18. marta 1965, u svojoj 30. godini, sovjetski kosmonaut Aleksej Leonov je izveo prvu šetnju u kosmosu, pretekavši svoj američkog kolegu Eda Whitea u 'Geminiju 4' za čitava 3 meseca. Lebdeći van malog broda 'Vashod 2' zapanjujućih 12 minuta, Leonov se osećao, kako je kasnije zapisao, 'kao galeb raširenih krila koji krstari visoko iznad Zemlje.' U skladu sa strogom tajnovitošću sovjetskog kosmičkog programa, vrlo malo ljudi je tada znalo – nije bila upoznata ni njegova porodica – da se sprema šetnja po kosmosu. Još manje je bilo poznato koliko su Leonov i njegov drug iz kabine, Pavel – Paša Beljajev, bili blizu tragedije. U knjizi 'Two Sides of the Moon', koju je 2006. napisao 'Apolov' astronaut David Scott, Leonov je ispričao detalje o kosmičkoj šetnji i dramatičnim posledicama...
General major Leonov (1934.). U julu 1975. je bio komandant kapsule 'Sojuz-19' koja se u okviru programa 'Sojuz-Apollo' dva dana bio spojen sa 'Apollo' kapsulom sa trojicom putnika. Trebalo je da bude i prvi Sovjet na Mesecu, ali je misija 'LOK'/'N1' otkazana.
Evo šta je američkom kolegi pričao Sergej Leonov:
Kada je moja četvorogodišnja ćerka Vika videla na televiziji, koja je vršila direktan prenos za ceo svet, kako izlazim u kosmos, pokrila je lice rukicama i počela da plače.
'Šta to radi? Šta to radi?' jecala je. 'Molim vas recite tati da se vratu unutra.'
I moj stari otac je bio uzbuđen. Ne shvatajući da je svrha moje misije bila da dokažem da čovek može da preživi u otvorenom kosmosu, izražavao je svoju uznemirenost novinarima koji su se okupili u domu mojih roditelja.
'Zašto se ponaša kao maloletni delikvent?' vikao je frustrirano. 'Svi drugi mogu da obavljaju svoju misiju unutar kosmičke letilice. Zašto on ovo radi? Neko mora da mu kaže da odmah ulazi unutra. Za ovo mora biti kažnjen.'
Međutim, njegov gnev je ubrzo prerastao u ponos kada je čuo uživo da mi je predsednik Leonid Brežnjev direktno iz Kremlja preko kontrole leta uputio podršku i srdačne čestitke.
'Svi mi članovi Politbiroa sedimo ovde i pratimo šta radiš. Ponosni smo na tebe,' rekao je Brežnjev. 'Želimo vam uspeh. Čuvajte se. Čekamo vaš bezbedan povratak na Zemlju.'
Kada sam se privukao nazad prema vakuumskoj prelaznoj komori čuo sam Pašu kako mi govori: 'Vreme je da se vratimo!' Shvatio sam da sam već duže od 10 minuta plovio kosmosom. U tom momentu sam se za trenutak vratio u detinjstvo i video svoju majku kako otvara prozor i doziva me dok se ja igram sa drugarima. 'Ljoša, vreme je da se vratiš kući.'
Uz izvesno oklevanje, shvatio sam da mi je vreme da se vratim nazad u letilicu. Naša orbita je uskoro trebala da nas odvede od Sunca i uvede u senku. Tada sam shvatio da se usled nedostatka atmosferskog pritiska moj kruti skafander deformisao. Stopala su mi se izvukla iz čizama a prsti izašli iz rukavica pričvršćenih za rukave, što me je onemogućavalo da ponovo uđem u hermetički hodnik stopalima unapred.
Kada je Leonov izašao napolje, njegov skafander se previše naduvao i više nije mogao da prođe kroz fleksibilni hodnik dug 2,5 metra i prečnika 1 metar koji je služio za dekompresiju prilikom povratka u kabinu. Šetnja je započela 90 minuta od lansiranja, nakon kraja prve orbite. Trajala je tačno 12 minuta i 9 sekundi, dok je brod nadletao Sudan i Egipat, a završila se iznad Sibira.
Morao sam brzo da pronađem način kako da se vratim, a jedini način koji sam mogao da smislim je da se provučem kroz tunel postepeno, glavom napred. Čak i u tom slučaju sam morao da postepeno ispuštam kiseonik pod pritiskom preko ventila u oblozi skafandera. Znao sam da reskiram da ostanem bez kiseonika, ali nisam imao izbora. Ako se odmah ne vratim u kapsulu, za sledećih 40 minuta ću ionako ostati bez kiseonika.
|
'Vashod-2' Letilicu je konstruisao SергејKoroljev i njegov konstruktorski bito OKB-1. Pripadala je tipu 'Vastok 3KD', i letela je u kosmos samo dvaput: bez posade u februaru 1965. (kao 'Kosmos-57') i u martu 1965. kao dvosedni putnički 'Vashod-2'. Bio je to zapravo prepravljeni brod 'Vashod 1': taj je imao tri sedišta, pa zbog skučenosti prostora putnici nisu mogli da koriste skafandere, te su konstruktori napravili modifikaciju sa samo dva sedišta da bi kosmonauti mogli da koriste skafandere tipa 'Berkut'. Brod se sastojao od tzv. sletnog modula loptastog oblika (prečnika 2,3 metra, težine 2,9 tona), u kome su se nalazili putnici i instrumenti, i konusnog servisnog modula (dužine 2,25 metara i težine 2,27 tona), koji je sadržavao akumulatore, rezervoare i kočioni motorni sistem. Ovaj tip letilice je posedovao rezervni retro-motor na čvrsto gorivo težine 143 kg, postavljen na sletni modul, koji je trebalo da ublaži udar o tlo prilikom sletanja. Sletnom modulu je dodat i fleksibilni hodnik na naduvavanje tipa 'Volga', koji je prilikom ulaska u orbitu bio odbačen. |
Jedino rešenje je bilo da redukujem pritisak u svom odelu otvarajući ventil za pritisak, ostavljajući samo malo kiseonika dok se ne provučem kroz otvor. Isprva sam razmišljao da raportiram o svom planu kontroli leta. Ali odlučio sam se da ćutim. Nisam želeo da stvaram nervozu tamo. Uostalom, ja sam bio jedini koji je mogao da drži stvari pod kontrolom.
Ali, usled velikih fizičkih napora koje je zahtevao taj manevar, počeo sam da osećam da mi temperatura opasno raste, sa naletima toplote koja se penjala iz stopala uz noge i ruke. Sve je trajalo mnogo duže nego što sam se nadao. Čak i kada sam konačno uspeo da se potpuno uvučem u hodnik, trebalo je da izvedem jedan gotovo nemoguć manevar. Trebalo je da se nekako okrenem oko sebe kako bih zatvorio poklopac, i tako omogućim Paši da aktivira mehanizam za izjednačavanje pritiska između hodnika i kapsule. Tada smo leteli iznad Jakutije.
Kada je Paša postao siguran da je poklopac zatvoren a pritisak izjednačen, otvorio je konačno unutrašnji poklopac a ja sam se sručio na svoju fotelju, natopljen znojem i sa jakim lupanjem srca.
Ozbiljni problemi koje sam iskusio prilikom ulaska u kosmičku letilicu nisu, na sreću, bili televizijski prikazani. Od trenutka kada je počelo da izgleda kao da je naša misija ugrožena, prenos iz naše letilice, koji je emitiran na radiju i televiziji, iznenada je suspendovan bez objašnjenja. Umesto toga, na državnom radiju je iznova i iznova svirao Mocartov 'Requiem'. Time je moja porodica bila pošteđena stresa koji bi bili izloženi da su znali koliko sam bio blizu da ostanem u kosmosu. Takođe su bili pošteđeni traume koju bi pretrpeli da su znali za ozbiljne opasnosti s kojima smo se Paša i ja suočili u satima koji su sledili. Poteškoće koje sam iskusio prilikom povratka u kapsulu bile su tek uvod u niz alarmantnih situacija koje su nas gotovo koštale života.
Samo pet minuta prije nego što je naš retro-motor trebao da počne da nas vraća sa orbite, proverio sam instrumente i shvatio da naš sistem automatskog navođenja za povratak kući ne radi ispravno. Rešenje je bilo da isključimo program za automatsko sletanje. To je značilo da ćemo pre ulaska u atmosferu morati ručno da orijentišemo letilicu, a takođe ćemo morati ručno da odaberemo tačku sletanja i odlučimo o tačnom vremenu i trajanju rada retro-rakete. Znali smo da ćemo sletanje morati da obavimo tokom naše sledeće orbite i da ćemo, uprkos našim najvećim naporima, sleteti van planirane zone – oko 1500 kilometara zapadno od mesta gde smo po planu trebali da sletimo i gde su nas očekivali.
Šematski prikaz 'Vashoda 2'. Njegova težina je bila 5682 kg. Perigej orbite je iznosio 167 km, apogej 475 km a nagib 64,8°. Pravili su jedan krug za 90,9 minuta. Brod je prešao ukupno 717.300 km.
Leonovljev kosmički brod 'Vashod 2'. 1 – komunikacione antene; 2 – TV kamera; 3 – rezervni retro-motor TDU-1; 4 – antene komandneрадиолиније; 5 – kamera za snimanje kosmonauta; 6 – komora na naduvavanje; 7 – modifikovana kapsula 'Vastok'; 8 – žaluzine sistema za termoregulaciju servisnog modula; 9 –antenezа telemetrijsku vezu; 10 – kočioni motor; 11 – antene sistema 'Zarja' za komunikaciju sa Zemljom; 12 – rezervoari gasova sistema za оrijentaciju(16 kom.); 13 – solarni senzori.
Desno su prikazane faze izlaska i ulaska Leonova u kapsulu. Kosmonaut je bio vezan za brod kablom dužine od 5,35 metara.
Mitska fotografija, koja se danas nalazi bukvalno u svim enciklopedijama. Njegov zadatak je bio da na rub hodnika okači foto-aparat koja će ga slikati i to je uradio bez problema. Međutim, kada je hteo da uključi kameru na grudima nije mogao da dohvati prekidač na butini jer se skafander prekomerno naduvao.
Kamera je u jednom momentu tokom povratka Leonova u brod snimila njegove noge. Primeti da čizna ima – pertle!
Instrumenti u kabini 'Vashoda 2' koji su trebali da pomognu u automatskom sletanju ali su otkazali.
Kada nas je orbita dovela iznad Krima, uspostavili smo prvu komunikacionu vezu sa zemaljskom kontrolom posle dugog vremena. 'Kako si, Blondi? Gde ste sleteli?' Bio je to glas Jurija Gagarina; stalno me je zvao 'Blondi'. Bilo je lepo čuti njegov glas. Čak i u takvim teškim okolnostima glas mu je bio pun topline, čak i opušten. Ali iz onoga što je rekao, bilo mi je jasno da je kontrola misije mislila da smo već sleteli.
Paša je uključio svoj mikrofon. 'Morali smo da isključimo sistem za automatsko sletanje. Imamo dovoljno goriva da napravimo samo jednu korekciju, jer kazaljka pokazuje da glavni motor za povratak ima vrlo malo goriva', raportirao je Paša što je mogao mirnijim glasom. 'Možemo da izvedemo samo jedan pokušaj povratka. Stoga vas molimo da pređete u režim za hitne slučajeve.'
Moj je posao, kao navigatora misije, bio je da odredim gde ćemo da sletimo. Naša orbita nas je nosila pravo iznad Moskve; mogli smo da se spustimo na Crveni trg. Ali morali smo da odaberemo neko što je moguće manje naseljeno mesto. Odlučio sam se za područje u blizini grada Perma, zapadno od Urala. Čak i da sam pogrešno izračunao i da nas orbita odvede izvan Perma, ipak bismo sleteli na sovjetsku teritoriju. Nismo smeli toliko da reskiramo da pređemio u Kinu; odnosi s Narodnom Republikom su tada bili loši.
Paša, koji je bio zapovednik misije, počeo je da orijentiše letilicu za povratak. To nije bio lak zadatak – da bi mogao da koristi optički uređaj potreban za orijentaciju morao je da legne horizontalno preko oba sedišta u kapsuli, dok sam ga ja čvrsto držao ispred orijentacionog okulara. Zatim smo morali vrlo brzo da se vratimo u ispravne položaje u našim sedištima, da bi težište letilice bilo stabilno tokom ulaska u atmosferu. Čim je Paša uključio motore, čuli smo ih kako urlaju i osetili snažan trzaja dok su usporavali naš brod. Prema planu leta, naš sletni modul je trebalo da se odvoji od servisnog modula 10 sekundi nakon retro-kočenja. Odbrojavao sam sekunde u glavi.
'Vashodova' kapsula je bila veličine jednog malog WC-a i bilo kakvo manevrisanje u skafanderima unutra i u trenažnim uslovima je bilo praktično nemoguće.
Ali nešto debelo nije bilo u redu. Osećali smo kao da nas vuku odpozadi, kao da nas nešto vuče unazad. Kad smo počeli da ulazimo u Zemljinu atmosferu, sve više smo osećali kako nas gravitacija vuče u suprotnom pravcu. Sile naprezanja – moji instrumenti su pokazivali 10 G – bile su toliko jake da su nam krvni kapilari u očima popucali. Pogledavši kroz prozor, sa užasom sam shvatio što se događa. Komunikacioni kabl koji je spajao naš modul sa servisnim modulom nije se prekinuo, a kako smo brzo ušli u gušću atmosferu Zemlje kabl je postao zajedničko centar gravitacije dva modula, a mi smo se okretali oko njega.
Rotiranje se naposletku zaustavilo na nadmorskoj visini od oko 100 kilometara, kada je spojni kabl izgorio i naš se modul konačno oslobodio. Tada smo osetili snažan trzaj kada se otvorio padobran za stabilizaciju a potom i glavni padobran. Sve je postalo vrlo, vrlo mirno. Mogli smo da čujemo i osetimo zvižduk vetra u gurtnama padobrana dok se modul lagano njihao.
Odjednom se sve smračilo. Ušli smo u oblake. Tada je odjednom postalo još tamnije. Počeo sam da se brinem da padamo u neku duboku klisuru. Tada smo čuli riku naših retro-raketa koje su se uključile tik iznad tla da bi amortizovali brzina spuštanja. Naposletku smo osetili da se naša kosmička letilica konačno zaustavila. Sleteli smo u dva metra dubok sneg.
Naš sistem za orijentaciju je pokazivao da smo sleteli 2000 kilometara od Perma, u najdublji Sibir. 'Za koliko misliš da će nas pokupiti?' upitao me je Paša, zabrinut, dok je modul za sletanje polako propadao.
Pokušao sam da se našalim. 'Možda za jedno tri meseca, kada nas pronađu sa psećim zapregama.'
Morali smo da izađemo iz kapsule kako bismo odredili našu lokaciju, ali to nije bilo lako. Kada smo pritisnuli dugme za otvaranje kapka za izlaz, aktivirali su se eksplozivni zakivci koji su ga držali zatvorenim, a kabina se ispunila mirisom baruta. No, iako smo iz sve snage gurali vrata, nismo uspevali da ih otvorimo. Gledajući kroz prozor, mogli smo da vidimo kako se poklopac zakačio za jednu veliku brezu. Nismo imali drugog izbora sem da počnemo da snažno cimamo vrata napred-nazad, pokušavajući da ih otkačimo od stabla. Tada, koristeći svu svoju snagu, Paša je uspeo da gurne poklopac sa ostataka vijaka, a on je kliznuo i nestao u snegu.
Duboko smo udahnuli svež vazduh i osetili kako se naša pluća smanjuju usled iznenadnog naleta hladnoće. Nakon toliko neverovatnih nedaća, osećaj da smo ponovo udahnuli vazduh sa Zemlje bio je neopisiv. Zagrlili smo se, udarajući jedan drugog po leđima najbolje što smo mogli u našim nezgrapnim skafanderima.
Obojica smo izbauljalu kroz otvor i potonuli u sneg do brade. Gledajući gore, videli smo da se nalazimo usred guste šume, u tajgi od jela i brezi. Pokušao sam da odredim našu približnu lokaciju merenjem visine Sunca iznad horizonta. Ali ubrzo je Sunce nestalo iza oblaka. Nebo je postalo tamnije i počeo je da pada sneg, pa smo potražili sklonište u našem 'šariku' (tako su Rusi zvali svoje loptaste kapsule).
Srećom, Paša i ja smo navikli na oštru klimu. On je rođen u regiji Vologda, severno od Moskve, i većinu svog detinjstva je proveo u lovu u šumi blizu svog doma; čitavog života je želeo je postati lovac. Ja, sanjajući da postanem umetnik, detinjstvo sam proveo u centralnom Sibiru.
Bili smo svesni da je tajga u koju smo sleteli stanište medveda i vukova. Bilo je proleće, sezona parenja, kada su ove životinje najagresivnije. Imali smo samo jedan signalni pištolj u letilici, ali smo imali mnogo municije. Kako je nebo postajalo sve mračnije, stabla su počela da pucaju usled pada temperature – zvuk koji mi je bio toliko poznat iz detinjstva – a vetar je počeo da zavija.
Iako kontrola misije nije imala pojma gde smo i jesmo li preživeli, naše su porodice obaveštene da smo sigurno sleteli i da se odmaramo u osamljenoj dači pre povratka u Moskvu. Našim ženama je čak savetovano da nam napišu pisma dobrodošlice kući.
Mi nismo imali pojma je li naš signal za spašavanje uopšte primljen. Kasnije se ispostavilo da ga Moskva nije uhvatila, ali jesu neki amateri u Bonu, u Nemačka. Što je još interesantnije, teretni avion koji je leteo blizu našeg odredišta takođe ga je uhvatio. Pokrenuta je potraga, a kasno popodne čuli smo zvuke helikoptera. Probili smo se kroz duboki sneg i izašli na čistinu i počeli da mašemo rukama. Pilot nas je ugledao. Ali ubrzo smo shvatili da se radi o civilnoj letilici a ne o vojnoj. On i njegova posada nisu imali pojma kako da nas spasu.
Međutim, oni su na to gledali drugačije. Želeći da pomognu, bacili su nam merdevine od užadi i signalizirali nam da ih zgrabimo i popnemo se. To je bilo nemoguće. Merdevine su bile slabe a naši skafanderi preteški i prekruti da bi nam dozvolili penjanje uz prečke.
Kako su vesti o mestu gde se nalazimo prenošene od pilota do pilota u tom području, sve više aviona je počelo da kruži iznad nas. Toliko ih je bilo u jednom trenutku da smo se zabrinuli da će se neko sudariti. Ali piloti su bili vešti. Iz jednog aviona je izbačena flaša rakije, ali se slomila prilikom pala. Iz drugog je izbačena tupa sekira. Daleko više su nam koristila dva para čizama od vučje kože, debele pantalone i kaputi. Odeća se zakačila za visoke grane, ali smo uspeli da se domognemo toplih čizama i navučemo ih.
Ali dan se brzo gubio i shvatili smo da te noći nećemo biti spašeni. Morali smo da se borimo za sebe najbolje što smo mogli. Kako je padala noć, temperatura je padala sve brže. Znoj koji je natopio moj skafander dok sam pokušavao da se vratim u kapsulu nakon šetnje u kosmosu klizio je u moje čizme sve do kolena. Počela je da me hvata jeza. Znao sam da ćemo oboje dobiti promrzline ako se ne rešimo vlage u našim odelima.
Morali smo da se skinemo goli, skinemo donje rublje i iscedimo znoj iz njega. Zatim smo morali da prospemo tečnost koja se nakupila u našim kosmičkim odelima. Trebalo je razdvojiti kruti dio odela od njegove mekše postave – devet slojeva aluminijskih folija i sintetičkog materijala nazvanog 'Dederon' – i zatim vratili delove skafandera i obući ih preko donjeg rublja i vratili čizme i rukavice. Konačno smo mogli lakše da se krećemo.
Dugo smo pokušali da otkačimo ogroman padobran sa stabala kako bismo mogli da ga koristimo kao dodatnu izolaciju. Bio je to iscrpljujući posao, te smo bili prisiljeni da se nakratko odmaramo u snegu. Ali kako je postajalo sve mračnije, temperatura je sve više padala a počeo je i jak sneg. Ništa nismo mogli da učinimo sem da se vratimo u 'šarik' i pokušamo da se zagrejemo koliko je to god moguće. Nismo imali ništa čime da pokrijemo rupu koja je zjapila na ulazu, i mogli smo da osetimo kako nam toplina tela naglo pada dok se temperatura napolju spuštala ispod -22 stepena Celzijusa.
Sledećeg jutra nas je probudio zvuk aviona koji je kružio iznad nas. Kroz buku motora smo mogli da čujemo glasove u daljini. Uzeo sam signalni pištolj i ispalio raketu. U daljini se pojavila mala grupa ljudi na skijama. Na čelu s lokalnim vodičima, u spasilačkoj grupi su se nalazila dva lekara, kolega kosmonaut i snimatelj koji je počeo da snima čim nas je video.
Tek posle puno peripetija pomoć je stigla iz Perta.
Kapsula 'Vashoda 2' je pala u divljinu i spasioci su je jedva pronašli... Danas se nalazi u muzeju u Moskvi.
Kada su stigli spasioci, zatekli su smrznute ali vesele kosmonaute.
Danas je istorijsko mesto ateriranja kapsule obeleženo spomenikom. Lokacija se nalazi na oko 180 km severno od Perma u Uralskim planinama (59°34' N, 55°2' E).
Trebalo je da prođe daljnjih 24 sata pre no što je stigla druga ekipa spasilaca koja je uspela da sruši dovoljno stabala kako bi napravila čistinu dovoljno veliku da sleti helikopter 'Mi-6'. Morali smo da preživimo još jednu noć u divljini, ali je ova noć bila mnogo ugodnija od prve. Partijski rukovodilac je posekao stabla i sagradio malu brvnaru i naložio ogromnu vatru. Zagrejali su nam vodu kako bi smo se okupali u velikom buretu koje je dopremljeno helikopterom iz Perma. Onda su nam pripremili večeru od sira, kobasica i pogače. Nakon tri dana s malo hrane, to nam se činilo kao prava gozba.
Do sledećeg jutra bili smo spremni da skijamo 9 kilometara do čistine gde je sleteo helikopter koji nas je odvezao do Perma. Odatle smo odleteli do mesta odakle smo lansirani u Baikonuru, gde smo se iskrcali kako bi se pozdravili sa grupom koja nas je tamo čekala, na čelu s našim šefom Sergejem Koroljevim i Jurijem Gagarinom. Isprva su izgledali ozbiljno i izgledali su zbunjeni našim teškim kaputima, polarnim šubarama i čizmama od vučje kože. Ali kad smo se približili, njihova su se lica odjednom raširila u široke osmehe. Zagrlili smo se, smejali se i šalili.
Zatim smo se odvezli u otvorenom džipu do grada Lenjinska, nakon čega je sledila povorka koja se protezala nekoliko kilometara. Vladin odbor je očekivao naš dolazak, spreman da postavi mnoga pitanja o našem 26-satnom kosmičkom letu. Morali smo da dostavimo izveštaj o tome kako je tekla naša misija. Moj je bio kratak i završio se rečenicom: 'Osiguran posebnim odelom, čovek može da preživi i radi u otvorenom kosmosu. Hvala na pažnji.'
Leonov je prolazio bezbrojne testove bez ikakvih problema. Bio je visok samo 163 cm – Gagarin je imao 157 cm a Terješkova 164 cm. Kabine su bile male, skučene, a trebalo je spakovati dvojicu u skafanderima.
Beljajev, Komarov i Leonov na putu ka raketi koja će poneti putnike u kosmos. Komarov je 1964. leteo u 'Vashodu 1', prvoj letilici koja je nosila više od jednog putnika. Dve godine kasnije je poginuo prilikom povratka iz kosmosa i postao pva žrtva u osvajanju kosmosa.
'Vashod 2' prilikom montaže i postavljanje u vrh rakete.
Trostepena raketa-nosač 'Vashod' (11A57) ie do 1976. letela preko 300 puta u kosmos. Bila je to zapravo modifikovana verzija interkontinantalne rakete klase 'R-7'; prva dva stepena su uzeta sa 'R-7A' dok je treći stepen uzat sa balističke rakete 'R-9' (8K57).
Aleksej Arhipovič Leonov je bio i ostao heroj ne samo SSSR-a (dvaput nego čitavog sveta. Mnogo kasnije je otkriveno da je imao kapsulu sa cijankalijumom koju je trebalo da proguta za slučaj da mu misija ne uspe a Beljajev bude prisiljen da ga ostavi napolju.
Leonov prilikom povratka kući. Malo je ljudi tada shvatalo da je posada u tih 26 časova imala nekoliko dobrih šansi da izgine. Ali Bog nije dao... Njegoš je rekao: 'Pregaocu Bog daje mahove!'
Leonov i Beljajev. Njihov jet je trajao 1 dan, 2 sata i 2 minuta. Beljajev je umro 1970. u činu pukovnika.
Ovaj čikica je kosmonaut Leonov slikan 2011. godine.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
