zaboravljena OPS kosmička stanica[1]
70-ih godina, Sovjetski Savez je razvio dva paralelna programa kosmičkih stanica: civilne stanice 'Салют' (ДОС) i vojne stanice 'Aлмаз' (OПС). Stanice OПС (11Ф71) osmislio je konstruktorski biro Vladimira Čelomeja (OКБ-52) u okviru projekta 'Aлмаз'('dijamant' na ruskom), vrlo ambiciozni koncept koji je uključivao brodove sa posadom sa oznakom TKС i samu stanicu OПС. I TKС i OПС su bili lansirani sa posadama zahvaljujući korišćenju povratnih kapsula ВA. Jednim delom, program 'Aлмаз' je nastao kao odgovor na projekat američke vojne stanice MOL. Program ДОС je bio proizvod konstruktorskog biroa OКБ-1 pod rukovodstvom Sergeja Korolјеva, а zatim Vasilija Mišina (iako su krajem 60-ih oba pomenura biroa bila pomalo zbunjujuće poznata kao ЦКБМ – Čelomej – i ЦКБЭM – Mišin).
Vojna orbitna stanica OPS. Dok je prvi civilni DOS imao samo jedan spojni port i to na prednjoj strani, prvi OPS je imao port otpozadi.
Ideja o izgradnji civilne stanica DOS (rus. Долговременная Oрбитальная Cтанция, dugoročna orbitna stanica) nastala je nakon Čelomejevljevog programa 'Almaz', a pojavila se krajem 60-ih kao 'zavera' nekolicine inženjera iz dizajnerskog biroa CKBEM iz grada Reutova (predvođenih Borisom Raušenbahom[1], Konstantinom Bušujevim, Borísom Čertokom i kosmonautom Konstantinom Feoktistovim), koji su radili iza leđa Mišina kako bi unapredili orbitnu stanicu zasnovanu na OPS-u, ali s elementima kosmičke letilice 'Sojuz'. Već u to vreme, program OPS (rus. Орбитальнaя Пилотируемaя Станция, upravljiva orbitna stanica) gomilao je znatna kašnjenja. Mišin se protivio ideji izgradnje ove kosmičke stanice, jer je smatrao da njegov konstruktorski biro mora da se koncentriše prvenstveno na lunarni program 'N1-L3'[2]. Ali 'zaverenici' su iskoristili jedno Mišinovo putovanje i predložili svoju ideju Dmitriju Ustinovu[3], uticajnom članu sovjetskog političkog vrha i ogorčenom neprijatelju Čelomeja[4], koji ju je s oduševljenjem prihvatio. Na ovaj način je SSSR dobio priliku da iznenadi SAD koje su se spremale da lansiraju orbitnu stanicu 'Skylab', i tako postanu prva nacija koja bi postavila stanicu u kosmos, što bi bio uspeh više nego dobrodošao nakon bolnog nokauta u Mesečevoj trci.
Originalni koncept vojne orbitne stanice 'Almaz', formirane od putničkog i teretnog broda TKS (sa putničkom kapsulom VA) i stanice OPS (desno). Stanica je u orbiti bila teška skoro 18 tona i dugačka preko 13 metara. (Veća slika Paco Arnaua / city-fortuna.net)
Plan je bio uspešan i Sovjetski Savez je 1971. godine uspešno lansirao 'Saljut 1' (DOS-1), pobedivši svoje suparnike s druge strane Atlantika[5]. Nažalost, smrt posade 'Sojuza 11' nakon njihovog povratka kući i boravka na stanici[6] bio je ozbiljan udarac za kosmički program zemlje. Napokon, i uprkos svim izgledima, program 'Almaz' je nastavljen, ali je odlučeno da se do daljnjeg odlože posete brodova TKS s posadom[7] a da se kosmonauti šalju na stanice brodovima 'Sojuz'. OPS stanice su u osnovi bili veliki špijunski sateliti, a njihovom unutrašnjošću je dominirao teleskop-fotoaparat 'Agat 1', sa ogledalom prečnika skoro 1 metar, žižine daljine 6,38 metara i rezolucijom koja je dosezala ~1 metar[8]. Zbog svoje vojne prirode, SSSR je odlučio da pred licem javnog mnenja stanice OPS krsti istim imenom kao i civilne stanice DOS. Dakle, ukupno su tri OPS-a lansirana u kosmos u okviru programa 'Saljut' ('pozdrav' ili 'spas' na ruskom), koji koji su ostali poznati kao 'Saljut 2' (1973.), 'Saljut 3' (1974.) i 'Saljut 5' (1976.), iako su samo poslednja dva primila u posetu kosmonauta, jer se 'Saljut 2' raspao u orbiti ubrzo nakon lansiranja.
