Najstariji Nasin centar se nalazi u gradu Hemptonu, u Virdžiniiji. Odmah pored njega se nalazi vojni aerodrom, osnovan još za vreme Prvog svetskog rata. LaRC (Langley Research Center) je oduvek bio usmeren ka aeronautičkim istraživanjima, ali je na svojim poligonima svojevremeno testiran i 'Apollov' lunarni modul. Pored toga, mnoge američke kosmičke misije su planirane i konstruisane baš tu.
Langley Research Center.
Osnovan još 1917. godine od strane preteče Nase, Nacionalnog savetodavnog odbora za aeronautiku (NACA), Centar u XXI veku posvećuje dve trećine svojih programa aeronautiici i ostaku kosmičkog istraživanja. Istraživači iz LaRC-a koriste više od 40 vazdušnih tunela u svrhu usavršavanja sigurnosti, performansi i efikasnosti aviona i kosmičkih brodova. Između 1958. i 1963, kada je NASA započela sa projektom za let astronauta "Merkury", LaRC je služio kao glavna kancelarija za "Space Task Group", radnu grupu inženjera zaduženih za let ljudi u kosmos. Do kraja 1963. ta kancelarija je premeštena u kosmički centar u Hjustonu, današnji Kosmički centar "Lyndon B. Johnson".
ISTORIJSKI RAZVOJ
Nakon što su 1916. godine odnosi Amerike i Nemačke prošli od neutralnog do neprijateljskog[1], šanse da Amerikanci uđi u rat su sve više rasli. Već u februaru 1917, u to vreme najbolji svetski časopis za avijaciju i kosmonautiku, osnovan samo godinu dana ranije, "Aviation Week"[2], upozorio je da je predsednika da je američka vojna avijacija praktično nesposobna za ratovanje u Evropi[3]. Predsednik W. Wilson je hitno poslao inženjera i pilota J.C. Hunsakera, kasnije dorektora NACA, u zaraćenu Evropu, nakon čega je Wilson naredio otvaranje prve nacionalne aeronautičke laboratorije, koja će postati NASA Langley.
Ekipa koja je bila na otvaranju prve Nasine laboratorije. Tokom 100 godina, kroz laboratoriju u Hemptonu je prošlo preko 274.000 stručnjaka-pionira avijacije.
Slika u to vreme najvećeg aero-tunela na svetu, u kome su simulirane brzine do 200 km/h.
Nasin probni pilot je leteo na avionu "Apache" na velike visine kao deo napora da se unaprede performanse. Svi avioni koji su prošli kroz Langlijeve laboratorije unapredili su svoje osobine.
Pre nego što je kapetan Chuk Yeager 1947. probio zvučni zid u avionu "Bell X-1", vršena su bezbrojna testiranja u nekoliko vazdušnih tunela u Lenglijevom centru.
1917. godine, samo tri godine od osnivanja, NACA je osnovala Lenglijevu Memorijalnu Aeronautičku Laboratoriju na Lenglijevom aerodromu. I laboratorija i aerodrom su poneli ime američkog pionira avijavije, Samuela Pierponta Langleya. Uskoro su izgrađeni prvi objekti, i aeronautička istraživanja su otpočeta 1920. Na samom početku u laboratoriji je radilo samo 4 istraživača i 11 tehničara.
Aerodrom Langley Field i NACA su započeli paralelni put kao velika snaga koja se dokazala tokom I svetskog rata. Centar je prvobitno dobio zadatak da vrši istraživanja na polju aerodinamike, uključujući i konstruisanje pogonskih motora. Na Lenglijevom aerodromu je 1934. postavljen najveći aero-tunel na svetu, dovoljno velik da je u komoru da primi avion u originalnoj veličini. Ostao je rekorder jedno deset godina, sve dok NASA nije napravila veći u Ejmsovom istraživačkom centru u Kaliforniji.
Početkom 1945. godine, centar je proširen da bi mogao da radi i na raketnim istraživanjima, što je dovelo do uspostavljanja letne baze na Ostrvu Wallops[4], u Virdžiniji. Dalja širenja istraživačkog programa LaRC-a dovela su do lansiranja korisnih tereta u orbitu, koje je startovalo već početkom 1961. Nasinim "satelunom" (satellite+baloon) "Explorer 9". Sa napredovanjem raketnih istraživanja nastavila su da se šire i aeronautička istraživanja kao bitan deo naprednih podzvučnih letova i sve savremenijih supersoničnih i hipersoničnih[5] letova.
