Pre pedeset godina, u požaru koji je izbio u kabini kosmičkog broda "Apolo" na vrhu rakete-nosača "Saturn 1B" na lansirnoj rampi na Kejp Kanaveralu, za vreme piprema poginuli su astronauti Virdžil Grisom, Edvard Vajt i Rodžer Čafi. Ovaj događaj, koji je u istoriji astronautike poznat pod imenom "Vatra", doveo je do lanca promena u planovima prvih letova novog kosmičkog broda i izboru posada koje će leteti u prvim misijama "Apolo".
Prva posada "Apola" - (l-d) Grisom, Vajt i Čafi
Za mnoge veterane NASA-e, "Vatra" je podelila američku astronautiku tog vremena na dva dela - na pre i posle nje. Pre "Vatre" američki astronauti su leteli kosmosom bez nekih većih problema. Naravno, sve je tada bilo novo, ali od prvih misija brodova "Merkjuri" (Mercury) ranih 1960-ih, u NASA-i je postalo jasno da čovek može da živi i radi u bestežinskom stanju, da upravlja brodom i obavlja naučne eksperimente i osmatranja kosmosa i zemljine površine. Onda je između 1965-1966. usledila serija misija dvosedog broda "Džemini" (Gemini) koja je dokazala da je čovek spreman da krene dalje u kosmos, prema Mesecu. Astronauti "Džemini" su izlazili i radili u otvorenom kosmosu, menjali parametre orbite, manevrisali u kosmosu, susretali se i spajali sa drugim kosmičkim aparatima, poletali sa niske orbite i leteli do maksimalne visine od preko 1300km i proveli na orbiti do dve nedelje. "Džemini" je bio prekretnica, most do Meseca koji je NASA-i toliko trebao pre početka novog, mesečevog programa "Apolo" (Apollo).
Međutim, prelazak sa brodova "Džemini" na nove trosede, daleko moćnije aparate "Apolo", nije bio nimalo jednostavan. Kao prvo, NASA je za novi kosmički program "Apolo" odabrala dva nova kontraktora. Brodove "Merkjuri" i "Džemini" je na osnovu ugovora sa NASA-om proizvodila kompanija "MekDonel Daglas" (McDonnell Douglas). Astronauti su se već navikli da rade sa inženjerima ove kompanije i znali su veoma dobro njihovu metodiku projektovanja. NASA je međutim za projektovanje i gradnju komandno-servisnog modula (CSM) "Apolo" odabrala kompaniju "Nort Ameriken "Rokvel" (North American Rockwell), dok je projekat mesečevog modula (LM) poveren kompaniji "Gruman" (Grumman). Inženjeri "Rokvela" nisu imali iskustva u projektovanju kosmičkih brodova, tako da je ova neočekivana odluka NASA-e da ovoj kompaniji poveri tako značajan projekat kao što je bio razvoj komandnog broda "Apolo", bila od posebnog značaja u lancu događaja koji su doveli do pogibije tri astronauta januara 1967.
Prve posade "Apolo" formirane su krajem 1965. i početkom 1966. Virdžil Grisom (Virgil Grissom), Edvard Vajt (Edward White) i Rodžer Čafi (Roger Chaffee) su određeni za članove prve posade kosmičkog broda "Apolo". Njihovi dubleri su bili Džejms MekDivit (James McDivitt), Dejvid Skot (David Scott) i Rasl Švejkart (Russell Shweickart). Pored osnovne i rezervne posade prve misije "Apolo", Donald Slejton (Slayton), menadžer astronauta u Hjustonu, je imenovao takođe i dve posade za drugu misiju "Apolo". U osnovnu posadu uključeni su Frenk Bormen (Frank Borman), Majkl Kolins (Michael Collins) i Vilijem Anders (William Anders), dok su njihovi dubleri bili Nil Armstrong (Neil), Džejms Lavel (James Lovell) i Edvin Odlrin (Edwin Aldrin). Kasnije, bilo je to negde sredinom 1966. ekipa MekDivita je prebačena za drugu misiju testiranja mesečevog modula LM koja je trebala da bude obavljena avgusta 1967, dok su na njihova mesta dublera prve posade postavljeni astronauti Volter Šira (Walter Schirra), Don Ejzel (Donn Aisele) i Volter Kaningem (Walter Cunningham). Grisomova posada je trebala da krajem februaru 1967. obavi prvi eksperimentalni let "Apola" u trajanju od oko dve nedelje i proveri detaljno rad svih sistema novog kosmičkog broda. U misiji je trebao da učestvuje samo komandni brod (CSM), dok su prvi letovi mesečevog modula LM planirani kasnije, budući da se sa ovim projektima krenulo nešto posle razvoja brod CSM.
Dve posade "Apola" - u prednjem planu (l-d) Vajt, Grisom i Čafi, iza njih Skot, MekDivit i Švejkart
Vazduhoplovni potpukovnik Virdžil Ivan "Gas" Grisom (1926-1967.) je bio veteran dva kosmička leta. Grisom je bio jedan od sedam prvih astronauta koji su aprila 1959. odabrani za kosmičke letove. Bio je drugi Amerikanac u kosmosu, koji je jula 1961. obavio sub-orbitalni let u kapsuli "Merkjuri" u trajanju od samo 15 minuta. Kada je kapsula sletela na talase Atlantika, njena vrata su na veliko iznenađenje astronauta prerano odbačena, tako da je voda počela da ulazi u kabinu a da Grisom još nije bio spreman za evakuaciju. Nekako se iskobeljao iz kapsule koju je helikopter pokušao da izvuče iz vode, ali kako je bila puna sa vodom, bez uspeha. Kapsula je potonula, a Grisom koji se u skafandru koji je takođe pun vode, jedva je uspeo da ostane na površini dok ga posada helikoptera nije izvukla. Drugi kosmički let Grisom je obavio marta 1965. kao komandant prve pilotirane misije u programu "Džemini" ("Džemini-III"). Leteo je nešto manje od pet časova skupa sa Džonom Jangom (John Young) i po prvi put manevrisao u kosmosu, menjajući visinu i period orbite.
