Šatlovi su bili strašne mašine! Moja generacija ih pamti sa divljenjem i za našeg života se neće pojaviti ništa ni bolje ni slično. Lično, nisam ih voleo iz političkih razloga, o čemu sam pisao u nekoliko navrata. Šatlovi su za 30 godina obavili 135 misija i u kosmos odneli preko 600 ljudi, od čega se 14 nikad nije vratilo kući. Napravljeno je 5 orbitera i oni su za ukupno 1323 dana prevalili zajedno veće rastojanje nego do Jupitera (svaki je preleteo više nego od Zemlje do Sunca). Ipak, danas je opšte mišljenje da ovaj projekat, koji je progutao vrtoglavih \(500.000.000.000[1], ipak bio crna rupa Nase, u suštini neuspešan projekat. Ako te interesuju razlozi, čitaj dalje, a ako ne, pređi na izveštaje o koroni...
Kritika programa spejs šatlova je proizašla iz tvrdnji da ovaj Nasin megaprogram nije uspeo da ostvari ciljeve koje je Pentagon obećavao kada se odlučivalo, a ticali su se troškova, kao i pitanja dizajna, rukovođenja i sigurnosti. Ono što je bilo odlučujuće jeste to nije uspeo da smanji troškove pristupa Amerikanaca kosmosu. Pokazalo se da su troškovi po kilogramu korisnog tereta lansirani šatlovima bili znatno veći od troškova koje su do tada pravile rakete-nosači.
Do 2011. godine, prosečna cena po letu šatlu na nisku zemaljsku orbitu (LEO) je procenjivana na ~\)450 miliona, ili \(18.000 po kilogramu. Poređenja radi, kaže se da ruske teretne rakete 'Протон' (u klasu američkih 'Atlasa V'), koje se još uvek u velikoj meri oslanjaju na dizajn iz 1965. godine, koštaju samo \)110 miliona, ili oko \(5000 po kg do LEO.
Kada se u obzir uzmu svi troškovi konstruisanja i održavanja, konačni trošak programa šatlova, prosečan za sve misije i sa uračunatom inflacijom, procenjen je na \)1,5 milijardi po lansiranju, odn. \(60.000 po kg. To je bilo u značajnoj koliziji sa prvobitno predviđenim troškovima od \)240 po kilogramu korisnog tereta 1972. dolara (otprilike $1500 po kg, prilagođeno inflaciji 2020.).
Program nije uspeo u cilju postizanja pouzdanog pristupa orbiti delom i zbog višegodišnjih prekida u lansiranjima nakon neuspešnih misija. Nasini budžetski pritisci uzrokovani hronično visokim troškovima programa šatlova eliminisali su Nasine letove van niske zemaljske orbite nakon 'Apolla' i ozbiljno smanjili upotrebu robotski sondi. Nasina promocija i oslanjanje na šatlove usporili su domaće komercijalne višestepene rakete (ELV) sve do iza katastrofe 'Challengera' 1986.
Dve od pet letilica su uništene u nesrećama, u kojima je poginulo 14 astronauta, što je do danas neslavni rekord gubitaka života u kosmosu.
Šatl 'Endeavour' sleće 1996. u vojnu bazu posle 9-dnevne misije STS-72.
SVRHA SISTEMA
Zvanično, 'Space Transportation System' (Nasino oficijelno ime za celokupni šatl program) stvoren je radi prevoza višečlane posade i korisnog tereta u nisku orbitu oko Zemlje. To je trebalo da omogući izvođenje naučnih eksperimenata koji bi se koristili za proučavanje učinaka kosmičkih letova na ljude, životinje i biljke. Drugi eksperimenti bi proučavali na koji način bi se neke stvari mogle proizvesti u kosmosu. Šatlovi su takođe omogućiti astronautima da lansiraju različite satelite, pa čak i da popravljaju satelite koji su već bili u kosmosu. Šatlovi su takođe bili namenjeni istraživanju ljudskog odgovora na nultu gravitaciju.
