12. jun. 2011.
Šatl „Endeavour“ je u prošlu sredu sleteo u Kenedijev svemirski centar, okončavši tako svoju poslednju misiju. Karijeru će nastaviti u Kalifornijskom svemirskom sentru, gde će biti izložen – ali bez motora i ostalih delova.
Odlazak šatlova u penziju, čini se, neće za Nasu teći baš glatko.
Iako je agencija već uveliko spremna da pošalje svoje šatlove u muzeje širom zemlje, to neće nimalo biti lak posao. Ekipe tehničara koje vrše pripreme zatrpane su zahtevima za delovima letilica koji će otići dalje na analize. Ventili, kontrolni instrumenti, pa čak i gume i prozori – neće biti pošteđeni alata Nesinih tehničara.
„Dobila sam čitav spisak sa stotinama delova koje treba da skinem sa letilice,“ kaže Stephanie S. Stilson, inženjerka koja je određena za pripremu šatla „Discovery“ za slanje u Smitsonijanov muzej sledeće godine, u programu koji je NASA nazvala „tranzicija i povlačenje“.
U aprilu ove godine, NASA je odredila konačne lokacije za svoje vremešne šatlove, koji su 30 godina razvozili astronaute po svemiru. „Endeavour“, koji je, precizno dodirnuvši pistu nakon 16 dana provedenih u orbiti, u sredu kompletirao svoju poslednju misiju, nastaviće svoje dane slave u Kalifornijskom svemirskom centru u Los Anđelesu. „Atlantis“, koji će sledećeg meseca izvesti svoj poslednji let, biće izložen za posetioce u Kenedijevom centru na Floridi.
Šatl „Endeavour“ je sleteo u Floridi i tako završio svoju 25. misiju. Izveo je 4.671 krug oko Zemlje i prevalio skoro 200 miliona kilometara. Inženjeri će ga očerupati pre nego što bude izložen za posetioce.
„Discovery“ je izveo svoj poslednji let u martu, i trenutno se nalazi u hali za održavanje, okružen platformama na kojima obično rade radnici koji proveravaju i održavaju brojne sisteme – uključujući i hiljade keramičkih opeka koje pokrivaju njegovu površinu – i pripremaju šatl za sledeći let. Danas, kada se šatl-program polako gasi a osoblje polako otpušta, tehničari rade na „Discoveryju“ bez presije. Njihov zadatak nije da pripreme letilicu za ponovni let u orbitu, već da ga „oslobode“ nekih delova.
„Mi u tehnici želimo da zadržimo stvari koje potencijalno možemo da iskoristimo, ili želimo da ih proučavamo, što lično smatram da je pametno,“ kaže Stilsonova. Šatlovi su jedini svemirski brodovi koji su lansirani u orbitu više puta – „Discovery“ je leteo najviše, u 39 misija[1] – i bolje shvatanje u kakvom su stanju njegovi materijali i oprema mogu značajno da pomognu budućim aeronautičkim dizajnerima.
Dok priča, gospođa Stilson stoji pored glavnog trapa „Discoveryja“, sa koga su već skinute gume korišćene na poslednjem letu i bačene na gomilu starih rezervnih delova. Na višoj platformi, radnici dovršavaju zamenu starih prozora svemirskog broda – originali će biti predati inženjerima koji će na njima moći da proučavaju uticaj dugovremenog izlaganja mikrootpadu tokom svih ovih godina.
Iako oni koji treba da dobiju šatlove kažu da razumeju želju za proučavanjima, svi su pomalo iznenađeni koliko će delova na kraju da nedostaje.
„Smatramo da predstavljamo zvanični nacionalni muzej naše prošlosti,“ kaže Valerie Neal, kustos savremenih letova u kosmos u Smitsonijanu, gde će „Discovery“ biti izložen u aneksu Nacionalnog muzeja za svemir u blizini Dalsovog aerodroma u Virdžiniji. „Smatramo da bi trebali da dobijemo orbiter u što netaknutijem stanju.“
G-đa Neil se priseća da kada je pre nekoliko godina prvi put počela da se u Nasi raspituje za sudbinu šatlova, „naivno verovala da će oni biti netaknuti.“
Neki od radova na skidanju delova vođeni su sigurnosnim merama. Svuda na šatlovima nalaze se mala eksplozivna punjenja, uključujući i ono predviđeno da oslobodi zasun prednjeg stajnog trapa i otvori ga u slučaju da normalni sistem zakaže. Svi oni će biti poskidani, „jer nismo želeli da rizikujemo da dok šatl stoji tamo u Smitsonijanu neki od njih bude detoniran,“ vajka je Stilsonova.
