Jedna od najslavnijih fotografija iz doba trke za svemir i slika koja je sumirala čitav uspeh „Apollo“ programa bila je ona na kojoj se vidi otisak stopala Edvina Oldrina u lunarnom rigolitu. Ko se ne seća, osvežiću mu memoriju:
U stvarnosti, fotografija uopšte nije nastala spontano, i kao skoro sve u „Apollo“ programu nastala je iz strogo tehničkih razloga. U ovom slučaju, fotografija je omogućavala da se lako i direktno utvrdi konzistencija lunarnog rigolita, koji je, uzgred budi rečeno, vrlo sličan talku (Armstrong je tada sâm izjavio: „It’s almost like a powder“). Zato se otisci čizama lunarnog skafandera A7L i danas smatraju simbolom najveće avanture u koju se čovečanstvo otisnulo u svojoj istoriji. Interesantno je da su ono što smo nazivali „Mesečevim čizmama“ zapravo štitnici (kao neke „kaljače“) koje su astronauti navlačili preko čizama skafandera, koje su, naravno, imale gladak đon.
Navlake na lunarne čizme skafandera A7L. Navlačile su se na odelo pod pritiskom.
Danas se na Mesecu egzistiraju skoro netaknuti tragovi dvanestorice ljudi koji su šetali po površini, i ostaće tamo milenijumima. No kako su trebali da izgledaju tragovi sovjetskih kosmonauta na Mesecu? Program „H1/Л3“, sovjetski odgovor na „Apollo“, nikada nije predstavljao stvarnu pretnju Nasi ali je sedamdesetih godina radio na tome da pošalje kosmonaute na Mesec. Sovjetski skafander, ekvivalent američkom lunarnom A7L, bio je ronilački „Krečet“ (rus. „Кречет“ – jastreb), proizveden u tomilinskom preduzeću № 918 (НПП „Звезда“). Nakon konstruisanja prvih modela sovjetskih skafandera („Беркут“ i „Яaстреб“), НПП „Звезда“ se opredelio za polučvrsti dizajn za „Krečet“, baziran na eksperimentalnom prototipu „СКВ“. Kaciga i torzo su bili integrisani u zajedničku krutu strukturu, dok su udovi bili fleksibilni, sa zglobovima u ramenima i šakama. Na leđima se nalazio ranac sa opremom za održavanje života na kome se nalazio otvor kroz koji su kosmonauti ulazili u odelo, delo ruskog konstruktora A.J. Stoklickog.
Kosmički skafander tipa „Krečet“ kojim je moglo da se izlazi i u otvoreni kosmos. Odelo je bilo teško ukupno 102 kg i moglo je da održava život do 10 sati.
Lunarni skafander je imao tečni sistem za hlađenje, radio–vezu, elektro–napajanje, sistem za disanje, higijenu, itd. time se upravljalo preko konzole koja se nalazila pričvršćena na grudima.
Prema planu sovjetske misije, trebalo je da jedan kosmonaut sleti na lunarnu površinu pomoću modula „ЛК“, dok bi ga drugi član posade čekao u Mesečevoj orbiti u letilici „Союз ЛОК“. Kosmonaut koji treba da ispituje Mesec oblačio bi skafander „Krečet“ tokom boravka na površini ali i za vreme ostalih aktivnosti (EVA), među koje su pre svih spadali prelazak iz orbitera „ЛОК“ u modul „ЛК“, a po okončanju misije na Mesecu i povratku u suprotnom pravcu. Naime, pošto su smatrali da imaju pozitivna iskustva sa letom ljudi u otvorenom kosmosu (Leonov), Sovjeti su smislili da se njihov putnik na Mesec prebacuje iz broda u brod kroz spojni tunel, leteći slobodno kroz vakuum.
Ranac za održavanje života kosmonauta dobio je posebno ime – „Каspij“ („Каспий“). „Krečet“ je bio dizajniran tako da je omogućavao EVA u trajanju do 10 časova. S druge strane, kosmonaut koji je trebalo da ostane u orbiteru „ЛОК“ (komandir misije) koristio bi verziju „Krečeta“ pod nazivom „Orlan“ („Орлан“), sa rancem pod nazivom „Seliger“ („Селигер“, jezero u Rusiji). Оslobođen lunarnih obaveza, „Orlan“ je bio mnogo lakši (59 kg) i manji od „Krečeta“ (102 kg). Razvoj „Krečeta“ nije mogao da započne sve do 1966. godine, odnosno sve dok Koroljevljev konstruktorski bito OKБ–1 nije poslao zavodima „Звезда“ specifikacije za budući lunarni modul „ЛК“. Konačna verzija skafandera kompletirana je 1967. godine i nazvana „Krečet–94“, zato što je ГРАУ indeks lunarnog modula bio 11Ф94.
Mnogi rukovodioci sovjetskog lunarnog programa su smatrali da skafander „Krečet“ ne predstavlja dobar izbor i da bi bilo bolje napraviti neki fleksibilniji, poput američkog A7L. Čak je i sâm Nikolaj Kamanin, zadužen za odabir kosmonauta, smatrao da se radi o prilično neudobnom skafanderu. Zato ne iznenađuje činjenica da su u НПП „Звезда“ imali i „plan B“, sa potpuno fleksibilnim skafanderom pod imenom „Орел“ („Orao“) zasnovan na „Berkutu“.
Varijanta sovjetskog lunarnog modula „ЛК“. Izgled od napred i sa strane.
Ali vratimo se na temu: kakvi su trebali da budu „Krečetovi“ otisci na Mesecu? Interesantno je da danas jedva da postoji ijedna fotografija šara na đonovima čizama koje su kosmonauti trebali da nose na Mesecu, ali na osnovu crteža znamo da su više ličile na planinarske cokule nego na lunarne čizme A7L.
Jedna od samo nekoliko fotografija đonova skafandera „Krečet“. Šare na đonovima su potpuno različite od „Apollo“ skafandera A7L. |
Dakle, tragove koje su trebali da ostave prvi sovjetski kosmonauti na Mesecu bili bi potpuno drugačiji od onih sa „Apolla“, i neki budući hipotetički posmatrač ne bi imao nikakvog problema da ih razlikuje. Nažalost, program „Н1-Л3“ nije uspeo da ispuni nijedan zacrtani cilj sem proizvodnju skafandera „Orlan“, dizajniran za lunarne ciljeve, koji i danas uspešno koriste na Međunarodnoj orbitnoj stanici i Rusi i Amerikanci[1]. Naravno, njegovi đonovi su potpuno glatki.
Prošlost koja se nikada nije dogodila.