Šatl je prvobitno bio osmišljen kao kosmička letilica koja će biti lansirana jednom nedeljno i omogućavati niske troškove lansiranja kroz amortizaciju. Očekivalo se da će se visoki troškovi razvoja nadoknaditi čestim pristupom kosmosu. Moćni lobisti su iznosili ove tvrdnje u nastojanju da se od Kongresa Sjedinjenih Država iskamče zamašna budžetska sredstva za projekat. Počevši od 1981. godine, spejs šatlovi se počeli da se koriste za kosmička putovanja. Međutim, sredinom osamdesetih, koncept tako čestih šatl-misija se pokazao nerealnim i planirana lansiranja su smanjena za 50%. Nakon nesreće 'Challengera' 1986. godine, sve misije su zaustavljene do daljnjeg radi provere sigurnosti. Ovaj prekid se otegao, i na kraju je potrajao gotovo tri godine, kao i natezanja oko finansiranja i sigurnosti programa. Konačno je vojska nastavila sa korišćenjem šatlova umesto raketa za svoje potrebe. Misije su ponovno zaustavljene nakon gubitka 'Columbije' 2003. godine. Sveukupno je tokom 30 godina posle prvog leta 'Columbije' poletelo 135 misija, u proseku otprilike svakog trećeg meseca po jedna...
Od svih predsednika Amerike, samo je Bil Klinton prisustvovao nekom lansiranju šatla. Obama je planirao da gleda lansiranje poslednjeg šatla (STS-134) ali je lansiranje odloženo. On je ipak sa porodicom posetio kosmodrom.
TROŠKOVI
Moram da priznam da je ovo moj omiljeni sektor svake kosmičke misije. Nikad nisam propustio da pročitam sve što se nudi iz ove oblasti. Ovde bih nabrojao neke razloge za prekoračenje svih okvira operativnih troškova:
- Konačni dizajn se razlikovao od prvobitnog koncepta, uzrokujući, između ostalog, da je orbiter bio gotovo 20% teži od svoje zadate težine – što je rezultiralo time da nije bio u stanju da ponese svu opremu koju je zahtevalo američko Ratno vazduhoplovstvo u polarnu orbitu, a koji su i bili najsnažniji zagovarači šatlova...
- Održavanje termičkih zaštitnih pločica je bio veoma zahtevan i skup proces, s tim što je bilo potrebno svaki put pojedinačno pregledati oko 35.000pločica[2], a svaka je bila posebno proizvedena za svaki segment na šatlu.
- 'Rocketdynovi'raketni motori RS-25 su bili vrlo složeni i teški za održavanje, pa su zahtevali demontažu i detaljnu inspekciju nakon svakog leta. Pre motora 'Block II'[3], turbopumpe (primarne komponente motora) trebalo je skinuti, rastaviti i potpuno obnoviti nakon svakog leta, što je zahtevalo hiljade radnih sati i milione dolara.
- Otrovna goriva koja su koristili trasteri OMS/RCSzahtevala su posebno rukovanje, a za to vreme nisu mogle da se obavljaju nikakve druge aktivnosti u područjima koja su delila isti ventilacioni sistem. Sve ovo je produžavalo pripremno vreme.
- Stopa lansiranja je bila znatno niža nego što se u početku očekivalo. Iako ne smanjuje apsolutne operativne troškove, više lansiranja godišnje je donosilo manje troškove po lansiranju. Neke početne hipotetičke studije su baratale sa 55 lansiranja godišnje, ali najveća moguća stopa lansiranja je bila ograničena na 24 godišnje, jer su to diktirali proizvodni kapaciteti fabričkogkompleksaMichoud koji su konstruisali i pravili spoljnje tankove za šatlove. Početkom razvoja šatlova, očekivana učesatalost lansiranja je iznosila oko 12 godišnje. Stopa lansiranja je dostigla pik od 9 godišnje 1985. godine, ali je u proseku iznosila 4,5 tokom čitavog programa.
- Kada je 1972. donešena odluka o glavnim izvođačima projekta šatla, posao je dodatno proširen na druge kompanije kako bi program bio privlačniji za Kongres, poput ugovora o busterima na čvrsto gorivo (SRB)sa 'Morton Thiokolom' iz Jute[4]. Tokom programa, to je povećalo operativne troškove, iako je konsolidacija aeronautičke industrije SAD-a tokom 90-ih značila da je većinu poslova oko šatlova sada vodila jedna kompanija: 'United Space Alliance', zajednička kompanija 'Boeinga' i 'Lockheed Martina'.