Civilna stanica DOS-1 je lansirana 19. aprila 1971. pod imenom 'Zarja', ali je ostala zapamćena kao 'Saljut 1'. Nosila je 1,5 t instrumenata, između ostalih solarni teleskop (OST-1), rendgenski teleskop (RT-2), infracrveni teleskop-spektrometar (ITS-K), nekoliko foto-aparata i kamera, medicinsku opremu itd. Prva je posle 4 dana do stanice stigla tročlana posada 'Sojuza 10', ali nije uspela da uđe.
Teleskop 'Agat-1' je i danas najveći teleskop-fotoaparat na svetu. Bio je visok 2,5 m i težak pola tone, a u njegovom konstruisanju uКrasnodarsku radilo je 15 inženjera.
Prvi OPS: 'Saljut 2' (OPS-1, ili 'Almaz 101.1') pre lansiranja. Lansiran je 3. aprila 1973. Dve nedelje posle lansiranja stanica je izgubila kontrolu i unutrašnju hermetizaciju. Uzrok tome su bile krhotine od III stepena rakete 'Proton' koji je eksplodirao 3 dana po lansiranju u istoj orbiti sa stanicom.
'Sojuz' (7K-T) spojen sa stanicom OPS prve generacije.
Zanimljivo je da su, uprkos sovjetskim lukavim pokušajima da sakriju istinsku vojnu prirodu OPS-a, zapadne obaveštajne službe odmah znale da je 'Saljut 2' drugačija letilica i vojne namene, jer je koristila komunikacionu frekvenciju identičnu onima koje su koristili drugi sovjetski vojni sateliti. 'Sojuz 14', sa PavelomPopovičem i Jurijem Artjuhinom na brodu, pridružio se 'Saljutu 3'[9], dok je 'Sojuz 21', sa Borisom Volinovom i Vitalijem Žalobovom, i 'Sojuz 24', sa Viktorom Gorbatkom i Jurijem Glazkovom isto učinio sa 'Saljutom 5'. Ovih šest ljudi su do danas jedini koji su živeli u potpuno vojnim kosmičkim stanicama. Svi DOS-ovi i OPS-ovi stizali su u orbitu uz pomoć rakete 'Proton-K' ('UR-500K') iz Čelomejevljevog biroa.
Kompleks 'Almaz' sa brodovima TKS i OPS, kao i svim probnim misijama brodova VA i TKS (Veća slika). Prema zadacima Ministarstva odbrane SSSR-a, seriju stanica 'Almaz' je proizvodila firma CKBM.
Orbitna stanica 'Almaz'.
Centar za upravljanje i kontrolu stanice 'Almaz'.
Legenda kaže da se Čelomej toliko naljutio na odluku da se njegove stanice OPS prekrste u 'Saljut', da je naredio da to ime ispiše na donjem prstenu strukture koja je odbacivana tokom lansiranja, praksa koja se ponavljala u svim kasnijim lansiranjima OPS stanica. Do 1978. planirano je lansiranje OPS-4 (OPS №104), stanice nove generacije koja bi, pod oznakom 'Saljut 6' (DOS-5), imala dva priključna porta. To bi omogućilo da stanica bude naseljena nekoliko meseci rotacijom putničkih i bespilotnih brodova TKS (stražnji port je bio pripremljen za brodove TKS, dok je prednji bio za 'Sojuze'). Od 1978, bilo je planirano pet lansiranja putničkih brodova TKS/VA do ove stanice. Zahvaljujući ogromnoj masi TKS-a, gotovo toliko velikoj kao i OPS stanice, po 20 tona svaka, u svakoj misiji mogla je da se prevozi velika količina opreme i potrepština. Povratne kapsule VA mogle su da nose trojice kosmonauta unutra. Međutim, Dmitri Ustinov je manevrisao kako bi otkazao program i uspeo je. OPS-4, već izgrađen, ostao je na Zemlji.