U govoru u junu 1963. Kenedi je zahtevao da Amerika pod hitno dobije komercijalni supersonični transporter. NASA Langley je još od 1959. radila na sličnom programu SCAT. Međutim, posla su se prihvatile kompanije "Boeing" i "Lockheed Martin". Na slici je "Boeingov" dizajn prilikom testiranja 1966. u tunelu Langleyevog centra.
Langleyevi inženjeri su napravili svoju varijantu supersoničnog transportera, SCAT 15F. Tehnološki, ekonomski, politički i ekološki izazovi doveli su otkazivanja programa 1971.
Krajem 80-ih, Lengli je sprovodio dodatna istraživanja. Na slici je model transportera 'McDonnell Douglas Mach 2.2' iz 1992. I ovaj civilni program je okončan 1999. godine.
Lenglijevi inženjeri i godine supersoničnih istraživanja odigrala su značajnu ulogu u razvoju avijacije. NASA je 2016. sklopila ugovor sa "Lockheedom" za supersonični eksperimentalni jednosed.
Langlijev istraživački centar je bio ovenčan brojnim istorijskim prvencima, od kojih su neki ostali zapamćeni kao revolucionarne naučne inovacije. Među ta dostignuć spada istraživanje aviona i profila koja su dovela do superskoničnih letova, prvi na svetu transsonični[6] vazdušni tunel, Lunar Landing Research Facility, tj. simulator Mesečeve gravitacije, i program "Viking" za istraživanje Marsa. Uz to, usavršili su konstrukciju aerodromskih pista,omogućavajući bolje prijanjanje avionskih guma o pistu, što je danas međunarodni standard za sve piste.
AERONAUTIKA
LaRC su sprovodili kritična istraživanja u earonautici, uljučujući ponašanje "wake vrtloga" koji nastaju posle prolaska letilice kroz vazduh, aviona sa fiksnim krilima, letilica sa rotorima, vazdušnu sigurnost[7], ljudskog faktora i aeronautičkog inženjeringa. LaRC je podržavao konstruisanje i testiranje Nasinog eksperimentalnog bespilotnog hipersoničnog aviona X-43, koji je postigao svetski brzinski rekord od 9,6 mahova (11.850 km/h). LaRC je asistirao Nacionalnoj agenciji za istraživanje vazdušnih udesa (NTSB) u istrazi pada američkog aviona na leti 587. koji se desio 2001. Poginulo je svih 260 ljudi.
Model aviona X-43 u Lenglijevom dvometarskom vazdušnom tunelu za visoke temperature. Leteo je brzinom od skoro 10 mahova.
Prvo lansiranje X-43 je obavljeno baš ovako kao na slici – sa bombardera B-52B u junu 2001. godine.
U julu 2011. započeti su radovi da se zameni 5-metarski transsonični aero-tunel još iz vremena svetskog rata. Svojevremeno, postrojenje je učestvovalo u razvoju i integraciji pogonskih motora za mnoge vojne avione, uključujući sve američke lovce od 1960. (F-14 'Tomcat', F-15 'Eagle', F-16', F-18 'Hornet' i 'Joint Strike Fighter') ali je neaktivno od 2004. godine. Ipak, Lengli je zadržao svoje potrebe za testiranjem u tunelu koristeći sličan, kriogeni tunel pod visokim pritiskom prečnika 2,5 metara nazvan National Transonic Facility, takođe u Hemptonu. Tu su testirani šatlovi, "Boeinzi 767 i 777", A-6 "Intruder", i sl.
Kroz prvi tradicionalni aerodinamični test u 5-metarskom tunelu prošla je navođena bomba VB-1 AZON ("AZimuth ONly"), prva u svetu "pametna" bomba. Bila je to jedina takva američka bomba u II sv. ratu.
Stelt-bombarder B-2 "Spirit" je prošao testiranja u Lenglijevom tunelu 1980-1983. Zbog tajnosti, danas u arhivi Nase ne postoji nijedna fotografija o ovim testiranjima.
Testiranja delova "Apollo" programa testirana su u transsoničnom tunelu još 1962. Oba modela su koristila vrele mlazeve vodonik-peroksida čime su simulirani roketni izduvni gasovi.
Nasin subsonični vazdušni tunel 4×7 metara.
ASTRONAUTIKA
Posle drugog nacionalnog programa sa ljudskom posadom, "Gemini", Nasin Lengli je postao centar za treniranje randevua u orbiti. 1965. godine, Lengli je otvorio Istraživačko postrojenje za spuštanje na Mesec radi simulacije sletanja na Mesec sa maketom lunarnog modula obešenog 60 metara iznad simulirane lunarne površine. Tamo su vrešena i neka eksperimentalna isprobavanja Lunarne istraživačke letilice (LLRV).