OPERACIJE ŠATLOVA
Šatlovi su izvorno zamišljeni da funkcionišu slično nekom raketnom avionu. Nakon sletanja, orbitar je trebalo proveriti i odmah započeti sa povezivanjem sa novim velikim spoljnjim rezervoarom (ET) i sa repariranim parom bustera (SRB), da bi bio spreman za lansiranje za samo dve nedelje. U stvarnosti, ovaj servis je obično trajao mesecima; 'Atlantis' je postavio pre-čelendžerov rekord sa dva lansiranja u roku od 54 dana, dok je 'Columbia' postavila post-čelendžerov rekord od jednog u 88 dana. Cilj programa šatlova, koji se ogledao u bezbednom povratku posada na Zemlju bio je u sukobu sa ciljem brzog i jeftinog lansiranja tereta. Nadalje, obzirom da u mnogim slučajevima nije postojao način da delovi hardvera 'prežive' abort modes, mnogi delovi hardvera su morali savršeno da funkcionišu pa su s toga zahtevali pažljiv pregled pre svakog leta. Rezultat su bili visoki troškovi rada, sa oko 25.000 uposlenih radnika oko šatlova i troškovima rada od oko 1 milijarde tadašnjih dolara godišnje, što je oko deset puta više u današnjoj valuti.
Levo: ovako je na početku projektovanja šatlova zamišljana njihova proizvodnja. Desno: stvarna proizvodnja spejs šatlova je na kraju bila jako dug i složen proces.
Neke karakteristike šatlova, koje su u početku predstavljane kao važne za podršku Međunarodne orbitne stanice, pokazale su se suvišnim:
- Kao što su pokazali Rusi, kapsule i bespilotne rakete za snabdevanje dovoljne su za potrebe kosmičke stanice.
- Nasina početna politika korištenja šatlova za lansiranje svih bespilotnih korisnih tereta u praksi je isprobana ali je vremenom slabila, da bi na kraju bila ukinuta. Potrošne rakete[5](ELV) pokazale su se znatno jeftinijim i fleksibilnijim.
- Nakon katastrofe 'Challengera', iz sigurnosnih razloga se prestalo sa korišćenjem šatlova za transport snažnih dodatnih stepena na tečno gorivo[6]'Centaur' planiranih za međuplanetne sonde.
- Istorija neočekivanih kašnjenja šatlova takođe je dovodila do propuštanja uskih lansirnih prozora.
- Napredak tehnologije učinio je sonde manjim i lakšim. Kao rezultat toga, mnoge robotizovane sonde i komunikacioni sateliti su mogli da koriste potrošne rakete, poput 'Delti'i 'Atlasa V', koja su bile jeftinije i smatrale se pouzdanijim od šatlova.
NESREĆE
Iako su tehnički detalji nesreća 'Challengera' i 'Columbije' različiti, organizacioni problemi pokazuju sličnosti. Izvršno rukovodstvo i direktori Nase se nisu na odgovarajući načina obazirali na zabrinutost inženjera leta. Letilice su i same prethodno jasno upozoravale na nenormalne probleme. Upadljivo hijerarhijska birokratska struktura orijentisana na rigidne procedure kočila je potrebnu komunikaciju i delovanje.
U slučaju 'Challengera', jedan gumeni, torusni 'diftung', u Americi poznat kao O-ring, koji nije trebao da bude oštećen, ipak je trpeo oštećenja prilikom ranijih lansiranja šatlova. Ipak, menadžeri su smatrali da, budući da su prethodno bivali oštećeni ne više od 30%, ne predstavljaju realnu opasnost, jer je postojao 'faktor tri granične sigurnosti[7]'. 'Morton-Thiokol' je dizajnirao i proizveo SRB-ove, a tokom predlansirne konferencije u kojoj su učestvovale sve glavešine Nase, Roger Boisjoly[8], 'Thiokolov' mašinski inženjer s najviše iskustava s O-prstenovima, nekoliko puta je molio i kumio da uprava otkaže ili bar odgodi lansiranje. Izrazio je zabrinutost da su neobično niske vanjske temperature stvrdnule gumu prstenova[9], sprečavajući potpuno dihtovanje segmenata bustera[10], što se upravo i dogodilo tokom kobnog leta. Međutim, 'Thiokolovi' rukovodioci, pod pritiskom Nasine uprave, ignorisali su ga i omogućili lansiranje. Nedelju dana pre lansiranja, obnovljen je mastan ugovor 'Thiokola' o novoj turi bustera na čvrsto gorivo, a otkazivanje leta je bila akcija koju je 'Thiokolova' uprava želela da izbegne. Kako je i predviđeno, 'Challengerovi' prstenovi su potpuno erodirali, što je rezultiralo katastrofalnim uništenjem broda i gubitkom svih sedam astronauta[11].