Drugi član prve posade "Apolo" vazduhoplovni major Edvard Higins Vajt (1930-1967.) je u vreme kada je imenovan u ovu ekipu iza sebe imao jedan kosmički let, na brodu "Džemini IV". Vajt je bio član druge grupe astronauta NASA-e odabrane 1962. Tri godine kasnije, u junu 1965. Vajt je obavio svoju prvu kosmičku misiju, kada je proveo četiri dana u kosmosu skupa sa Džejmsom MekDivitom i postao prvi Amerikanac u otvorenom kosmosu. Treći član posade mornarički poručnik major Roder Čafi nije leteo u kosmos i pripadao je trećoj grupi astronauta NASA-e koja je odabrana oktobra 1963.
Prvobitnim planom bilo je predviđeno da prva pilotirana misija “Apolo”, obeležena u početnoj fazi kao AS-204, bude obavljena u decembru 1966. u trajanju od četrnaest dana. Za vreme dvonedeljnog leta oko Zemlje, astronauti Grisom, Vajt i Čafi su trebali da provere rad svih sistema komandno-servisnog modula i da obave svega devet naučnih eksperimenata. Donald Slejton (Slayton), šef astronauta, je smatrao da prva posada “Apola” neće imati dovoljno vremena da se u potpunosti pripreme za let koji je trebao biti obavljen za svega nekoliko meseci, pa je odlučeno da prvi “Apolo” sa ljudskom posadom krene u kosmos 21. februara 1967.
“Mislili smo da je ‘Apolo’ među kosmičkim brodovima isto što i ‘Porše’ među automobilima”, priseća se prvog susreta sa “Apolom” astronaut Volter Kaningem. Međutim, nije bilo tako. “Apolo” je mnogo bolje izgledao nego što je funkcionisao. Za vreme testiranja u vakuumskoj komori na Kejpu otkazao je regulator sistema za snabdevanje kapsule čistim kiseonikom, pa je kompletan sistem morao biti ponovo zamenjen. Problema je bilo i sa servisnim modulom, čijih je nekoliko korekcionih raketnih motora oštećeno pre testiranja modula u vakuumskoj komori. Dok su na Kejp Kenediju ispitivani sistemi komandno-servisnog modula (CSM) broj 012, u Dauniju je došlo do eksplozije jednog rezervoara na CSM broj 017 predviđenog za jedan od budućih pilotiranih letova što je unelo dodatnu nervozu među inženjerima na kosmodromu.
Kako se dan lansiranja približavao tako su radovi na Kejpu postajali sve intenzivniji – i nervozniji. Mnogi su na kosmodromu bili nezadovoljni stanjem kapsule “Apolo”. Koliko zbog same činjenice da je još mnogo toga trebalo uraditi na Kejpu da bi “Apolo” bio spreman za februarsko lansiranje, toliko i zbog toga što su inženjeri i tehničari NASA-e godinama sarađivali sa “Mekdonelovim” stručnjacima koji su za NASA-u gradili “Merkjuri” i “Džemini”, dok je “Nort ameriken” prvi put za NASA-u radio jedan kosmički brod. Pored toga, odnosi između pojedinih menadžera ove kompanije i NASA-e bili su opterećeni sukobima iz ranije faze programa “Apolo”, tako da je sve to uticalo na tok priprema.
Nervozni su bili i astronauti. Komandant misije Gas Grisom je u nekoliko navrata upozoravao na određena slabosti sistema simulatora u pogonima “Rokvela" u Dauniju, gde su se astronauti pripremali za kosmički let. Između simulatora i broda 012 koji se u to vreme već nalazio na Kejpu postojalo je toliko razlika da je Grisom smatrao njihov boravak u Dauniju samo gubljenjem vremena. Slavni astronaut je bio svestan značaja prve misije. Od nje i njegovog komandovanja je zavisila budućnost ne samo jednog ambicioznog i odvažnog kosmičkog programa, već i realizacija velikog čovekovog sna – leta na Mesec.
Čafi (levo), Vajt (u sredini) i Grisom, za vreme treninga u simulatora "Apola"
Pred Novu 1967. godinu kosmički brod je postavljen na raketu-nosač “Saturn IB”, da bi prve nedelje januara 1967. kosmički brod 012, još uvek bez zvanične oznake NASA-e, na vrhu “Saturna IB” bio transportovan do lansirne rampe 34 Kejp Kenedija. Sistem izgleda impresivno, sa svojih 68 metara visine. Sa svih strana, raketu opasuje 94 metara visok servisni toranj, splet tri i po hiljade tona gvožđurije koja služi inženjerima za pristup svakoj tački rakete i kosmičkog broda tokom predstartnih prirprema. Na platformi broj 8, dolazi se do kabine “Apola”. Na kraju platforme ulazi se u “čistu sobu u čijem je “zagrljaju” kabina. U njoj, kao i u kabini, vlada atmosfera od čistog kiseonika. Servisni toranj se uklanja svega pet i po časova pre paljenja motora i poletanja i udaljava se na oko 210 metara od lansirne rampe.
|
Raketa-nosač "Saturn 1B" |
 Džozef Ši - menadžer gradnje broda "Apolo" |
Pripreme za misiju AS-204 ulaze u završnu fazu. Hiljade inženjera i tehničara NASA-e i “Nort amerikena” na Kejpu, astronauti koji su samo vikende provodili sa svojima u Hjustonu, znani i neznani uključeni u projekat AS-204, svi su, kako je to zapisao Slejton “živeli za ‘Apolo’. Jeli smo i spavali misleći samo o njemu”. Poslednja nedelja u januaru bila je planirana za uvežbavanje lansirnih operacija.
Za razliku od Rusa, američki stručnjaci su od prvih dana “Merkjurija”, kabine svojih kosmičkih brodova punili čistim kiseonikom zbog toga što je pritisak u letelici na orbiti samo jedna trećina od pritiska na nivou mora. Pod takvim pritiskom, normalan dvokomponentni vazduh ne može da obezbedi život astronauta. Naime, kada su pripreme za prve letove u programu “Merkjuri” privođene kraju, momci iz “Mekdonela”, koji su odeveni u skafandre punjene čistim kiseonikom testirali sisteme kabine u kojoj je bio atmosferski vazduh, umalo zbog toga nisu izginuli. Zato je odlučeno da se i tokom ispitivanja, na Zemlji, i kabina puni čistim kiseonikom. Stručnjaci “Nort amerikena” su prihvatili ovu tehnologiju. Naravno, nije ovo bio jedini razlog korišćenja jednokomponentne atmosfere u kapsulama američkih kosmičkih brodova. Upotreba vazduha za disanje astronauta podrazumeva primenu posebnih rezervoara sa kiseonikom i azotom što utiče na povećanje mase letelice i, naravno poskupljuje njenu gradnju.
