višedecenijskim ekonomskim i političkim blokadama i ucenama, Bil Klinton je uspeo da se dogovori sa Pjongjangom o uslovima za postizanje mira i obustavljanjem govora jezikom pretnji. I šta se desilo? Kada je republikanac Džordž Buš mlađi 2001. godine došao u Belu Kuću, jedan od prvih spoljnopolitičkih poteza bio mu je da mirovni dogovor sa Severnom Korejom – baci u đubre. Amerika nije htela mir! a komunistička Koreja je dopala na listu zemalja „koje prete Americi“, zajedno sa Sadamovim Irakom i Ceminovom Kinom.
Zašto ovo pišem? Pa zato da mojoj novoj priči dam neki okvir onako kako ga ja vidim. Naime, Amerika je u tom regionu prisutna još od kraja II sv. rata. Prvo su bili prisutni kao „vojni savetnici“ u Vijetnamu i Kambodži, „pomažući“ „demokratskim odnosima“ u tim zemljama (podelili su Vijetnam, kao i Koreju, na „demokratsku“ i „komunističku“ polovinu). Već 1961. su triput povećali svoje snage u regionu a sledeće godine još triput. Početkom 1965. počele su da stižu prve vojne trupe i svima je bilo jasno da će početi rat.
Rat je završen tek 1975. godine, a ljudski (i materijalni) gubici su bili užasni. Kao i u „našem“ ratu, ni ovde nikada nije „utvrđeno“ koliki je tačan broj žrtava. U knjigama piše da je vijetnamskih vojnika i civila stradalo između 800.000 i 3,1 milion, dok se broj izginulih američkih vojnika vrti negde oko 58.250.
Neko će reći: „Kakav ti je bre ovo uvod? O čemu ti pričaš?“
Elem, hteo bih da podsetim da je u isto vreme dok je vodila rat 20.000 km od kuće, SAD izvodila jedan od najspektakularnijih poduhvata u istoriji čovečanstva – let na Mesec. To je bio najskuplju kosmički projekat u istoriji do tada, koji je progutao milijarde i milijarde. Ali kao što to uvek biva kad su velike pare u opticaju, mnogi su hteli i uspeli da se okoriste „Apollo“ programom. I tokom realizacije, a i godinama posle toga, bezbrojni predlozi i projekti su pokušavali da od Senata, Nase ili Pentagona izboksuju neku crkavicu (čitaj, neki miliončić) za sebe. Recimo, postojali su planovi da se raketa „Saturn“ iskoristi za let do Venere i Marsa, gde bi astronauti ostajali u orbiti po godinu dana. Ili da astronauti na Mesecu koriste gorivo iz lunarnog modula za pogon malog raketnog „flyera“, koji bi služio za istraživačke misije po površini do udaljenosti od 80–100 km. Ili da raketa „Saturn V“ ponese brdo atomskih bombi i sruči ih na neki asteroid ... Ili da se postojećom raketom lansira „Lunarno logističko vozilo“ na nuklearno–jonski pogon, koje bi poslužilo kao početak buduće baze na Mesecu ...
Levo je „flyer“, a desno predlog lunarnog motocikla koji bi bio zamena za rovere.
Letilica za let ljudi na Veneru koja bi koristila već postojeći hardver „Apolla“. Astronauti bi živeli u III stepenu S-IVB rakete „Saturn V“.
Ako misliš da su ovo ludi predlozi, spremi se za nastavak – jer sad prelazim na pravu temu.
Vratimo se u Vijetnam i 1966, u doba kada se Vijetnamski rat već ozbiljno zahuktao. Američki marinci su bili bukvalno zaglibljeni u gustim džunglama Vijetnama, a pokret otpora im nanosio neviđene gubitke. Bilo koja ideja koja bi omogućavala vojnu nadmoć na terenu – bez obzira koliko luda – zasluživala je pažnju. Recimo, zašto ne iskoristiti džinovska ogledala u kosmosu i osvetliti opasne vijetnamske šume tokom noći?
Prelog kompanije „Goodyear“ za solarni reflektor na naduvavanje prečnika 700 metara u okviru Projekta ABLE (NASA).