'Columbia' je uništena usled oštećenja termalne zaštite nastalog udara komada pene koja se tokom uzletanja odvalila sa spoljnjeg tanka. Pena nije bila dizajnirana ili se nije očekivalo da će se raspasti, ali je to primećivano i ranije i prolazilo je bez incidenata. Originalna operativna specifikacija šatla je sugerisala da pločice termozaštite orbitera nisu dizajnirane da podnose bilo kakve udarce krhotina. Tokom vremena, menadžeri Nase su postepeno prihvatali sve veća oštećenja pločica, slično kao što su prihvatili oštećenja i na O-prstenu. Istražni odbor formiran nakon nesreće 'Columbia' nazvao je ovu tendenciju 'normalizacijomodstupanja' – postupnim prihvatanjem događaja van konstruktivnih tolerancija letilice jednostavno zato što do tada nisu bili katastrofalni.
Fotografija STS-1 koja prikazuje nedostajuće termičke pločice
Tema otpalih ili oštećenih zaštitnih pločica u floti šatlova tretirana je kao problem tek nakon 2003. godine i gubitka 'Columbije', koji se bukvalno raspao pri ponovnom ulasku u atmosferu. Zapravo, neki šatlovi su se i ranije vraćali ponekad čak i bez 20 pločica. Od misije STS-1 pa do STS-41, svi orbiteri su leteli bez pokoje termičke pločice sa kućišta sistema za orbitno manevrisanje (OMS) (vidljivo posadi).
Ova gornja slika iz Nasine arhive prikazuje mesta nekoliko nestalih pločica na kućištu OMS-a STS-1. Problem na 'Columbiji' je izazvala šteta nastala usled udara komada pene od ojačanog karbon-karbona otpale sa napadne ivice krila, a ne termo-pločice. Tokom prve misija šatla, STS-1, konstatovano je da su prilikom sletanja super-vreli gasovi prodrli kroz nastali procep do desnog točka, što je rezultiralo izbočenjem desnog poklopca glavnog točka sletnog trapa.
Komadić izolacije debljine 4 cm snimljen odmah kada je otpao sa jedne od pločica. Srećom, komadić je proleteo pored šatla i nije udario u njega.
Prilikom jednog uzletanja, samo 2,5 sekunde posle starta, u vrh narandžastog rezervoara sa preko 700 tona tečnog goriva udarila je velika prica.
Ulagači rizika
Primer analize tehničkog rizika za STS misiju za STS-133:
- Udari orbitnih mikro-meteoroidna (MMOD),
- Katastrofalan kvar morora RS-25,
- Krhotine tokom uspona udaraju u TPS (Thermal Protection System) što dovodi do LOCV-a (LOss of Crew and Vehicle; gubiitka posade i broda) u orbiti ili pri ulasku,
- Pogreška posade tokom povratka na Zemlju,
- Katastrofalni kvar RSRM-a (RSRM su raketni motori SRB-a),
- COPV kvar (COPV su tankovi unutar orbite koji drže gas pod visokim pritiskom).
U Nasinoj internoj studiji procene rizika (koju je sprovela Kancelarija za sigurnost i osiguranja misija šatl programa Johnson Space Centra) objavljenoj krajem 2010, zaključeno je da je agencija ozbiljno podcenila nivo rizika koji je uključen u upravljanje šatlovima. U izveštaju je ocenjeno da je tokom prvih devet letova šatlova postojala šansa za katastrofu od 1 prema 9, ali da su sigurnosna poboljšanja kasnije poboljšala odnos na 1 od 90.
'Discovery' na ISS 2011. (STS-133).
RETROSPEKTIVA
Iako je čitav sistem razvijen u okviru prvobitnih procena troškova i vremena datih 1971. predsedniku R. Nixonu, operativni troškovi, brzina lansiranja, nosivost orbitera i pouzdanost do trenutka nesreće 'Columbije' u februaru 2003, pokazali su se mnogo gorim nego što su izvorno predviđeni. Godinu dana pre lansiranja STS-1 u aprilu 1981, vladin časopis 'Washington Monthly' je precizno analizirao mnoga pitanja u vezi šatlova, uključujući i preambiciozni raspored lansiranja i posledično prekoračenje graničnih troškova po letu; rizike za šatlove u zavisnosti dal prevoze civilne ili vojne terete; nedostatak održivog scenarija prekida misije ako busteri otkažu; i krhkost sistema termičke zaštite šatlova.