Upotreba čisto kiseoničke atmosfere u kabini “Apola” predstavljala je veliku opasnost za astronaute. Hilard Pejdž (Hilliard W. Paige), potpredsednik “Dženeral elektrika” i stručnjak za električne sisteme kosmičke tehnike, početkom oktobra 1966. je uputio pismo Džozefu Šiu (Joseph Shea), menadžeru gradnje broda “Apolo”, u kome ga upozorava na veliku opasnost koju čisti kiseonik u kabini “Apola” nosi sa sobom.
“Prva iskra u kosmičkom brodu može biti fatalna” – stoji između ostalog u pismu. On predlaže menadžerima gradnje “Apola” instaliranje protivpožarnog sistema u kabini. I Ši je bio svestan rizika, pa je u nameri da ga odstrani tražio da se ispita kompletan materijal u kabini koji potencijalno predstavlja opasnost za izbijanje požara. Rezultati analize su pokazali da su šanse izbijanja požara u kabinama CSM-a i LM-a minimalne, što je Ši i napisao u odgovoru zabrinutom Pejdžu.
Iako je grafikon priprema na Kejpu predviđao uvežbavanje predstartnih operacija prvo bez astronauta u kabini, naravno u uslovima koji su bili identični onim koji će vladati za vreme lansiranja, pod pritiskom vremena menadžeri NASA-e su odlučili da se od njih odustane i da se odmah krene sa testiranjem svih sistema “Apola” sa ljudskom posadom. Dvadeset šestog januara rezervna posada je prva ušla u kabinu “Apola” na vrhu rakete i nekoliko časova provela u ispitivanju sistema letelice, simulirajući sve etape lansiranje broda. Kapsula je bila hermetički zatvorena i stavljena pod pritisak. Astronauti su nosili skafandre, ali su udisali vazduh, a ne kiseonik iz kabine.
Rezervna posada - (l-d) Ejzel, Kaningem i Šira
“Posle testa”, priseća se Voli Šira, komandant rezervne posade, “okupili smo se u sobi za astronaute – Gas, Ši, Slejton i ja. Okrenuo sam se Gasu: ‘Iskreno, Gas, ovo mi se ne dopada. Spremaš se da sutra budeš tamo u čistom kiseoniku. Ako isto osećaš, predlažem ti da od sutrašnjeg ispitivanja odustaneš“. Slejton se uključio u razgovor: “Mnogo je problema sa telekomunikacijama u kosmičkom brodu Džo i bojim se da će se Gas posvađati sa tobom zbog toga”. Džo Ši je već godinama bio sa astronautima. Dobro je poznavao Gasa Grisoma, znao je da je on nezadovoljan izvesnim rešenjima u kapsuli i nije želeo da se svađa. On je vrlo dobro znao koliko je problema pratilo gradnju kosmičkog broda i da on još uvek nije idealna mašina. Zato je blagim tonom rekao: “Nadamo se u Boga da ti problemi neće povući sa sobom ugrožavanje misije.” Odjedanput Grisom je planuo: “Do đavola Džo, ukoliko misliš da ovaj kučkin sin radi zašto ne uvučeš svoju zadnjicu u kabinu sa nama i vidiš kako je tamo?” Ši nije prihvatio predlog već je rekao da će pratiti trening iz sale Kontrole lansiranja, ali je Slejton bio mišljenja da to i nije loša ideja, pa je odlučeno da menadžer Ši provede sutrašnji trening sa njima u kabini i da se sam ubedi u kakvim uslovima se astronauti pripremaju. Zato je zatražio od inženjera da obezbede u kabini “Apola” još jedno mesto i dodatni četvrti telekomunikacioni link kako bi menadžer NASA-e mogao da održava vezu sa Centrom.
Pred polazak na lansirnu rampu - na licima astronauta se vidi zabrinutost
Svanuo je petak, 27. januar 1967. Za vreme doručka astronauta kome je tradicionalno prisustvovao, Ši je dobio informaciju da tehničari neće moći da obezbede četvrtu radio-liniju za njega tog dana, zato što u kabini ne postoji dodatni “džek”. Zbog toga će morati da izvuku liniju kroz vrata kapsule što će potrajati, pa se od prisustva Šia u kabini za vreme ovog testa odustalo. Grisom je međutim i dalje insistirao da i Ši pođe sa njima i da barem izvesno vreme provede u kabini:
“Tamo je pravi nered”, kaže Grisom, “i želim da to popraviš“.
“Misliš li da sam spreman da provedem četiri sata u kabini pod tvojim nogama a da ne mogu da održavam radio-vezu ni sa kim, pa čak ni sa vama? Ti si ćaknut! Idite na trening; ja se vraćam u Hjuston, a kada budem u ponedeljak došao na Kejp ući ću sa vama u simulator”.
Posle doručka astronauti su otišli do prostorije gde se navlače skafandri.
“Kada su tog jutra ušli u kancelariju osetila sam nešto neodređeno vezano za svu trojicu. Obično su bili samouvereni i veseli pre treninga. Sada su bili ćutljivi. Kao da su trebali da urade nešto protiv svoje volje” – priseća se Lola Morou (Morow), sekretarica astronauta na Kejpu. Prišla je Edu Vajtu i upitala ga:
“Da li je sve u redu? Jesi li dobro?”
Ed Vajt je ostavljao utisak čoveka koji je bio preokupiran nečim. U rukama je držao neka nedovršena pisma koja joj je tutnuo u ruke:
“Lola, završiću ih kada se budem vratio, kada završim ova ispitivanja”.
Jutro 27. januara 1967 - astronauti pred ulazak u brod
Oko jedanaest časova astronauti praćeni Džoom Širom, Rokom Petrounom, Volijem Šira i timom tehničara odlaze na vrh rakete, do “čiste sobe”. Neposredno pred ulazak u kabinu, Voli Šira je za trenutak zadržao Gasa Grisoma. Bili su veliki prijatelji, živeli su u susedstvu, znali su se godinama. Šira je dublirao Grisoma u misiji “Džemini 3”, zatim je Grisom bio njegov dubler za vreme priprema leta “Džemini VI”. Sada su se njihovi kosmički putevi ponovo ukrstili. Šira nikada nije bio oduševljen silnim vratima na kapsuli “Apolo”. Na njihovom starom “Merkjuriju”, a to je Grisom vrlo dobro znao, vrata su se jednostavno odbacivala automatski preko eksplozivnih mehanizama, a ovde su astronauti morali ručno da ih otvaraju. Za slučaj hitnog napuštanja kabine oni nemaju puno vremena na raspolaganju budući da moraju da otvore čak troje vrata da bi izašli napolje.
Astronauti "Apola-1" prelaze most na vrhu rampe koji ih vodi do kabine broda
Šira je bio veoma zabrinut: “Slušaj me Gas. Trebaće ti najmanje devedeset sekundi da otvoriš sva ta vrata. Ukoliko imaš problema, čak i problema sa telekomunikacijama, odmah izađi iz kabine dok se oni ne reše. Hoćeš li?” – “Hoću”, odgovorio je Grisom i tačno u 13:00 č, uz pomoć tehničara prvi ulazi u kabinu. Zauzima levo sedište, centralno je rezervisano za Vajta, a desno je Čafi. Tehničari zatim zatvaraju vrata; prvo zatvaraju vrata kabine, zatim vrata termičkog štita koji opasuje kapsulu i štiti je tokom prolaska kroz atmosferu, za vreme povratka na Zemlju, i konačno zatvaraju i treća, poslednja “spoljašnja” vrata na oklopu koji štiti kapsulu tokom lansiranja. Ovaj oklop se odbacuje zajedno sa sistemom za spašavanje, pred izlazak broda na orbiti. Troje vrata, jedno za drugim je zapečaćeno upravo onako kako se to radi i za vreme pravog lansiranja. Da bi se sva otvorila, potrebno je odvrnuti čak šest zavrtanja! Rampa je opustela, osoblje se povuklo. Astronauti su ostali sami u kabini. Ispitivanja su mogla da započnu.
Uvežbavanje operacija lansiranja praćena su sa tri odvojena mesta. U otvorenoj “čistoj sobi”, nadomak kapsule, nalazilo se pet tehničara “Nort amerikena”. Oni su bili u stanju pripravnosti za slučaj hitne evakuacije astronauta iz kapsule i nikada neće zaboraviti taj dan. Na pola kilometra od lansirne rampe nalazila se sledeća grupa kontrolora koja je pratila funkcionisanje sistema rakete “Saturn IB”, dok je osnovna kontrola lansirnih operacija bila u operativnoj zgradi u podnožju Montažnog hangara, udaljene oko osam kilometra od lansirne rampe 34. Sa astronautima su komunicirala samo dva čoveka – Skip Čavin (Chauvin), ekspert za elektronsku opremu kapsule i rakete koji se nalazio u drugoj grupi kontrolora na pola kilometra od “Saturna”, i Stjuart Rusa, mladi astronaut koji je u kontroli lansiranja na Kejpu tokom priprema bio glavni “kepkom” (od “Capsula Communicator” – osoba koja održava vezu sa astronautima u kapsuli). Pored njega sede Dik Slejton, Džo Ši i Roko Petroun, direktor lansirnih operacija NASA-e. Svi, i astronauti i tehničko osoblje, osećaju posledice napornih priprema koje se već nedeljama odvijaju na Kejpu. Petak je i svi sa nestrpljenjem očekuju kraj testa i odlazak na vikend.
 |
 |
Počelo je ispitivanje. Kapsula, ispunjena čistim kiseonikom, je pod pritiskom čistog kiseonika od nešto više od jednog kilograma po kvadratnom centimetru. Počeli su i problemi. Grisom se žali na neki smrad koji dopire iz njegovog rezervoara sa kiseonikom. “Odbrojavanje” se zaustavlja dok sistem za zaštitu života ne odstrani smrad, ali se on ubrzo ponovo oseća. Povećava se nervoza komandanta misije. Smrad nestaje, astronauti spuštaju vizire na kacigama, testiranje se nastavlja. Odmah zatim, iskrsli su problemi sa telekomunikacijama. U slušalicama astronauti su pored glasova Čavina i Rusa čuli i nesnosno krčenje statičkog elektriciteta koje je postajalo sve jače. Grisom je bio sve nervozniji:
“Ako ja ne mogu da razgovaram sa vama na samo pet milja,” zavapio je, “kako ćemo da komuniciramo sa Meseca?”
“Sačekaj,” umiruje ga Čavin i skupa sa svojim tehničarima kreću u potragu za rešenjem problema. Kauntdaun (“Countdown” – odbrojavanje pred lansiranje) se zaustavlja narednih četrdesetak minuta. Nervozni astronauti u nezgrapnim skafandrima leže u svojim sedištima u kapsuli i - čekaju. Tamo su već gotovo pet časova. Gotovo pet časova oni udišu čist kiseonik. Isto toliko vreme uređaji, sedišta, instrumenti, kablovi, …, sve što se nalazi u kapsuli “kupa” se u stoprocentnom kiseoniku. Bila je to famozna kapsula kosmičkog broda 012 za koga su svi znali da je loše urađen. Bio je to kosmički brod za koga je inspektor kvaliteta gradnje “Apola” Tomas Baron (Thomas) pre nekoliko meseci napisao da je “aljkavo urađen i rizičan”, bio je to brod za koga je Džo Ši rekao da je imao preko dvadeset hiljada omaški i kvarova, većih ili manjih, bio je to brod u čijoj je kapsuli bilo 1412 delova napravljenih od zapaljivih materijala ii za koga je Roko Petroun rekao da je najobičnija “gomila šrafova”. Da, to je bio kosmički brod 012 u kome su već pet časova u “supi” čistog kiseonika ležali astronauti Grisom, Vajt i Čafi. Neko u Kontroli lansiranja glasno primećuje da je Džon Glen za ovo vreme tri puta obleteo oko Zemlje. Astronauti su nervozni, umorni, nezadovoljni, iscrpljeni, … Džo Ši, koga čekaju u Hjustonu, u svoju beležnicu unosi nekoliko zapažanja vezanih za probleme sa telekomunikacijama i odlazi na avion.
“Do đavola, ne mogu čak ni mikrofon da isključim!” viče Grisom. Možda je to trebao da bude znak za uzbunu jer su se telekomunikacije odvijale kroz električne vodove! Nešto tu nije valjalo. Jedan inženjer predlaže Čavinu: “Hajde da prekinemo testiranje za danas. Ovo može da se produži do unedogled. Bolje je da sve sada prekinemo i kasnije ponovimo kompletan test.” Čavin se češe po glavi. Vreme je veoma važan faktor. U uslovima kada je tim na Kejpu pod velikim pritiskom menadžera NASA-e, pa i Bele kuće koja takođe želi da “Apolo” što pre krene u kosmos, vreme je u stvari sada od presudnog značaja. On smatra da problemi sa uređajima za telekomunikacije nisu od dominantnog značaja za testiranja, pa naređuje da se ispitivanja nastave …
Niko nije video kako je sve počelo. Iz kabine nisu dopirali nikakvi glasovi već tridesetak sekundi. Na ekranima u Kontroli lansiranja videli su se pokreti glava Vajta i Čafija, koji kao da su pokušavali da nešto otkriju.
Ispod sedišta Gasa Grisoma leži snop kablova koji obavljaju različite funkcije. Njihova ukupna dužina je preko dvadeset kilometara. Neki prenose podatke o stanju sistema kosmičkog broda. Drugi služe za održavanje radio-veze astronauta sa Kontrolom lansiranja, a ostali za prenos medicinskih parametara sa elektroda pričvršćenih za telo astronauta. Sve informacije koje su se kablovima prenosile do uređaja za primopredaju signala su električne prirode. To je elektricitet koji mora biti maksimalno izolovan. Kablovi su naravno bili međusobno izolovani a spolja obavijeni plastičnim folijama. Sve u svemu, bili su u lošem stanju. Tokom proteklih meseci, tehničari su po njima gazili, premeštali ih, savijali, tako da je na pojedinim mestima njihova izolacija oslabila. Na tim mestima je, usled petočasovnog proticanja električnih signala, došlo do proboja i - varničenja. Ono je u uslovima čistog kiseonika koji pripada grupi najviolentnijih elemenata na Zemlji, trenutno preraslu u vatru …
Merna oprema, monitori i uređaji za prijem signala iz kapsule bili su vesnici strašnog događaja čija je hronologija sa surovom pedantnošću zabeležena:
- 18:30:25 č - medicinski senzori prikačeni na grudi Eda Vajta javljaju da je njegov puls naglo skočio.
- 18:30:30 č - zabeležen je žešći pomeraj Gasa Grisoma u njegovom sedištu. Ispustio je veliki uzdah. Sledećih nekoliko sekundi u kapsuli su registrovana blaža pomeranja astronauta.
- 18:30:54,85 č - na svojim mernim uređajima tehničari registruju porast voltaže. Skazaljke su poskočile velikom brzinom. Uređaj broj dva za napajanje jednosmernom strujom je zabeležio električni luk, negde u nekoj tački dvadeset kilometara dugačkih kablova. U Kontroli lansiranja uobičajen žamor je utihnuo. Dik Slejton i Roko Petroun su, ne pomerajući se, na monitorima videli da u skafandre astronauta ulazi daleko veća količina kiseonika od one koja je potrebna za disanje. Merač temperature je prestao da šalje podatke, dok su uređaji za merenje električnih veličina naprosto “poludeli”. Nešto se strašno dešavalo u kapsuli kosmičkog broda 012.
- 18:31:4,7 č - prvi glas iz “Apola” nosio je najsuroviju poruku koja ja ikada stigla iz jednog kosmičkog broda:
“Vatra!”
Dugo se mislilo da je glas pripadao Gasu Grisomu, ali je ipak identifikovan kao glas Eda Vajta.
- 18:31:05 č - senzori sa Vajtovih grudi prenose sve brže kucanje njegovog srca i napornije disanje. Čuje se:
“Ja sam”, ili “Mi smo!” Ođekuju glasovi, ne zna se dali pripadaju Grisomu ili Čafiju: “Vatra, vatra! Prokleta vatra u kabini!”
Velikom brzinom, vatra se iz Grisomovog podnožja raširila duž njegove leve strane, i pored Vajtovog sedišta, zahvatajući sve što joj je bilo na putu, pohrilila je u vis, prema plafonu kapsule do komandne table. Vatreni jezici su mogli da se vide kroz iluminatore kapsule, dok se oko “Apola” na vrhu rakete “Saturn IB” stvorio halo koji je treperavo svetlio u mraku Kejp Kenedija.
- 18:31:06 č - čuje se glas, najverovatnije Čafija:
“Vatra u kabini!”
Grisom je bio najbliži izvoru plamena. Žestokim pokretima ruku i nogu pokušava da je zaustavi, da je ugasi. Pored njega Ed Vajt snažnim pokretima pokušava da odvrne šest usijanih šrafova na vratima kapsule. Ona teže 41 kilogram, ali dodatno situaciju komplikuje to što su vrata visoko iznad glave pilota komandnog modula, tako da je on morao dobro da podigne desnu ruku da bi ih otvorio. Ed Vajt i njegov prvi dubler Dejv Skot su prave atlete. Snažni, mišićavi, visoki, ali su ipak imali toliko problema da ih otvore na kraju treninga. U normalnim uslovima potrebno je najmanje devedeset sekundi da se ta vrata otvore. Ovo nisu bili normalni uslovi. Sada, kada plamen hara tesnom kapsulom i dok se njegove kolege sa jedne i druge strane bespomoćno vrpolje, za Eda Vajta je i tako komplikovano otvaranje vrata za kratko vreme – neizvodljivo. Jer, vatra ne čeka.
- 18:31:08 č - žestoki pokreti u kapsuli. Nastavlja se neravnopravna borba Eda Vajta sa vratima kapsule.
Vidi se i par ruku sa leve strane, gde je Grisom. Tamo je vatra najžešća. Grisom pokušava da zaustavi plamen koji zahvata ventile za dovod kiseonika. Jedna njegova ruka je gotovo u potpunosti u plamenu, koji već liže po litijum-hidroksidnim kanistrima sistema za zaštitu života i cevima za dovod kiseonika u skafandre astronauta. Do tog trenutka oni su udisali kiseonik iz boca sistema očuvanja života u kosmičkom brodu. Gust dim, nastao sagorevanjem plastičnih materijala, pohrlio je kroz cevi skafandera u pluća astronauta.
- 18:31:9,9 č - isprekidani, nerazgovetni glasovi. U kabini besni vatra. Sve je u plamenu. Instrumenti koji još uvek nisu oštećeni beleže porast pritiska.
- 18:31:16,8 č - agonija se nastavlja. Isprekidani krici. Izgleda da Čafi viče:
“Velika vatra ! … Guši nas!”
Grisom je nekoliko puta pokušao da otvori glavni ventil za izbacivanje kiseonika iz kapsule. On je međutim potpuno u plamenu i teško da je bio funkcionalan. I da je uspeo da otvori ventil za oslobađanje kiseonika njegovo isticanje ne bi bilo dovoljno brzo. Vatra bi, u tom slučaju, držeći se kiseonika napustila kapsulu, zahvatila bi “čistu sobu”, tako da bi sigurno došlo do aktiviranja spasilačke rakete smeštene iznad kapsule “Apolo”.
- 18:31:19 č - odjekuje prodoran, najverovatnije Čafijev, glas iz plamena:
“Prokleta vatra! … Napolje! … Gorimo!”
Šireći se, plamen je na kraju zahvatio i Čafija. Dok su Grisom i Vajt bili u plamenu on je pokušao da pomogne Vajtu da otvori vrata. Telekominikacione linije Grisoma i Vajta su bile prekinute, tako da je samo Čafijev glas dopirao do Kontrole lansiranja.
- 18:31:21 č - krik pun užasa Rodžera Čafija završava isprekidane uzvike iz kabine. U njoj nema više života.
- 18:31:22,4 č - sve informacije iz kapsule “Apolo” prestaju da stižu u Kontrolu lansiranja. Spalivši sve što je mogla da spali, vatra se sada lokalizovala na levoj strani kabine, tamo gde je i počela svoj smrtonosni hod kroz “Apolo”.
Odjeknuo je snažan prasak koji je potresao celu raketu. U kabini je, zbog porasta pritiska došlo do eksplozije.
U Kontroli lansiranja Dik Slejton je piljio u svaki monitor koji je bio pred njim. Na jednom je mogao da vidi unutrašnjost kosmičkog broda kroz prozor kabine. Video je senke koje se snažno pomeraju iza prozora. Na drugom monitoru ugledao je sliku koju nije mogao da zamisli ni u najružnijem snu – vatra je besnila oko vrata kapsule. Ne, nije mogao da veruje da je vatra u kabini … Želeo je da veruje da je vatra izbila u “čistoj sobi”. A onda je usledio vapaj astronauta, krik užasa koji će život Dika Slejtona i njegovih astronauta zauvek izmeniti i posle čega ništa više neće biti kao što je bilo.
Skip Čavin i Stjuart Rusa su i dalje, i kada je prestao protok informacija iz kapsule, vikali u svoje mikrofone, nadajući se da tamo ima još života. Ponovo, ponovo i ponovo … Odgovora nije bilo.
U trenutku kada je buknula vatra, dvadeset sedam ljudi je radilo na različitim platformama rakete “Saturn IB”. Među njima, petorica su bila u na nivou broj 8, na otvorenim vratima “čiste sobe”, svega nekoliko metara od kapsule broda 012. Pa ipak, najviše je u tim trenucima mogao da vidi tehničar Geri Probst (Gary) koji je dežurao pored televizijskog monitora u podnožju lansirne rampe. Na njegovom monitoru on je imao pogled na unutrašnjost kapsule preko ramena Eda Vajta. Vatra se širila duž kabine. Sledeće što je ugledao bile su Vajtove ruke ispružene iznad glave u pokušaju da dohvate mehanizam za otvaranje vrata. U kadar ulaze Grisomova ramena ...
Kada je začuo glas Grisoma, šef tima na lansirnoj rampi Donald Bobit (Babbit), inženjer “Nort amerikena”, uzviknuo je Džejmsu Glivsu (James D. Gleaves), koji je kapsuli bio najbliži među tehničarima u “čistoj sobi”: “ Vadi ih odatle!” On je imao samo toliko vremena da upali alarm. Bobit je počeo panično da drmusa jednog od tehničara: “ Vatra! Trebaju nam vatrogasci, lekari, oprema, odmah!”
Eksplozija u kapsuli bacila je tehničare na pod. Usledila je još jedna, manja eksplozija. Tehničari ostaju na samoj platformi broj osam, ispred otvorene “čiste sobe” u čijem je središtu kapsula. Bobit gleda u vis. Gore, iznad kapsule nalazi se raketa za spašavanje na čvrsto gorivo. Visoka je deset metara i povezana je tornjem sa kapsulom. Dok je “Saturn IB” prazan, ova raketa je krcata gorivom. Šta ako se toplota prenese iz kapsule, preko tornja do rakete za spašavanje? Ukoliko se aktiviraju njeni motori svi će izginuti. Dim je ispunio “čistu sobu”. Nekoliko puta Bobit kreće u dim i vraća se na platformu da udahne vazduh. Konačno, uspeva da stigne da kapsule i aparatima za gašenje požara prska vrata kapsule, da ih rashlade. Dolaze i drugi. Pokušavaju da otvore vrata koja su usijana. Dobijaju opekotine. Stižu zaštitne maske. Ponovo sledi pokušaj da se vrata otvore.
Od prvog krika “Vatra!” prošlo je već gotovo pet minuta. Još uvek se spasioci nadaju da su astronauti živi. Uspevaju da otvore prva i druga vrata. Ostala su poslednja, unutrašnja vrata. Iza njih su astronauti. Da li su ih skafandri zaštitili? Konačno, pet minuta i 27 sekundi nakon izbijanja vatre, otvorena su i poslednja vrata kapsule “Apolo”. Iz nje izbija gust dim i toplota. Nema plamena. Unutra tmina i gust dim. Jedan tehničar se naginje kroz otvor i zove astronaute. Nema odgovora. Donald Bobit do pojasa ulazi u mračnu kabinu, u kojoj se tu i tamo povremeno vide iskrice. Ništa ne može od dima da vidi. Kao da nikog nema. Bobit zna kakav je položaj sedišta. Levo, Grisomovo zauzima ugao od 170 stepeni. Centralno Vajtovo sedište je pod uglom od 96 stepeni, dok je desno sedište u kome bi trebao biti Čafi imao poziciju pod nagibom od 264 stepeni. Konačno, prvo primećuje dva nepomična astronauta koje ne može da prepozna. Viziri na njihovim šlemovima su spušteni. Na čas Bobit izvlači glavu, da bi uzeo vazduh, i ponovo se naginje u kabinu. U njoj je sada manje dima tako da je u stanju da vidi jasnije strašan prizor. Ed Vajt leži na leđima sa rukama iznad glave, kao da je želeo da dosegne do vrata. Drugi,koji je na mestu koje pripada Grisomu, leži sa jednom rukom ispruženom prema vratima, preko Vajtovog levog ramena. On leži u svom sedištu ali je njegovo telo povijeno prema centralnom sedištu. Grisom je bio izložen najjačem uticaju vatre i toplote. Čafija ne može da vidi. Konačno, primetio ga je. On nepomično leži u desnom uglu kabine, nauznak … Kaiševi koji su ga vezivali za sedište kao i cevi za dovod kiseonika u skafander bili su prekinuti. Gas Grisom, Ed Vajt i Rodžer Čafi su bili mrtvi. Veći deo površine njihovih skafandera još uvek je bele boje. Pri dnu, ispod kolena, Grisomov skafander je nagoreo, dok je Čafijev na leđima. Njihova tela nisu bila spržena, astronauti su umrli od gušenja.. Izgubili su svest između petnaeste i tridesete sekunde nakon prekida dovodnih cevi skafandera i njihovog punjenja otrovnim gasovima.
Kakva se drama odigrava na vrhu “Saturna” u sali Kontrole lansiranja samo se slutilo. Donald Bobit nije želeo da preko radio-veze javi o smrti astronauta. Svi su nemo, ne verujući svojim očima i ušima piljili u televizijske monitore na kojima su se, obavijeni dimom, videli momci iz Bobitovog spasilačkog tima. Roko Petroun je zgrabio mikrofon i iz sveg glasa pozvao tehničare kraj kapsule:
“Možete li nešto da uradite za momke?”
“Ne … prekasno je.”
Dva sata po ponoći, 28. januara, sedam i po sati nakon izbijanja požara, tela astronauta su izvučena iz kapsule. To je trajalo devedeset minuta. Tri vojna lekara su izvršila autopsiju na Kejp Kenediju.
Kabina broda "Apolo" snimljena pre (gore) i posle evakuacije tela astronauta. Vide se prekinute cevi skafandera kroz koje je dim ušao i ugušio astronaute. Dole levo su takođe ostaci Grisomovog brodskog dnevnika.
Uzrok smrti astronauta Grisoma, Vajta i Čafija je gušenje toksičnim gasovima, pre svih ugljen-monoksidom. Toplotni efekti su ocenjeni kao “propratni” uzroci smrti. Međutim, dr Čarls Beri (Charels Bwerry), šef lekarskog tima u MSC u Hjustonu, koji nije bio prisutan za vreme autopsije, izjavio je da je na telima astronauta bilo opekotina II i III stepena, tako da one nisu mogle da izazovu smrt.
Uz najviše vojne počasti Gas Grisom i Rodžer Čafi su sahranjeni na Nacionalnom groblju Arlington na obali reke Potomak, u Vašingtonu. Samo godinu dana ranije ovde je Čafi nosio kovčeg sa telom astronauta Eliota Sia, koji je poginuo prilikom sletanja na aerodrom. U stavu mirno, salutirajući, otpratili su svog druga Gasa Grisoma šest astronauta grupe “Merkjuri”. Bili su u uniformama. Ed Vajt počiva na groblju Vojne akademije u Vest Pointu, na obali reke Hadson. Amerika i ceo svet oprostili su se od heroja kosmosa, odvažnih astronauta koji su neprekidno živeli sa činjenicom da neko od njih može poginuti, ali ne na Zemlji, već u kosmosu.
Sahrana Grisoma - pored kovčega su astronauti Džon Glen (u prednjem planu), Gordon Kuper (u sredini) i Džon Jang. Preko puta je astronaut Alan Šepard.
Sahrana astronauta Čafija (njegova supruga Marta se vidi u centru, desno je predsednik Džonson)
Spomenici na grobovima Grisoma (gore) i Čafija
Voli Šira je zapisao da je Grisom u poslednje vreme puno razmišljao o smrti i da, za razliku od drugih astronauta nije izbegavao priču o njoj. Ironija njegove tragične sudbine je bila da je za vreme prvog Grisomovog leta u kosmos koji je jula 1961. trajao svega petnaestak minuta došlo, nakon spuštanja kapsule “Merkjuri” na talase Atlantika, do prevremenog automatskog otvaranja vrata na kapsuli koja je kasnije potonula. Sedam godina kasnije Gas Grisom je goreo u kapsuli zabravljenoj trima vratima koje astronauti nisu mogli da otvore!
Istraga
Još dok su tela nesrećnih astronauta bila u kabini, kreće istraga čiji je cilj da se rasvetle svi detalji najveće tragedije u dotadašnjoj istoriji pilotirane kosmonautike.
Svaki delić kabine “Apola” broj 012 je istražen. Pregledano je na hiljade komada izgorele kabine, načinjeno je oko 32 000 fotografija, saslušano stotine svedoka. Rezultati istrage su opisani u materijalu koji je imao gotovo tri hiljade stranica. Petog aprila 1967. izveštaj istrage predat je administratoru NASA-e Džejmsu Vebu.
Varničenje se pojavilo na mestu gde je svežanj kablova presavijen. Tu je izolacija popustila, došlo je do kratkog spoja i zagrevanja. To se dešavalo tokom onih tridesetak sekundi ćutanja astronauta pre prvog krika, kada su se na ekranima videla meškoljenja Eda Vajta i Gasa Grisoma. Oni su očigledno osetili miris dima i želeli su da otkriju odakle on dolazi.
Komisija je tok događaja opisala trima fazama. Tokom prve koja je trajala prvih petnaest sekundi, plamen se razbuktao i proširio sa leve Grisomove strane preko četiri metra široke kapsule do desnog sedišta Čafija. Ona je zahvatila najlonske pokrive i omotače žica u podu, otopila je cinkom letovane šavove cevi za dovod kiseonika u skafandre. Vreli, otrovni gasovi pohrilili su kroz dovodne cevi u kacige nesrećnih astronauta. Pritisak u kabini je gotovo dvostruko uvećan. U drugoj fazi koja je trajala pet-šest sekundi, toplota je toliko porasla da je došlo do prekida svih cevi za dovod kiseonika, čime je iz balona sistema očuvanja života u kabinu dospelo još kiseonika što je dodatno ubrzalo plamen. Ubrzo zatim, kada je izgorelo sve što je moglo izgoreti, izuzev Grisomovog brodskog dnevnika koji je samo nagoreo, i kada je kabina ispunjena gustim crnim dimom, u trećoj fazi vatra je počela da slabi. Sa prekinutim dovodom kiseonika, iako u zaštitnim skafandrima, astronauti nisu imali šansu da prežive.. Atmosfera u kabini je 24 sekundi nakon pojave vatre bila potpuno ispunjena otrovnim gasovima.
Sagoreli skafandri astronauta Vajta (levo), Čafija (u sredini) i Grisoma
Vrata su po nalazu komisije otvorena 4 minuta i 36 posle prve najave da je u kapsuli izbila vatra. Medicinski nalaz ukazuje da je smrt astronauta nastupila između petnaeste i tridesete sekundi posle prekida dovoda kiseonika. Kako je vreme prolazilo, šanse da neko od astronauta može biti spašen, bile su sve manje. Smatra se da su oni najduže živeli 36 sekundi nakon početka požara. Tada je u stvari vatra već počela da jenjava, dok su se pritisak i koncentracija dima uvećavali. A za otvaranje vrata u normalnim uslovima trebalo im je najmanje devedeset sekundi!
Enterijer kabine bio je tako dizajniran da je išao na ruku razbuktavanju plamena. U njoj je bilo toliko zapaljivog materijala, da je ona sa kiseoničkom atmosferom predstavljala pravu bombu. Tu nije zadovoljeno 113 veoma bitnih uputstava, a 22 izmene ne brodu nisu prosleđene stručnjacima. Ako se tome doda komplikovana i dugotrajna procedura otvaranja vrata, jasno je da je “Apolo” broj 012 bio jako loše urađen kosmički brod.
Komisija je preporučila da se pod hitno unese nekoliko veoma značajnih izmena u kapsuli “Apolo”. “Nort ameriken” je naravno, u saradnji sa stručnjacima NASA-e uneo sve zahtevane izmene. Najbitnije su se odnosile na atmosferu u kabini i rekonsturkciju vrata kapsule. Odlučeno je da za vreme ispitivanja u kapsuli bude korišćena vazdušna atmosfera (40 % azota i 60 % kiseonika) pod pritiskom na nivou mora (760 mmHg). Nakon izlaska na orbitu jedan specijalan uređaj će automatski zameniti azot kiseonikom, čime se prelazi na čisto kiseoničku atmosferu, pod pritiskom od 258 mmHg, što je jedna trećina pritiska na nivou mora. Modifikovana vrata sada mogu da se otvore za samo pet sekundi. Istina njihova masa je uvećana na 102 kilograma. Vrata na kapsuli broda 012, čak i u normalnim okolnostima, nisu mogla da se otvore dok se unutrašnji i spoljašnji pritisak ne izjednače. Otvaranje je bilo moguće tek ukoliko je pritisak u kabini veći za najmanje 17 grama po kvadratnom centimetru od spoljašnjeg pritiska (on je inače bio za 140 grama po kvadratnom centimetru veći od spoljašnjeg pritisak). Nova vrata otvara pilot LM-a koji se nalazi u desnom sedištu, a prvi iz njih izlazi pilot CSM-a koji se nalazi u sredini. Na vratima je ugrađen i poseban ventil koji se, u slučaju izbijanja vatre dok se kosmički brod nalazi u kosmosu, otvara i omogućava ispuštanje kiseonika iz kabine za šezdeset sekundi. Naravno, izuzetna pažnja je bila posvećena i obezbeđenju kablovskih instalacija. Astronauti će u buduće nositi skafandre sa posebnom termičkom zaštitom, dok će im na dohvat ruke biti individualne zaštitne maske.
Astronauti "Apola"
Mesec je te 1967. bio tako daleko. Bespoštedna trka u kojoj je dominantni cilj bio da “Apolo” krene što pre skupo je koštala NASA-u. Prvi put američki astronauti su nastradali u kosmičkoj kapsuli. Istina, na Zemlji, ali, što je posebno bolelo, pred očima stotine ljudi od kojih su pojedini bili na korak do njih. Pre nego što je i započeo, program “Apolo” je zapao u veliku krizu koju je trebalo što pre prebroditi, jer su oskudne vesti sa one strane okeana govorile o ubrzanim pripremama Rusa da u najskorije vreme otpočnu projekat čiji je osnovni cilj bio osvajanje Meseca.
Da ove nesreće nije bilo scenario letova na Mesec bio bi drugačiji, dok bi Gas Grisom bio prvi čovek na Mesecu. Ovako, bez prve posade „Apola“ Slejton je, kao i posle smrti ekipe „Džemini IX“ ponovo zarotirao posade. Ova rotacija je, uz potonje promene u redosledu misija, dovela do toga da upravo Armstrong i Oldirn, astronauti na koje Slejton nije računao kada je razmišljao o prvim ljudima na Mesec, jula 1969. ostave prvi svoje stope u Mesečevu prašinu.
Astronaut Majkl Kolins (Michael Collins) govori o tragediji posade "Apola-1" na Danu sećanja 27. januara 2017. na Kejp Kanaveralu
Nemi svedok daleke tragedije koja je uzdrmala svet - ono što je ostalo od lansirne rampe broj 34 na Kejp Kanaveralu na kojoj su tri astronauta poginula
Molitva za "Apolo" - Vajt (levo), Grisom (u sredini) i Čafi
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