Zadnja strana 'Saljuta 5' (OPS-3 №103) pre lansiranja. Spojila se sa dva putnička broda ('Sojuz 21' i 'Sojuz 24') a sa drugim ('Sojuz 23') nije uspela zbog tehničkog problema. Stanica je bila u orbiti 411 dana.
'Saljut 3' (OPS-2, №102) pre lansiranja. Vidi se donji spojni prsten sa imenom 'Saljut 3' koji je odbacivan posle lansiranja. Vojna stanica je letena na visini 270×219 km i u orbiti je bila 213 dana, od čega samo 13 dana sa dvočlanom posadom 'Sojuza 14'.
Program OPS 'Almaz' je otkazan, delom, iz istih razloga koji su doveli do otkazivanja američkog programa MOL: ako želite da špijunirate površinu Zemlje, ljudska bića su pre predstavljala smetnju nego pomoć. Mnogo je bilo jeftinije lansirati bespilotne satelite na ovakve zadatke. Drugi je razlog bila redundantnost i rasipanje resursa koji su bili uključeni u održavanje programa kosmičkih stanica gotovo identičnih performansi i karakteristika kao i civilne DOS stanice. Deo programa 'Almaz' bi se nastavio zahvaljujući brodovima TKS-a, koji bi se uključili u programe DOS 'Saljut', te, nakon toga, u programe 'Mir' i kasnije ISS. No, Ustinov je još jednom intervenirao kako bi otkazao mogućnost lansiranja kosmonauta u kapsulama VA brodova TKS upravo u trenutku kada je održivost koncepta već bila dokazana u brojnim bespilotnim letovima.
Brod TKS sa putničkom kapsulom VA (na vrhu ima malu spasilačku raketu) spojenom sa OPS-om, koji takođe na drugom kraju ima jednu kapsulu VA.
Vojni 'Saljut 3' pre lansiranja. Težina – 18.500 kg. U sovjetskim sredstnima informisanja nije bilo opisa 'Almaza', pa ako je bilo ikakve potrebe dati neku ilustraciju o radu astronauta na 'Saljutu 3' ili 'Saljutu 5', objavljivane su slike civilnih DOS stanica 'Saljut 1' ili 'Saljut 4'.
OPS 'Аlmaz' stanice su uglavnom pale u zaborav, iako ih se danas poneki i dalje sećaju jer je 'Saljut 3'(OPS-2) bila prva kosmička putnička letilica opremljena ofanzivnim oružjem, Rihterovim аutomatskim mitraljezom R-23M 'Karteč'. On je imao kalibar 14,5 mm, težinu 17 kg i mogao je da ispali 950-5000 zrna u minuti na daljinu do 4 km. Ovi specijalni svemirski projektili od 200 grama izašli su brzinom od 2480 km/h. Postavljen je u cilju odbrane od hipotetičkog napada američkih satelita, iako nije korišten tokom boravka posade u stanici. Naravno, nakon što je posadu 'Sojuza 14' napustila stanicu i pre nego što je pala uatmosferu, mitraljez je probno aktiviran daljinskim upravljačem, ispalivši ukupno dvadeset zrna.
Mitraljez 'Karteč' za odbranu orbitne stanice.
Kosmonauti G. Serafanov, V. Romanov i V. Preobraženski u skafanderima 'Sokol-T' dizajniranim za brodove TKS. Svi su zabradatili jer su proveli osam dana u VA simulatoru.
