Pre pedeset godina, ljudi su prvi put obleteli Mesec. Evo nekoliko detalja o tome kako je doneta odluka da se krene u dubine kosmosa, tamo gde čovek nikada ranije nije bio.
U istoriji astronautike misija kosmičkog broda “Apolo-8” je jedna od svega nekoliko ekspedicija koje su svetionici na čovekovom putu u kosmos, skupa sa prvim letom Jurija Gagarina, prvim izlaskom u otvoreni kosmos Alekseja Leonova i prvim mesečevim korakom Nila Armstronga. Pored toga, za mene lično, “Apolo-8” je moje prvo kosmičko sećanje iz vremena sada već tako davnih predškolskih dana. To sećanje nosim u vidu zamagljene slike tri nasmejana astronauta snimljenih na palubi prihvatnog broda, posle njihovog povratka na Zemlju na ekranu našeg crno-belog televizora. Naravno, tada nisam ni slutio da sam svedok događaja koji će obeležiti istoriju čovečanstva.
Bilo je to decembra 1968. A koliko samo nekoliko meseci ranije, niko, čak ni članovi odvažne posade kosmičkog broda “Apolo-8” (Apollo), astronauti Frenk Borman (Frank Borman, 1928.), Džejms Lavel (James Lovell, 1928.) i Vilijam Anders (William Anders, 1933.), ni slutili nisu kakvu će im ulogu prirediti sled prethodnih događanja, nagoveštaja koji su dolazili sa druge strane okeana i igra slučaja koja često zna da izrežira ponekad veoma teško zamislive stvari.
Prvi ljudi oko Meseca (l-d) – Lavel, Anders i Borman
Evo kako je to bilo.
Kada su u NASA-i negde u jesen 1965. počeli da rade na planovima prvih misija kosmičkih brodova “Apolo” mnogo toga je trebalo uskladiti u veoma mali vremenski prostor. Naime, do isteka decenije, što je bio rok u Kenedijevom pozivu iz maja 1961. da se kroči na Mesec, ostale su samo četiri godine. I u te četiri godine trebalo je obaviti prve misije kosmičkog broda “Apolo”, proveriti sve njegove sisteme, lansirati prvi put dve nove rakete-nosače “Saturn 1B” (od gotovo 600 tona) i kolos od tri hiljade tona “Saturn 5” i testirati mesečev modul (LM), koji je bio prvi potpuni “kosmički brod” (budući da se nije vraćao na Zemlju). Pored toga, pre početka misija “Apolo”, trebalo je takođe obaviti prve susrete i spajanja kosmičkih aparata u orbiti i proveriti mogu li ljudi provesti dve nedelje u kosmosu (toliko je trebao da traje najduži let na Mesec). Ovo su bili zadaci programa dvosedog kosmičkog broda “Džemini” (Gemini) koji je do tada obavio samo tri kosmička leta. Pored toga, “Džemini” je trebao da pomogne da se ovlada složenom tehnikom lansiranja sa orbite, jer ako želite da idete na Mesec morate sa niske orbite da krenete dublje u kosmos, da pokidate okove zemljine gravitacije, prođete kroz zaštitne radijacione pojaseve naše planete i postanete u pravom smislu te reči - kosmoplovi.
Mesečeva raketa “Saturn 5”
Kada sa ove distance pogledam na ta daleka vremena, znajući koliko je potrebno truda, znanja, energije i novca da se sada pedeset godina kasnije obavi daleko jednostavnija kosmička misija i kada vidim koliko je toga grandioznog trebalo odraditi za samo četiri godine, ne mogu a da se ne divim američkim inženjerima i naučnicima, i rukovodiocima i stratezima NASA-e, na onome što su postigli.
U prvim planovima ranih misija “Apolo” let takozvanog komandno-servisnog modula (CSM) oko Meseca nije bio predviđen. Prvo su bile planirane dve eksperimentalne misije CSM-a sa tročlanim posadama. Tokom ovih misija, trebalo je proveriti sve sisteme novog kosmičkog broda “Apolo” na orbiti oko Zemlje. Prve dva leta broda “Apolo” su trebala da traju do dve nedelje. Posle toga, za vreme treće misije, prvo bi bio lansiran matični brod (CSM) “Apolo”, a za njim drugom raketom bi poleteo mesečev modul (LM). Gore, na orbiti, CSM bi prišao LM-u, spojio se sa njim, posle čega bi dva astronauta prešla sa komandnog broda u mesečev modul. Usledilo bi odvajanje i simulacija spuštanja LM-a na Mesec, poletanja sa Meseca i spajanje sa matičnim brodom. Konačno, posle spajanja, jedan astronaut je trebao da kroz otvoreni kosmos pređe iz LM-a u CSM, čime je trebao, sa jedne strane da bude proverene novi, mesečev skafander, a sa druge da se uvežba prelazak iz jednog u drugi brod kroz otvoreni kosmos ukoliko zbog tehničkih problema, prelazak kroz spojni tunel između dva broda nije moguć.