U principu, ideja je bila jako prosta. Ali ako želite da lansirate neku veliku strukturu u kosmos to ne možete uraditi malom raketom. Potrebna vam je neka jako velika, a tokom šezdesetih ništa nije moglo da se meri sa divovskom raketom „Saturn V“ iz Nasinog „Apollo“ programa. Pentagon je zatražio od kosmičke agencije da prouči mogućnost upotrebe „Saturna V“ za lansiranje ogledala dovoljno velikog da osvetli bojno polje jačinom punog Meseca. Tako se NASA uključila u tajni projekat nazvan „Able“, jednu od najtajnovitijih i najdramatičnijih epizoda Hladnog rata. Znajući da gde se pominju NASA, američka armija i interesi zemlje tu je i lova, nekoliko kompanija[2] je na zahtev agencije poslalo svoje predloge, svaki bizarniji od prethodnog.
Korporacija „Grumman“, najveći američki proizvođač vojnih i civilnih aviona u XX veku, koja je tada proizvodila[3] lunarni modul LM (tada još uvek nazivan LEM, Lunar Excursion Module) za „Apollo“, predložila je misiju u kojoj bi astronauti postavili veliko ogledalo u orbiti. Ono bi stiglo u kosmos zapakovano u modifikovanom LM i imalo bi prečnik od 122–1000 metara, u zavisnosti od materijala koji bi bio korišćen. „Saturn V“ bi odneo LM sa ogledalom u visokoekscentričnu polusinhronu orbitu Molnja tipa, gde bi leteo iznad zone koju svake noći treba osvetljavati. Prema planu, tročlana posada je morala da manevriše modulom LM tako da nanišani veliko ogledalo na cilj, mada bi njihovo prisustvo značajno skraćivalo vremenski rok trajanja misije.
LM prepravljen da može da ponese ogledalo iz Projekta „Able“ (NASA). I danas je nemoguće doći do detaljnijih podataka o ovom projektu, jer je i dalje sve vojn tajna.
Raketa za Mesec „Saturn V“. Do danas je neprevaziđena po mnogim karakteristikama.
Treći stepen „Saturna V“ sa korisnim teretom. Ogledalo je trebalo da bude smešteno unutar adaptera za lunarni modul LM (NASA).
Sa svoje strane, „Goodyear“ je sugerisao lansiranje velikog ogledala prečnika 700 metara, takođe na orbitu tipa Molnja, samo što u njihovom slučaju ne bi bili potrebni ljudi. Obe strane strukture trebale su da budu pokrivene aluminijumskom folijom visokog stepena refleksije. Težina čitavog satelita trebalo je da bude oko 20 tona a ogledalo bi osvetljavalo zonu prečnika oko 400 km lociranu oko geografske širine od 15 stepeni severno. Ogledalo bi bilo lansirano unutar adaptera za lunarni modul na vrhu rakete i bilo bi kontrolisano direktno iz zaraćene zone. Pretpostavlja se da bi pritisak zračenja bio konstantni izazov za sistem za kontrolu položaja letilice, jer bi kosmički reflektor u suštini predstavljao ogromno solarno jedro. Lansiranje prvog ogledala u okviru Projekta ABLE trebalo je da bude 1968. ili 1969. godine, podudarajući se sa prvim misijama „Apolla“ i „Saturna V“.
„Goodyearovo“ ogledalo.
Verovatno neću nikoga da iznenadim ako kažem da projekat „Able“ nikada nije realizovan, ali je zanimljivo da je Ministarstvo odbrane uopšte moglo da razmatra upotrebu takvog koncepta na bojnom polju. Za Nasu, Projekat „Able“ je bila propuštena prilika da pronađu vojno angažovanje za velikog „Saturna V“, rakete od kojih je napravljeno samo 15 komada (od čega su dve potpuno raskomadane, i na sramotu naše vrste postale muzejski eksponati).