No, izvan kosmičkih ratova, Čelomejevljev biro se odupirao zaboravljanju OPS stanica testirajući njegovu upotrabu u bespilotnim misijama. Već u junu 1972. godine, MOM[10] – 'Ministarstvo za kosmos' – zatražilo je od Čelomejevljevog biroa da razvije bespilotnu civilnu verziju OPS-a. Varijanta je postala poznata kao 'Almaz-N' – 'N' potiče od reči 'nauka' – ili ONS (rus. Oрбитальная Hаучная Cтанция, naučna orbitna stanica). Trebalo je da bude opremljena sa 4 gama teleskopa od po 1,4 tone, od kojih je svaki imao svoje ime ('Gamma 1', 'Natalija-1', 'Disk' i 'Sneg-2'), rendgenskim teleskopom RT-6, spektrometrima (RS-17 i 'Golub 1 i 2') i šest radiometara. Stanica je takođe trebala da uključuje kompleks 'Priroda' za promatranje Zemlje pomoću infracrvenih i mikrotalasnih senzora, kao i 'Trek', instrument za registrovanje mikrometeorskih čestica, njihove težine, kinetičke energije i pravca kretanja. Idejni projekt je bio dovršen 1976[11], prvo lansiranje zakazano za 1979, ali sve je stopirano 1978. zbog pritiska, pretpostavlja se, maršala Ustinova.
'Almaz-N' ili stanica ONP, bespilotna verzija vojne stanice OPS sa astronomskim teleskopima za otkrivanje radiogalaksija, kvazara, pulsara, 'crnih rupa', infracrvenih zvezda, galaktičkih molekularnih oblaka, itd.
Naučna stanica 'Almaz-N'.
Zahvaljujući vojnoj podršci, Čelomej je krenuo dalje i u januaru 1976. dobio dozvolu za razvoj dve bespilotne verzije OPS-a, nazvane 'Almaz-T' (11F668) i 'Almaz-K'. 'Almaz-T' je bio špijunski satelit sa radarima, koji je koristio velike dimenzije i – relativno – veliku snagu solarnih panela stanice (100 m2) da instalira 'Meč-A' sintetički radar (SAR) u S-dijapazonu, opremljen s dve antena duge 15 m i široke 1,5 m, sposobne da postignu rezoluciju od 20 do 30 metara. 'Almaz-K' je trebalo da bude opremljen s četiri ili šest kamera 'Žemčug-12' sa žižinom daljinom od 3 metra, od kojih svaka može da dostigne rezoluciju od 1,2 metra. Fotografski film bi bio poslat na Zemlju uz pomoć dvadeset KSI kapsula za ulazak u atmosferu (OPS su već imali takve kapsule).
Stanica 'Almaz-T' (11F668) za radarsko špijuniranje.
'Almaz-K' je bio vrlo sličan sa nekoliko bespilotnih verzija stanice MOL koje je američka vojska proučavala početkom 70-ih, verzije koje su napuštene u korist 'Lockheedovih' satelita KH-9 'Hexagon', čije su kamere imale rezoluciju od oko 60 cm i koji su bili opremljeni sa 5 povratnih kapsula za fotografski film. Program 'Almaz-K' nije otišao daleko. Godinu dana nakon odobrenja, vojska je pritisnula da promijeni dizajn kako bi optički sustav mogao postići rezoluciju od 0,8 do 1 metar zahvaljujući novim kamerama 'Žemčug-12Č'. Prva misija je bila zakazana za 1980. godinu, ali program je ponovno 'dobio sekiru' s visine.
Automatska bespilotna optička izviđačka stanica 'Almaz-K'. Piše da je minimalna visina leta iznosila 160 km, a da je broj kapsula za slanje filmova na Zemlju bila 20.
Nasuprot tome, 'Almaz-T' je imao više sreće. Izgrađene su dve jedinice – OPS 303 i OPS 304, a prva je čak poslata u Bajkonur kako bi bila lansirana u julu 1981, ali je Ustinov ponovno vršio pritisak da se program otkaže. Čelomej i Ustínov su umrli 1984. godine gotovo u isto vreme (ironija sudbine). Smrt dvojice večitih rivala olakšala je oživljavanje programa 'Almaz-T' i, konačno su lansirane tri letilice: jedna 1986. (OPS №303, 'Kosmos-1803'), jedna 1987. (OPS №304, 'Kosmos-1870') i jedna 1991. ('Almaz 1A'), iako prva nije dosegla orbitu zbog kvara na raketi 'Proton-K'. OPS №304 je bio opremljen radarom 'Meč-K'/'Ekor-1' rezolucije 20 metara, dok je 'Almaz 1A'[12] nosio poboljšani radar 'Meč-KU'/'Ekor-A1', koji je dostigao rezoluciju od 10 metara, kao i radiometar 'Omega-SK'. Sledeća jedinica, poznata kao 'Almaz-1B' (ili 'Almaz 1V' prema drugim izvorima, zbog zbrke između ćiriličnog 'B' i latinskog 'V'), neće biti lansirana zbog brutalne ekonomske krize koja je usledila nakon dezintegracije Sovjetskog Saveza u 90-ima. Danas je izložena u muzeju 'NPO Mašinogradnje'.
Automatska radarska stanica 'Almaz-1V' operisala je na visiini od 400 km.
Čelomejevljev biro je pretvoren u nekoliko kompanija, iako je većina resursa otišla kompaniji 'NPO Mašinogradnje', koja je nasledila već izgrađene OPS stanice. Nakon višestrukih neuspelih pokušaja da ih iskoristi, privatna kompanija 'Excalibur Almaz' sa ostrva Man kupila je dve OPS stanice koje još nisu bile dovršene (OPS №204 i №205) i koje su premeštene iz Moskve na ostrvo Man kraj Irske. Kompanija 'Excalibur Almaz', u režiji Arthura M. Dula, želela je da obavlja komercijalne letove u niskoj orbiti i oko Meseca uz učešće ovih stanica i četiri VA kapsule koje je nabavila po razumnoj ceni u Rusiji. Nakon nekoliko potrošenih miliona dolara i loših sudskih odluka u sporovima, kompanija se ugasila 2016. Jedan OPS je još uvek na ostrvu Man, dok je drugi otišao 2015. godine u nepoznatm pravcu (glasine upućuju na Rusiju). S druge strane, jedna od četiri VA kapsule 'Excalibur Almaza' završila je u – Izraelu.
Jedna od sovjetskih stanica OPS tokom boravka na ostrvu Man. Čelomej i Ustinov se sigurno prevrću u grobu...
Pomenuti OPS-4 (OPS №104,) trenutno se nalazi u direkciji 'NPO Mašinogradnje' u Moskvi, dok je 'Almaz-1V' moguće videti na stalnoj izložbi dostignuća nacionalne ekonomije u zabavnom parku u ruskoj prestonici, otvorenoj za javnost. Drugi OPS, broj 105, takođe je bio delimično izgrađen, ali nije poznato gde se sada nalazi (možda u Reutovu, u sedištu 'NPO Maš-a'). Dok su Čelimejevljevi TKS brodovi nastavili u programima 'Saljut', 'Mir' i ISS – prvi modul ISS-a, 'Zarja' (FGB), bio je zapravo brod TKS, OPS stanice su uživale kratki život kao brodovi i potom produžili da budu nizovi velikih vojnih satelita. Pa ipak, OPS je bio uspešniji od svog rivala, američkog MOL-a, koji nikada nije ni stigao do orbite.
Početak Međunarodne orbitne stanice ISS: levo je modul 'Zvezda', 'Zarja' je u sredini, a modul 'Unity' desno.
[1] Etnički Nemac, postao poznati sovjetski fizičar i raketni inženjer (radio s Koroljevim), koji je 1955-60. razvio teoriju i instrumente za kontrolu leta i navigaciju međuplanetnih letilica
[2] Ogromna tema Suvjetskog učešća u Kosmičkoj trci. Možeš da pročitaš nešto o tome ovde, ovde i ovde, ali ima toga još na sajtu.
[3] Maršal i sekretar Centralnog komiteta zadužen za vojno-industrijski kompleks, kao i Ministar odbrane SSSR-a sve do smrti 1984. Pre rata je u Lenjingradu završio za inženjera konstruktora artiljerije. Podržavao je Čelomeja kao lični savetnik... Pokrenuo je rat u Avganistanu (1979.), ali ja sam ga zapamtio kao čoveka koji je shvativši potencijalnu nuklearnu pretnju ameroškog šatl programa, naredio rad na projektu 'Buran' kao prioritetan.
[4] Velika faca sovjetske i svetske nauke, profesor, doktor nauka, akademik, višestruki ratni heroj i konstruktor raketa. Najveći Koroljevljev konkurent po mnogo čemu, naročito u projektu Trke na Mesec. Njegova je raketa 'Proton' (UR-500).
[5] Pobeda, zato što je to bila prva kosmička stanica u Zemljinoj orbiti. Bilo je još 5 lansiranja 'Saljuta'. Na kraju je glavni modul ovih stanica, 'Zvezda' (DOS-8), poslužio kao jezgro sovjetskog segmenta Međunarodne stanice.
[6] 'Sojuz 10' i 'Sojuz 11' pripadaju generaciji 'Sojuza 7K-OKS' i konstruisani su za letove na orbitnu stanicu. Lansirana su samo 2 ovakva broda. Nažalost, posle 23 dana provedena u kosmosu, Dobrovoljski, Volkov i Pacajev su poginuli prilikom sletanja na Zemlju.
[7] Prvi TKS-1 je poleteo u kosmos 1977. i dobio oznaku 'Kosmos-929'. Pošto u to vreme nijedan OPS 'Almaz' nije bio u orbiti, rešeno je da se sledeći brod spoji sa stanicom iz serije DOS 'Saljut'. 1981. je lansiran TKS-2 – 'Kosmos-1267'; kapsula VA se vratila na Zemlju a funkcionalno-teretni blok FGB se spojio sa 'Saljutom 6'
[8] Unutra je bio i čitav kompleks od 14 fotokamera velike žižine daljine za snimanje Zemlje.
[9] Ovaj let je označio prvu uspešnu misiju Sovjeta na orbitnu stanicu (Ameri su ih ipak pretekli, jer su prvi ljudi stigli na stanicu 'Skylab'na Titov rođendan, 25. maja 1973.). Kasnije će se ispostaviti da će to biti i jedina poseta stanici 'Saljut 3', jer 'Sojuz 15' lansiran mesec dana kasnije nije uspeo da se spoji sa stanicom, pa je stanica u januaru 1974. deorbitirana. Sve do 1981. i lansiranja prvog šatla, Sovjeti su držali monopol u aktivnostima ljudi u kosmosu.
[10] Мinistarstvo opšte mašinogradnje SSSR-a nastalo 1955. objedinjavalo je i koordinisalo rad preduzeća i naučnih organizacija povezanih sa razradom i proizvodnjom kosmičkih letilica ali i raketno-nuklearnog naoružanja. Imali su 150.000 zaposlenih u 1200 preduzeća. Naslednik oovog ministarstva je državna kosmička agencija 'Roskosmos'.
[11] Projekat je sadržavao 10 tomova, plus još 14 tomova pratećih organizacija. Projekat su podržavali sovjetski naučnici, akademici svetskog ugleda, potpisao ga je predsednik Akademije SSSR-a, ministar MOM-a, itd. Projekat je podržavalo 19 ministаrstava!
[12] Planirano je da radni vek stanice bude 30 meseci. Međutim, iznenadna solarna aktivnost je zahtevala da se u proseku svaka 24 dana orbita koriguje, pa je gorivo potrošeno pre planiranog. Misija je trajala samo 17,5 meseci.
Rusi su radarske snimke prodali Amerima za \(250.000, mada je plan bio za \)2 miliona. Ameri su ih prešli jer su za male pare videli karakteristike njihovih radara. Zanimljivo je da je 'Almaz-1A' pomogao sovjetskom ledolomcu zaglavljenom u ledu Južnog pola da pronađe put i oslobodi se.
[1] Ovo je za mene fascinantna tema, jer spaja u sebi sve ono što čini kosmičku tehniku. O ovoj temi sam već pisao 2012, pa ko deli samnom entuzijazam prema orbitnim stanicama neka makar prelista i ovo.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
