Jednog dana krajem 1959. ili 1960. – datum nije potpuno preciziran u poverljivim dokumentima – specijalni tim od četvorice CIA-inih agenata je pod okriljem noći samo u čarapama ukralo sovjetski brod „Luna“ ne vadeći ga iz sanduka. Fotografisali su svaki deo i dokumentovali svaki elemenat konstrukcije, a onda ponovo sastavili letilicu, vratili je, i nestali bez traga. Bio je to hrabar špijunski potez u prvim godinama kosmičke trke. U nameri da što pre izjednače snage kao dve supersile, bila je to krađa koja je mogla da usija Hladni rat.
2. januara 1959. godine, Sovjetski Savez je pokrenuo program „Luna“, ponekad u zapadnim medijima nazivan i „Lunik“, lansirajući zapanjijuću sondu „Lunu 1“. Ta prva letilica je promašila Mesec, ali je već sledeća pogodila cilj i u septembru iste godine postala prva koja je udarila u Mesečevu površinu. Mesec dana kasnije, 7. oktobra, „Luna 3“ je prvi put u istoriji poslala slike na Zemlju druge strane Meseca. Bila je to zadivljujuća godina za Sovjete na Mesecu, u istoj onoj u kojoj su Amerikanci izveli tek šačicu neuspelih lunarnih misija. Pored devastirajućeg uticaja na nacionalni moral, sve ovo je poražavajuće delovalo na američku psihu. Koliko god da su ove misije bile uzbudljive za kosmičke fanove, donele su sa sobom i zastrašujuću realnost da neprijatelj ima veće rakete i napredniju tehnologiju.
Prva sovjetska automatska međuplanetna stanica „Luna 1“ (E-1 No.4) je bila prva u istoriji koja je ušla u heliocentričnu orbitu.
“Luna 3” (E-2A No.1) je bila treća sonda poslata ka Mesecu. Odmah posle nje Mesec je posetile tri Nasine sonde programa “Ranger”. Sovjetska sonda je proletela na samo 6.200 km od Meseca. Imala je težinu od 278,5 kg.
Jedna od malog broja slika Meseca je pokazala da na drugoj strani ima mnogo manje „mora“. Korišćen je sistem za snimanje „Jenisej-2“, sa 35-mm kamerom tipa AFA-E sa 40 frejmova.
Složena putanja sonde je podrazumevala prvi u istoriji manevar gravitacione asistencije. Bilo je to bezmalo pre pola stoleća.
Disparitet između američke tehnologije i evidentne sovjetske snage naveo je Ameriku da pokrene opsežan obaveštajni program rukovođen od CIA-e. Proučavajući sovjetske kosmičke letilice i misije, agencija se nadala da neće samo predvideti lansiranja i njihov uticaj na javnost već da će prilagoditi raspored američkih lansiranja radi boljeg držanja koraka sa neprijateljem. Čak i stručna predviđanja vezana za sovjetske planove pomogla bi Sjedinjenim Državama da koncentrišu svoje napore ne bi li uspešno prevazišli Sovjete u kosmosu. Američke oružane snage su želele da saznaju kako funkcioniše sovjetski hardver da bi mogle bolje da odgovore na eventualno ofanzivnu vojnu pretnju. Takođe su obaveštajni podaci pomagali američkim političkim i vojnim liderima da bolje odgovore na narastajuće sovjetske pretnje.
Ovi obaveštajni napori su bili uglavnom usmereni na ono što je bilo dostupno na daljinu. Recimo, elektronsko špijuniranje i praćenje telemetrije i presretnutih podataka koji stižu sa sondi na Zemlju korišćeni su za potpunije shvatanje sovjetskih misija. Ali to nije proticalo bez svojih izazova. Američki agenti su morali da anticipiraju lansiranja da bi se na vreme pripremili, a onda da prosejavaju telemetriju ne znajući vrednost podataka koji stižu preko pojedinih kanala ili osnovnih merenja. Post-flight analize su bile još jedan bitan elemenat tog obaveštajnog programa. Analizirani su kompletni podaci o najvećoj dostignutoj visini ciljnog objekta i mesta pada raketnih stepeni na kraju misija, iz čega su ekstrapolirani podaci o veličini i snazi raketa koje su učestvovale u tim misijama. Ali sve to je bio samo deo opšte slagalice, jer pošto su sve misije bile različite, svaka je bila „nova baklja na nebu“ koja je zahtevala nove i često maštovite napore kako bi se shvatilo šta se stvarno događa. A ništa nije bilo odvažnije ili maštovitije od odluke da se otme „Lunin“ dodatni stepen[1] da bi se potpuno shvatilo funkcionisanje tog broda.