Paradoksalno je da su jedina kosmička „ogledala“ ikada lansirana u orbitu bila sovjetska „Знамя 2“ i „Знамя 2.5“ 1993. odn. 1999. godine. „Знамя 2“ je bilo ogledalo prečnika 20 metara i poneo ga je teretni brod „Прогресс М-15“, koji je u to vreme snabdevao stanicu „Мир“. Mada je eksperiment trajao samo nekoliko sati nakon što se „Прогресс“ odvojio od orbitne stanice, ogledalo otvoreno pomoću centrifugalne sile stvorilo je 4. februara 1993. svetlu površinu prečnika 5 km koja je prešla tlom južne Francuske i zapadne Rusije brzinom od 8 km/sec. Površina je imala sjaj ekvivalentan punom Msecu. Mada su tog jutra oblaci prekrivali dobar deo Evrope, neki ljudi su javili da su uočili višak svetlosti. Nažalost, „Знамя 2.5“[4], prečnika 25 metara, nije uspela da se kompletno otvori. „Знамя“ reflektori su bili postavljeni u nisku orbitu i nisu mogli da konstantno osvetljavaju neku određenu površinu na Zemlji, kao što je zahtevao Projekat „Able“.
Sovjetsko ogledalo „Знамя 2.5“ je bio lansirano „Прогдессом М-40“. ali nije uspelo da se pravilno otvori. Amerikanci su pakleno proučavali čitav projekat.
Centrifugalna tehnika otvaranja ruskih ogledala. Na brodu se nalazilo 8 kalemova sa polietilenskom folijom debelom svega 5 mikrona koji su se otvarali prostom rotacijom.
Projekat „Знамя“. Nemci su javili da su izmerili dodatnu jačinu svetlosti od 1 luksa (1 lumen po m2). Sijalica od 60 W daje 700–800 lumena.
S vremena na vreme se pojavljuju novi projekti za postavljanje solarnih reflektora u orbitu kadrih da osvetljavaju Zemljinu površinu, mada svi oni imaju neku civilnu svrhu (poljoprivrednu, uštedu energije za osvetljenje na velikim geografskim širinama tokom zime, vanredne situacije, itd.) Projekat „Able“ je bio jedinstven zbog svojih militantnih ciljeva i uključivanja velike rakete za Mesec, „Saturna V“. Takođe, neću da poričem, teško se odupreti jednom konceptu koji kao da potiče iz špijunskih filmova.
• http://forum.nasaspaceflight.com/index.php?topic=30313.0
• http://www.orbiterwiki.org/wiki/Project_Apollo_for_Orbiter
• http://www.spacebanter.com/archive/index.php/t-67833.html
• http://ntrs.nasa.gov/archive/nasa/casi.ntrs.nasa.gov/19790076663_1979076663.pdf
• http://ntrs.nasa.gov/archive/nasa/casi.ntrs.nasa.gov/19790076664_1979076664.pdf
• http://ntrs.nasa.gov/archive/nasa/casi.ntrs.nasa.gov/19770071989_1977071989.pdf
• http://ntrs.nasa.gov/archive/nasa/casi.ntrs.nasa.gov/19770071990_1977071990.pdf
• http://ntrs.nasa.gov/archive/nasa/casi.ntrs.nasa.gov/19770071991_1977071991.pdf
• http://src.space.ru/page_30r.htm
• http://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%97%D0%BD%D0%B0%D0%BC%D1%8F_(%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B5%D0%BA%D1%82)
•
U rat su se sve više uključivali i Sovjeti, pa je Amerika vršila tajne planove da avionima preko Istočne Evrope bombarduje SSSR nuklearnim bombama i tako za samo 1–2 nedelje ubije preko 200 miliona sovjettskih civila. Nije ni čudo što su se „crveni“ u čitavom svetu vrtoglavo naoružavali...
Uključujući „Boeing“, „Westinghouse“, „Goodyear“, „Grumman“ itd.
Kompanija je prema ugovoru napravila 13 lunarnih modula, jedinog dela „Apolo“ programa koji nijednom nije pravio probleme. Oni su bili glavni kandidat za konstruisanje i gradnju spejs šatlova, ali su u finišu izgubili od kompanije „Rockwell International“. Taj gubitak mega–posla ih je naterao da se 1994. fuzionišu sa „Northrop Corporation“.
Ogledalo je lansirano 5. februara 1999. i trebalo je da stvori osvetljenu površinu prečnika 7 km, jačine 5–10 punih Meseci. Eksperiment nije uspeo a brod je pao u okean. Posle neuspeešnog otvaranja, „Роскосмос“ је otkazao dalje eksperimente.