Trasteri u blizini šatlovog nosa (RCS) i veliki motori za orbitno manevrisanje (OMS) u repu koriste goriva[2] koja su vrlo toksična i korozivna, čak i u vrlo malim količinama. Zato je te komponente potrebno skinuti i poslati ih u specijalnu fabriku gde će radnici u odelima za rad sa opasnim materijama morati da ih otvore i „očiste“ unutrašnjost pre nego što ih vrate nazad. „Motore ćemo ponovo montirati, i gledano spolja izgledaće potpuno isto,“ kaže Stilsonova.
Takođe će biti skinuta i tri glavna šatlova motora (SSME), dobrim delom zato što se NASA nada da će ih jednom možda ponovo upotrebiti. Umesto njih, mehaničari će montirati korišćene mlaznice, delove u obliku zvona koje publika vidi kako štrče na kraju svake letilice. Ali sve neverovatne mehaničke pumpe i cevi kroz koje su nekada tekle hiljade galona tečnog vodonika i kiseonika biće zamenjene praznim kutijama. NASA, od davnina opterećena skraćenicama, čak i za ovo ima jednu: R.S.M.E.’s, (Replica Shuttle Main Engines).
Nasini radnici pripremaju spejs-šatl „Discovery“ za konačno parkiranje u aneksu Smitsonijanove institucije u Virdžiniji.
Dan Quinn, koji radi za jednog izvođača radova u Nasi i brine o šatlovima već 23 godine, kaže da je imao pomalo „gorko-slatki“ osećaj u ustima kada su poslednji put vadili motore, za šta im je trebalo dve nedelje. Ali je i dalje ponosan što će „Discovery“ ipak biti izložen. „U osnovi, on će i dalje biti u letnoj konfiguraciji, samo što će imati lažne motore,“ kaže on.
Ipak, to ne znači da se Nasini inženjeri muvaju oko šatlova kao auto-mehaničari po otpadu, pokušavajući da zgrabe sve što im padne pod ruku. Agencija mora da uloži zvaničan zahtev za određene delove, a zahtevi mora da podupiru određene istraživačke projekte. „Čini mi se da oni pokušavaju da instaliraju bilo kakve delove da ne bi isporučivali totalno iskanibalizovane letilice,“ smatra Nealova.
Jeffrey N. Rudolph, predsednik Kalifornijskog svemirskog centra, kaže da i njegova organizacija takođe deli zabrinutost, ali da „pokušavaju da ostanu pozitivni“. Naprimer, kaže on, ako NASA želi da ponovo koristi glavne motore, „to su stvari koje možemo da razumemo“.
G-đa Neal kaže da je „mirno primila“ vest da toksični elementi moraju da budu uklonjeni iz letilice, ali da joj je „srce bilo slomljeno“ kada je čula da će i glavni motori biti odstranjeni.
„Ja poštujem potrebe inženjera,“ kaže ona, dodajući da su njihovi razlozi „savršeno razumno objašnjenje“ za ukljanjanje mnogih elemenata.
Ali ona primećuje da su u prošlosti mnogi Nasini inženjeri dolazili u Smitsonijan da bi ušli u komandni modul „Apolla“ koji je izložen tamo, da bi iz prve ruke videli i osetili originalni dizajn.
„Ja razmišljam 25, 50, 100 godina unapred,“ smatra ona. „Uverena sam da će biti potrebno sve to vratiti u šatlove. Ljudi će želeti da znalu – kako je to nekada radilo? Zato je potrebno ostaviti šatlove netaknutim koliko god je to moguće“.
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
 |
[1] To je jedini šatl koji je proveo ukupno godinu dana (365 dana) u orbiti. „Discovery“ je bio operativan 27 godina.
[2] OMS (po jedan motor sa svake strane repa) sagorevaju monometil-hidrazin (CH3NHNH2) kao gorivo i azot-tetraoksid (N2O4) kao oksidator. Svaki motor pravi potisak od 26,4 kN.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
