Astronautika: istorija

NEIZVESNA SUDBINA NAJSNAŽNIJE RAKETE NA SVETU

Člannak iz Astronomije broj 36

Kada je budućnost Spejs šatl programa već izvesno vodila skorom kraju obe američke velike fi rme (Boing i Lokid) su krenule sa fi nalizovanjem rezervnih programa za budućnost. Većina projekata kosmičkih lansera je ‘’umrla’’ kao kolateralna šteta Šatla. Novog razvoja dugo nije bilo. Posebnu težinu je predstavljalo biranje koncepcije i uloge, neke takve buduće konstrukcije. Sve to je u okviru američke EELV koncepcije koja se i dalje razvija sa svim mogućim problemima. Jer jako je teško kad preko 20 godina zapostavite svoj razvoj.

Na sreću u američkoj demokratiji postoji više načina da se bavite kosmičkim raketama i pri tome zaradite, odnosno opstanete. Naravno najveći uticaj ima NASA neosporno, ali tu su i vojni sektor i veliki civilni sektor. Kako su raketni projektanti verovatno retki ljudi na ovome svetu ‘’operisani’’ od nevažnih stvari za kosmos, tipa rasnih, verskih i ideoloških mržnji, jedan deo američkih projektanata se odlučio za saradnju sa Rusima, pre svega na polju motorskih pogona u kojima su ovi otišli nešto ispred. Tako je nastala serija Atlas V a tako se razvija i projekat Taurus II. Sa druge strane, Amerikanci (pogotovu vladine institucije) imaju jedan kompleks veličine i ksenofobije, koji ih prosto goni na to da prave megalomanske stvari da bi bili najveći, najjači i slično i da se to sve zasniva isključivo na američkim potencijalima. Takav način ponašanja ima opravdanja sa vojnog, političkog pa i tehnološkog gedišta ali zato često pati od raznih bolesti. Na primer NASA sada uporno protežira razvoj teških nosača na osnovu tehnologije Šatla. Nije da to nema smisla, jer se zasniva na najjačem busteru na čvrsto gorivo ikada (koji će biti još i nešto osnažen) i na glavnim motorima Šatla, mada će možda biti primenjeni i motori sa Delte IV. To će verovatno dovesti na kraju do najmoćnije rakete u budućnosti, ali sa dve primedbe. Prvo, motori Šatla imaju ‘’hladnu’’ pretkomoru, a motorima sa Delte IV se ima mnogo prigovoriti, drugo i pored svoje najveće sile potiska, busteri su ipak na PBAN gorivo, što je već pomalo zastarelo. Ono što je najgore, taj projekat će (Ares I, IX) teško biti operativan pre 2015. a verovatno ne pre 2018. dok veći model dolazi ko zna kad. Međutim daleko je Amerika od nemoći, gigant se samo malo uspavao. Osim linije malih i srednjih lansera Pegaz, Minotaur, Felkon, Taurus I i naravno poslovične Delte II, tu su još i dva potpuno razvijena kosmička lansera srednjih i teških nosivosti. To su Atlas V i Delta IV. O prvom ste već mogli da čitate na stranicama Astronomije i on je relativno uspešan u srednjim i poluteškim primenama. Varijanta teškog nosača je zamrznuta. Civilno tržište za nju je malo, a amerčka vlada je u svom programu izgleda odbila njegovu tešku verziju i prednost dala čisto domaćem projektu Delti IV. Ta odluka je bila verovatno iz dva razloga. Srednji i poluteški Atlasi, zasnovani na ruskim licencnim motorima su se pokazali boljim, kako u smislu performansi tako i u smislu cene. Jedan dobar deo lansiranja, koji je bio predviđen za verzije Delta IVM su preoteli Atlasi. U toj situaciji, odluka da se podrži superteška verzija Delte IVH je delimično iz nacionalnih ubeđenja, a delimično što Delta IVH po nosivosti ipak ide nešto ispred Atlasa (po zvaničnim podacima, po nezvaničnim je sumnjivo) i zapravo je za nijansu jača i od Arijane. Kako je svrha ovakvog tipa rakete, pre svega u iznošenju na niske orbite, teških vojnih satelita i delova za ISS, a kako je Delta IVH dostigla nosivost Spejs šatla u takvim misijama, onda odluka i nije toliko neopravdana, naročito sa vojne tačke gledišta. Sve četiri misije ove rakete, osim jedne, platila je država Amerika, a sva je prilika da će tako biti i ubuduće. Uostalom, za sve nas koji volimo istraživanja kosmosa, takva odluka kojom se možda ceo projekat Delte IV spasava je korektna, jer što je više raketa biće ljudi više na nebesima.