Dodatni stepen, bez male sonde „Luna 1“ unutra, je onaj koji su agenti CIA ispitali i fotografisali u svojoj tajnoj akciji.
Gornji stepen sovjetske rakete-nosača prikazan na Pariskom sajmu 1961. Stepen je bio dodat raketama 1959-1960 da bi povećao nosivost do orbite na preko 5 tona. U to vreme to je bila impozantna cifra.
Negde krajem 1959. i početkom 1960. godine, SSSR je obilazio nekoliko zemalja, propagirajući svoja industrijska i ekonomska dostignuće[2]. Među eksponatima su bili i replika prvog „Sputnika“ i dodatni stepen „Luna“ sa korisnim teretom, sa naknadno isečenim otvorima na nosu radi lakšeg uvida u unutrašnjost. Na prvi loptu, mnogi u CIA-i su pretpostavili da je radi samo o maketama, ali su neki analitičari zaključili da su Sovjeti možda suviše ponosni na svoje letilice da bi dooneli modele na izložbe. Takve tvrdnje su potvrđene kada su CIA-ni obaveštajci uspeli da srede da jedne noći neometano pristupe letilicama po zatvaranju izložbe. Naročito ih je interesovala lunarna sonda, jer je utvrđeno da se radi o pravom proizvodu. Agenti su uradili šta su mogli za 24 časa ali su očajnički želeli da je još bolje pregledaju. Želeli su da vide šta ima unutar te „Lune“[3].
Ali bilo je to lakše reći nego uraditi. „Luna“ je bila dobro čuvana, sa ruskim čuvarima koji su je stalno kontrolisali pre i posle zatvaranja izložbe. Ali „Luna“ je išla sa izložbe na izložbu (ima indikacija da se radilo o Meksiku), što je značilo da bi je možda bilo moguće „pozajmiti“ tokom transporta, pod uslovom da se pronašla slaba tačka. A postojala je. Kosmički brod je, kao i svi ostali eksponati izložbe, bio transportovan u sanduku kamionom do železničke stanice gde je bio tovaren u voz i prebacivan do sledećeg grada. Sovjetska straža je na stanici pravila spisak sanduka koji su im stizali. Ono što nisu imali bio je popis tereta i vreme pristizanja svakog sanduka. CIA je smislila plan da pod okriljem noći ukrade „Lunu“ i rano ujutro je donese na stanicu radi transportovanja u sledeći grad.
Konačno je došla noć kada su agenti planirali da stupe u akciju. Sredili su da se „Luna“ nalazi u poslednjem kamionu koji je napuštao izložbenu halu. Akciju su pratili CIA-ini agenti u civilu, prerušeni u meštane, očekujući pojačau sovjetsku pratnju. Ali oni se nisu pojavili. CIA je zaustavila kamion na poslednjoj okretnici pred stanicom, otpratili šofera u obližnji hotel, prekrili kamion ceradom, i odvezli ga u obližnje dvorište odabrano za skrivanje preko noći jer je bilo okruženo zidom visokim preko tri metra.
Kako je šofer „pristao na saradnju“? Prave metode se kriju ali nema ti mnogo tajni: pare, alkohol, prostitucija ... ko zna.
Na železničkoj stanici stražari su pratili dolazak sanduka i kada je stigao poslednji pošli su u svoje hotelske sobe. Američki agenti su preduzeli da ih prate preko noći da bi bili sigurni da se ovi neće vratiti ranije na posao.
Vrativši se u dvorište, CIA-in tim je parkirao kamion, zatvorio kapiju i primirio se. Nervozno su čekali čitavih pola sata da bi bili sigurni da ih niko nije pratio. Uverivši se da nema opasnosti, najzad su mogli da se usredsrede na svoj plen. Počeli su da proučavaju sanduk i zaključili da su stranice povezane iznutra a da se unutrašnjosti može pristupiti samo preko poklopca. Dvojica agenata je prionulo skidanju poklopca trudeći se da ne ostave nikakav trag na drvenim daskama – na sreću sanduk je do tada bio otvaran toliko puta da nije bilo previše problema – dok su druga dvojica pripremala opremu za fotografisanje.
