R-7 poznata kao „Sedmica“ (semjorka) je legenda raketne tehnike koja još živi punim životom. U principu to je ona ista raketa koja je lansirala Sputnjik, Lajku i Gagarina, brodove Vastok i Vashod kao i Saljut i zapravo svi ruski letovi sa ljudskom posadom obavljeni sa njom. Pošto se program Šatla gasi na nju je pao teret snabdevanja ISS-stanice pa je veoma uposlena.

Život je započela kao vojna raketa (prva ICBM) ali neuspešno pa je brzo prekomandovana na kosmos. Projektovana je idealno za svemirskog nosača. Prvi stepen je okružen sa četiri velika nezavisna bustera. Na taj način konstrukcija rakete ima lepe parametre u smislu jednačine Ciolkovkog. ESA se već godinama oslanja na nju za sve poslove koje ne obavlja Arijana. Ova raketa je apsolutni rekorder po broju proizvedenih primeraka, što joj je jako smanjilo cenu, a rekorder je i po broju dostignutih orbita od čak 1620 do kraja 2006. Lider je u svojoj kategoriji već decenijama. Na njoj se sada ispituju motori sistema Angara koji će je u neko dogledno vreme zameniti. Poživeće sigurno dovoljno dugo da učestvuje u ruskom programu višekratnih svemirskih sistema o kojima možete pročitati u jednom od prethodnih brojeva Astronomije. Ukoliko se planovi za izgradnju kosmodroma na Uskršnjim ostrvima ostvare, verovatno ćemo je videti i tamo.

Varijante koje su trenutno aktivne su sledeće:

1. Sojuz-U/(razno)/Progres/Sojuz (oznaka11A511U)

2. Molnija-M (oznaka8K78M)

3. Sojuz-FG/Fregat/Sojuz/Progres (oznaka11A511FG)

4. Sojuz-2–1a/Fregat ili 2–1b/Fregat (oznaka14A14).

Sojuz-U (Progres) je snabdevač dok verzija (Sojuz-U/Sojuz) lansira brodove sa ljudskom posadom. Verzija Sojuz- U(razno) služi za lansiranje satelita koji su ovoj verziji davali imena, odnosno stvarali podverzije (Sojuz-U/Vashod, Sojuz- U/Jantar). Sve varijante Sojz-U su dvostepene.

Molnija-M je raketa stvorena za lansiranje Molnija komunikacijskih satelita. Raketa je karakteristična po tome što ima treći stepen. Energetski gledano imala je sposobnost da ostvari orbite koje dvostepene „Semjorke“ nisu mogle, pa su njome osim spomenutog satelita lansirane sonde na Mesec, Mars, Veneru.

Sojuz-FG je slična prethodnim varijantama, a razlika je u poslednjem, trećem stepenu rakete (FreGat stepen) koji je potpuno drugačiji. On kao oksidator koristi azottetraoksid (N2O4) a kao gorivo nesimetrični dimetilhidrazin (UDMH) i može se mnogo puta paliti i gasiti. Dvostepene verzije Sojuz-FG nemaju Fregat kao treći stepen i oni prenose Progres i Sojuz brodove do niskih orbita. Trostepena verzija bi trebala da zameni Molnija varijantu, a sposobna je da lansira međuplanetarne sonde.

Sojuz-2 varijante sa oznakom 14A4 se od prethodne razlikuju po većem tovarnom prostoru. Namenjene su i za lansiranja sa francuskog kosmodroma u Gvajani. 2–1a varijanta ima kompjuterski regulisano upravljanje motorima i manevrima u letu koje starije varijante nisu mogle da izvedu. 2–1b verzija ima novi motor drugog stepena koji je sa sistema Angara. Ovaj motor ima veći specifični impuls od starog pa je ova verzija sa Fregatom kao trećim stepenom najsnažnija u istoriji rakete R-7 tj. nosivost joj je slična nekim varijantama Arijane4.

Pošto se sa programom Angara sa razlogom ne žuri (a ko zna šta će biti sa veoma modernizovanom Semjorkom - Aurorom), osim dosadašnjih varijanti verovatno ćemo videti još dve novije, koje će imati još veću nosivost. Motori bustera i prvog stepena na njima će biti novog tipa.