Posle obnavljanja programa Delta II uočeno je brzo, da ona ipak nema potencijal za teže terete. Pokušalo se sa Deltom III, ali to nije bilo zadovoljavajuće rešenje, jer ona nije mogla da zameni odlazeći Titan III. Zato se krenulo sa projektovanjem jedne rakete koja će u svojim najlsabijim oblicima da bude odmah nešto iznad Delte II, a da sa svojim najsnažnijim verzijama, bude najmoćniji lanser na svetu. Projektom je razvijeno nekoliko varijanti. Označavanje je sa 4 cifre. Prva je generički broj modela i uvek je 4, druga označava broj velikih donjih bustera i može biti 0, 2 ili 4, treća cifra označava prečnik gornjih stupnjeva i može biti 4 ili 5, a poslednja cifra je oznaka trećeg stupnja (ako ga nema 0), a za derivative Star-37 su 3, 4 i 6 dok je za Star-48 predviđen broj 5 (mada neki stavljaju greškom 0). Možda je i bolje oznacavanje tipa Delta IVM (bez bustera), IVM+(4, 2) sa dva bustera i IVH za verziju sa dva velika bočna bustera na tečno punjenje sa jednim motorom kao na centralnom telu. Verzije IVM+(5,2) i IVM+(5,4) sa 2 i 4 bustera i gornjim stupnjevima sa 5 m prečnikom (kao i centralno telo) nisu za sada letele. Slovo M označava srednje verzije (bile su predviđene i male sa oznakom S ali su obustavljene) dok H označava tešku verziju. Postoji opravdana sumnja da su nalakše verzije (S oznake) ukinute jer se očekuje uspešna realizacija programa Taurus II sa poboljšanim ruskim motorima NK-33 ili se posao ostavlja Atlasu.

U osnovici raketa se sastoji od centralnog tela sa motorom RS-68 a kod teške verzije sa dva motora. On je sa pokretanjem mlaznice u dve ravni za kontrolu skretanja i propinjanja, a kontrola valjanja se ostvaruje upravljačkim mlaznicama sa viškom gasova iz turbine, naime motor je sa takozvanim otvorenim ciklusom. Kod teške verzije valjanje se kontroliše pokretanjem mlaznica na velikim busterima verovatno u jednoj ravni. Drugi stepen je klasičan, kontrolisane mlaznice u dve ravni a za kontrolu valjanja se koristi RSC sistem na hladni gas koji je primarno postavljen za kontrolu pasivne faze neposredno pred ulazak u parkirnu orbitu i kasnije za upravljanje pred Hofmanove manevre. Oba stepena imaju najbolje moguće gorivo Lox i LH. Kik motori Star su na čvrsta punjenja.

Glavni motor je vrlina i prokletstvo ove konstrukcije. Idealno gorivo, enormna snaga, možda i dobra pouzdanost uz vrlo dobru tehnologičnost i lakoću proizvodnje. Međutim efi kasnost ovog motora je mala. Svakako, on se može poboljšati, pre svega jer na njemu nije ugrađeno savremeno hlađenje komore i mlaznika već se posegnulo za sistemom sa starih ruskih vojnih raketa. Sve zajedno to je stvorilo jednu relativno veliku i skupu raketu. Možda i nije problem toliko do konstrukcije, već do skupe proizvodnje u Americi. Kako bilo motori nemaju vleiku efi kasnost, jer su otvorenog ciklusa, a cena rakete je otišla do neba i ovo je verovatno najskuplja raketa na tržištu. Nije bilo toliko bolno što joj je teška verzija skupa, ali je to verovatno izazavalo da ih druge rakete potisnu u nižem sektoru. U svakom slučaju sve to pomalo liči na državnu intervenciju o podeli tržišta. E sad, gde će su tu uklopiti projekti koje protežira NASA poznati kao Ares i gde će se naći Taurus II videćemo. Ukupno su svi modeli Delte IV od 2002. do danas imali 9 lansranja od toga jedno delimično neuspešno.

Semjorka - najslavnija raketa