Rasuti svuda po državi, putnici koji su odleteli na Mesec i srećno se vratili u misiji „Apolla 14“ žive svoje mirne živote. Ti putnici nisu astronauti – reč je o „Mesečevom drveću“.
Semenke koje će kasnije postati Mesečevo drveće obišlo je Mesec 34 puta u komandnom modulu „Apolla 14“. Ta misija je ostala upamćena po besmrtnoj fotografiji Zemlje, načinjenoj neposredno pred sletanje lunarnog modula na Fra Mauro, koja se pojavljuje na Mesečevom horizontu.
U zajednicama širom Amerike, putnici koji su se vratili sa tog putovanja na Mesec polako broje svoje dane. Poznata su mesta stanovanja za više od 50 njih. Mnogi, sada u dubokj starosti, nalaze se među bogatim penzionerima u Floridi, Kaliforniji i Arizoni. Nekoliko njih je u Vašingtonu. Stotine njih se nalazi na drugim lokacijama, a Dave Williams iz Goddardovog svemirskog centra u Grinbeltu želi da ih pronađe pre nego što postane (pre)kasno za to.
Pomenuti putnici u naslovu nisu astronauti, već „Mesečevo drveće“ – sekvoje, javorovi, borovi, smreke i klenovi izrasli iz semenki koje je danas pokojni astronaut Stuart A. Roosa odneo i vratio sa Meseca 40 godina ranije.
„Stotine drveća je niklo iz tih semenki,“ priča Viliams, „ali nigde nemamo sistematski obrađeno gde se ona tačno nalaze.“
I dok neko od tih putnika pripada vrstama koje mogu da žive nekoliko stotina ili hiljada godina, druga počinju da posustaju pod teretom godina, oštre klime i bolesti. Najmanje tuce već ih je umrlo, uključujući bor ispred Bele kuće i jedan koji je uragan Katrina oštetio u New Orleansu i koji je bezuspešno presađen kasnije.
Da bi sačuvao makar istorijske podatke, Viliams, čuvar u Nacionalnom kosmičkom centru, pokušava da uđe u trag tom drveću, živom ili već mrtvom.
Njegova potraga je započeta 1996. godine, kada je jedna učenica trećeg razreda, Jean Goble, poslala e-mail sa pitanjem o drvetu ispred Košovog ženskog školskog kampa u Indijani. Ona ga je jednostavno nazvala „Mesečevim drvetom“.
„Do tada nisam ni čuo da postoji ’Mesečevo drveće’,“ priča Viliams. „Zato sam poslao pismo u Nasin istorijski centar i odatle dobio neke odgovore od kojih sam počeo da pravim celinu. Međutim, tek kada sam upoznao Stana Krugmana, priča je počela da dobija smisao.“
Krugman je 1971. radio kao direktor Američkog ministarstva poljoprivrede na genetskim istraživanjima. On je bio taj koji je Rusi dao semenje i nagovorio ga da ih ponese kao lični teret u misiju „Apolla 14“. Semenje je za Rusu imalo i simboličko značenje, jer je pre nego što je postao vojni pilot i astronaut dugo radio kao pilot i padobranac u zaštiti šuma od požara.
Semenke su letele u komandnom modulu kojim je upravljao Rusa, obletevši Mesec 34 puta dok su A. Šepard i E. Mičel prošetali – ili kao u Šepardovom slučaju, igrali golf –površinom Meseca.
Kada su se vratili, biolozi nisu bili sigurni da li će semenje moći da proklija. Do tada je izvođeno samo nekoliko sličnih eksperimenata. Nepažnja prilikom procedure dekontaminacije učinila je sudbinu semenki još neizvesnijom: kutija sa semenkama je bila izložena vakuumu i iznenada otvorena, prosuvši njen sadržaj.
Ali svo semenje je proklijalo i nastavilo normalno da raste. U Otseku za šume u Galfportu (Misisipi) i Plejsvilu (Kalifornija), Mesečevo drveće je ukrštano sa normalnim drvećem, čime je dobijena druga generacija nazvana „polumesečevim drvećem“.
Do 1975. godine (misija „Apollo 14“ je okončana u februaru 1971.), drveće je bilo spremno da napusti plantaže Otseka za šume Ministarstva poljoprivrede. Jedno je poslato na Vašingtonov skver u Filadelfiji, gde je kao prvo Mesečevo drvo bilo posađeno u okviru proslave 200 godina od osnivanja Amerike; Rusa je bio pozvan na ceremoniju. Drugo drvo je zasađeno ispred Bele kuće. Jedno je poslato i na Floridu, u lansirni centar Kanaveral, gde je posađeno 25. juna 1976, i ispred koga sam se i lično slikao kada sam bio tamo pre par godina, ali brat mi je greškom obrisao te slike. Ostalo drveće je posađeno u glavne gradove država, na nekim istorijskim lokacijama ili mestima vezanim za kosmos ili šumarstvo. Džerald Ford, tadašnji predsednik, nazvao je to drveće „živim simbolima ljudskog i naučnog dostignuća“.
 |
Prvo Mesečevo drvo zasađeno je 1975. na trgu u Filadelfiji. Neke sadnice su dospele u Brazil, Japan i Švajcarsku. Danas nije među živima. |
„Otprilike godinu dana nakon što sam postavio stranu, jedan čovek me je ljutito pitao zašto na spisak nisam stavio Godardovo Mesečevo drvo,“ seća se Viliam. „A ja nisam ni čuo za njega! Godardovo Mesečevo drvo je javor posađen 1977. pored centra za posetioce.“
Do sada, na Viliamsovom spisku se nalaze drveta iz 22 države, uključujući Vašington i Brazil. U većini slučajeva, izuzetni pedigre drveća je zabeležen na prigodnim pločicama ili u člancima novina. Gde god je bilo moguće, Vilians je prikačio i fotografije drveća.
Druga generacija Mesečevog drveća, za kojom Viliams takođe traga, nastavlja da raste. Devetog februara 2005. godine, na proslavi 34 godišnjice sletanja „Apolla 14“ u Tihi okean, jedan javor druge generacije je poklonjen nacionalnom memorijalnom groblju u Arlingtonu „u spomen astronautu Stjuartu Rusi i svim ostalim astronautima koji su napustili naše prebivalište ovde na Zemlji.“ Na poziv Rusine porodice, ceremoniji su prisustvovali i Viliams i grupa đaka iz Indijane.
Drugi javor posađen je na Dan Zemlje, 22. aprila 2009. u Nacionalnoj botaničkoj bašti u Vašingtonu. Sledeći je 3. februara 2011. posađen u spomen Ruse u Infinity Space Centru, koji se trenutno gradi u Nasinom svemirskom centru John J. Stennis (SSC) u Misisipiju.
Rozmari Rusa, astronautova ćerka, pozvana je na svečanost u Stenis. Njen otac je bio, rekla je tom prilikom, veliki poštovalac nauke i svemirskog istraživanja, i da se ona nada da će drveće poslužiti kao podsetnik na američki svemirski program ali i kao inspiracija za „put do zvezda“.
Ljudi koji su upoznati sa specijalnom baštinom toga drveća povremeno se interesuju za njih i kontaktiraju Vilijamsa ako primete da je neko drvo obolelo ili da ga je oborila nepogoda. „Ponekad dobijem mejl da je neko drvo donedavno bilo tamo a sada ga jednostavno nema,“ žali se on. „Nema mu traga, i nemamo pojma šta mu se dogodilo“[1].
„Mislim da kada ljudi budu postali svesni nasleđa ovog drveća da će preduzimati korake i da ga zaštiti,“ dodaje Viliams, prisećajući se da je jedno stablo bilo skoro isčupano iz zemlje prilikom rekonstrukcije neke zgrade. „Ali ponekad ljudi nisu toga svesni i to je razlog više da što pre zabeležimo svako drvo. Želimo da zabeležimo da ta drveta jesu – ili su bila – deo naše zajednice pre nego što bude kasno.“
[1] Lično mislim da je na istoj lokaciji kao i nači poklopci za šahtove, saobraćajni znaci i kablovi od dalekovoda.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
