|
Ko bi rekao u ono vreme kada su poletele rakete u svemir i kada su se prvi ljudi spustili na Mesec, da danas, u drugoj deceniji 21. veka ima onih koji ništa od ogromnog, džinovskog napretka nauke i tehnologije ne veruju. Ima ljudi koji ne veruju da je Zemlja kugla, koji ne veruju da postoji gravitacija i koji ne veruju da je čovek posetio Mesec. Ali, i ta neverovanja su rezultat demokratizacije sveta i rezultat tehnologije koja svakom, pa i onima koji nemaju nikakvo znanje, omogućava da nešto kažu i da nešto osporavaju i da tvrde nešto o čemu inače nemaju gotovo nikakvo znanje. Nije problem što ljudi sumnjaju. U ostalom, nauka se i zasniva na večitoj sumnjičavosti. Ali jeste malo čudno što oni koji nešto ne razumeju iznose tvrdnje. Oni ne pitaju da li je i kako je nešto moguće, nego odmah iznose tvrdnje da nešto nije tačno. Ali dobro, evo članka od pre više od decenije koji odgovara na tvrdnje da čovek nije posetio Mesec. Njima ovaj članak svakako neće pomoći, ali možda hoće onima koji su spremni da razmišljaju na osnovu logike dokaza. Članak je objavljen u Astronomiji broj 14, 2007. godine. abio je objavljen i na stranicama AM 2017. Saša Zorkić |
Priča o zaveri NASA-e vezane za letove ljudi na Mesec koju su lansirali Robert Majers (Mayers) i Robert Perlman (Pearlman) podseća na one iz 60-tih i ranih 70-tih kada su fon Daniken po belome svetu, a Bosnić u našoj zemlji skupa sa istomišljenicima punili džepove parama od prodatih senzacionalnih knjiga o NLO-ima i posetiocima iz dubina kosmosa. Kasnije su se, naravno, otkrile zavere i ujdurme, među kojima je, sigurno, najsimpatičnija bila ona kada je jedna šerpa dobijena kao svadbeni poklon upotrebljena kao „leteći tanjir“. Na snimku koji je bio objavljen i bučno najavljen kao još jedan dokaz da su „oni među nama“ supruga tvorca ove ujdurme je prepoznala svoju šerpu i, ne znajući da iza svega stoji njen muž, to odmah prijavila policiji.
Elem, u osnovi svega leži – novac, a ne želja da se sa naučne strane pristupi analizi jednog takvog poduhvata kakav je bio čovekov let na Mesec. Tako su i ova dva „analitičara“ postala svetski poznata, a njihova teorija “zavere” o letu na Mesec dospela je na naslovne stranice, ne samo „žute štampe“, već i ozbiljnih časopisa. Ako bi iko reagovao na „prevaru stoleća“, onda bi prvi to bili Rusi koji su o Mesecu maštali na isti način kao i Amerikanci i koji su uložili milijarde dolara u sopstveni program spuštanja na Mesec. Nedavno su čak dva kosmonauta – Viktor Gorbatko, čije su se kolege između 1967-1969. spremale za let na Mesec, i Pavel Vinogradov reagovali u odbranu Amerikanaca.
Rusi su, na primer, svega nekoliko dana pre istorijskog spuštanja na Mesec astronauta „Apola-11“, na orbitu oko Meseca postavili letelicu „Luna-15“ čiji je zadatak bio da se spusti na Mesec i sa njega na Zemlju, pre Amerikanaca dostavi uzorke tla. Pokušaj je propao, ali su tada zabrinuti Amerikanci zamolili Ruse da objave frekvencije koje koriste u kontaktu sa letelicom, da ne bi ometali komuniciranje tokom prvog spuštanja ljudi na Mesec. Da li su Rusi tada mogli da svoj pokušaj proglase uspehom i svetu prikažu stotinjak grama praha sa Meseca, što je daleko teže demistifikovati nego takve poduhvate kakvi su spuštanje ljudi na Mesec?
„Često mi postavljaju to pitanje“, kaže kosmonaut Vinogradov. „Ponovo tvrdim: Amerikanci su bili na Mesecu, a u to sumnjaju oni koji, izvinite, slabo poznaju zakone fizike. Oni su tamo bili šest puta, sa Meseca su doneli 395 kilograma uzoraka koji se i sada analiziraju u laboratorijama. Lično sam u Alabami imao priliku da u rukavicama držim jedan uzorak sa Meseca...“
Da bi „dokazali“ falsifikovanje spuštanja ljudi na Mesec navode se deset „optužbi“ na račun NASA-e. Navešćemo ih uz njihovo naučno objašnjenje.
1. Zastava vijori na Mesecu na kome nema vetra
Zastave koje su astronauti poboli na Mesec su namerno „izgužvane“ pre pakovanja na Zemlji da bi ostavljale utisak vijorenja. Takođe, kroz gornji deo zastave provučena je plastična šipka koja sa gornje strane zateže zastavu, dok njen donji deo ostaje da slobodno visi izložen uticaju gravitacionog polja Meseca. To, naravno, daje utisak vijorenja zastave.
2. Uticaj Van Alenovih radijacionih pojasa je takav da astronauti prilikom prolaska kroz pojaseve ne bi mogli da prežive
Van Alenovi pojasevi nastaju usled dejstva Zemljinog magnetnog polja. Oni štite našu planetu od opasne radijacije Sunca tako što je “sakupljaju” i od nje formiraju svojevrsne pojaseve koji opasuju Zemlju. Tokom leta prema Mesecu brodovi “Apolo” su presecali Van Alenove pojaseve. Prosečno vreme prolaska kroz pojaseve iznosilo je oko četiri sata, a nivo radijacije kojoj su astronauti bili izloženi daleko je bio ispod kritičnog nivoa i odgovarao je količini koja se ima tokom medicinskog X-zračenja u ambulanti. Izvan pojaseva, bliže Mesecu, nivo radijacije je daleko manji i postaje problem samo ako astronauti godinama borave u takvom ambijentu.
3. Različiti uglovi senki na Mesecu dokaz su da je korišćeno nekoliko izvora svetlosti, kao na primer veliki studijski reflektori
Tokom programa „Apolo“ napravljeno je preko 32.000 fotografija. U nedavno objavljenoj knjizi „Pun Mesec“ (Full Moon) objavljeno je više od 900 visoko kvalitetnih fotografija koje govore o svakoj značajnijoj etapi jedne tipične misije čovekovog leta na Mesec. Autor ovih redova je pronašao samo jednu fotografiju na kojoj su senke dva kamena bile različitih uglova. Svih 12 astronauta je boravilo na Mesecu u vreme mesečevog jutra, kada je Sunce bilo nisko nad horizontom, tako da su uglovi senki i njihove dužine bile različite. To je posebno izraženo na snimcima astronauta „Apola-15“ koji su istraživali planinsku oblast gde je stepen refleksija sunčevih zraka bio snažniji, pa su različiti uglovi senki bili izraženiji. Ovakvi uslovi su slični onim koji se mogu videti na Zemlji na polju prekrivenom snegom dok je nisko nad horizontu pun Mesec. Konture na površini tada stvaraju senke različitih uglova i dužina.
Evo kako je Edvin Oldrin (Edwin Oldrin) govorio o problemima sa svetlom na Mesecu:
“Svetlo na površini daje osećaj topline, mada u skafandrima nismo mogli da osetimo prave temperature na Mesecu. Svetlo je bilo ponekad dosadno jer kad bi sa strane dopiralo do naših šlemova odbijalo se o staklo. Onda kad bi smo ušli u senku videli bismo odsjaje svojih vlastitih lica ispred šlema i to je zamračivalo sve drugo što je trebalo videti. Jednom kada sam ušao u senku trebalo mi je dvadeset sekundi dok su mi se zenice opet raširile da vidim detalje.”
4. Usled visokih temperatura na Mesecu film u kameri bi se istopio
Ako je ovo istina, kako onda objasniti hiljade fotografija napravljenih tokom radova kosmonauta i astronauta u otvorenom kosmosu? Najveći deo njih, počev od istorijske kosmičke šetnje Leonova marta 1965. snimljen je pomoću kamera koje su bile instalirane na spoljašnjoj površini kosmičkih brodova, znači izloženih uslovima otvorenog kosmosa. Takođe, sami kosmonauti i astronauti su nosili sa sobom kamere, koje su na strani okrenutoj Suncu izložene temperaturama od preko 1500 C, dok je strana kamere u senci na minus 1400 C. Filmovi korišćeni na Mesecu i tokom svake kosmičke šetnje otvorenim kosmosom nikada nisu bili direktno izloženi Suncu. Oni su se nalazili u posebnim zaštitnim kanisterima i kao takvi su ubacivani u kamere i, posle završetka korišćenja vađeni iz nje.
5. Da bi stopalo ostavilo otisak u tlu potrebno je da je ono nakvašeno, dok na Mesecu nema vode
To nije pravilo. Kao što smo napomenuli, mesečeva prašina se milionima godina taložila na tle. U najranijoj fazi postojanja Meseca, ona je bila posledica davnašnjih vulkanskih aktivnosti, a posle toga usled neprekidnog dejstva meteora i posebno meteorske prašine. Ona je sastavljena od najfinijih čestica tako da ima formu gustog, kompaktnog praha u kome stope lako ostavljaju tragove.
Odbljesak sa kacige astronauta Sve fotografije: NASA
6. Kroz kosmos velikom brzinom putuju mikrometeoriti koji mogu probiti kapsulu ili skafander i ubiti astronauta
Ovo nije problem tipičan samo za letove na Mesec. Kao što smo naveli, od 1965. kada je Leonov prvi izašao u otvoreni kosmos, oko 150 ljudi je radilo izvan bezbednih kabina kosmičkih brodova. Pojedini od njih su tamo provodili sate i sate (rekord je gotovo devet časova).
Tačno je da je Vasiona puna sićušnih čestica koje se kreću ogromnim brzinama. Neke od njih dostižu čak brzine od oko 200.000 km/h. Međutim, dimenzije Vasione su takve da je gustina ovakvih čestica veoma mala. Konačno, “Apolo” je zanemarljivo malih dimenzija u odnosu na, recimo, Međunarodnu kosmičku stanicu (ISS) koja već godinama kruži oko Zemlje i izvan koje povremeno u otvoreni kosmos izlaze kosmonauti i astronauti. Niko nikada nije nastradao usled dejstva mikrometeorita, mada su njihovu udari registrovani. U jednom prozoru ruske orbitalne stanice “Mir”, na primer, jedan mikrometeorit je napravio sišućni krater. Ovo je problem kome se nauka decenijama ozbiljno bavi.
7. Zašto nema kratera usled rada raketnog motora Mesečvog modula
Ispod desetak centimetara prašine nalazi se veoma čvrsti kameni omotač Meseca kroz koji je jako teško prodreti da bi se formirao krater. To je uspevalo samo meteoritima koji su velikom brzinom, bez ikakvog usporavanja (na Mesecu ne postoji atmosfera) bombardovali površinu Meseca. To je proces koji traje i sada. Kroz kameni omotač Meseca su astronauti imali mnogo problema da prodru čak i pomoću posebnih titanijumskih burgija. Tokom spuštanja, usled rada raketnog motora sletajućeg stepena Mesečevog modula oblak prašine je dostizao visinu samog modula. Tako su astronauti “Apola 14”, na primer, sleteli na slepo, jer zbog oblaka prašine nisu mogli da vide tle. Prašina se onda lagano slegla, ali su njena razasutost i ogoljeno tle ispod modula zabeleženi na snimcima astronauta.
8. Ko je snimio poletanje modula sa astronautima sa Meseca
Edvard Findel (Edward Fendell). On je sedeo u Hjustonu, u Kontroli leta i upravljao daljinskim komandama kamerom koja je bila montirana na mesečevom džipu. Poletanje uzletnog stepena LM-a snimljeno je samo tokom tri poslednje mesečeve misije “Apolo” kada su astronauti “Apola-15,16 i 17” koristili mesečeve džipove da bi istraživali udaljenije oblasti od LM-a. Pre povratka u kabinu LM-a oni su parkirali mesečev džip na bezbedno rastojanje od LM-a. Na džipu je ostavljena kamera kojom je daljinskim komandama upravljao Findel iz Hjustona.
Za poletanje uzletnog stepan LM-a vezana je još jedna “sumnja”. Gde je usijani mlaz čestica iz raketnog motora? Da li je korišćen veliki kran koji je pomoću sajle podizao gornji stepen, dok je “eksplozija” lansiranja simulirana pomoću dva mala barutna punjenja postavljena na donjem stepenu? Ovu “teoriju” smo pronašli u jednom, verovali ili ne, ruskom časopisu („Duel“). Prilikom paljenja motora uzletnog stepena, na snimcima se, na trenutak vidi slabašan mlaz usijanih čestica i mnoštvo delova izolacije donjeg stepena koji se koristi kao platforma za lansiranje gornjeg stepena LM-a. Na Mesecu vlada totalni vakuum, tako da tamo jednostavno nema atoma kiseonika koji su u uslovima čak i jako razređene atmosfere koja vlada u okolini Zemlje, “nosioci” usijanih čestica sagorelog goriva.
9. Mesečev džip je toliko velik da ne može biti “upakovan” uz telo LM-a
Kao što smo naveli, mesečev džip (Lunar Rover) je korišćen tokom tri poslednja spuštanja na Mesec. Pomoću njega, astronauti „Apola- 15“ i „Apola-16“ su prevalili po 27 kilometara, dok su astronauti poslednje mesečeve misije „Apolo-17“ prokrstarili više od 35 kilometara. Kada je rasklopljen, džip ima dužinu od 3,1m, širina vozila iznosi 2,1m dok je visina 1,1m. Džip je napravljen od lakih materijala tako da masa samog džipa, verovali ili ne, iznosi svega 211 kg. Sa astronautima i pratećom opremom ukupna masa rovera je 725 kg. On je tako projektovan da se može sklopiti u vidu velike kutije koja je tokom leta prema Mesecu priljubljena uz bok donjeg stepena LM-a. Četiri točka, dva sedišta i parabolična antena prečnika oko jedan metar su sklopljeni uz telo rovera. Posle sletanja na Mesec, astronauti prvo rasklapaju točkove, a onda pomoću sajli spuštaju prvo zadnji, pa prednji deo rovera.
10. Zašto nema zvezda na snimcima sa Meseca
Ovo pitanje, u stvari, treba da glasi – zašto nema zvezda na našem nebu kada je dan, ili zašto nema zvezda na snimcima napravljenih sa, na primer, spejs šatlova tokom njihovog kruženja oko Zemlje iznad njene osvetljene strane?
Kao što smo naveli, astronauti su uvek boravili na Mesecu tokom njegovog dana, gde Sunce nemilosrdno sija. Kako nema atmosfere, vode i biljnog omotača, stepen ozračenosti i refleksija je veća nego na Zemlji tako da se najveći broj zvezda jednostavno ne vidi. Sa velikim trudom, astronauti su uspevali tokom svojih šetnji Mesecom da uoče samo najsajnije zvezde koje su bile jedva vidljive. Na apsolutno crnom nebu Meseca jedino je Zemlja, reflektujući sunčevu svetlost, jasno vidljiva. Čak su tokom orbitalnih letova kosmonauti i astronauti u prilici da obavljaju zvezdanu orijentaciju kosmičkih brodova samo iznad neosvetljene strane Zemlje, gde se zvezde vide kao na dlanu, jer su na dnevnoj strani samo najsajnije zvezde vidljive.
Jednostavno, stepen osvetljenosti sa Sunca je toliko veliki da i sada, kada je nivo tehnologije daleko savršeniji u odnosu na onu koja je korišćena za vreme programa “Apolo”, ni najosetljivije kamere i foto-aparati korišćeni na spejs šatlu ili ISS-u nisu u stanju da registruju zvezde na svetloj strani orbite oko Zemlje. Međutim, kada kosmički brod dospe iznad druge strane, one koja je u senci, otvara se „bezdan zvezda pun“, kako je to Ljermontov opisao. Hiljade zvezda se pojavi na nebu, a tamo gde je naša planeta zjapi ogromna crna rupa na kojoj se vide grozdovi svetlosti – gradovi u noći.
Da, ljudi su bili na Mesecu. Bio je to, dozvolićete jedan od najvećih uspeha u istoriji civilizacije, uspeh koji nema apsolutno nikakvih mrlja, uspeh koji je obeležio jednu epohu – epohu čovekovih direktnih istraživanja drugih nebeskih tela.
Teorija zavjere: Jesmo li bili na Mjesecu?
NAJGLUPAVIJI DOKAZ DA LJUDI NISU BILI NA MESECU
NAPOKON DOKAZ - BILI SMO NA MJESECU!
Iskrcavanje na Mesec i boj na Kosovu
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
