Astronautika: istorija


I deo  •  II deo • III deo

Ajzenhauereove greške

Kako se promena u Beloj kući i dolazak generala Dvajta Ajzenhauera (Dwight D. Eisenhower, 1890-1959.) na čelo Amerike januara 1953. odrazilo na dalji razvoj satelita? Pitanja koja su stalno morila Ajzenhauera su bila koliko će koštati razvoj satelita i kakve implikacije može svet imati od primene atomskog naoružanja iz kosmosa. Za legendarnog generala, smanjenje nacionalnog budžeta, to jest oporezivanja (znači i smanjenje osiromašenja) američkog naroda i završetak Korejskog rata su bili na prvom mestu. On je znao da je razvoj satelita koji bi iz kosmosa ne samo posmatrali teritoriju SSSR-a, već i bili korišćeni za nošenje atomskih bombi, bio neraskidivo vezan sa budžetom Bele kuće i da će američka država opet, kako je to bilo tokom razvoja atomske bombe koji je koštao dve milijarde dolara morati da stane iza još jednog super složenog i skupog projekta. Tako je i pored razumevanja njihovog značaja, Ajzenhauer imao rezervisaniji stav prema satelitima od svog prethodnika predsednika Trumana. Smatrao je da treba intenzivirati proizvodnju tradicionalnog načina transporta atomskih bombi – znači strateške avijacije.

Ajzenhauer

Dvajt Ajzenhauer je rukovodio administracijom Bele kuće tokom dva mandata (1953-1961.) u periodu koji je bio kritičan za počcetak kjosmičke ere

Njegovo okruženje, ponajviše sekretar za odbrane energični Carls Vilson (Charles E. Wilson), pordržavali su i podsticali ovakav stav. Naime, godinama su vodeće kompanije Amerike kao “Boing”, “Lokid Martin”, “Mekdonel Daglas” i “Dzeneral motors” proizvodile avione, motore i elektroniku za borbene vazduhoplove. Njihovi uticajni vlasnici (Vilson je na primer svojevremeno bio u “Dženeral motorsu”) koji su punili džepove novcem iz nacionalnog budžeta Pentagona su u raketama videli samo opasnost od gubitka osnovnog biznisa. Zato su na svaki način preko svojih ljudi u Beloj kući i Pentagonu lobirali na očuvanju svog biznisa i sputavanju intenzivinijeg razvoja raketa. Koliko je taj uticaj bio velik pokazuje detalj za vreme prve posete sekretara Visona pogonima ABMA u Hantsvilu. Njega nije interesovala impresivna prezentacija rakete “Redstoun” generala Majdarisa i fon Brauna, već kako je finansirano preuređenje lokalne kantine! I dok je Hruščov dao potpuno odrešene ruke Karaljovu u stvaranju prve interkontinentalne rakete, Majdaris je morao američkom sekretaru odbrane da piše specijalna izveštaj o novcu potrošenom za preuređenje kantine u kojoj su se hranili nemački inženjeri!

U jesen 1956. usledile su dve odluke koje su šanse Amerike da postane prva u kosmosu definitivno svele na minimum. Naime, tih pedesetih godina sva tri roda američkih oružanih snaga (kopnene snage, vazduhoplovstvo i mornarica) su istovremeno radila na razvoju raketa. Kopnene snage su imale rakete srednjeg dometa “Redstoun” (proisteklu iz V-2) i njenu jaču verziju “Jupiter”, vazduhoplovstvo je razvijalo rakete srednjeg dometa “Tor” (Thor) i interkontinentalnu raketu “Atlas”, dok je mornarica radila na projektu lake rakete “Viking”. Pored toga, tamo se radilo i na tri različita projekta satelita, od kojih su “Orbiter” (pod fon Braunom u Kopnenim snagama) i ‘stari’ “Vangard” (u programu Ratne mornairca) bili posebno konkurentni. Početkom te 1956. “Nacionalna geografija” je ekskluzivno objavila da Ratna mornarica radi na projektu prvog veštačkog satelita “Vangard” koji treba da bude lansiran u kosmos sledeće 1957. koja je proglašena Međunarodnom godinom geofizike.