Skinuvši poklopac, agenti si videli da „Luna“ zauzima skoro čitavu unutrašnjost sanduka[4]; bilo je nemoguće svimiti brod sa svih strana. Zato su se podelili, dvojica su radila na nosu a dvojica na repnom kraju. U čarapama su se spustili unutra merdevinama od konopca i započeli demontažu „Lune“ uz pomoć baterija. Ispucali su čitavu rolnu filma snimajući antenu broda i poslali je jednim od patrolnih kola na razvijanje da bi se uverili da li kamera radi. Uskoro im je javljeno da su slike odlične i tim je nastavio s poslom.
Čovek na repnom kraju je skinuo poklopac (130 šrafova) da bi proučio motor broda. Iako je motor bio skinut, nosači, tank za gorivo, i tank za oksidator su bili na mestu, pružajući ekspertima sliku koliko je motor bio veliki i snažan.
Na nosnom kraju, agent je otkrio da jedna šipka prolazi kroz letilicu da bi fiksirala centralno smešten teret držeći ga spreda četvorostrukim električnim utilačem koji je bio našrafljen na šipku. On je bio prekriven komadom plastike sa sovjetskim žigom. Da bi ga snimili trebalo je skinuti plastiku ali bi stražari odmah videli da je neko tu nešto radio. Odbijajući da se predaju zbog komada plastike, konsultovali su se sa udaljenim kolegama iz CIA-e da li bi mogli da nekako na vreme zamene to parče duplikatom. Kada su im poslali potvrdan odgovor, agenti su presekli zaštitu. Ona je poslata na dupliiciranje dok su oni nastavili da ispituju unutrašnjost „Lune“.
Mali tim je radio čitavu noć. Kako se približavala zora tako su započeli ponovo da sastavljaju „Lunu“, pažljivo vodeći računa da se ne vide nikakvi tragovi. Vratili su lažni pečat, ponovo pokrili sanduk, i sve opet utovarili na kamion. Originalni vozač je oko 5 sati ujutro vraćen da bi odvezao teret na stanicu (ne)strpljivo čekajući 7 sati da se stražari vrate. Bez pitanja su dodali sanduk na svoj spisak, a „Luna“ je sa ostalim elementima izložbe pošla ka sledećem gradu.
Šta su agenti otkrili? Između ostalog, analize fabričkih oznaka su utvrdile da se radilo o stepenu „Lune“, da je to šesti takav stepen proizveden u fabrici i da su tri kompanije vršile snabdevanje električnim komponentama.
CIA-in uvid u „Luninu“ konstrukciju odigrao je prilično značajnu ulogu. Utvrdivši težinu prazne „Lune“ i njene prave dimenzije, eksperti su odredili njenu težinu kada je napunjena gorivom, što je bilo jako važno stručnjacima koji su pratili lansiranja. Poznavajući te vrednosti, eksperti su mogli da ekstrapoliraju pravu snagu rakete koja je lansirala taj brod. To je omogućavalo američkim stručnjacima da utvrde prave mogućnosti postojećeg sovjetskog hardvera, i još važnije, odrede granice nosivosti njihove postojeće tehnologije. Otmica „Lune“ pomogla je Sjedinjenim Državama da odrede šta Sovjeti nisu u stanju da urade bez velikog tehnološkog skoka, informacije koje su pomogle nacionalnim vođama i rukovodstvu Nase da postavi ciljeve i oblikuje rokove koji će pomoći Americi da sustignu i na kraju preteknu Sovjete u kosmosu.
[2] Da, Sovjeti su to radili, pa se i ja sećam da su negde tokom šezdesetih kosmički brodovi „Vostok“ bili izloženi na beogradskom Sajmu. Bili su veličine autobusa i visili su sa tavanise velike hale.
[3] U periodu između 1958. i 1974. Sovjeti su sa „Lunama“ izveli preko 40 pokušaja da uđu u orbitu ili slete na Mesec.
[4] Sanduk je imao dimenzije 20×11×14 stopa.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