Takođe, LaRC je konstruktivno podržavao sve Nasine misije koje su trebale da slete na Mars. (npr. roveri "Spirit" i "Opportunity").
Niel Armstrong prilikom treninga u Lenglijevom centru 12. februara 1969. Sa njim je treniralo 24 astronauta. Kada su ga kasnije pitali kako je to sleteti na Mesec, on je odgovorio: "Kao u Lengliju".
Trenutno NASA testira buduće objekte na naduvavanje ('Mars Ice House') koji će jednog dana biti korišćeni na Marsu.
U Americi se još od 1911. dodeljuje Kolijerov trofej za "najveća dostignuća u aeronautici ili astronautici u Americi, sa ciljema da unaprede performanse, efikasnost i sigurnost letilica". Trofej, težak čak 240 kg, ustoličio je Robert C. Collier, izdavač i predsednik Američkog aero-kluba. Među veličinama koje su dobijale trofej, kao što su bili Glenn Curtiss, Orville Wright, Howard Hughes, posada "Apolla 11", program "Skylab", tim "Voyager" misije, korporacija "Sykorski", Burt Rayan i njegov "SpaceShipOne", itd, Lenglijev centar je pobeđivao čak 5 puta!
Razlog zbog koga sam podsetio čitaoce na ovaj centar je njegovo pominjanje u istorijskoj misiji "Viking" za potragu za životom na Marsu a koja ove godine slavi 40 godina. Naravno, centar se malo-malo pominje u svakom drugom tekstu iz istorije kosmičkih letova Amerike.
[1] Stvar je metastazirala kada je u maju 1915. nemačka podmornica U-20 potopila super-moderni britanski prekookeanski lajner "Lustaniu" i za samo 18 minuta potopila 1200 putnika, među kojima i 128 Amerikanaca. Iako je bio putnički, brod je imao top i prenosio je stotine tona municije, te su Nemci smatrali da predstavlja legitimni ratni cilj.
[2] Časopis je prvi u svetu objavio da Sovjeti 1958. testiraju nuklearne bombardere, objavili su 1978. detalje sovjetskog šatla "Buran", objavili su da je lansiran američki špijunski satelit KH-11, objavili su 2007. da američka vojna avijacija sprema najnoviji avion SR-72, da se pravi mali nuklaerni reaktor koji bi pokretao kosmičke brodove, a 2015. je nazvao Putina ličnošću godine, smatrajući da nema nikog na svetu ko više utiče na avijaciju i kosmičku industriju.
[3] Slično je bilo i za vreme II sv. rata. U između dva rata Nemačka je razvila najjače, najbolje i najbrže avione na svetu, koji su držali svetske rekorde u praktično svim za armiju bitnim karakteristikama. Većina njihovih probnih pilota su postali asovi ratovanja na nebu, a jedan od njih – H. Göring – postao je rajhsmaršal i zapovednik Luftwaffea. slično je bilo i u mornarici: Japan je imao najjači i najmoderniju mornaricu ali ih je do kraja rata Amerika stigla i prestigla i napravila takvu vojnu industriju s kojom niko na svetu nije mogao da se nosi. Jedan sam od onih koji veruju da je dobar deo današnjeg napretka SAD vezan za ratovanja i ogromno angažovanje znanja, radne snage, resursa i para u vojnoj industriji.
[4] Tamo je i danas jedan od Nasinih rezervnih lansirnih centara, sa koga je do sada (imaju 6 rampi!) izvršeno preko 16.000 lansiranja. Tu su testirane putničke kapsule programa "Mercury", lansirani su majmuni u kosmos, a lansirana je i prva lunarna misija ('LADEE') van granica Floride. Ne treba se prevariti po pitanju namene baze, jer njeni radari non-stop pokrivaju delove J. Amerike, Afrike i Evrope, a piste služe za lansiranje nekih od američkih najtajanstvenijih dronova (npr. RQ-4 'Global Hawk').
[5] To se odnosi na brzine iznad 5 pa do 10 mahova (12.300-30.800 km/h).
[6] Brzine od 0,8 do 1,2 maha (988-1480 km/h).
[7] Recimo, 1929. su bila ukupno 51 komercijalna pada aviona koja su ubila 61 putnika. To znači 1 smrt na svakih milion milja leta. Danas bi to značilo 7000 mrtvih u avionima godišnje.
U sedet godina (2001. do 2011.) bilo je 0,6 padova aviona na milion letova u svetu, 0,4 po miliona sati leta, ili 22 smrti na milion letova odn. 12,7 na milion satova leta.
- je bilo34,9 milina uzletanja i 75 padova širom sveta od kojih je 7 odnelo 182 života, što je najmanje od 2013: 5,2 smrti na milion uzletanja.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