Kako bi izborila odobrenje za gradnju šatlove, NASA i njen lobi su previše obećavali po pitanju ekonomičnosti i korisnosti. Kako bi opravdala ogromne fiksne operativne troškove programa, NASA je u početku forsirala da sva interna, domaća i vojna lansiranja Ministarstva odbrane idu posredstvom šatlova. Kada se to pokazalo nemogućim (nakon katastrofe 'Challengera'), NASA je kao opravdanje za šatlove počela da koristi Međunarodnu kosmičku stanicu (ISS). Nasin direktor Michael D. Griffin je u jednom izveštaju iz 2007. tvrdio da bi program lunarne rakete 'Saturn', ukoliko bi se nastavio, mogao da osigura 6 lansiranja ljudi godišnje – od kojih dva do Meseca – uz istu cenu kao i šatl program, uz dodatnu mogućnost spuštanja infrastruktura za daljnje misije:
Da smo sve to uradili, danas bismo bili na Marsu, ne pišući o tome kao o temi za 'sledećih 50 godina'. Imali bismo decenije iskustva u upravljanju kosmičkim sistemima dugog veka u Zemljinoj orbiti i sličnim decenijskim iskustvima u istraživanju i načinu korištenja Meseca.
Neki su tvrdili (ja sam jedan od njih) da je program šatlova bio pogrešan. Pravljenje letilice za višekratnu upotrebu korišćenjem tehnologije ranih 70-ih forsiralo je konstruktorske odluke koje su narušavale operativnu pouzdanost i sigurnost. Ponovno korišćenje glavnih motora postali su prioritet. To je zahtevalo da se ne uključuju tokom povratka u atmosferu, što je zauzvrat i dovelo do toga da glavni motori budu montirani na sam orbiter (onaj deo šatl-sistema kod koga je ponovna upotreba bila najvažnija), naizgled logična odluka. Međutim, to je imalo sledeće posledice:
- Bila je potrebna skuplja konstrukcija motora upotrebom skupljih materijala, za razliku od postojećih i proverenih off-the-shelf[12]alternativa (poput glavnih motora 'Saturna V');
- Povećanje tekućih troškova održavanja vezanih za održavanje višekratnih SSME-ova (Space Shuttle Main Engine) u letnom stanju nakon svakog lansiranja, a troškovi su ukupno gledano prevazišli troškove izrade jednokratnih glavnih motora za svako lansiranje.
Zabrinutost koju je izrazila Augustinova komisija[13] 1990. godine bila je da je 'civilni kosmički program postao preterano zavistan od kosmičkog broda za pristup kosmosu. Odbor je takođe istakao, 'da je, naprimer, u slučaju 'Challengera' bilo neprimereno reskirati živote sedmoro astronauta i gotovo jednu četvrtinu Nasinih lansiranja da bi se u orbitu postavio jedan komunikacioni satelit.'
Postoje neke Nasine spin-off tehnologije povezane s programom spejs šatlova koje su uspešno razvijene u komercijalne proizvode, poput upotrebe materijala otpornih na toplotu, razvijenih za zaštitu šatlova pri povratku, za odela za komunalne i vazduhoplovne spasilačke vatrogasce.
[1] U Americi, ovaj broj se čita kao pola triliona, a kod nas (i nekih 'ostalih') pola biliona. Izgleda kao ogromna cifra, pogotovu što se radi o parama. Za tu lovu su mogle da se naprave 3 kompletna programa 'Apollo' (sa po 10-15 raketa, servisnih i lunarnih modula i rovera) i plus jedno 5-6 misija na Triton, Pluton i sl... Ipak, to je ništa za jednu silnu Ameriku, jer je u cilju stabilizacije nacionalne privrede usled problema koje je izazvala korona Trump naredio doštampavanje 9 puta veće sume papirnih novčanica! Gde će ti bezvredni zeleni papirići na kraju završiti mogu samo da nagađam... javljaju mi se neki kandidati.
[2] Sećam se da sam u svojoj obimnoj e-knjizi o sovjetskom šatlu 'Бурану' napisao da su njihovi inženjeri bolje rešili problem termozaštitnih keramičkih pločica. Prilikom jedinog probnog leta u kosmos (i povratka na Zemlju), otpalo je samo 8 pločica, dok je prvi američki šatl imao 24.000 pločica, a posle sletanja je trebalo zameniti 192 pločice. 'Columbia' je doživela katastrofu baš zato što je lom jedne ojačane karbon-karbonske pločice u korenu krila izazvalo prodor vrelih gasova i raspad šatla.
[3] Jedna od prvih verzija šatlovih glavnih motora. Prvi motori ('Phase I') korišćeni su u prvih 25 misija i svi su zamenjeni posle nesreće 'Challengera'. Nasledili su ih motori RS-25A ('Phase II'), a ove RS-25B ('Block I'). Od misije STS-104, počeli su da se koriste jači motori RS-25D, tj. 'Block II'.
[4] U opticaju su bile milijarde, i to u trajanju od nekoliko decenija! Svi su se trudili, lobirali i podmićivali da bi dobili deo kolača. 'Thiokol'je bila stara firma, koja je učestvovala u proizvodnji motora za nuklearne projektile LGM-30 'Minuteman', a bila je i veliki snabdevač u Vijetnamu. Njihovi direktori su bili neki od uglednih kongresmena i senatora i bilo im je lako da dobiju posao.
[5] Misli se na sve one jednostepene ili višestepene rakete koje mogu da budu lansirane samo jednom, kod kojih svi delovi nakon lansiranja ili sagore u atmosferi ili ostaju u kosmosu.
[6] Ti moćni stepeni veličine autobusa su nosili preko 20 tona tečnog kiseonika i vodonika.
[7] Ovaj faktor (naziva se i faktor sigurnosti) izražava koliko puta je sistem jači nego što je potrebno za dato opterećenje.
[8] U specijalnoj emisiji o padu ovog šatla, koji je napravio 'Discovery' naučni kanal, gledao sam potresno sveročenje ovog inženjera. On je lansiranje pratio od kuće na TV, i kad je čuo da je te noći temperatura pala na ispod nule, znao je da 'njegovi' prstenovi postaju krti i da nisu u stanju da dihtuju i drže želatinozno gorivo u bočnim tankovima bez curenja. Hitno je zvao glavešine i zahtevao da se start odloži, ali NIKO od njih desetak (postoji TV snimak) nije reagovao, jer su SVI bili pod pritiskom da se lansiranje ipak obavi. Pobuniti se i zahtevati da se odloži lansiranje,što bi Nasu i kompaniju koštalo milione, bilo je previše, tako da su svi prešli preko njegovog upozorenja i molbe, iako su dobro znali da tunema kikse i da se kockaju životima posade... Boisjoly je nastavio da gleda prenos, i kada se posle 73 sekunde šatl raspao prvi je shvatio šta je uzrok, ali i ko je krivac... ubrzo je dao otkaz (ili ga je dobio?).
[9] Tog jutra je temperatura na Floridi nenadano pala na -1°C, što je bila granica za dozvolu o lansiranju, a na koji prstenovi nikad nisu testirani. Šatlovi nikad nisu ni bili projektovani da lete pri toj temperaturi.
[10] Svaki buster je imao visinu od 45 metara, težinu od 68 tona, sa zidovima od čeličnog lima debelog samo 13 mm. Svaki buster se sastojao od 11 sekcija, koje začudo tokom leta 'rade', mrdaju se, što je nama laicama izgledalo jezivo – kao da će sve da se raspadne.
[11] Otprilike 17% Amerikanaca je pratilo lansiranje preko TV zato što je u posadi bila i jedna mlada učiteljica. Lešinarski mediji su tako dobro pokrili nesreću da je čak 85% populacije SAD čulo za katastrofu za manje od sat vremena.
[12] Izraz koji opisuje proizvode koju su odmah dostupni i ne zahtevaju neku specijalnu doradu da bi mogli da se koriste za datu namenu.
[13] Državni 12-člani komitet koji je dobio zadatak da odredi i proveri dugoročne ciljeve Nasinih i američkih civilnih kosmičkih programa. Definišući buduće ciljeve, komisija je 1990. predložila jednu bespilotnu raketu koja bi zamenila neka lansiranja šatlova, kao i umanjenu orbitnu stanicu 'Freedom'. Komitet je nazvan po predsedavaljućem i CEO kompanije 'Martin Marietta', biznismenu Normanu Augustinu.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