Komandno-servisni modul (matični brod) “Apolo”
Mesečev modul sistema “Apolo”
Ovi prvi kosmički letovi “Apola” su trebala biti obavljena na orbiti oko Zemlje, a kao lanser planirana je raketa-nosač “Saturn 1B”. Prvo lansirenje najveće rakete-nosača u istoriji, “Saturn 5” nosivosti gotovo 150 tona, planirano je prema ovom prvom scenariju, tek za vreme četvrte misije “Apolo”. Tada je bilo planirano da prvi put u kosmos bude lansiran kompletan sistem “Apolo”, sastavljen od komandnog i mesečevog broda, da se posle njihovog spajanja na niskoj orbiti, pomoću trećeg stepena rakete “Saturn 5” prebace na visoku razvučenu orbitu apogeja od 10 hiljada kilometara, sa koje bi se zatim posada vratila na Zemlju simulirajući povratak sa Meseca.
Kako je program “Džemini” u to vreme ulazio u drugu, za uspeh “Apola” veoma važnu fazu, sa manjkom vremena, neki su u NASA-i predlagali da se požuri sa prvim letom “Apola” pa da on bude čak obavljen istovremeno sa poslednjim letom “Džemini”, znači u novembru 1966. Taj zadnji “Džemini” sa dva astronauta je, po njima, trebao da posluži kao kosmički cilj prvog “Apola” sa kojim bi njegova tročlana ekipa obavila simulacije susreta i spajanja, operacija kojima je trebalo ovaladati pre nego se krene na Mesec. Od ovog plana se, međutim odustalo. Bez obzira na to, poslednji “Džemini” (broj 12) je blistavo završio ovaj kosmički program i širom otvorio dveri novom – mesečevom programu “Apolo”.
Znači, Mesec je u prvim misijama broda “Apolo” bio daleko izvan njihovog dometa. Tek ukoliko one budu uspešno obavljene počev od pete misije planirano je da se krene prema Mesecu.
Ovaj plan je, međutim pao u vodu. Krajem januara 1967. za vreme uvežbavanja operacija lansiranja u kapsuli “Apolo”, na vrhu rakete “Saturn 1B” su u požaru poginuli astronauti Virdžil Grisom (Virgil Grissom, 1926-1967.), Edvard Vajt (Edward White, 1930-1967.) i Rodžer ^afi (Roger Chaffee, 1933-1967.), članovi prve posade “Apolo” koja je trebala da obavi probni let novog kosmičkog broda krajem februara. Požar na vrhu lansirne rampe na Kejp Kanaveralu žestoko je uzdrmao NASA-u. Svi su želeli što pre ne Mesec (ovo “svi” odnosi se i na Ruse), u toj žurbi u drugi plan je potisnut rizik koji je, kada je kosmos u pitanju, neminovan i nemilosrdan. Samo tri meseca kasnije, tokom prvog leta sovjetskog kosmičkog broda “Sajuz”, koji je slično “Apolu” planiran za osvajanje Meseca, poginuo je i kosmonaut Vladimir Komarov (1927-1967.). Kosmos ne prašta greške.
Nesrećna posada “Apola” – Grisom, Vajt i ^afi
U NASA-i je sve na trenutak stalo. Shvatili su da je mnogo toga na novom kosmičkom brodu odrađeno van okvira kosmičkih standarda razvijenih i usavršenih za vreme programa “Merkjuri” (Mercury) i “Džemini”, da se trebalo vratiti osnovnom konceptu bezbednosti astronauta i tek posle toga, kada rizici budu svedeni na kontrolisane nivoe, da se nastavi dalje. Nije samo došlo do tehničkih promena u projektu kosmičkog broda. Požar u “Apolu” i pogibija njegove prve posade naterali su stratege NASA-e da preispitaju svoje planove za prve misije, jer je bilo jasno da se sa prvobitnim planom neće stići na Mesec pre kraja decenije. Trebalo je promeniti program prvih misija tako da se sa što manje misija postigne što je moguće više za prvo spuštanje na Mesec za neverovatno kratko vreme.
Tako se i došlo na ideju prvog leta oko Meseca odmah posle prve misije “Apolo”. Naime, relativno brzo posle požara, odlučeno je da sledeći “Apolo” odradi misiju planiranu za nesrećnu posadu Grisoma. Znači, let oko Zemlje, u trajanju do dve nedelje, testiranje svih sistema novog broda, manevrisanje u kosmosu, promene orbite i položaja u prostoru i uigravanje kontrole misije u Hjustonu koja je u programu “Apolo” imala daleko složeniji zadatak nego za vreme misija “Džemini”. Pogađate, to je bila misija broda “Apolo-7” obavljena oktobra 1968. tokom koje su astronauti Volter [ira (Walter Schirra, 1923-2007.), Don Ejzel (Don Eisele, 1933-1987.) i Volter Kaningem (Walter Cunningham, 1933.) uspešno odradili sve predviđene zadatke. I više od toga, uspeli su da se dobro posvađaju sa kontrolorima u Hjustonu, što je bacilo senku na prvi let “Apola”, ali se nije odrazilo na planove za sledeću, daleko ambiciozniju misiju.
 |
Neslaganja sa Zemljom – astronaut Šira za vreme misije “Apolo-7” |
Znači, u NASA-i su odlučili da umesto dva, obave samo jedan eksperimentalni let prvog “Apola”. Istovremeno, zadržan je stari plan za drugi i treći let; znači “Apolo-8” leti sa mesečevim brodom oko Zemlje, a “Apolo-9” leti u duboki kosmos prvi put nošen raketom “Saturn 5”. Međutim, nije sve išlo kako treba. Naime, u kompaniji “Gruman” (Grumman) koja je radila na projektu mesečevog broda LM, kasnilo se sa njegovom gradnjom i testiranjem, tako da je sredinom 1968. postalo jasno da LM neće pre kraja te godine biti spreman za svoj prvi let, u misiji “Apolo-8”.
Tako su se rukovodioci NASA-e suočili sa velikom pitanjem. “Apolo-7” će ići u oktobru 1968, sve je sa pripremama ove misije teklo glatko, međutim, šta uraditi posle toga? Direktor Kontrole misija u Hjustonu Kristofer Kraft (Christopher Kraft, 1924.), jedan od legendarnih menadžera u 60-godišnjoj istoriji NASA-e, je predložio sledeće. Da se let prvog LM-a odloži za mart 1969, kada su iz “Grumana” obećali da će mesečev brod biti spreman i, umesto korišćenjem dve rakete “Saturn 1B” da bude obavljen pomoću samo jedne ali džinovske rakete “Saturn 5”. Time će hronološki gledano “Apolo-8” postati “Apolo-9”.
To je bio prvi predlog, a drugi je bio još revolucionarniji. Da se misija u duboki kosmos (znači “Apolo-9”) prebaci odmah posle “Apola-7”, znači da postane “Apolo-8”, i da umesto u duboki kosmos, na 10 hiljada kilometara od Zemlje, ode na put oko Meseca, normalno bez mesečevog modula! I to na leđima 110 metara visokog džina “Saturn 5” koji je do tada obavio samo dva lansiranja, oba bez posade (ono drugo iz aprila 1968. proteklo je uz dosta problema)! Time bi, po Kraftu, preko misije “Apolo-8” stručnjaci NASA-e odradili mnogo toga što je od vitalnog značaja za prvo spuštanje na Mesec. Lansiranje džinovske rakete “Saturn 5” sa ljudskom posadom, prelazak za niske orbite na putanju leta ka Mesecu, trodnevni let od Zemlje do Meseca koji zahteva perfektnu kosmičku navigaciju i idealnu koordinaciju između Kontrole misije u Hjustonu i posade u “Apolu”, prelazak sa transulunarne putanje na orbitu oko Meseca (uz paljenje glavnog motora CSM-a iznad nevidljive strane Meseca, van kontakta sa Hjustonom), kruženje oko Meseca i snimanje njegove površine, uključujući mesta prvih spuštanja, prelazak sa orbite oko Meseca na putanju povratka na Zemlju, trodnevni let od Meseca do Zemlje, odvajanje komandnog od servisnog modula, ulazak u atmosferu drugom kosmičkom brzinom (preko 11km/s) i spuštanje na talase okeana. Praktično, tokom leta “Apolo-8” bilo bi obavljeno sve ono što je potrebno za prvi let ljudi na Mesec, naravno, izuzev operacija koje su zahtevala korišćenje mesečevog modula.
“Apolo-8” će leteti oko Meseca (l-d) - Kraft, Gilrut i Lou
Bila je ovo veoma logična ideja. Astronaut Lavel je kasnije napisao kako mu nikako nije bilo jasno da se on nije setio ove ideje, jer je umesto leta u duboki kosmos ona otvarala širom vrata prvog čovekovog leta na Mesec.
Međutim, pored ove praktične strane, Kraft je takođe imao na umu i politički značaj ove ideje. Naime, CIA je javila NASA-i da se Sovjetski Savez priprema da krajem 1968. pošalje kosmonaute na let oko Meseca. U izveštaju CIA-e govorilo se o novembru, ili decembru. Kako se takozvani prozor za lansiranje prema Mesecu prvo “otvarao” na Bajkonuru, pa tek onda na Kejp Kanaveralu, Kraftu je bilo jasno da postoji velika šansa da Rusi budu prvi oko Meseca, što bi bacilo senku na prvo spuštanje Amerikanaca na Mesec. Ukoliko “Apolo-8” prvi obleti oko Meseca, NASA, odnosno SAD, će time zabeležiti potpuni uspeh.
U julu 1968 (!), ovo je predloženo posadi Frenka Bormana koja je trebala da leti u duboki kosmos. Astronauti su prihvatili predlog korenite promene plana njihove misije, i za manje od pola godine uspeli da obave sve neophodne pripreme za misiju koja će okrenuti tok kosmičke istorije čovečanstva. Paralelno sa njima, u Kontroli misije u Hjustonu, timovi Kristofera Krafta razvili su balističke modele putanje leta i svih operacija koje je posada “Apola-8” trebala da odradi za bezbedan let od Zemlje do Meseca i da se vrati natrag, na Zemlju. O kakvoj je preciznosti reč dovoljno govori podatak da je ulazni koridor broda “Apolo” u atmosferu Zemlje za vreme povratka sa Meseca širok samo dva stepena (oko 42km), što zahteva izuzetno precizne korekcije putanje leta. Ukoliko bi koridor bi “Apolo” uleteo u atmosferu ispod koridora, upadni ugao bi doveo do prevelikog zagrevanja kapsule (i njenog uništenja). U drugom slučaju, ukoliko bi promašio koridor sa gornje strane, “Apolo” bi “očešao” atmosferu i nastavio put dalje kroz kosmos. Ishod oba promašaja je bio isti – gubitak posade.
Predlog Krafta prihvatio je tim rukovodioca Centra za čovekove kosmičke letove u Hjustonu (kasnije preimovana u Džonsonov kosmičkie centar), kome je on takođe pripadao. Direktor Centra Robert Gilrut (Robert Gilruth, 1913-2000.), šef astronauta Donald Slejton (Donald Slayton, 1924-1993.) i direktor projektovanja kosmičkog broda “Apolo” Džordž Lou (George Low, 1926-1984.) su se saglasili sa Kraftom. Predlog su, takođe bez dvoumljenja prihvatili astronauti Frenk Borman, Džejms Lavel i Vilijam Anders, posada “Apola-8”, a posle kraćih konsultacija slavni Verner fon Braun (Werhner von Braun, 1912-1977.), tvorac “Saturna 5” je potvrdio da je njegov kolos spreman da u svom trećem lansiranju ponese prvi put ljude u kosmos, i to direktno, prema Mesecu. Normalno, rukovodioci iz Hjustona su za ovakvu promenu plana morali da dobiju zeleno svetlo iz Vašingtona, od administratora Džejmsa Veba (James Webb, 1906-1992.) koji je maestralno rukovodio NASA-om na njenom putu prema Mesecu i kontraverznog Džordža Mulera (George Mueller, 1918-2015.), koji je u NASA-i još od 1963. rukovodio programima čovekovih letova u kosmos i koji je mnogo učinio da se NASA oporavi posle tragedije prve posade “Apola”. Konačno, i odlazeći predsednik SAD Lindon Džonson (Lyndon Johnson, 1908-1973.), koji je bio posebno zaslužan za sve ono što su SAD uradile u kosmosu 1960-ih i što je Armstrong kročio na Mesec u julu 1969, je odmah prihvatio ideju.
Verner fon Braun i Džejms Veb
A sve što je zatim usledilo ostalo je zabeleženo u istoriji. “Apolo-8” je poleteo bez problema u kosmos 21. decembra 1968. Tri dana kasnije, brod je ušao na orbitu oko Meseca sa koje su Borman, Lavel i Anders bez daha, kao prvi ljudi gledali rađanje Zemlje nad horizontom Meseca. Posle deset orbita, “Apolo-8” je krenuo natrag, sleteo je na talase Pacifika 27. decembra 1968.
 |
 |
 |
 |
 |
 |
Dok su leteli natrag prema Zemlji, astronauti su imali priliku da se nakratko čuju sa članovima svojih porodica. Na pitanje svoga sina - ko sada, dok lete natrag sa Meseca upravlja brodom - Borman je parafrazirao Njutna rečima da se vraćaju na “ramenima titana”. Iako je Borman mislio na velikane zakona nebeske mehanike koji su diktirali uslove leta od Zemlje do Meseca i natrag, istorijska misija kosmičkog broda “Apolo-8” bila je i jedino moguća na ramenima kosmičkih titana toga vremena.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