 Vanguard_TV3
Najstariji projekat veštačkog satelit – “Vangard” Ratne mornarice SAD

Da bi se uvelo malo više reda u ovom “cirkusu”, kako je direktor Nacionalne savetodavne komisije za aeronautiku (NACA) Čarls Drajper (Charls Draper) nazvao stanje u raketnom i satelitskom programu SAD sredinom pedesetih, Bela kuća donosi dekret kojim projekat mornarickog satelita “Vangard” postaje nacionalni projekat, dok se Kopnenim snagama (fon Braunu) i vazduhoplovstvu zabranjuju dalji radovi na razvoju satelita! Zatim je novembra 1956. sekretar Vilson dodatno skresao krila Hantsvilu. On je potpisao dekret  kojim se obavezuju tri roda američkih oružanih snage da rade na sledecćm raketnim projektima:
  • Ratno vazduhoplovstvo na razvoju interkontinentalnih raketa
  • Mornarica na lakim raketama koje se mogu lansirati sa brodova
  • Kopnene snage na  raketama dometa do 500 km.

Prostije rečeno, fon Braunu nije dozvoljeno da nastavi radove na projektu četvorostepene rakete dalekog dometa “Jupiter”, usavršavanoj i snažnijoj verziji “Redstouna”. “Jupiter” je uspešno lansiran septembra 1956. i dostigao je visinu od fantastičnih 965 kilometara, preletevsi 4800 km! Kada je odvojen, njen četvrti stepen je kroz kosmos leteo brzinom od oko 21000 km/h, odnosno 78% od tzv. prve kosmičke brzine, dovoljne da postane veštački satelit. Samo je trebao jedan korak da preuređeni “Jupiter” bez velikih problema izbaci prvi satelit pre “Sputnjika”, ali je ovim dekretom sekretara za odbranu Vilsona projekat praktično zaustavljen. Dekretom je naređeno da se ovaj projekat preda vazduhoplovstvu, što Majdaris i fon Braun koji su bili sigurni da “Vangard” neće uspeti nisu uradili već su potajno, bez znanja Vašingtona nastavili usavršavanja “Jupitera”. Smena Vilsona koji je čak izbegavao da neke od naredbi Ajzenahuera sprovede u delo, i imenovanje novog sekretara za odbranu Nila Meklroja (Neil H. McElroy) 1957. uoči lansiranja “Sputnjika” bilo je prekasno da značajnije poboljša situaciju na američkoj raketno-kosmičkoj sceni. Novog sekretara za odbranu je vest o lansiranju “Sputnjika” zadesila upravo u poseti fon Braunu u Hantsvilu, koji je iskoristivši priliku zatražio od Meklroja samo 90 dana vremena za lansiranje prvog američkog satelita raketom “Jupiter”.

Zanimljivo je da je tada malo političara shvatalo strateški značaj raketa i kosmosa. U ovu sliku se uklapa i mladi Džon Kenedi koji, što je malo poznato, u tim godinama nije nimalo bio naklonjen razvoju raketa i satelita i nije imao vizionarstvo iz 1961. kada je poveo Ameriku na Mesec. Jedini među uticajnijim političarima koji je video strateški značaj raketa i kosmosa je bio demokratski senator Lindon Džonson (Lyndon B. Johnson) koji je kao lider demokratske većine u Senatu vršio stalni pritisak na administraciju Ajzenhauera da sa malo više motivacije radi na razvoju američkog raketnog programa. Budući predsednik Džonson je čuvenom rečenicom da nikada neće moći da spava ispod ‘crvenog Meseca’ jasno dao do znanja obojici budućih kandidata na sledećim izborima novembra 1960. (Kenediju i tadašnjem potpredsedniku Niksonu) da je kosmos isuviše značajna oblast za Ameriku da može ostati ignorisana kako za vreme predizborne kampanje, tako i u godinama koje su dolazile.

Kraj priće je dobro poznat. Borba američkih rodova oružanih snaga za prestiž (i novac Pentagona), uz podršku političara iz Ajzenhauerovog ‘prvog kruga’ i otezanje da se odreše ruke fon Braunu, sve to blagonaklono posmatrano od ostarelog i obolelog predsednika (Ajzenahauer je imao već dva srčana udara) koji je sve češće umesto u Beloj kući bio na terenima golfa, na kraju je dovela do ‘tehnološkog Perl Harbura’ SAD; Rusi su 4. oktobra 1957. lansirali prvi veštački satelit, pa samo mesec dana kasnije i prvo živo biće u kosmos. Posle fijaska “Vangarda” koji je eksplodirao odmah posle poletanja, manje od tri meseca posle “Sputnjika” nošen fon Braunovom raketom “Jupiter” u kosmos je konačno lansiran prvi američki satelit “Eskplorer-1” (Explorer). Americi će, međutim trebati godine mukotrpnog rada i milijarde potrošenih dolara da tek spuštanjem na Mesec jula 1969. povrate ugled najjače tehnološke sile na svetu.

I deo •  II deo • III deo

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar