Astronautika: istorija

1

Pogibija kosmonauta Dobrovoljskog, Volkova i Pacajeva gruba je igra sudbine. Oni su spletom neobičnih okolnosti, o kojima se dugo ništa nije govorilo, dobili priliku da kao članovi njene prve posade borave na prvoj orbitalnoj stanici "Saljut". Nastradali su prilikom povratka na Zemlju, kada su već postavili svetski rekord u dužini boravka u kosmosu.

Eksluzivno u dva nastavka iznosimo detalje koji su godinama bili skrivani od javnosti, detalje najveće tragedije u istoriji sovjetsko/ruskih kosmičkih letova sa ljudskim posadama.

Drama posade "Sajuza 11" i prve orbitalne stanice "Saljut" započela je februara 1971. nekoliko meseci pre njenog lansiranja u kosmos. Tada je zbog neozbiljnog odnosa prema pripremama jedan od kosmonauta izbačen iz prve posade. To je dovelo do rotacije kosmonauta, što je skupa sa neverovatnim spletom dogadjaja uoči samog lansiranja, izbacilo Georgija Dobrovoljskog, Vladislava Volkova i Viktora Pacajeva u prvi plan. Medjutim, tog februara 1971. oni ni slutili nisu da će njihov red da krenu u kosmos tako brzo doći. Nego krenimo redom.

Posle pogibije Komarova aprila 1967. "Sajuz" je modifikovan i krajem oktobra 1968. krenuo je ponovo u kosmos. Bila je to misija „Sajuz 3" koja je doživela fijasko. Kosmonaut Beregovoj, koji je imao zadatak da spoji svoj „Sajuz 3" sa bespilotnim brodom „Sajuz 2" nije se najbolje snašao. Deluje banalno, ali Beregovoj nije shvatio položaj signalnih svetala na krila sunčevih baterija i da je „Sajuz 2" okrenut naglavačke. Uporno je prilazio svome cilju kao da je „Sajuz 2" u normalnom položaju, a automatika koja je to „videla" ga je još upornije izbacivala iz režima ružnog susreta. Potrošio je toliko goriva da mu je Kontrola misije sa Zemlje javila da odustane od daljih operacija.

2
Prva orbitalna stanica “Saljut” (slika Andreja Sokolova)

Tek od januara 1969. može se reći da je „Sajuz" dobio zeleno svetlo za kosmos. Tada su se u orbiti spojila dva kosmička broda „Sajuz 4" i „Sajuz 5", uz prelazak dva kosmonauta kroz otvoreni kosmos iz jednog u drugi brod.

Oktobra 1969. Rusi su pokušali da ponove spajanje dva kosmižka broda, ali sada bez prelaženja kosmonauta. Pored toga, lansiran je još jedan, treći kosmižki brod čija je posada trebala da snima susret i spajanje „Sajuza 8" i „Sajuza 7". I , opet neuspeh. Zbog kvara na automatskom sistemu za susret letelica, posade dva broda nisu mogle da obave spajanje. Istina, dva puta je ekipa „Sajuza 8" (aktivnog broda) pokušala onako vizuelno da nacilja svoj brod na „Sajuz 7", ali bez uspeha. U jednom trenutku, umalo nije došlo do sudara letelica, posle čega se Zemlja ponovo umešala i naredila da se obustave sve operacije vezane za spajanje.

Konačno, juna 1970. obavljena je solo misija „Sajuz 9" tokom koje su dva kosmonauta postavila svetski rekord u dužini boravka u kosmosu - 18 dana.

3
Pukovnik Georgij Šonjin – nesuđeni prvi
komandant prve orbitalne stanice.
Zbog pijanstva propustio je jedan trening
i izbačen iz prve posade. Posle njegovog
isključenja došlo je do rotacije
kosmonauta programa DOS.
Šonjin nikada više nije leteo u kosmos.
Preminuo je 1997.
4
Umesto Šonjina, Kamanjin je za novog
komandanta misije „Sojuz-10“ imenovao
pukovnika Vladimira Šatalova

Došlo je vreme orbitalnih stanica. Devetnaestog aprila 1971. Rusi su u kosmos lansirali prvu orbitalnu stanicu pod imenom "Saljut". U stvari, njeno originalno ime je bilo "Zarja" ("Zora"). Dan pre lansiranja neko se dosetio da je pozivni znak Zemlje u kosmičkim misijama takodje "Zarja" pa, da ne bi došlo do zabune preko noći je odlučeno da stanica dobije ime "Saljut" ("Pozdrav"). Vremena za ispravku imena na samoj stanici medjutim nije bilo, tako da je "Saljut" poleteo u kosmos nošen raketom "Proton" sa starim imenom "Zarja". Orbitalna stanica je dugačka 14 metara, teška 19 tona, ima maksimalni prečnik od preko četiri metra i zapreminu stotinu kubnih metara. U odnosu na tesne kabine "Apola" i "Sajuza" to je bio pravi raj za kosmonaute.


Pripreme posada koje su trebale da lete na prvoj orbitalnoj stanici, u okviru programa DOS-1 (Dugotrajne orbitalne stanice), započele su otprilike godinu dana pre njenog lansiranja, u proleće 1970. Tada su formirane četiri trožlane ekipe, dve osnovne i dve rezervne:

• I posada - Georgij Šonjin, Aleksej Jelisejev i Nikolaj Rukavičnjikov
• II posada - Aleksej Leonov, Valerij Kubasov i Pjotr Kolodin
• III posada (rezervna) - Vladimir Šatalov, Vladislav Volkov i Viktor Pacajev
• IV posada (rezervna) - Georgji Dobrovoljski, Vitalij Sevastjanov i Anatolij Voronov

Kako se nije očekivalo da će poslednja četvrta posada ikada leteti na "Saljutu", jedino je ona imala dva neiskusna kosmonauta (Dobrovoljskog i Voronova). Namerno navodimo imena svih aktere da bi smo pokazali kako se u narednim mesecima situacija sa članovima posada odvijala i kako su igrom sudbine na neispravnom brodu poleteli upravo Dobrovoljski, Volkov i Pacajev.

Izbor kosmonauta koji će leteti u kosmos je u to vreme bio posebna priča. Godinama se odvijala borba izmedju Vazduhoplovnih snaga, koje su držale Zvezdani Grad i rukovodile obukom kosmonauta, i Konstruktorskog Biroa Sergeja Karaljova, vodeće kosmižke organizacije u SSSR-u, oko toga ko treba da leti u kosmos, ko treba da bude komandant posade i tako dalje. Deluje neobižno ali tako je: SSSR je imao nekoliko razli čitih grupa kosmonauta. Vazduhoplovstvo (VVS) je od 1960. imalo grupu kosmonauta sastavljenu od vojnih pilota koji će kasnije postati svetski poznate ližnosti (Gagarin, Titov, Komarov, Leonov ...); od 1966. medjutim i Konstruktorski biro OKB-1 Karaljova (sredinom 1966. naziv OKB-1 je promenjen u CKBEM) takodje ima svoju grupu kosmonauta - to su civilni inženjeri koji su radili na projektovanju kosmičkih brodova i orbitalnih stanica (Jelisejev, Kubasov, Volkov, i drugi). I Akademija nauka SSSR je imala svoje kosmonaute (naužnike), zatim Institut biomecinskih istržaivanja (lekari), čak je jedan od konkurentskih konstruktorskih biroa takodje imao nekoliko svojih kosmonauta. Naravno, realne šanse za let u kosmosu su imali samo kosmonauti Vazduhoplovnih snaga i CKBEM. Medjutim, izmedju njih se vodio pravi rat oko primata; dok je energični general Nikolaj Kamanjin, koji je u Vazduhoplovnim snagama bio prvi žovek za kosmižka istraživanja, nastojao da u kosmos lete samo njegovi puleni, vojni kosmonauti (ili da barem dominiraju u posadama), Vasilij Mišin koji je posle smrti Karaljova januara 1966. zauzeo njegovo mesto kao glavni konstruktor legendarnog KB želeo je da u kosmos šalje ili samo svoje inženjere, ili da njegovi momci budu glavni. Za njega je to bilo normalno jer su oni kao konstruktori kosmižkih brodova, poznavali najbolje "Sajuz" i "Saljut". Padale su vrlo teške i, za kosmička istraživanja neodgovarajuće reči. ^ak je Mišin u svom KB pripremio bazu za obuku svojih kosmonauta, tako da je zavisnost od Centra za obuku kosmonauta u Zvezdanom Gradu smanjio na minimum. I ne samo to; uspeo je da pomoću jakih politižkih veza, pridobije da čak i vojni kosmonauti, s' vremena na vreme, dolaze na obuku u njegov (civilni) CKBEM, gde je ližno nadgledao kako se vojni kosmonauti, u žije tehničke kvaliteta nije mnogo verovao, pripremaju. Konačno, on je skupa sa Kamanjinom pravio spisak onih koji će leteti u kosmos i uticao, kao na primer kod polaganja ispita posade "Sajuza 8", na sastav kosmičkih ekipa.

Članak iz
Astronomije br. 19

Nedge u vreme selekcije posada orbitalne stanice prašina koja je zbog odnosa izmedju Mišina i Kamanjina bila godinama u vazduhu, konačno je počela da se spušta. Kamanjin je pristao da njegovi kosmonauti povremeno odlaze u Moskvu, u Mišinov CKBEM i da tamo pod kontrolom civilnih instruktora prolaze kroz odredjene etape obuke. Time su i kapaciteti u Zvezdanom gradu malo rasterećeni. Mišin je zauzvrat pristao da komandanti posada budu vojni (Kamanjinovi) kosmonauti. Takodje, dogovoreno je da posade koje su započele obuku za misije na stanici "Saljut" budu kombinovane; u prvoj i trećoj posadi se nalaze po jedan vojni kosmonaut i dva inženjera, a u drugoj i četvrtoj dva vojna kosmonauta i jedan inženjer.

Februara 1971. desio se medjutim prvi ozbiljniji incident. Pukovnik Georgij [onjin, koji je sada bio komandnat prve posade, nije se pojavio u CKBEM, gde su ga radi obuke u simulatoru "Sajuza" čekale kolege iz posade Jelisejev i Rukavičnjikov. Ispostavilo se da se napio i propustio trening. Mišin koji je jedva čekao da orcni Kamanjinove ljude, sasuo je drvlje i kamenje na [onjina. „On nikada više neće leteti u mojim brodovima", vikao je u telefonsku slušalicu Kamanjinu. Ovaj je odmah ispitao šta se desilo i u direktnom razgovaru sa [onjinom shvatio kakvu je glupost ovaj napravio. Istina, Kamanjin je i ranije nešto naslućivao u vezi [onjinovog ponašanja, ali su rukovodioci obuke u Zvezdanom Gradu i kolege kosmonauti prikrivali, čak i štitili [onjina. Znajući šta ga čeka, [onjin je preklinjao: „Skinite mi zvezdu heroja ([onjin je leteo u kosmos kao komandant „Sajuza 6" i bio nagradjen najvišim ordenom - zlatno zvezdom heroja SSSR - prim. G.I.), oduzmite mi čin pukovnika, ali vas molim nemojte da mi oduzimate let ...!" Za [onjina je medjutim bilo prekasno. Nervno rastojen završio je bolnici. Kasnije se ipak oporavio, ali nikada više nije leteo u kosmos. Preminuo je 1997. Da je [onjin ostao u prvoj posadi, u kabini „Sajuza 11" bi se nalazile neki drugi kosmonauti.

5
Brodski inžinjer Aleksej Jelisejev
član prve posade „Saljuta“

Sve u svemu, Šonjin je izbačen, a na njegovo mesto Kamanjin iz treće posade prebacuje svog najjačeg kosmonauta - Vladimira [atalova, koji je do tada jedini imao uspešno spajanje u kosmosu. On je bio komadant treće posade u kojoj su bili Volkov i Pacajev. Njihove šanse za let u kosmos su u to vreme bile minimalne, jer je planirano da na "Saljut", tokom misija koje su trebale da traju do 30 dana, borave dve posade - ona koju je predvodio [onjin i sledeća kojom je komandovao Leonov. Elem, [atalov je samo dva meseca pre lansiranja orbitalne stanice, imenovan za komandanta prve posade prve obitalne stanice. Na njegovo mesto komandanta treće posade prebačen je iz četvrte posade Dobrovoljski, žije će mesto popuniti kosmonaut Aleksej Gubarjev. Tako je u fabruaru 1971. sastav posada koje su se pripremale za letove na stanici "Saljut" bio sledeći:

• I posada - Vladimir [atalov, Aleksej Jelisejev i Nikolaj Rukavičnjikov
• II posada - Aleksej Leonov, Valerij Kubasov i Pjotr Kolodin
• III posada (rezervna) - Georgji Dobrovoljski, Vladislav Volkov i Viktor Pacajev
• IV posada (rezervna) -Aleksej Gubarjev, Vitalij Sevastjanov i Anatolij Voronov

Praktično, samo je druga posada (Leonov, Kubasov, Kolodin) ostala nepromenjena. Ali, bio je to samo početak.

Devetneastog aprila 1971. u kosmos je uspešno lansirana prva orbitalna stanica "Saljut". Nekoliko dana kasnije, 23. aprila 1971. prema stanici kreće "Sajuz 10" sa prvom posadom "Saljuta" - komandant Vladimir [atalov, brodski inžnjer Aleksej Jelisejev i inženjer-istraživač Nikolaj Rukavišnjikov, stručnjak za fiziku kosmičkog zračenja. On je bio jedini novajlija medju žlanovima posade.
"Sajuz 10" je izbačen na nešto višu orbitu, ali je [atalov serijom manevara dan posle lansiranja, 24. aprila u 2:47 č uspeo da pripoji transportni brod uz orbitalnu stanicu. Sledeće što je svet saznao o ovoj misiji bilo je to da je kapsula "Sajuza 10" sletela na Zemlju posle samo dva dana provedena u kosmosu. Bio je to rizičan povratak, prvo noćno ateriranje. [ta je nateralo kosmonaute "Sajuza 10" da se ne provirivši u prostrane odaje prve orbitalne stanice vrate na Zemlju?

"Sajuz 10" je proveo pet i po sati spojen sa stanicom "Saljut". Za razliku od "Sajuza 4" i "Sajuza 5", mehanizmi za spajanje korišćeni u ovoj misiji bili su avangardniji i slično onim kod "Apola" omogućavali su prelazak kosmonauta iz jedne u drugu letelicu kroz poseban tunel, bez komplikovanog i rizičnog izlaska u otvoreni kosmos.

Završne operacije spajanja počele su 24. aprila, u tri sata po ponoći. Posle nekoliko korekcija putanje, „Sajuz-10" je dospeo na 16km od stanice, posle čega je usledio takozvani „radiozahvat" stanice pomoću automatskog sistema navodjenja i spajanja „Igla". Sada je on radio bez problema. Poslednji put upravo su [atalov i Jelisejev bili na „Sajuzu-8" oktobra 1969. kada je „Igla" otkazala i spajanje sa „Sajuzom-7" je palo u vodu. Vodjen automatikom, „Sajuz-10" se približavao stanici brzinom od 27m/s, ali kako se rastojanje smanjivalo, tako je i brzina opadala. Kada je do stanice ostalo pola kilometra, brzina kojom se „Sajuz-10" približavao iznosila je 2m/s. Na 200m od „Saljuta" [atalov je preuzeo kontrole i lagano nastavio ružnim komandama da upravlja operacijom približavanja. Prvi kontakt mehanizama za spajanje je ostvaren pri brzini od oko 30cm/s; brod se lagano kretao napred, dok je njegov mehanizam za spajanje klizio prema otvoru u sredini konusa pasivnog mehanizma stanice. Kosmonauti su nervozno pratili informacije na komandnoj tabli ispred sebe; jedna za drugom sledile su informacije o progresu spajanja, a onda je iznenada zasvetlela poruka - „Stikovka-njet" („Spajanje-ne"). Odjednom sve je zaustavljeno. [ta se desilo? Kada su izašla na vezu, kosmonauti su odmah o problemu obavestili Zemlju koja je zamolila Rukavišnjikova da predje u orbitalni odsek na žijem se vrhu nalazi uredjaj za spajanje. I da tamo na njemu proveri sve elektrižne kontakte. Ništa medjutim tamo nije bilo sumnjivo. Da, bilo je jasno da je došlo do mehaničkog oštećšenja uredjaja za spajanje, odnosno jedne brava amortizera koja se usled siline udara polomila. Ona je bila projektovana da izdrži silu od 80kgs, dok je procena sile pri kontaktu letelica bila oko 120-130kgs. Zbog toga, „Sajuz 10" nije uspeo da ostvari elektromehaničku i hermetičku vezu sa „Saljutom". Do punog spajanja delilo ih je svega 90mm.

6
Posada „Sojuza-10“ – s’ leva -
Jelisejev, Šatalov i Rukavišnjikov snimljeni
u Montažnom hangaru na Bajkonuru,
ispred rakete koja će ih lansirati u kosmos

Time je pao u vodu osnovni cilj misije - dugotrajan boravak na prvoj orbitalnoj stanici "Saljut". Medjutim, sada je trebalo vratiti kosmonaute što pre na Zemlju jer je njihov brod izradjen u takozvanoj transportnoj varijanti. Znaži, umesto sunčevih baterija nosi obižne aukumulatorske baterije dovoljne samo za trodnevni autonomni let. Takodje, zalihe vode, hrane i vazduha bile su dovoljne samo za let od Zemlje do stanice. Vreme nije radilo za posadu "Sajuza 10". Kada je postalo jasno da od spajanja nema ništa kosmonauti su odmah prešli na plan hitnog povratka na Zemlju. Znači, trebalo je odvojiti se od stanice. Ali, kada je [atalov uključio motore, brod se samo lagano zaljuljao i - ostao gde je i bio; uz stanicu koja ga sada nije puštala da se odvoji! Opet drama. Pretila je opasnost da „Sajuz 10" ostane pripojen uz stanicu, i da kosmonuati ne mogu da ga odvoje od stanice na normalan nažin, znaži u jednom komadu. Za ovakve služajeve postojala su dva scenarija: prvi je da se brod odvoji od svog mehanizma za spajanje, tj. da on ostane spojen sa stanicom, a drugi da orbitalni odsek sa mehanizmom za spajanje ostane spojen sa stanicom (znači, „Sajuz 10" bio ostao samo sa dva odseka - sletajućim i instrumentalnim). Rezultat je medjutim bio isti - stanica „Saljut" više ne bi mogla biti korišćena jer bi njen jedini mehanizam za spajanje bio zauzet!

Stanicu su spasili inženjer Živoglotov, jedna od konstruktora sistema za spajanje, i kosmonaut Rukavišnjikov koji je sa njegovim instrukcijama opet uplovio u orbitalni odsek prespojio nekoliko kablova i premostio oštećeni segment. I uspelo je. U sledećem pokušaju, [atalov je uspeo da odvoji „Sajuz 10" od stanice i skupa sa svojim kolegama sleti na Zemlju u rano jutro 25. aprila, pre isteka resursa njihovog broda.
Odmah je odlučeno da sledeća posada poleti mesec dana kasnije, 6. juna na brodu „Sajuz 11". Ona je u sastavu Leonov, Kubasov, Kolodin, dok su dubleri Dobrovoljski, Volkov i Pacajev. Ako sve bude u redu dubleri, sada kao osnovna posada, treba da poleti 20. jula brodom „Sajuz 12"; bila bi to poslednja poseta „Saljutu" čiji su resursi bili dovoljni za tromesečni boravak kosmonauta. Dok su posade u Zvezdanom Gradu privodile kraju pripreme, stružnjaci CKBEM su vrlo brzo rešili problem sa bravom mehanizma za spajanje. Ona jednostavno nije bila projektovana da uspešno amortizuje kontakt mehanizama za spajanje. Napravljena je nova, dvostruko ojačana brava, koja je uspešno testirana. Na Bajkonuru su započete finalne pripreme za start kosmičkog broda "Sajuz 11" čija je posada trebala da uradi ono što nije uspelo [atalovljevoj ekipi. Kako je postojala bojazan da je mehanizam za spajanje stanice takodje oštećen usled kontakta sa „Sajuzom 10" Vasilij Mišin je predložio da neko od kosmonauta izadje u otvoreni kosmos i proveri stanje mehanizma neposredno pre spajanja. Takodje, ispostavilo se da se poklopac naučne aparature nije otvorio posle izlaska stanice u orbitu, tako da je Mišin razmišljao da se tokom izlaska u otvoreni kosmos i ovo odradi. Medjutim, niko nije podržao njegov plan. Kosmonauti se nisu obužavali za izlazak u otvoreni kosmos, trebalo im je dodatno vreme, a uz to pitanje je kada bi novi skafander za izlazak bio spreman. Zanimljivo, ali ni „Sajuz" ni stanica „Saljut", iako su imali odseke za izlazak u otvoreni kosmos, nisu bili predvidjeni za ovakve operacije. Znaži, nema promene plana.

Dok su se pripreme privodile kraju, najverovatnije zbog problema prethodne misije, bilo je onih koji su nisu verovali da će naredna misija potpuno uspeti. Skeptika je bilo posebno medju predstavnicima Vazduhplovstva. Na direktno pitanje maršala Kutahova, komandanta Vazduhplovnih snaga SSSR-a (VVS), dali postoji opasnost da posada „Sajuza-11" bude izgubljena, general Kamanjin je odgovorio: „Posadu nećemo izgubiti, ali nisam čvrsto ubedjen da će spajanje biti uspešno, i da će posada preći u stanicu i naseliti je". Medjutim, predlog Kutahova da se pošalje pismo CK o maloj verovatnoći uspeha naredne misije Kamanjin je odbio.
Da, malo je vremena ostalo, a trebalo je još toliko toga uraditi. Lenovoljeva ekipa je imala manje vremena za obuku, uz to oni su morali da savladaju novi program susreta i spajanja specijalno pripremljen posle neuspeha „Sajuza 10". Za svaki slučaj, resursi novog „Sajuza" su uvećani sa tri na četiri dana autonomnog leta, povećana je količina goriva za 10kg, dok je komandantu sada omogućeno da sam kontroliše operaciju spajanja do kraja. Ranije, njegova uloga je prestajala kada je uspostavljen prvi kontakt - ostatak posla je trebala da odradi automatika.

Kosmonauti, njih devetorica, su doleteli na Bajkonur krajem maja. Pored osnovne i rezervne posade, na kosmodrom je stigla i posada „Sajuza-10" da svojim savetima dodatno pomogne uspešnijoj pripremi kosmonauta „Sajuza-11". Drugog juna stručnjaci CKBEM i Centra za obuku su sa kosmonautima obavili poslednje tehnižke provere u kabini broda „Sajuz-11" koji još uvek nije bio montiran na vrh rakete-nosača. Obe posade su provele po otprilike pola sata u kabini, obavile završne provere. Posle toga je brod postavljen na raketu koja se u horizontalnom položaju nalazila u takozvanom Montažno-ispitnom korpusu (MIK), ogromnom hangaru u kome su se sklapale rakete i kosmički brodovi. Sve je bilo spremno za transport rakete-nosača do lansirne rampe. Sve je funkcionisalo besprekorno; sistemi broda i rakete, oprema. "Saljut" je gore u kosmosu kružio oko Zemlje i strpljivo čekao svoje prve posetioce.

Tri dana pre lansiranja, 3. juna obavljena je redovna medicinsku kontrola Leonova, Kubasova i Kolodina. I tada ...

Trijumf i tragedija posade prve orbitalne stanice - II deo

Grujica Ivanović
Author: Grujica Ivanović
Menadžer planiranja električnih mreža u australijskoj kompaniji Ergon Energy, magistar elektrotehnike. Napisao je veliki broj članaka iz oblasti istraživanja kosmosa koji su objavljeni u časopisima "Galaksija", "Front", "Duga", "Planeta", "Astronomija", "Astronomski magazin", Spaceflight i “Vasiona”, i u dnevnim listovima "Politika", "Večernje novosti" i "Srpska reč". Takođe, u časopisu Power Transmission and Distribution objavljuje stručne tekstove iz elektrotehnike. Pre odlaska u Australiju radio je u EPS/"Elektrokosmet", dok je na RTV Priština uređivao televizijske emisije “Horizonti nauke” i “Ekološki krug”. Autor je dve knjige iz kosmonautike: "Kosmički vremeplov" (1997, BIGZ, Beograd) o prvim programima čovekovog leta u kosmos i "Salyut: The First Space Station - Triumph and Tragedy" (2008, Springer-Praxis, London-New York) o tragediji posade prve orbitalne stanice "Saljut". Jedan je od inicijatora projekta prvog srpskog veštačkog satelita "Tesla-1". Član je Britanskog interplanetarnog društva i Instituta inženjera Australije.

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži