Astronautika: istorija

korak

Iz još neobjavljene knjige Let na Mesec, Grujice Ivanovića, u kojoj se detaljno opisuje istorijska misija Apola 11, s dozvolom autora objavljujemo glavu XI
nastavak

"Orao" je dobio krila

"Budite pažljivi na Mesečevoj površini, mačići," poručuje Kolins Armstrongu i Oldrinu, nekoliko trenutaka pre odvajanja. "Ako čujem da tamo dahćete i huhćete počeću da se žalim na vas." Ubrzo nakon toga, on je pritisnuo jedno dugme na komandnoj tabli i "Orao" je lagano krenuo napred:

"Okej, pošli ste! Prelepo!"

Odvajanje "Orla" obavljeno je početkom trinaestog obrtaja, kada su se dve letelice nalazile iznad suprotne strane Meseca. Bio je 20. jul, vreme 12:18 č u Hjustonu, dok je od lansiranja "Apolo 11" proteklo četiri dana, tri sata i 46 minuta.

Na početku mesečev modul je leteo na deset do petnaest metara od "Kolumbije" i praveći lagane piruete omogućio Kolinsu da izvrši pregled "Orla" sa strane. Kada je Armstrong rasklopio četiri noge LM-a Kolins je javio da su one raširene do kraja i da je "Orao" u dobrom stanju.

Kolins: "Mislim da imate divnu letelicu, uprkos činjenici da ste naopačke."

Armstrong: "Neko jeste naopačke."

Kolins: "Čuvajte se."

Armstrong: "Vidimo se kasnije."

Kada su dve letelice dospele iznad vidljive strane Meseca, uspostavljena je radio-veza sa Hjustonom.

"Orao" (Armstrong): "'Orao' je odvojen."

Kepkom: "Primljeno. Kako je bilo?"

"Orao" (Armstrong): "'Orao' je dobio krila."

Do spuštanja je ostalo nešto više od dva sata. Letelice su izvesno vreme bile blizu dok su astronauti proveravali sisteme "Orla". Armstrong je čitao brojeve kontrolorima vezanim za kritične manevre spuštanja na Mesec.

Pola sata pre spuštanja mesto kepkoma u Hjustonu je zauzeo Čarls Djuk. On je bio glavni kepkom i za vreme prethodnih misija i znajući njegovu sposobnost da u najkritičnijim trenucima smireno reaguje, Armstrong ga je zamolio da upravo on bude glavni kepkom za vreme spuštanja na Mesec. Djuk je medju astronautima koji nisu bili imenovani za člnove "Apolo" posada sigurno najbolje poznavao mesečev modul. On je za posadu "Apola 11" u kritičnim trenucima misije postao najvažniji čovek na planeti Zemlji.

U 12:45 č Kolins je aktivirao glavni motor na osam sekundi, posle čega "Kolumbija" prelazi na novu orbitu (118 x 103,3 km). "Orlu" je sada put slobodan, a Kolinsu, kao i mnogima dole na Zemlji, ništa drugo nije ostalo nego da čeka.

Manje od sat vremena kasnije Armstrong pali glavni motor koji je radio 29,8 sekundi. Smanjivši brzinu leta za 23 m/s, "Orao" je prešao na orbitu visine 105,9 x 15,7 kilometara. U slučaju da dodje do neke nezgode u ovoj etapi "Orao" prirodnim putem, u tački apogeja preseca orbitu "Kolumbije" tako da Kolins može bez većih problema da pruži pomoć kolegama. Ali, sve se odvija izvanredno.

U kabini "Orla" astronauti stoje jedan pored drugog. Na glavama Armstrong i Oldrin nose šlemove kroz čije staklene vizire prate podatke sa komandne table LM-a. Povremeno, kroz trouglaste prozore posmatraju svet koji se nalazi ispod njih. Oni lete nisko nad površinom Meseca čiji su krateri na dohvat ruke. Astronauti vrše poslednje provere pred početak spuštanja. Četrdeset sekundi pred paljenje glavnog motora Armstrong proverava da li je filmska kamera koja će snimati spuštanje uključena.

Za to vreme u Kontroli misije - tajac. Pogled Džina Kranca koji je tog jutra preuzeo komandu u Hjustonu ne odvaja se od velikog centralnog ekrana na kome se nalazi mapa Meseca i dve svetle tačke. Jedna predstavlja "Kolumbiju", dok je druga - "Orao". Povremeno, Kranc prati podatke na bočnim monitorima. U mnoštvu kontrolora u fazi spuštanja njih trojica igraju izuzetno važnu ulogu. Robert Karlton (Carlton) prati stanje glavnog motora LM-a. Njegov pozivni znak je "Kontrola". Džeri Bostik (Jerry Bostick) je odgovoran za dinamiku leta "Orla" (znak "Fido"), dok treći čovek Stiven Bejls (Steven Bales) prati upravljačke sisteme "Orla". On se odaziva na poziv "Gajdens" (Guidance - "Upravljanje"). Kada je svaki od njih potvrdno odgovorio na pitanje Kranca o spremnosti LM-a za spuštanje, najvažnija etapa misije mogla je da počne. Čarli Djuk daje odobrenje Armstrongu i Oldrinu da krenu na spuštanje iz tačke perigeja (15,7 km).

Kepkom (Djuk): "'Orao', Hjuston. Ako ste spremni, krenite sa spuštanjem. Prijem."

Kolins: "'Orao', ovde 'Kolumbija'. Oni su vam odobrili spuštanje!"

U tom trenutku položaj "Orla" je bio takav da veza sa Zemljom nije postojala. Pored Djuka sedi nekoliko astronauta, uključujući i Konrada koji predlaže Djuku da javi posadi da okrenu LM za deset stepeni radi prijema signala. Zato je Djuk zamolio Kolinsa da prenese Armstrongu da okrene LM da bi Zemlja upala u vidno polje njegove antene.

U 15:06 č, počelo je spuštanje. Nekoliko sekundi ranije Armstrong je uključio jedan prekidač, posle čega je Oldrin pritisnuo dugme na kome je pisalo "Polazak" ("Proceed"). Istovremeno, obojici se otelo: "Paljenje!" "Tačno na vreme," izustio je Armstrong sa olakšanjem. Glavni motor LM-a je na početku radio tako tiho da astronauti nisu ništa osetili. Samo su parametri na pojedinim signalizatorima komandne table ukazivali da motor radi. Kasnije, kada je razvio punu snagu vibracije u kabini su počele da rastu. Veza sa Zemljom je ponovo izgubljena, tako da je u tim trenucima Kolinsova "Kolumbija" bila most izmedju "Orla" i Hjustona.

"Leteli smo prema brdu Merilin na pedeset hiljada stopa (15 km, prim. G.I.). Provere naše pozicije i pogled na brdo Merilin ukazuju da ćemo se spustiti u oblasti koja je bila i predvidjena za sletanje. ..." piše Nil Armstrong. Edvin Oldrin je o ovoj fazi u svojoj knjizi zapisao:

"Lem je leteo natraške sa dva prozora na kabini koja su bila paralelna Mesečevoj površini. Paljenje motora je bilo tako tiho da nisam osetio nikakve vibracije. Samo je lagano naginjanje mojih kolena pokazivalo porast opterećenja od deset do stotinu odsto ... Kako smo se spuštali krateri su bili sve uočljiviji. Nismo mnogo toga sada imali da radimo, osim da pratimo instrumente i očekujemo signal za gašenje motora. Kako smo se približavali, Mesečeva boja se menjala od bež do sivo-bele."

Leteći licem na dole, "Orao" je sa visine od 15,2 kilometra iznad zapadnog ruba Mora tišine krenuo na spuštanje sa upaljenim motorom. Kompjuter je za to vreme upravljao operacijom dok se tačka spuštanja nalazila nekih 416 kilometara ispred "Orla". Sa tog rastojanja astronauti nisu videli oblast spuštanja, ali su otkrivajući orijentire na putanji spuštanja znali da su na dobrom putu. Na visini od četrnaest kilometara Armstrong je okrenuo letelicu da bi omogućio radaru za spuštanje da odredi visinu i brzinu "Orla". U jednom času, astronauti koji su išli prema Mesecu ugledali su Zemlju. Kompjuter je komandovao spuštanjem, tako da su astronauti povremeno mogli da čuju kako on pali mikroraketne motore radi finog ispravljanja putanje "Orla". Armstrong je bio iznenadjenjen brojem tih paljenja, budući da ih je tokom vežbi na simulatoru bilo manje.

Dok je Armstrong pratio rad motora, Oldrin je započeo svoj "dijalog" sa brodskim kompjuterom, uporedjujući njegove proračune sa podacima sa radara. Kako je bilo razlike Oldrin je pritisnuo jednu od komandi na kompjuteru da bi na displeju dobio podatak o toj razlici.

A onda ...

"Alarm programa!" odjeknuo je glas Armstronga. U Hjustonu - tišina. Oldrin je brzo reagovao i na displeju kompjutera pojavio se signal "1202". U tom trenutku on nije znao šta ovo "1202" znači, a vremena da lista blok sa oznakama nije bilo. Oldrin tokom simulacija na Zemlji nikada nije imao priliku da vidi ovu vrstu alarmnog signala na kompjuteru, ali je slutio da je reč o nečem što je bilo povezano sa opterećenjem brodskog računara. Kompjuter je stvarno bio preopterećen i žuto svetlo koje je treperilo na komandnoj tabli značilo je da je on spreman da rastereti samog sebe.

"Na visini od trideset hiljada stopa (9,1 km) došlo je do problema sa kompjuterom. Kada on zapadne u teškoće upali se alarmno svetlo i pojavi se jedan broj. Mi smo pre poletanja, u više navrata bili suočeni sa raznim vrstama tih alarma, ali ovaj koji se javio za vreme spuštanja nije pripadao ni jednom nama poznatom alarmu. ... Izgledalo je da je izazvan preopterećenjem kompjutera pa je Kontrola morala da obavi odredjene provere. Na kraju su nam rekli da možemo bezbedno da nastavimo naše spuštanje, i da ne obraćamo pažnju na alarm," piše Armstrong.

Armstrong i Oldrin nisu tačno znali šta alarm "1202" znači, ali su zato bili ubedjeni da neko u Hjustonu to vrlo dobro zna, pa su zato i čekali, dok je motor i dalje vodjen kompjuterom radio, da čuju njihovo mišljenje. Medjutim, samo je jedan čovek u Kontroli misije precizno znao šta ovaj alarm u stvari znači. Džin Kranc se okrenuo prema Stivenu Bejlsu, dvadeset šestogodišnjem stručnjaku za kompjutersko upravljanje LM-om. Ni on nije bio siguran šta je u stvari "1202". Zbog toga je upitao jednog do stručnjaka iz njegovog tima, Džeka Germana (Jack Garman) koji je sedeo u zadnjem redu Kontrole misije. Garman je znao da je zbog nečega kompjuter bio preopterećen i ovo "1202" je u stvari bio vapaj kompjutera koji je govorio "Moram previše toga da odradim za ovo vreme, pa se zato spremam da se restartujem i krenem od prve komande na listi". Dok je Kranc nervozno čekao odgovor od Bejlsa, začuo se glas Armstronga:

"Dajte nam značenje alarma programa 1202!"

Pre nego što je Kranc uspeo išta da izusti, Bejls, koji je bio jedan od retkih u Kontroli misije koji je imao pravo da otkaže operaciju spuštanja, je odgovorio:

"Mi smo, mi smo za nastavak leta!"

German je rekao Bejlsu da sve dok je alarm isprekidan nema opasnosti za operaciju spuštanja. Kada on prestane da treperi, već neprekidno svetli na tabli to je znak da se mora odustati od dalje operacije.

"Kada sam čuo Nilov glas o alarmu, iskreno, srce mi je sišlo u pete," priseća se tog dogadjaja trideset trogodišnji kepkom Čarli Djuk. "Ali tu je bio Stiv Bejls koji je odgovorio da se let nastavi. A Nil je zatim obavio veličanstven posao prilikom prelaska na ručno komandovanje. Mislim da je on najveći pilot na svetu."

Oldrin je ponovio komandu kompjuteru i ponovo je tamo zatreperilo "1202". Usledile su nove umiruće reči Stiva Bejlsa, izrečene preko Čarlija Djuka.

Kasnije je ustanovljeno da je razlog preopterećenja kompjutera LM-a bio u tome što je radar za spuštanje (i susret na orbiti) bio u pozicija "automatika", koja je tipična za operaciju hitnog susreta i spajanja sa "Kolumbijom". To je značilo da je za vreme spuštanja "Orla" računar analizirao kompletan ciklus signala koji su dolazili sa radara. Da je on bio u poziciji "ručno" do alarma ne bi došlo.

Na visini od 2,3 kilometra, dvadeset kilometara od Mora tišine, "Orao" je sa horizontalnog kretanja prešao na vertikalan spust. Brod je zauzeo uspravan položaj, tako da su astronauti konačno mogli da vide mesto spuštanja koje se nalazilo ispred njih. Do tada su kroz svoje prozore mogli da vide samo tamninu Kosmosa nad Mesecom, a onda u trenutku pred očima astronauta sa one strane bljesnulo je More tišine obasjano jutarnjim zracima Sunca.

Armstrong je proverio visinu i brzinu: 1524 metara, dok je bzrina spuštanja trideset metara u sekundi. Na trenutak on je preuzeo komande u svoje ruke da bi zadovoljno konstatovao da je "Orao" bez ikakvih problema reagovao na njegove komande. Ponovo je pogledao na instrumente: visina je 914 metara, brzina 21 metar u sekundu. "Orao" je bio na pravoj putanji. U slušalicama Armstrong je začuo Djuka:

"Krenite na spuštanje."

Da, nastupio je čas da Armstrong preuzme komande i spusti ovu metalnu pticu na površinu Meseca. Kada je to uradio, odjeknuo je glas Baza Oldrina:

"Alarm programa. Dvanaest-nula-jedan."

Hjuston je sada bio spremniji. Alarm "1201" nije bio zabrinjavajući. Pre nego što je Kranc uspeo da ga pita šta sada ovaj alarm znači Stiven Bejls je odgovorio:

"Isti tip: nastavljamo."

"Hjuston, ovde Baza tišine"

U kabini "Orla" Armstrong je od tog trenutka svu pažnju usredsredio na površinu ispod LM-a. Kretali su se pod nagibom od 47 stepeni, a Armstrong je sada mogao dobro da vidi orijentire. Evo njegovih sećanja:

"Sa ograničenim horizontom koji je Mesečeva karakteristika, sada je već bilo teško videti dovoljno u daljinu. Jedino što smo na tlu mogli da uočimo bio je veliki i veoma impresivni krater koji je kasnije identifikovan kao Zapadni krater, iako ga mi tada nismo prepoznali. Najpre smo proučili mogućnost da se spustimo blizu ovog kratera. Ova lokacija je izgledala sasvim odgovarajuća ... Medjutim, kada smo bili na oko hiljadu stopa (oko 300 metara) postalo je jasno da 'Orao' ide na spuštanje u dostao nepristupačnu oblast. Tamo je bilo mnogo velikog oblog kamenja, veličine 'folksvagena', koje je bilo razbacano oko Zapadnog kratera. Imao samodličan pogled na krater i ovo polje sa velikim kamenjem kroz naš levi prozor, a kamera koja je bila fiksirana, davala je samo statičku sliku tla ...

Izgledalo je da nam se stene približavaju neverovatnom brzinom. Moja pažnja je bila potpuno usmerena na teren koji se pružao ispod nas, a Baz me je obaveštavao o visini i brzini spuštanja. Kada smo bili na 400 stopa (122 metra), pri brzini od pedeset milja na sat (80 km/č) postalo je jasno da ću morati da pribegnem kombinovanim komandovanjem spuštanja. Pri ovakvom upravljanju ja kontrolišem visinu i brzinu horizontalnog kretanja 'Orla', a moje komande sinhrono sa komandama kompjutera rukovodile su vertikalnim spuštanjem. Smanjio sam brzinu spuštanja sa deset na oko tri stope u sekundu (sa tri na 0,9 m/s).

Oklevao sam ... Spustili smo se još malo, a zatim se pomerili ka zapadu, prema površini koja nam se učinila pogodnom za prvo spuštanje. Ugledali smo nekoliko takvih mesta i ja sam se nekoliko puta predomilsio. Jedno od njih je izgledala sasvim prihvatljivo, ali kada smo se približili videli smo da nije pogodna za bezbedno spuštanje. Prostor koji smo konačno odabrali imao je površinu od nekoliko stotina kvadratnih stopa (nekoliko desetina kvadratnih metara), otprilike kao prostor na kome se podiže nekavelika zgrada. Ovo polje je okruženo sa jedne strane dosta velikim kraterima, a sa druge poljem sa malim stenama. Bez obzira na to, izgledalo je da se tu možemo bezbedno spsutiti. Tu sam i spustio 'Orla'. Čuo sam kasnije, da je broj mojih srčanih otkucaja veoma porastao, baš u toku spuštanja na Mesec, ali ja bih zaista bio zabrinut zbog samog sebe da se to nije desilo! ...

U toku poslednjih sekundi spuštanja naša mašina je podigla veliku količinu Mesečeve prašine, koja je dospela visoko, paralelno površini. Normalno, ako na Zemlji podignete toliku prašinu ona lebdi u vazduhu i vraća se vrlo sporo. Ali, kako na Mesecu nema atmosfere, prašina je preletela ravnom niskom putanjom, ostavljajući za sobom čist prazan prostor. Prašina koju smo podigli nije se još bila spustila dok smo mi nastavljali let, ali je bila daleko od nas i kretala se velikom brzinom. Moglo se gledati kroz nju, kroz prašinu sam video stene i kratere, ali nije bilo lako izabrati pravo mesto za spuštanje. Ovo je bilo slično kretanju kroz maglu.

Bio sam se prilično zabrinuo zbog nivoa goriva u završnoj fazi spuštanja. Kazaljke su označavale da smo gotovo 'prazni' i sada smo bili sasvim blizu granice kada bi smo morali da odustanemo od spuštanja i aktiviramo uzletni stepen i vratimo se na orbitu. Ali, tako smo želeli da nastavimo let i spustimo se na Mesec. Ono što nikako nismo želeli bio je neuspeh. Uprkos niskom nivou goriva, imao sam otprilike još oko četrdeset sekundi do spuštanja. Konačno, obavili smo spuštanje."

Na sedamnaest metara iznad Mesečeve površine "Orao" se sporo kretao, dok je Armstrong još uvek tražio pogodno mesto za spuštanje. Bio je nezadovoljan samim sobom jer nije upravljao "Orlom" onako kako je to radio tokom priprema na Zemlji. Ostalo je još malo goriva, a njemu je trebalo više vremena. Veliki oblak prašine zahvatio je LM što je samo komplikovalo spuštanje. Sa Zemlje stiže upozorenje da ima još samo trideset sekundi na raspolaganju. Odmah zatim, Baz Oldrin kaže:

"Kontaktno svetlo!"

Dok je ranije razmišljao o ovome, Armstrong je nameravao da ugasi motor upravo u tom trenutku. Inženjeri su ga tokom priprema upozorili da bi izduvni gasovi iz glavnog motora, u slučaju da je on blizu površine, mogli da prouzrokuju "poskakivanje" LM-a. Medjutim, Armstrong se toliko saživeo sa operacijom spuštanja da je jednostavno zaboravio na ovo, tako da je "Orao" sleteo na Mesec sa upaljenim motorom. Zbog toga je kontakt sa tlom bio toliko nežan da astronauti nisu bili baš sigurni kada je tačno došlo do dodira površine. Armstrong je brzo isključio motor i rekao: "Gašenje!"

"Dodirivanje tla bilo je mnogo blaže nego što sam se nadao, samo se osetio vrlo lak udar jedne noge Lema koja je dodirnula tlo trenutak pre ostalih," piše Odlrin.

Dvadesetog jula 1969. u 15:17:40 č po vremenu u Hjustonu, mesečev modul "Orao" sa astronautima Nilom Armstrongom i Edvinom Oldrinom uspešno je sleteo u ekvatorijalnu Mesečevu oblast More tišine. Prvi put u istoriji čovečanstva jedna letelica sa ljudskom posadom sletela je na površinu vanzemaljskog nebeskog tela. Koordinate mesta spuštanja su 0,67 stepeni severne i 23,4 stepena istočne geografske širine. "Orao" je sleteo 130 metara severno i 600 metara zapadno od Zapadnog kratera, ili dvadeset kilometara jugozapadno od kratera Sabina D u jugozapadnom delu Mora tišine. Dvadeset i pet kilometara severozapadno od "Orla" nalazila se automatska letelica "Servejor 5", a nekih 68 kilometara dalje kroz Mesečeva bespuća nalazi se veštački krater na čijem se dnu nalaze krhotine "Rendžera 8", još jednog automatskog prethodnika "Apola 11".

Motor je radio dvanaest i po minuta (752 sekunde), a brzina LM-a je smanjena za čitavih 2,065 km/s, koliko je ona iznosila na lunarnoj orbiti. Misija "Apolo 11" je u tom času trajala četiri dana, šest sati, 45 minuta i 39,9 sekundi. Pet meseci i deset dana pre isteka Kenedijevog obećanja američkoj naciji, čovek je bio na Mesecu.

"Hjuston," javlja Armstrong, "ovde Baza tišine. 'Orao' je sleteo!"

"Primljeno, Tišina," odgovara Djuk, dok je salom Kontrole misije odjeknuo aplauz. "Ovde je gomila bledih momaka. Počeli smo da dišemo. Hvala vam."

U prevelikom uzbudjenju zaboravljeno je na Kolinsa koji je bio jedan od malobrojnih Zemljana koji nije znao kako je završeno spuštanje.

Kolins: "Hjuston, čujete li me, 'Kolumbija'?"

Kepkom: "Čujemo te, 'Kolumbija'. On je sleteo u Bazu tišine! "Orao" je u Bazi tišine!"

Kolins: "Oh, čujem ... fantastika!"

Iako je važio za astronauta čeličnih živaca, u kritičnim trenucima operacije spuštanja, Armstrong je bio napet kao struna. U tim trenucima, njegovo srce je udaralo 156 puta u minuti. Kada je primetio da "Orao" ide prema krateru oko koga je bilo kamenje veličine do tri metra odlučio je da ga "preskoči" i spusti se na 350 metara od njega, pri čemu je motor LM-a podigao prašinu do visine od dvadeset metara. Zaboravio je da ugasi motor na visini od jednog metra, kada su teleskopski štapovi na dnu tanjirastih završetaka nogu LM-a dodirnuli površinu, tako da je "Orao" sleteo na Mesec brzinom koja je bila ravna nuli. Niko ne zna koliko je tačno goriva ostalo u rezervoarima motora za sletanje. Podatak o trideset sekundi na raspolaganju je bio zasnovan na podacima indikatora koji nisu bili toliko precizni. Prema proceni stručnjaka ostalo je goriva za deset do dvadeset sekundi leta, što je za probnog pilota kalibra Nila Armstronga još uvek bilo puno.

Nekoliko sekundi nakon gašenja motora prašina koja se podigla njegovim radom spustila se na površinu. Vratio se eonski mir na Mesecu. U tesnoj kabini astronauti nisu imali vremena za slavlje. Prvih dvanaest minuta boravka na Mesecu oni su bili u stanju pripravnosti. Dok su proveravali stanje "Orla" posle aluniranja, u svakom trenutku su bili spremni da za slučaj nužde aktiviraju motor uzletnog stepena i napuste Mesec. Vodeći računa o položaju "Kolumbije" na lunarnoj orbiti, prvi termin za poletanje sa Mesečeve površine usledio je samo jednu minutu posle spuštanja. Tih šesdeset sekundi je proteklo u grozničavoj proveri sistema modula. Stanje pripravnosti podrazumevalo je isključenje velikog broja prekidača, zadavanje komandi brodskom kompjuteru i proveru rada navigacione opreme. Kada su to završili, nastala je tišina. Dva čoveka su se u maloj kabini prvi put od kako je počelo spuštanje okrenuli jedno drugom. Njihovi pogledi su se ukrstili kroz staklene vizire šlemova. Oldrin je pružio ruku i snažno stegnuo Armstrongovu ruku. Bio je to jedan od retkih trenutaka ispoljavanja emocija jednog od ove dvojice.

"To me je zaista obradovalo," piše Armstrong." On je moj najkopetentniji kritičar."

Prva dva sata bila su prenatrpana poslom. Dok je Baz Oldrin proveravao sisteme LM-a i skafandera za predstojeći izlazak, Armstrong je pažnju usredsredio na oblast spuštanja. On je znao da su planirano mesto spuštanja preleteli jer nije bilo sigurno za sletanje, ali nije bio siguran koliko su daleko bili od njega udaljeni. Zbog toga je pokušavao da na horizontu razazna neke od detalja Mora tišine koji bi mu ukazali gde je spustio "Orla". Medjutim, nije uspeo ništa da prepozna. Zato je iskreno javio Hjustonu: "Momci, ne znamo tačno gde se nalazimo." Armstrong je bio siguran da dole mala armija kontrolora i stručnjaka za geografiju Mora tišine radi na preciznoj lokaciji "Orla", a pretpostavljao je da će i Kolins u narednih 21,5 sata koliko će oni ostati na Mesecu moći pomoću navigacionog sekstanta da ih otkrije. Ma gde se nalazili, mislio je Armstrong, bili su u Moru tišine na Mesecu. Zbog toga se posvetio poslu zbog koga su i prevalili toliki put - istraživanju.

"Orao" je sleteo na ravnu površinu prošaranu kraterima, razbacanim kamenjem i velikim stenama. U daljini Armstrong vidi grebene visoke šest do devet metara, ali nije siguran da je u pravu. Ničeg nema u ovom svetu sa čim bi mogao da uporedi visinu grebena. Pored toga, odsustvo atmosfere daje neverovatno jasnu sliku pejzaža, bolju od one koju pruža sunčan dan na Zemlji. Brda i velike stene na horizontu bili su jasno vidljivi baš kao i kamenje u podnožju "Orla". A iznad horizonta pružalo se nebo nestvarno crno.

Armstrong je bio iznenadjen igrom boja na Mesecu. Pravo napred, prema zapadu, površina se kupala u Sunčevoj svetlosti. Zbog toga je pogleda na drugu, istočnu stranu bio sumorniji, oblast je izgledala mračnije, dok su delovi površine sa strane gde su se ukrštale dugačke jutarnje senke izlazećeg Sunca imale pepeljavo-sivu boju.

"Sa samog polja na kome smo stajali, Mesec je izgledao topao i privlačan. Nebo je bilo crno ali je vani izgledalo kao u doba Sunčevog smiraja, a površina je bila žuto-mrka. Ima nekih čudnih svetlosnih efekata na površini Meseca zbog čega se boje menjaju. To ne mogu potpuno da shvatim. Ako gledate suprotno od Sunca, duž svoje senke ili direktno prema Suncu, Mesec je kao uštavljena koža žuto-mrk. Ako gledate u suprotnom pravcu, Mesec je tamniji. Ako gledate pravo dole na površinu, Mesečevo tle izgleda veoma, veoma tamno."

Prema severu leži mnoštvo ogromnih razbacanih stena. Armstrong je ubedjen da nisu suviše daleko i da se do njih može bezbedno stići. Pretpostavlja da su one izbačene iz utrobe Meseca usled nekog silnog udara meteorita, možda prilikom nastanka velikog kratera koga su preleti tokom spuštanja.. Razmišlja o tome koliko bi delovi tih stena bili dragoceni za geologe, budući da potiču iz dubine Meseca. Možda bi mogao da ode i do kratera i da načini nekoliko snimaka. On javlja Hjustonu da vidi sve moguće forme i stene Mesečevog reljefa.

Zatim je bacio pogled kroz mali gornji prozor, iznad njegove glave i ugledavši crno nebo, potražio neku od zvezda. Njih, medjutim nigde nije bilo. Iako je bilo najtamnije nebo koje je ikada video u životu, ono je bilo bez zvezda. Ali, tamo je bilo nešto što je prvi put, od kako su se spustili, ugledao; plava Zemlja!

"Velika je, sjajna i veličanstvena," kaže Armstrong.

A tamo je vladala prava euforija.

Hjuston: "Svi se u sali smeju i raduju, kao i ljudi širom sveta."

Oldrin: "Dvojica od njih su ovde."

Kolins: "A, nemojte zaboraviti jednog u komandnom modulu."

Hjuston: "Bio je to veličanstven posao momci. 'Kolumbija', ovde Hjuston. Kaži nešto. Trebalo bi da mogu da te čuju. Prijem."

Kolins: "Prijem, Baza tišine ... Momci odradili ste fantastično."

Armstrong: "Hvala ti. Nadamo se da dobro održavaš brod za naš povratak."

I na Oldrina je ono što se nalazilo izvan LM-a ostavilo dubok utisak:

"Kada sam prvi put pogledao kroz prozore izgledalo je prijatno. Gotovo kao da možeš da izadješ napolje u košulji i da se sunčaš. Sećam se da sam mislio: 'Ej, kad ne bih znao gde sam, morao bih da poverujem da je neko napravio ovu okolinu negde na Zapadu i dao nam novu simulaciju za rad.' Gledati gore i videti sjajnu, punu boja, Zemlju, takodje je bilo malo nestvarno."

Kada su se ubedili da je "Orao" u izvanrednom stanju, astronauti su isključili sisteme koji su bili predvidjeni za hitno lansiranje ako nešto krene naopako. Mesečev modul će mirovati do narednog jutra, ako sve bude išlo po planu.

"Hjuston, na vratima sam"

Programom misije bilo je predvidjeno da se posle dvosatne provere sistema LM-a, astronauti okrepe hranom i vodom i da odspavaju sedam sati. Medjutim, bilo je teško shvatiti da će dva čoveka odmah posle prvog spuštanja na Mesec otići na spavanje!

"Ma ko da je pripremio ovaj plan vidi se da nije mnogo poznavao psihologiju ljudi u ovakvim situacijama. Kada smo se spustili na Mesec, kroz naša tela je još uvek strujalo toliko adrenalina. Otići na spavanje posle toga, pre izlaska, bilo je isto kao da deci kažete da za vreme Božića moraju ostati u krevetu," piše Baz Oldrin.

Astronauti se brzo dogovaraju: izaći će ranije. Armstrong zove Kontrolu leta i predlaže da izadju ranije, oko osam uveče, po vremenu u Hjustonu, nekih pet sati ranije od planiranog. Djuk se okreće Krancu koji klima glavom. Bilo bi glupo prvim ljudima na Mesecu sugeristi drugo rešenje, pa bilo ono i po programu misije. "Orao" je bio u odličnom stanju, a dva čoveka u njemu nestrpljivi da čekaju. Koliko je trebalo astronautima da se dogovore o prevremenom izlasku, toliko je trebalo kepkomu Čarliju Djuku da im prenese odobrenje Hjustona:

"Momci, imate prednost na televiziji."

Nil i Baz su se pogledali. To je to. Došao je čas. Bili su prvi i jedini na Mesecu, prvi na jednom vanzemaljskom nebeskom telu, dalje od svakog u istoriji čovečanstva. Ovde su eoni prolazili tako sporo, milionima godina ovde su jedino meteoriti remetili spokoj ovog sveta, dok je plavičasta svetlost sa Zemlje obasjavala njegove kratere i brda. A tamo, daleko na crnom nebu, na plavoj planeti u dubinama okeana sazdani su prvi oblici života koji je, tokom hiljadu miliona godina evoluirao u najsavršeniju formu čija su dva predstvanika bila sada tu. Da, teško je bilo ostati izvan duhovnog značaja ovih trenutaka.

Nekoliko nedelja pre lansiranja, Baz Oldrin je predložio Diku Slejtonu da kada slete na Mesec, naravno ako sve bude u redu, pročita stihove u slavu Hrišćanstva, ali šef astronauta nije bio oduševljen ovom idejom. Naime, čitanje Biblije na orbiti sa "Apola 8" iznad Meseca različito je protumačeno u pojedinim delovima multireligioznog sveta, tako da je zatražio od Oldrina da svoja duhovna osećanja ispolji na najintimniji način. I on se spremao da tako i učini.

Oldrin se okrenuo zidu LM-a i otvorio kesicu u kojoj je čuvao svoje male relikvije, flašicu sa vinom, čokot loze i mali podmetač. Položio ih je na malu tablu ispred tastature brodskog kompjutera i tiho prozborio sledeće reči:

"Govori pilot Lema. Želim da iskoristim ovu priliku da zamolim svaku osobu koja nas sluša, ma ko i ma odakle bio, da na trenutak zastane i razmisli o tome šta se odigralo u nekoliko poslednjih sati, i da se zahvali na svoj način."

Armstrong ga je gledao čudno. Za njega i za sve koji su pratili misiju ovo je bilo iznenadjenje. U kabini "Orla" je, bez ikakvog nagoveštaja zavladao neki neobičan mir. Čak je i ventilator, čini se tiše brujao. Tiho, jedva razgovetno, dok je okrenuo flašicu sa vinom, Oldrin je pročitao stihove iz Jevandjelja po Jovanu:

 

"Ja sam čokot a vi loze:

i koji bude u meni i ja u njemu on će roditi mnogi rod;

jer bez mene ne možete činiti ništa."

 

Dok je Oldrin imao ritual koji je bio lične prirode, Amrstrong je razmišljao o svom "ritualu" koji će biti daleko od intimnosti. Uskoro će kao prvo živo biće kročiti na Mesec i za to treba reći nešto što će ostati za sva vremena. Njega su prijatelji i novinari zapitkivali od onog časa kada je objavljeno da će Nil biti prvi na Mesecu šta će prvo reći kada tamo kroči. Bilo je puno predloga, od citata iz Biblije do Šekspirovih stihova.

"O tome sam razmišljao pre leta, najviše zbog toga što su ljudi toliko mnogo očekivali od tih reči. O tome sam, takodje razmišljao na putu ka Mesecu, ali ne mnogo. Tek pošto sam se spustio odlužio sam šta ću reći," piša Armstrong, dok Oldrin u svojoj knjizi beleži sledeće:

"Dok smo leteli ka Mesecu, Kolins i ja smo upitali Armstronga šta će reći kada stupi na Mesečeve tlo. Odgovorio nam je da i on sam još uvek razmišlja o tome i da još nije doneo odluku."

Sada, kada je do silaska ostalo malo vremena, Armstrong je odlučio šta će reći. Mnogo, mnogo godina kasnije, javili su se dugo skrivani nagoveštaji da su to bile reči slavnog Artura Klarka.

Počele su poslednje pripreme za izlazak. Jedan drugom astronauti pomažu da postave velike ledjne rančeve sa kiseonikom. Zatim povezuju cevi za dovod kiseonika sa rančevima, pa cevi za vodu za hladjenje koja će strujati iz ranca kroz interne cevi skafandera. Konačno, linije radio-veze. Svaka cev, svaka linija je pomoću malih brava na mesto spoja na skafandru bezbedno blokirana.

Iznad staklenih šlemova, astronauti su potom postavili velike šlemove sa filterom boje zlata koji će štititi njihove oči i lice od ultraljubičastog zračenja sa Sunca dok budu na površini. Slede specijalne čizme i na kraju  rukavice. Uključeni su svi sistemi skafandera, tako da astronauti mogu da čuju dobro poznat i drag zvuk kiseonika koji šušteći ulazi u njihova odela. Kada su ušima osetili blago pucketanje znali su, i bez indikatora pritiska, da su skafanderi stavljeni pod pritisak i da je sada sve spremno za izlazak. Sada je trebalo ispustiti sav kiseonik iz kabine u Mesečev vakuum, da bi mogla vrata da se otvore.

"U tom trenutku imali smo malo zakašnjenje u poredjenju sa predvidjenim tokom operacije. Nekoliko sitnica doprinelo je ovom zakašnjenju, ali nas je najviše iznenadilo vreme koje smo utrošili da se u 'Orlu', u potrebnoj meri, smanji pritisak. Da bi smo otvorili poklopac za izlazak trebalo je izjednačiti pritisak sa obe strane poklopca. A, kako je napolju, na Mesecu vakuum, i unutrašnji pritisak je morao da bude sveden takodje na vakuum, otvranjem ventila kroz koji je kiseonik iz kabine ispušten. Ovo je trajalo mnogo duže nego što smo očekivali. Smatram da se ovo desilo delimično zbog toga što je naš ranac na skafandru već bio uključen pa smo na taj način ubacivali nešto kiseonika u kabinu," opisuje Armstrong male probleme prilikom sa izlaskom i dodaje:

"Naše zakašnjenje nije, medjutim bilo - kao što su moja supruga a i neki drugi u šali pomišljali - sračunato na to da mi pruži dovoljno vremena da razmislim o onome šta ću reći kada kročim na Mesec."

Oldrin: "Da vidim da li će se poklopac otvoriti. Čuješ li zujanje u skafandru, pozadi?"

Armstrong: "Malo sam statičan."

Oldrin: "Ja čujem tiho zujanje."

Armstrong: "Ne bih rekao da ga čujem."

Hjuston (Mekendles): "Nil, govori Hjuston. Kakvo je stanje sa pritiskom?"

Armstrong: "Sve se odvija u redu. Samo čekamo da pritisak u kabini padne dovoljno da se poklopac može otvoriti."

Hjuston: "Vidimo da je u kabini relativno statičan pritisak. Mislite da možete otvoriti poklopac pri pritisku od 0,15 funti po kvadratnom inču (jedanaest grama po kvadratnom centimetru, prim. G.I.)?"

Oldrin: "Probaćemo."

Hjuston: "U redu."

Armstrong: "Poklopac se otvara!"

Dvadesetog jula 1969. u 21:39 č, sedam sati posle spuštanja, Amrstrong i Oldrin su ispustivši sav kiseonik iz kabine "Orla" otvorili vrata na kabini "Orla". Poslednji atom kiseonika izleteo je iz nje i dva čoveka su stajala pored otvorenog izlaza mesečevog modula u potpunom vakuuma Kosmosa, licem u lice sa Mesecom.

Kontrola leta, na trenutak, obaveštava Kolinsa u "Kolumbiji" o vremenu kada će zaći iza Meseca i izgubiti radio-vezu i vraća se astronautima u "Orlu". Tamo Oldrin pomaže Armstrongu da se provuče kroz mala vrata kabine i stupi na platformu LM-a sa koje vode lestve prema podnožju.

Oldrin: "U redu, idi pravo, tako (smetnje). Malo ka meni. Sagni se malo. Sada si se dobro postavio. Još malo ka meni. Dole. U redu, sada si slobodan (smetnje). Sada si naspram platforme. Izbaci malo levu nogu napolje. U redu. Dobro je. Ostani tako. U redu. Nisi sasvim u uspravnom položaju. Pomeri se malo udesno. Sada si uspravan. Dobro je. Podji polako bna prvu lestvicu. Odlično. Mirno."

Armstrong: "U redu. Hjuston, na vratima sam."

Hjuston: "Primljeno, Nil."

Hjuston: "Nil Armstrong je na vratima posle 109 sati, devetnaest minuta i šesnaest sekundi."

Puzeći natraške, Armstrong se provukao kroz otvor kabine i stupio na paltformu ispred vrata LM-a. Sa strane na platformu se nalaze rukohvati, dok prema dnu sa nje vode lestve.

Armstrong: "U redu, Baz. Da li da se spustim?"

Oldrin: "Čakaj još samo sekundu."

Armstrong: "U redu, u redu. Možeš li još malo da otvoriš vrata?"

Oldrin: "Da li si otvorio paket sa opremom modula?"

Armstrong: "Sada ću. Hjuston, otvoren je paket sa opremom."

Hjuston: "U redu, Nil, čujemo."

Armstrong: "Alo, Hjuston, govori Nil. Proverimo radio-vezu."

Hjuston: "Hjuston, glasno i jasno. Baz proveri radio- i TV prekidač."

Oldrin: 'Primljeno. TV prekidač u redu. Čujem vas jasno i glasno."

"Površina je vrlo meka ..."

Usled uzbudjenja dok je silazio niz lestve Armstrong je zaboravio da povuče ručicu za otvaranje poklopca na kutiji u kojoj je bila smeštena spoljašnja televizijska kamera. Zato milioni gledalaca širom sveta, na počektu Armstrongovog spuštanja, na svojim ekranim nisu imali sliku. Kada je bio na sredini lestve on je povukao uže i skinuo poklopac sa TV kamere. Na ekranima monitora u Kontroli misije gde se nalazio tim Klifa Čarslvorda i kepkom Brus Mekendles i na centralnom ekranu pojavila se prva slika. Crno-bela, ne tako jasna slika izgledala je tako nestvarno. Dijagonalno pruža se noga "Orla", gore je crno nebo, dole svetla površina. Negde na sredini noge, niz lestvice video Nil Armstrong kako se lagano kreće na dole. Astronaut je izgledao kao silueta zbog toga što se nalazio u senci "Orla".

Huston: "Primljeno. Oh, dobijamo sliku na TV ekranima."

Armstrong: "Već ste dobili dobru sliku?"

Hjuston: "Ima dosta kontrasta i sada je naopako na našim monitorima, ali ipak možemo da vidimo prilično detalja."

Oldrin: 'U redu. Hoćete li da proverimo sada položaj?"

Hjuston: 'U redu, Nil. Sada možemo da te vidimo kako silaziš niz lestve."

Armstrong: "Okej, samo proveravam. Vratio sam se na prvu lestvicu. Baz, čak i da se padne nije visoko, a odgovara i pri penjanju."

Hjuston: "Primljeno."

Astronaut je stigao do poslednje, devete lestvice. Od nje do Mesečevog tla delilo ga je devedeset centimetara. Da bi proverio kako izgleda penjanje on se popeo za jednu lestvicu, a onda vratio natrag, na poslednju. Onda je gotovo poskočio sa nje i dospeo u tanjirasti završetak noge "Orla", još uvek bez dodira sa Mesečevo površinom. Stajao je u dubokoj senci mesečevog modula i, onako kako je to radio mnogo puta za vreme priprema, počeo je da opisuje ono što vidi.

"Na dnu sam lestvice. Postolja nogu 'Orla' samo su za jedan-dva inča utonula u površinu. Površina izgleda, kada joj se približim veoma, veoma sitnozrnasta. Kao prah (smetnje)."

Nekoliko trenutaka, Armstrong je stajao u podnožju noge "Orla", na njenom tanjirastom završetku, držeći čvrsto lestve. Odlučio je da krene.

"Okej, sada ću napraviti korak od Lema."

Lagano, vrlo pažljivo, u tišini, okrenut licem prema stepenicama "Orla", levom nogom Nil Armstrong je kročio u Mesečevu prašinu, dok je desna noga još uvek bila na završetku stajnog trapa LM-a. Jednom nogom, on je bio na vanzemaljskom svetu, a drugom još uvek je dodirivao nešto što potiče sa Zemlje. Izgovorio je:

"OVO JE MALI KORAK ZA ČOVEKA", mala pauza, "ALI DŽINOVSKI SKOK ZA ČOVEČANSTVO."

("That's one small step for man - one giant leap for mankind.")

Nil Elden Armstrong, trideset devetogodišnji Amerikanac iz Ohaja postao je 20. jula 1969. u 21:56 č po vremenu u Hjustonu (u Srbiji je bio 21. jul, 3:56 č), postao je prvi čovek koji je kročio na Mesec.

Kasnije, kada su se pojedini lingvisti zainteresovali za izgovorenu rečenicu u kojoj ispred reči "man" nedostaje član "a" (znači, prvi deo istorijske rečenice trebao je da izgleda "That's small step for a man ..."), Armstrong je rekao da je želeo da kaže upravo tako, ali nije bio siguran da li je tako rekao. Možda se član "a" izgubio tokom transmisije sa Meseca ili je, što je verovatnije, ipak zaboravio da ga izgovori.

"U ovim rečima nisam imao nikakvih emocija i osećanja, sem nešto malo opreznosti i želje da budem siguran da je dovoljno bezbedno da svu težinu spustim na ovo tle, bez dodira sa 'Orlovim' postoljem," dosta hladno je kasnije Armstrong opisao jedan od najznačajnijih trenutaka u istoriji čovečanstva.

Držeći se za lestve on je levom nogom proveravao debljinu prašine i posle četvorodnevnog bestežinskog stanja dobro je osetio težinu svojih 158 "zemaljskih" kilograma, koji su ovde imali šest puta manju vrednost. U skafandru, on je imao svega 26 kilograma!

Zatim je i desnom nogom stupio na Mesec. Sada je celim telom bio na površini ovog neobičnog sveta.

Armstrong: "Površina je fina i prašinasta. Nije kompaktna. Prah prijanja kao ugljena prašina za (smetnje) i za bokove čizama. Mogu da vidim otiske stopala mojih čizama, tragove u finim peščanim česticama."

Hjuston: "Ovde Hjuston, slušamo."

Armstrong: "Izgleda da nije teško kretati se. Čak je mnogo lakše nego u simulacijama na jednoj šestini gravitacije Zemlje, koje smo vršili u raznim simulatorima na Zemlji. Uglavnom nemam teškoća oko kretanja. 'Orao' je dobra mašina. Nije ostavio nikakav krater. Otprilike je utonuo u tle za jednu stopu i uglavnom smo na veoma ravnom mestu ovde. Mogu da vidim tragove kontaminacije tla od motora za spuštanje, ali ih ima veoma malo. Okej, Baz jesi li spreman da spustiš kameru?"

Oldrin: "Spreman. Sve je ispravno i u dobrom stanju."

Pažljivo, Oldrin je kroz otvor na "Orlu" spustio do Armstronga kameru koju je ovaj montirao na kontrolnu jedinicu na svojim grudima. Još uvek u senci LM-a, Armstrongova kamera je emitovala prve snimke. Medjutim, oni nisu bili primarni zadatak u prvim trenucima boravka na površini. Naime, u slučaju da dodje do neke nezgode pre Oldrinovog silaska i hitnog poletanja, naužnici su tražili da Armstrong odmah prikupi nekoliko uzoraka Mesečevog tla. Izgleda da je on na to zaboravio, pa želi da izadje iz senke "Orla" da bi napravio što bolje snimke.

Armstrong: "Ovde u senci, prilično je mračno. Teško mi je da vidim da li imam dobar oslonac. Preći ću do osunčanog mesta, ne gledajući direktno u Sunce."

Hjuston: 'Nezvanično vreme prvog koraka: 109 sati, 24 minuta, 20 sekundi."

(Astronauti diskutuju o operaciji izvlačenja kamere iz 'Orla' i njenog postavljanja na površinu.)

Armstrong: "Posmatram 'Orla', sada sam direktno u senci. Vidim Baza na prozoru i sve mogu da vidim jasno. Ispred 'Orla' svetlost je dovoljno sjajna da je sve veoam jasno vidljivo."

Hjuston: "Lekar je saopštio da je posada dobro i da su podaci dobri."

Armstrong: "Odmaknuće se malo i napraviti prve snimke."

Hjuston: "Primljeno, Nil. Čujemo te jasno i glasno. Postaraj se da napraviše fotografije i uzmeš uzorke tla. (pauza). Nil, govori Hjuston. Jesi li čuo za uzorke? Slušamo."

Armstrong: "Primljeno. Uzeću ih čim završim sa fotografisanjem."

Oldrin: "Dobro je. Sada ćeš uzeti uzorke."

Armstrong: "Da."

Oldrin: "Dobro."

Došavši prvi put na osvetljenu stranu Mesečeve površine, Armstronga je zapljusnuo talas svetlosti koja se igrala sa česticama prašine na tlu. Okrenuo se da vidi ima li u blizini nečeg posebno zanimljivog što bi trebalo prvo pokupiti sa Meseca. Ali, svud oko njega pružala se pustinja fine prašine. U 22:05 č on je kašikom u obliku mreže počeo da prikuplja uzorke tla. Vrećicu je napunio prašinom.

Oldrin: "Okej, uzorak je uzet. I to dobar uzorak. Teško je kopati u kori."

Armstrong: "Veoma zanimljivo. Površina je vrlo meka, ali, tu i tamo, gde kopam pomoću kolektora uzoraka, površina je vrlo tvrda i nekakav veoma koherentan materijal. Pokušaću da uzmem jedan ili dva komada. Samo dva."

Armstrong je uspeo da sa površine pokupi dva kamena mase 1,4 kilograma.

Oldrin: "Nil, to divno izgleda."

Armstrong: "Sve je meko i brašnjavo. Podseća na visoku pustinju u SAD. Drukčije je, ali je vrlo lepo. Znaj da sam uzeo prilično stenovitih uzoraka, uzoraka tvrde stene, i da oni imaju ono što izgleda kao mehurići na površini. Okej. Izvadio sam uredjaj za prikupljanje uzoraka kore. On prodire, oh, šest do osam inča u površinu. Medjutim, to ide sasvim lako. Da, lako je. Siguran sam da bih mogao da prodrem i dublje, ali mi je teško da se sagnem od ovoga. Halo, Hjuston, uzorak je u džepu."

"Veličanstvena pustoš"

Do tada je Nil Armstrong bio jedini čovek na Mesečevoj površini. Došlo je vreme da mu se Edvin Oldrin pridruži.

Armstrong: "Hjuston, dobijate li sada TV sliku?"

Hjuston: 'Nil, da, dobijamo sliku. U ovom trenutku nisi na ekranu."

Oldrin: "Je li sve spremno da izadjem i ja?"

Armstrong: "Čekaj samo sekundu, dok pomerim kameru."

Oldrin: "Jesi li spreman?"

Armstrong: "Sve je u redu. Znaš na kakve sam teškoće nailazio. Pokušaću odavde, odozdo, da pazim na tvoje noge. Dobro je, tvoja noga se dobro kreće, tek što nije prešla okvir. Sada je spusti. Odlično. Možeš da izadješ i bočno si dobro postavljen. Odlično. Izlaziš bez smetnji."

Oldrin: "Čovek mora da se malo iskrivi i sagne da bi sišao. Koliko su mi noge daleko od ... (smetnje)."

Armstrong: "U redu, nalaziš se na ivici vrata (ne čuje se). Izgleda da je sve dobro."

Oldrin: "Samo pazi da izadjem na pravom mestu."

Armstrong se smeje.

Oldrin: "Ovo je naš dom za sledećih nekoliko sati pa treba o njemu dobro da se brinemo. Dobro je, stao sam na prvu lestvicu. Vrlo je prosto spustiti se sa jedne na drugu lestvicu."

Armstrong: "Da, spuštanje je veoa udobno. Veoma je udobno takodje i kada čovek to gleda. Imaš još tri lestvice, a zatim jednu dalje ... Tu si."

Armstrong je prebacio televizijsku kameru dalje od "Orla", na oko dvanaest metara i tom prilikom umalo nije izgubio ravnotežu.

Armstrong: "Umalo ne izgubih ravnotežu na dnu ovog malog kratera ovde. No, povratio sam je sasvim normalno."

U 22:14 č, osamnaest minuta posle Armstronga, na Mesec je kročio drugi čovek, trideset devetogodišnji pukovnik iz Nju Džersija Edvin Endrju Oldrin. Držeći se obema rukama za lestve Oldrin je doskočio direktno na Mesečevo tlo. U odeševljenju izgovorio je svoje prve reči na Mesecu:

"DIVNO, DIVNO. VELIČANSTVENA PUSTOŠ."

("Beautiful, beautiful. Magnificent desolation.")

Oldrin: "Krećem se i skačem po površini, osećajući da su mi noge lake."

U svojoj knjizi, kasnije Baz Oldrin opisuje prve utiske:

"Sav sam se naježio kada sam prvi put stupio na Mesečevo tlo. Čim sam zakoračio, pogledao sam dole i bio iznenadjen osobinom Mesečeve površine. Baš kao kad na plaži udarite nogom morski pesak, tako se i prašina na Mesecu razleti na sve strane i brzo sleže. Odmah zatim sam zabeležio jednu svoju 'premijeru'. Moji bubrezi, koji nikada nisu bili naš najbolji, upzoravali su me da se morama osloboditi 'tereta'. Nil je možda bio prvi čovek koji je zakoračio na Mesec, ali sam ja prvi koji se na njoj 'pomokrio'. Naravno, imao sam na sebe sakupljač urina, ali je to ipak bilo jedinstveno osećanje: ceo svet je gledao, a samo sam ja bio jedini koji je znao čemu su oni upravo svedoci."

Armstrong: "Drži opremu za utovarivanje koja je izgleda u dobrom stanju."

Oldrin: "Treba da paziš da se naginješ u smeru u kome želiš, inače ćeš ... (ne čuje se) ... nešto nagnuto. Treba da saviješ nogu da bude ispod mesta gde se nalazi tvoj centar mase. Hej, Nil, ne rekoh li ti da sam video neke pupurne stene?"

Armstrong: "Našao si purpurne stene?"

Odlrin: "Da ... (ne čuje se) ... Toneš više od jedne četvrtine inča."

Armstrong: "Halo, Hjuston, promeniću sočiva na TV kameri. Dobijate li novu sliku?"

Hjuston: "Odgovor je potvrdan. 670."

"Brzo sam otkrio da se osećam stabilno samo ako se nagnem malo napred," piše Oldrin u svojo knjizi. "Pri kretanju mi je moja inercija izgledala znatno veća nego na Zemlji. Kada na Zemlji hoćete da se zaustavite pri trčanju to možete da učinite gotovo trenutno, u jednom koraku. Ako bi tako postupili na Mesecu, pali bi na nos. Tamo je potrebno načiniti tri-četiri koraka da bi usporili i zaustavili se. To isto je važilo i za okretanje. Na Zemlji je to direktan pokret dok se na Mesecu mora izvoditi postepeno, etapno."

Dva astronauta su zastala na čas i obavila jedan prigodan ceremonijal. Armstrong je otkrio posebnu pozlaćenu pločicu koja je bila pričvršćena na nogu "Orla" i, dok je Oldrin stajao pored njega, pročitao je reči koje su bile na njoj ispisane:

"Ovde su ljudi sa planete Zemlje prvi put kročili na Mesec, jula 1969. posle Hrista. Došli smo u miru u ime celog čovečanstva."

Na pločici su se, u gornjem delu nalazila slika dveju hemisfere Zemlje, dok su ispod natpisa bili poptisi trojice astronauta i predsednika Niksona.

"Jedan od mojih zadataka bio je da ustanovim koji je najbolji način kretanja na površini Meseca. Nisam se iznenadio što je to ispalo da je to isti način koji i ovde upotrebljavamo: jedna noga ispred druge. Kengurski skok, skakanje sa obe noge, može se upotrebljavati, ali imao sam uitsak da tad imam manje kontrole nad svojim kretanjem," priseća se Oldrin i dodaje:

Dugi, predugi koraci izgledali su najbolji. Sasvim je prirodno u toj okolini činiti duže korake nego na Zemlji, jer sve izgleda da se kreće sporije i imaš lagano osećanje da lebdiš. Prvo ne možeš tako lako da pokreneš nogu, ali je još teže zaustaviti pokret. Uopšte, trebaš da odrediš kuda ćeš, četiri ili pet koraka unapred."

Armstrong je, u medjuvremenu pričvrstio jednu kameru na oko dva metra od "Orla" i ona je pratila aktivnosti dvojice astronauta na Mesecu. Zatim je Oldrin otvorio kontejner u podnožju "Orla" i iz njega izneo aluminujumsku foliju savijenu u rolnu dužine oko metar i po. Iz nje je izvukao teleskopsku motku i zabio je u tle, a zatim je raširio foliju naspram Sunca. Cilj ovog eksperimenta je merenje Sunčevog vetra. On predstavlja svakodnevne bujice Sunčeve radijacije koja je bombardovanjem razvijene folije izmenila njen molekularni sastav. "Zastor" je jedan sat proveo na površini, posle čega je skupljen i vraćen natrag. Eksperiment sa merenjem intenziteta Sunčevog vetra pripremljen je u Švajcarskoj.

Nekoliko metara od "Orla" astronauti su razvili američku zastavu, opšivenu najlonom, dimenzija 91,44 x 152,4 cm. Zastava je namerno bila malo izgužvana, čime je ostavila utisak vijorenja na Mesecu.

"Pobadanje zastave u Mesečevo tlo nam je išlo dosta teško. Oni koji su govorili da je tamo teren mek, posut debelim slojem prašine, nisu bili u pravu. Teren je bio veoma tvrd i morali smo dobro da se pomučimo. Posebno kada smo cevastom burgijom izvlačili uzorak tla sa veće dubine," piše Oldrin.

Pozirajući Armstrongovoj kameri, Oldrin je ponosno stajao pored zastave i gledajući u nju, prisetio se hiljade ljudi koji su pomogli da ovaj trenutak postane stvarnost. Imao je jedan gotovo mističan osećaj da on i Armstrong nisu sami na Mesecu, da su sa njima milioni drugih koji su ih pratili sa Zemlje. Nikada ljudi nisu bili toliko daleko od Zemlje i nikada nisu bili u centru pažnje toliko Zemljana. Pretpostavlja se da je oko 600 miliona ljudi posmatralo direktan televizijski prenos sa Meseca, petina ljudske populacije.

"Pozdravljanje zastave bilo je jedno od mojih najlepših i naponosnijih osećanja," kaže Baz Oldrin. "Gledati američku zastavu i znati koliko je ljudi uložili sebe i svoj rad da ona dospe tu gde je sad. Osećali smo, zaista jesmo, gotovo mistično ujedninjenje sa svim ljudima na svetu u tom trenutku."

Dok su astronauti postavljali zastavu, "Kolumbija" se pojavila nad prednjom stranom Meseca. Majkl Kolins nije imao priliku da vidi silazak prvih ljudi na Mesec.

Kolins: "Kako ide? Prijem."

Hjuston: "Momci dobro napreduju. Verujem da sada postavljaju zastavu."

Kolins: "Veličanstveno."

Hjuston: "Mislim da si ti jedina osoba na svetu koja ne gleda TV prenos."

Kolins: "To je okej. Zbog toga mi nije krivo. Kako izgleda na televiziji?"

Hjuston: 'Divno, Majkl. Zaista divno."

Kolins: "Oh, to je veličanstveno ...  Divno, divno."

Majkl Kolins je bio potpuno u senci svojih kolega koji su bili na Mesecu. Da li je, dok je kružio oko Meseca bio usamljen?

"Nisam," kaže pilot "Kolumbije". "Leteo sam avionima sedamnaest godina sam i ideja sa budem sam u letelici nije bila nimalo alarmantna. U stvari, ponekad volim da budem sam sa sobom. Znao sam da postoje mnoge stvari koje bi mogle da ne funkcionišu na 'Orlu' i neke od njih bi tražile veliki deo spasilačkog rada i sa moje strane.

U 'Kolumbiji' je bio moj srećni dom. Konstrukcija broda gotovo da liči na neku minijaturnu katedralu; zvonik je tunel koji vodi do 'Orla'. ...

Sa šesdeset milja visine, Mesec menja boju kako se menja Sunčev ugao. Kad ideš okolo imaš zoru, pa podne, sumrak pa mrak, i to se ponavlja na svakom krugu. Kad prolaziš iznad nekog područja u zoru ili u sumrak, kad se Sunčeva svetlost odbija od Mesečeve površine pod vrlo niskim uglom, to je zaista siv svet."

"Nebo je postalo deo čovekovog sveta"

Dok je Kolins kružio oko Meseca, na njemu su Armstrong i Oldrin nastavili istraživanja.

"Raditi i kretati se tamo gde nema atmosfere izgleda vrlo prijatno. To nije zamorno. Jedina stvarna teškoća je bila što je bilo toliko mnogo mesta koja sam želeo da ispitam - da vidim, baš šta je iza sledećeg brežuljka, da tako kažem," priseća se Armstrong boravka na Mesecu. "Mislio sam da ću moći da vidim ivicu Zapadnog kratera iza mesečevog modula, ali krivina Mesečevog horizonta me je tome sprečila. Mogao sam da odšetam nazad do kratera dubokog osamdeset stopa, koji smo videli i fotografisali u završnoj fazi spuštanja. Zapadni krater je bio ogroman."

Oldrin: "Kako ti izgleda temperatura?"

Armstrong: "Hladno je."

Oldrin: "I meni je malo hladno. Mislim da ću ... (ne čuje se)."

Armstrong: "Ima nečeg zanimljivog na dnu ovog malog kratera. Ne želim da izlazim na Sunce ako ne moram."

(On podešava TV kameru).

Hjuston: "Okej, Nil, to izgleda dobro. Sada imamo divnu sliku. Evo još jedne dobre."

"Svetlo na površini daje osećaj topline, mada u skafandrima nismo mogli da osetimo prave temperature na Mesecu. Svetlo je bilo ponekad dosadno jer kad bi sa strane dopiralo do naših šlemova odbijalo se o staklo. Onda kad bi smo ušli u senku videli bi smo odsjaje svojih vlastitih lica ispred šlema i to je zamračivalo sve drugo što je trebalo videti. Jednom kada sam ušao u senku trebalo mi je dvadeset sekundi dok su mi se zenice opet raširile da vidim detalje," priseća se Oldrin.

Armstrong opisuje stene koje se vide na TV ekranu, posle čega se okreće prema obližnjem brežuljku.

Armstrong: "Ono malo brdo koje vidite pozadi je par izduženih kratera dužine oko trinaest metara, širine oko sedam metara i dubine oko pet metara. Pogledaćemo ga još jednom kasnije."

Oldrin: "Mogu da vidim tačno ono što se nalazi na snimcima sa 'Servejora'. Čini se kao da su uzvišenja prilepljena za površinu, dok u stvari nije tako."

Armstrong: "Zapazio sam da je tle ovde veoma koherentno i da bi se držalo i pri nagibu od sedamdeset stepeni."

Od izlaska Armstronga proteklo je već 45 minuta, dok je Oldrin bio na površini oko pola sata.

Oldrin: "Treba da paziš i držiš se, a takodje i da vodiš računa o tome gde ti je težište. Potrebna su dva ili tri koraka koraka da se ispraviš. ... (ne čuje se) ... Potrebno su dva, tri ili možda četiri koraka i onda se zaustavljaš ... staješ ... Menjaš pravac kao ragbi-igrač ..."

Samo što je Oldrin završio, usledilo je iznenadjenje za astronaute i mala promena u programu njihovog borvaka na Mesecu.

Hjuston: "Baza tišine, ovde Hjuston. Možete li obojica da stanete ispred kamere, na nekoliko minuta, molim vas?"

Armstrong: "Ponovi, Hjuston."

Hjuston: "Prijem. Želeli bi smo da obojica budete u vidnom polju kamere na nekoliko minuta ... Nil i Baz, predsednik SAD je u svojoj kancelariji i želi da vam uputi nekoliko reči."

Armstrong: "To će nam biti čast."

Hjuston: "Krenite, gospodine predsedniče, ovde Hjuston."

Nikson: "Zdravo, Nil i Baz. Govorim vam preko telefona iz Ovalne sobe u Beloj kući. Ovo je bez sumnje 'najistorijskiji' telefonski razgovor ikada načinjen iz Bele kuće. Ne mogu vam reći koliko smo svi ponosni na vas. Za svakog Amerikanca ovo bi trebao da bude dan najvećeg ponosa u životu. ... Zahvaljujući onom što ste učinili, nebo je postalo deo čovekovog sveta. I dok nam govorite iz Mora tišine, to nas inspiriše da udvostručimo napore da ostvarimo mir i na Zemlji. U jednom od najdragocenijih trenutaka ljudskog roda, svi ljudi na Zemlji zaista osećaju kao jedno biće: biće koje se ponosi onim što ste učinili i koje se moli za vaš siguran povratak."

Armstrong: "Hvala vam, gospodine predsedniče. Velika je privilegija i velika čast za nas što ovde predstavljamo ne samo Sjedinjene Države, već i ljude mira svih zemalja, ljude koje radoznalost i težnja vode ka istraživanjima budućnosti. Za nas je čast što u svemu tome danas učestvujemo."

Nikson: "Hvala vam veoma, i nadam se da ću vas videti na 'Hornitu' u četvrtak."

Oldrin: "Veoma vam hvala, gospodine predsedniče."

U pojedinim trenucima, dok je koračao površinom ovog neobičnog sveta, Baz Oldrin je imao osećaj da je deo nečeg grandioznog, nečeg što je daleko prevazilazilo njegove sposobnosti. Kao da je neka nevidljiva sila, izvan njegove kontrole, bila negde tu, pored njih dvojice i svemu tome davala neku posebnu dimenziju. Taj je osećaj bio posebno izražen kada je Baz prvi put dodirnuo Mesečevo tle, dok je stajao pored zastave i sada, dok je slušao neočekivane reči američkog predsednika. Razmišljao je šta da u odgovoru kaže predsedniku. Ništa mu, medjutim pametnije od standardne zahvalnosti nije palo na um.

Kada je završen razgovor sa predsednikom Niksonom, astronauti su se vratili istraživanjima. Na devet metara od "Orla" Oldrin je postavio paket za mernje saizmičkih aktivnosti Meseca. U paket ulaze tri dugotrajna seizmometra i jedan kraćeg aktivnog veka koji prati horizontalna i vertikalna pomeranje unutrašnjih slojeva izazvanih različitim koncentracijama masa  i udarima meteora. Ovi instrumenti su tako osetljivi da registruju i korake, odnosno "kegnursko" skakutanje astronauta. Za vreme Mesečevog dana seizmometri se napajaju električnom energijom sa sunčevih baterija, a za vreme noći preko dve radioizotopske baterije koje koriste Plutonijum-238. To je prvi nuklearni uredjaj koji je dospeo na Mesec. Kada su astronauti postavili seizmometar, kepkom Brus Mekendles im je javio lepu vest: Kontrola misije odobrila im je produžetak boravka na površini za petnaest minuta. To sigurno nije bilo mnogo, ali je Armstrongu to puno značilo. On je već odustao od ideje da "skokne" do velikih stena na severu. Kao i ostalo i one su u stvarnosti bile udaljenije nego što je to izgledalo. Tamo je bio veliki krater koji je izbegnut tokom spuštanja. Armstrong je očekivao da će videti njegove rubove prema istoku, ali oni su se krili iza horizonta. Ali, bliže je bio nešto manji krater koga su astronauti prerleteli neposredno pre sletanja. On je već bio dostupan. Ne rekavši ništa Hjustonu, dok je Oldrin radio nedaleko od "Orla", Armstrong se zaputio prema krateru. Kada je stigao, ugledao je krater prečnika 24 i dubine četiri i po do šest metara. "Orao" je bio nekih šesdeset metara daleko (barem je tako izgledalo) i obasjan Suncem podsećao je na igračku. Armstrong je poželeo da se spusti na dno kratera i pokupi uzorke Mesečevog tla, ali se nije osmelio da to uradi. Ako bi se kojim slučajem prevrnuo prilikom spuštanja, Oldrin mu ne bi mogao priteći tako brzo u pomoć. Zato se zadovoljio serijom fotografija koje je načinio sa oboda kratera.

Za to vreme, Oldrin je uzimao uzorke ispod površine što je bio dosta naporan posao:

"Tehnički najteži zadatak koji sam izveo na Mesečevoj površini bilo je vadjenje uzoraka tla. Jer, ispod te mekane i prašinaste površine, postoji znatan i iznenadjujući otpor, svega nekoliko centimetara dublje. ... Jedno objašnjenje za čudan stepen otpora Mesečevog materijala moglo bi da bude da je, već komprimiran nedostatkom atmosfere, stalno udaran meteoritima."

Vrativši se bliže "Orlu" Armstrong je postavio lasersko ogledalo namenjeno reflektovanju laserskih snopova emitovanih sa dva teleskopa na Zemlji do njih samih. Ogledalo se sastoji od stotinu sićušnih reflektora postavljenim na aluminijumski ram površine 46 kvadratnih centimetara. Bio je to jedan od najvažnijih eksperimenata obavljenih na Mesecu tokom ove misije. Sa opservatorije Lik (Lick) na Maunt Hamiltonu, nedaleko od San Hozea (Kalifornija), "ispaljeni" su laserski snopovi sa teleskopa prečnika tri metra prema Moru tišine. Takodje, sa Mekdonelove opservatorije na Maunt Loku (Locke), nadomak Fort Dejvisa u Teksasu, pomoću teleskopa prečnika 2,67 metra, prema laserskim ogledalima na Mesecu, emitovan je drugi snop laserskih zraka. Signali su reflektovani i posle dve i po sekunde registrovani na ogledalima teleskopa na Zemlji. Time je naučnicima pružena jedinstvena prilika da, izmedju ostalog prate pomeranja kontinenata (Havaji se kreću prema Japanu brzinom od deset centimetara godišnje) i precizno odrede rastojanje izmedju Meseca i Zemlje.

Lasersko ogledalo i pasivni seizmometar, skupa sa opremom za ispsitivanje geologije Meseca, elementi su sistema ALSEP (Apollo Lunar Surface Experiments Package - "Paket 'Apolo' za eksperimente na Mesečevoj površini"), koji je gotovo godinu dana radio na Mesecu.

Armstrong: "Veoma je hladno kada predješ sa Sunca u senku. Ali, oči mi se vrlo brzo prilagodjavaju. Kada se nalazim u oblasti senke, kao što sam već rekao, vidljivost nije mnogo velika."

Oldrin: "Veliki krater koji sam ranije opisao sada je gotovo potpuno iščeznuo u tamu, a neposredno izvan njega sve je nekakve narandžaste, crvenkaste boje."

Hjuston: "U ovom trenutku, Nil se nalazi na Mesecu jedan sat, a Baz nešto manje od dvadeset minuta kraće od njega."

Oldrin: "Skafandri su izgleda nešto hladniji u donjem delu nego na vrhu."

Hjuston: "Puls obojice astronauta se kreće izmedju 90 i 100."

Oldrin: "Kako mi se ovde čini kontrast je uglavnom dobar. ... (ne čuje se). Neke tačke su veoma, veoma sive. U krateru, senka je tamnija. Gledajući ka Suncu, kontrast nije veliki. ... Vidim dva kratera. Jedan, kada gledam napred, nešto u stranu, veličine je deset do dvanaest metara, sa mnogo stenja u njemu."

"Najsnažniji utisak o Mesecu bio je utisak o nekoj vrsti večnog procesa u kojem neko kamenje neprekidno pada na površinu Meseca. Drugim rečima, da bi slika bila ista i da je čovek došao pre hiljadu, ili pre sto hiljada godina, izgled bi uvek bio isti," priseća se Nil Armstrong, dok Oldrin dodaje:

"Mesec mi je ličio na veličanstvenu pustinju, veoma siromašnu bojama, sa veoma izraženim, oštrim granicama izmedju svetla i senke. Naš 'Orao' sa svojim crnim i srebrnim tonovima i svetloružičastim termičkom oblogom prosto je sijao u tom bezbojnom pejzažu. Nila sam pre toga hiljadu puta video u skafandru, ali je na Mesecu njegova neprirodna belina bila neobično bleštava, kontrastno bele boje, kakvu nikada do tada nisam video."

Zvuči neobično, medjutim fotografisanju tokom priprema za misiju nije pridavana odgovarajuća pažnja. Zbog toga, Armstronga koji je nosio foto-aparat gotovo da nema na slikama sa Meseca. Jedina jasna fotografija na kojoj se on nalazi pokazuje Nila ledjno kako radi oko donjeg dela "Orla". Ima ga i na snimcima iz kabine LM-a i na televizijskim snimcima. Za to vreme, Oldrina ima na mnogim fotografijama, uključujući i onu istorijsku na kojoj se figura Armstronga vidi u njegovom viziru. Kada su ga pitali zašto se na svim snimcima vidi samo on Oldrin je odgovorio da je Nil više vremena nosio kameru, a kada ju je on imao koristio je kameru za naučna istraživanja. Oldrin je snimio drugi istorijski snimak sa Meseca gde se vidi otisak ljudskog stopala na Mesecu. Ovaj snimak je načinio ne iz nekog senzacionalnog razloga, već da bi naučnici mogli da analiziraju mehaničke karakteristike Mesečeve površine.

Pored sakupljanja uzoraka sa tla i postavljanja naučne opreme, astronauti su imali i nekoliko "ceremonijalnih" zadataka, kao što je bilo pobadanje zastave ili čitanje poruke sa plakete. Pored toga, na Mesecu je ostavljeno još nešto o čemu piše Baz Oldrin:

"Iz džepa skafandra izvadio sam mali paketić i položio ga na Mesečevu površinu. U njemu su se nalazila dva medaljona za dvojicu sovjetskih kosmonauta (Komarova i Gagarina) i jedan za naše drugove koji su poginuli u 'Apolu' za vreme priprema (Grisom, Vajt i Čafi). Tamo se, takodje nalazila i jedna od četiri maslinovih grančica. Ostale tri su bile namenjene našim suprugama, ali smo njih vratili sa sobom."

U paketiću se nalazio i mali silikonski disk pod nazivom "Sa planete Zemlje", na kome su bile ispisane poruke lidera 73 države, uključujući i SSSR-a, a Oldrin se u tim trenucima setio svog velikog prijateljstva:

"Još jedanput sam razmišljao o Edu Vajtu. Samo pre deset godina razgovarali smo o tome da postanemo raketni piloti. Ed je bio sa mnom na Mesecu." Kada je položio paketić pun uspomena na površinu Meseca, Oldrin je podigao pogled prema Zemlji:

"Gledao sam visoko iznad Lema. Zemlja je visila na crnom nebu, disk prepolovljen terminatorom. Bila je uglavnom plava, sa vrtlozima belih oblaka, a mogao sam da uočim i kopnene mase braon boje. Severnu Ameriku i Srednji Istok. Bacivši pogled na moje čizme primetio sam prašinu koja se nakupila na Nila i meni i shvatio da je ona ovde duže od bilo kog od tih kontinenata. Zemlja je bila dinamična planeta sa tektonskim pločama, uzburkanim okeanima i promenljivom atmosferom. Mesec je bio mrtav, relikt iz praskozorja Sunčevog sistema. ... Zemlja, koja je posmatraču sa Meseca znatno većih dimenzija nego kada se Mesec gleda sa Zemlje, ipak izgleda kao mala, draga oaza koja svetli daleko na nebu."

Bližio se kraj prve čovekove posete Mesecu. Dva Kolumba Vaseljene su prema Moru tišine sada osećali mnogo, mnogo više topline.

"Tamo gore bilo je sve jedinstveno, gotovo mistično," piše Oldrin. "I Nil i ja smo prilično hladni ljudi i nemamo običaj da jedan drugom poveravamo osećanja. Čak ni za vreme vežbanja nismo nikad otvoreno razgovarali. Nasuprot tome, bio je jedan trenutak na Mesecu, kratak trenutak, u kome smo se medjusobno pogledali i jedan drugog potapšali po ramenu, i rekli: 'Uspeli smo. Dobra predstava.' Ili nešto tako. Ne verujem da su ikada dva čoveka bila tako psihički odvojena od ostalog sveta kao mi tada, niti istovremeno tako čvrsto vezani za svet svih tih ljudi koji su održavali vezu sa nama i koji su pomagali da odemo tamo i da se vratimo."

Astronauti su napunili vreće sa uzorcima Mesečevog tla. Tokom šetnje Armstrong i Oldrin su, pretpostavlja se, prešli izmedju 750 i hiljadu metara. Od "Orla" se najviše udaljio Nil Armstrong tokom posete krateru prečnika 33 metra, istočno od "Orla", koji je udaljen devedeset metara od LM-a. Ukupno, prikupljeno je 24,4 kilograma uzoraka sa Meseca, kamenje i prašina.

Prvi je prema kabini "Orla" krenuo Baz Oldrin.

"Adios amigo ... Ima li još nešto da ponesem gore Brus?"

Hjuston: "Ne. Popni se na lestve, Baz."

U 23:54 č Oldrin je završio svoj boravak na Mesečevoj površini, gde je proveo jedan sat i 42 minuta. Sa sobom je poneo kese sa uzorcima tla i odmah ih je smestio u dve aluminijumske kutije. U 00:09 č i Armstrong se popeo uz lestvice modula, noseći izmedju ostalog Heselbladovu kameru koju je sve vreme nosio snimajući aktivnosti astronauta na površini. Armstrong je proveo dva sata i 13 minuta izvan "Orla". Evo ga na vratima LM-a, dok mu Oldrin pomaže da udje u kabinu.

Oldrin: "Dobro je, savi ledja."

Armstrrong: "Ima dosta mesta."

Oldrin: "Još malo savi ledja. Okreni se malo udesno pa ćeš biti u dobrom položaju."

Armstrong: "Hvala. Je li sada dobro?"

Oldrin: "Pa, češeš se o mene. Sada pomeri nogu, a ja ću da dohvatim poklopac."

Armstrong: "Okej."

Oldrin: "Dobro je, vrata su zatvorena. Sada smo bezbedni."

Armstrong: "Okej".

Ukupno, od otvaranja do zatvaranja vrata na "Orlu" protekla su dva sata, 31 minut i 40 sekundi. U 00:12 č oba astronauta su bila u kabini "Orla", imali su laku večeru, posle čega su ponovo otvorili vrata na kabini i sve što je bilo suvišno u njoj izbacili na površinu. Medju sada bespotrebnim stvarima bile su njihove specijalne čizme, prazne kutije, rukavice, rančani sistemi, ambalaže od jela i ostalo. Kontrola leta im je javila da su preko seizmometra dobili informaciju o padu suvišne opreme.

"Krećemo! Ovo je divno!"

"Kada smo se vratili u mesečev modul, zatvorili pokolopac i ponovo podigli pritisak u kabini i skinuli naše skafandre, odjedanput se osetio neki zadah. Ličilo je na vonj vlažnog pepela na mestu na kojem je gašena vatra. Ne mogu sigurno da tvrdim da je to dolazilo od Mesečeve materije, iako mislim da je to najverovatnije. Medjutim, moguće je da je ovo bio prvi put da je kabina Lema bila u vakuumu i da je on oštetio nešto unutra. Možda je nešto od žičanih instalacija, takodje zaudaralo," iznosi Nil Armstrong prve utiske nakon povratka u "Orao" i "direktan" susret sa Mesečevom prašinom koja se zadržala na njihovim odelima. Miris Meseca je i na Oldrina ostavio jak utisak:

"U svojim odelima i šlemovima nismo mogli da osetimo nšta na površini, ali kada smo se vratli u 'Orao' i skinuli šlemove, mogli smo. Miris je subjektivna stvar, ali po mom mišljenju materijal sa Meseca je imao izrazit miris, sličan barutu ili ugašenim čaurama."

Pripremajući se za počinak, astronauti su na podu "orla" primetili komad polomljenog prekidača koji se koristi za paljenje donjeg motora. Ne primetivši, Baz Oldrin ga je polomio ledjnim rancem spremajući se za izlazak. Tamo je Oldrin ubacio svoju olovku i tako je problem bio rešen. Sada su astronauti mogli da malo predahnu, prvi put u poslednjih 24 sata.

"Spavali smo loše," kaže Baz Oldrin. "Ja sam imao bolje mesto, na podu Lema. Nil se naslonio na zid kabine. Napola je ležao. Onda je video da ga Zemlja gleda kroz teleskop. On je bio u takvom položaju da je u vidnom polju bila Zemlja koja je Nilu izgledala kao velika plava lopta koja bulji u njega," priseća se Baz Oldrin boravka u LM-u posle šetnje Mesecom. "Ali, ono što nas je zaista držalo budnim bila je temperatura. Bilo je vrlo hladno unutra, posle otprilike tri sata postalo je nepodnošljivo. Naravno, u našim oelima radio je tečni sistem za održavanje temperature i pokušavali smo da nam bude udobnije time što smo na minimum sveli cirkulaciju vode. To nije mnogo pomoglo. Okrenuli smo kontrolu temperature u našim sistemima kiseonika na minimum. Ni to nije imalo efekta. Mogli smo da podignemo zastore na prozore i pustimo da nas svetlost ogreje, ali to bi uništilo i najmanju preostalu mogućnost spavanja."

Kada je otkucalo 3:30 č Armstrong je bio još uvek budan. Nije mu bilo do sna, iako je bio umoran, što zbog neprirodnog položaja za spavanje, još uvek svežih utisaka sa površine i predstojećeg velikog dogadjaja - poletanja sa Meseca i povratak na Zemlju.

Ni Oldrin nije mnogo spavao. Razmišljao je o mnogobrojnim tragovima koji su ostali dole, na površini i koji će sigurno milionima godina ostati na Mesecu, kao svedoci ovog istorijskog dogadjaja.

Za razliku od njih, Kolins je u "Kolumbiji" lepo spavao:

"Pre leta pitao sam se hoću li moći da spavam. Mogao sam, i to sasvim dobro. One noći kada su oni bili na Mesecu, spavao sam pet sati, u isto vreme kada i oni, tako da su komunikacije mirovale. Znao sam da ljudi na Zemlji proveravaju sve moje sisteme i da bde nada mnom."

Kolins je, dok je bio nad suprotnom stranom Meseca četrdeset minuta bio van kontakta sa Zemljom, dok je leteći nad vildjivom stranom Meseca sat i petnaest minuta mogao da razgovara sa Hjustonom. Medjutim, njemu nije uspelo da vidi "Orao" na površini, dok je sa svojim kolegama mogao da komunicira samo šesto do sedam minuta. Kako u "Kolumbiji" nije bilo televizora, on nije imao priliku da vidi silazak prvih ljudi na Mesečevu površinu.

"Nisam uopšte video 'Orla' na površini Meseca. Imali smo čitavu gomilu teorija o tome pre leta, hoće li ili neće svetlo da se odbija od Lema i hoću li moći da ga vidim. Ali dole je velika površina, a od horizonta do horizonta, dok prolaziš iznad Lema, imaš na raspolaganju samo šest i po minuta. Većina od tog vremena nije upotrebljivo jer ideš pod takvim uglom da zaista ništa ne možeš da razaznaš."

Kolinsu je Hjuston rano pre podne , 21. jula javio da se "Luna 15" razbila o Mesec i da uzorci sa Meseca ipak neće prvo dospeti u ruske ruke. Sutradan je TASS emitovao, naravno netačnu vest da je "21. jula 1969. program istraživanja prostora oko Meseca i provera novih sistema na automatskoj stanici 'Luna 15' završen. U 18:47 č po Moskovskom vremenu, 21. jula dejstvom raketnog motora stanica je sišla sa orbite i dosegla Mesečevu površinu u predvidjenu oblast," stoji u saopštenju TASS-a.

Ser Bernard Lavel iz opservatorije u Džodrel Benku je javio da je ruska "Luna 15" pala na Mesec u oblast Mora krize, oko 200 kilometara daleko od astronauta koji su tada spavali u "Orlu". Tako je još jedan pokušaj Rusa da prvi dodju do uzoraka sa Meseca propao.

Dok su astronauti u kabini "Orla" spavali, lekari u Hjustonu izjavljuju da signali pokazuju da se Armstrong odmara, možda dremajući, ali da ne spava čvrstim snom. Ukoliko je i spavao, činio je to na mahove. Oldrin nije na sebi imao nikakve senzore tako da lekari nisu znali da li on spava ili ne.

Astronauti su se "probudili" tri sata pre poletanja sa Meseca, doručkovali i započeli finalne pripreme za polazak uzletnog stepena. Kepkom Ron Evans prenosi astronautima tehničke preporuke o korišćenju radara za vreme poletanja i sistema navodjenja. Poletanje "Orla" je planirano tokom 124. sata misije, oko trinaest časova po vremenu u Hjustonu. Na vezu sa astronautima, na kratko, stupa Džim Lavel:

"Ovde rezervna posada, 'Orao' i 'Kolumbija'. Naše čestitke za jučerašnju predstavu. Molimo se da vaš susret uspe. Prijem."

Kolins: "Lepo je imati sve vas divne ljude koji nas bodrite."

Armstrong: 'Toliko ste nam dole pomogli, Džime."

Sat pre poletanja, Armstrong geolozima na Zemlji daje svoje vidjenje oblasti Mora tišine, a pola stata kasnije "Kolumbija" po 25. put obleće Mesec i dospeva u zonu radio-vidljivosti sa Zemjom. Ostalo je još trinaest minuta do poletanja. Napetost raste. Ovo je, psole sletanja, najkritičniji trenutak misije. Prvi put će ljudi poleteti sa površine drugog sveta. U stvarnosti, samo je dva puta ostvareno poletanje uzletnog stepena LM-a; prvi put iznad Zemlje za vreme misije "Apolo 9", drugi put na četrnaest kilometara nad Mesecom, tokom leta "Apolo 10". Sa Meseca - nikada!

Rezervoari glavnog motora uzletnog stepena su pod pritiskom. Približno 2,3 tone goriva treba da podigne kabinu "Orla" i poveća joj brzinu od nule do 1,85 km/s koja je dovoljna da LM dospe na orbitu oko Meseca, nekih osamnaest kilometara iznad površine. Bila je to visina do koje je Kolins mogao da spusti "Kolumbiju" i evakuiše astronaute u "Orlu" ako stvari krenu neželjenim tokom. I on je nervozan:

"Ono što me je proganjalo poslednjih šest meseci i o čemu nisam pričao bio je strah da dodjem u situaciju da ih ostavim za sva vremena dole, na Mesecu i da se na Zemlju vratim sam."

Evans saopštava da je do poletanja ostalo još deset minuta. Sa Meseca dolaze pomešani glasovi astronauta sa porukama koje razume tek manji broj kontrolora u Hjustonu:

"Skala 25."

"25".

"ATT translacija četiri motora".

"Ravnoteža".

"Ravnoteža. Odbrojavanje".

"Devet, osam, sedam, šest, pet - stepen pripravan, paljenje motora, procedura. Krećemo! Ovo je divno!"

"Penjanje 23,36 stopa u sekundu ... Vrlo glatko ... Vrlo tiho penjanje ..."

Tačno u 12:54:01 č po vremenu u Hjustonu, 21. jula, uzletni stepen "Orla" uspešno je poleteo sa Meseca, na kome je proveo 21 sat, 36 minuta i 21 sekundu. Donji stepen je poslužio kao lasnirna rampa i on će zauvek ostati tamo. Od početka misije proteklo je 124 sata, 29 minuta i 20,7 sekundi. Armstrong opisuje kritične trenutke poletanje:

"Odlepljivanje od Mesečevog tla bio je sledeći napregnuti trenutak. Nisam mnogo mislio o našem uzletnom stepenu i o tome kako sve zavisi od njega. Kada je kucnuo čas, njegov rad je pružao sliku savršenstva. To nam je omogućilo ne samo vrlo prijatno uzletanje, nego i izvanredan pogled na More tišine, kada smo sa njega poleteli."

Prvi put u povesti Meseca, More tišine koje je milionima godina opravdavalo svoje ime, gotovo jedan zemaljski dan i jednu zemaljsku noć vrvelo je od života i svega onoga što je remetilo tišinu i spokojstvo ove oblasti.

Poletanje "Orla" otpočelo je tačno 69 sekundi pošto je "Kolumbija", na visini od 112 kilometara preletela mesto gde se nalazio mesečev modul. Na 200 metara Armstrong je ukliknuo:

"Bože, kako je lepo!"

Tada je brzina "Orla" već iznosila 6643 km/č, dok se njegova putanja lagano povijala pod uglom od 45 stepeni. Svake sekunde u motoru je sagorevalo više od pet kilograma pogonskog materijala. Na visini od 300 metara brzina iznosi 24 m/s.

Kako je Oldrin doživeo lansiranje sa Mora tišine?

"Uzletanje je bilo isto tako blago kao i sletanje, i nije uopšte podsećalo na naše uvežbavanje u simulatorima na Zemlji. Tamo smo se drmali, tresli i okretali, ali ovo sada je bilo tako blago, osećali smo kao da se samo lenjo i polagano talasamo.

Najefikasniji način za odvajanje od Meseca, bilo bi horizontalno uzletanje. To nije bilo naročito praktično u našoj situaciji, pa je odlučneo da se da se uzleti vertikalno i da se na oko 200 stopa visine (60 metara, prim. G.I.) izvede manevar okretanja za oko pedeset stepeni da bi smo dobili horizontalni položaj. U simulatoru, obučili smo se za manevre koji prilično dekoncentrišu. Ali, kada smo uzleteli i videli kako se stvari na površini smanjuju, to nas uopšte nije dekoncentrisalo. Bili smo u stanju da gledamo mnoge stvari na Mesecu dok sme leteli prema orbiti."

Na 900 metara brzina je uvećana na 457 m/s. Od starta sa Meseca protekle su tri minute. Sve izgleda u redu. Armstrong, na čas usmerava pogled prema Zemlji:

"Idemo pravo prema SAD!"

Na visini od deset kilometra, "Orao" se već kreće horizontalno brzinom od 762 m/s, a kada je ona uvećana na 1366 m/s do gašenja motora ostaje samo jedan minut. Oldrin javlja:

"Okej, zatvaram glavni dovod. Dovod motoru zatvoren. Pritisak - u redu ... Gašenje!"

Motor je radio 439,9 sekundi (sedam i po minuta) i za to vreme brzina je sa nule povećana na 1850 m/s, što je bilo dovoljno da gornji stepen "Orla" dospe na orbitu oko Meseca visine 83,7 x 16,7 kilometara. "Kolumbija" je bila iznad i ispred "Orla". Njihovi radari i kompjuteri odmah su uspostavili kontakt i počeli da komuniciraju medju sobom. Orbitama iznad Meseca strujali su elektromagnetni talasi.

Oldrin sa kontrolorima i Kolinsom proverava nagib orbite, pre nego što će "Kolumbija" zaći sa druge strane Meseca. "Orao" će van domašaja Hjustona dospeti za samo dva i po minuta. On kruži oko Meseca orbitom koja predstavlja jako razvučenu elipsu, pa će u sledećem manevru preći na kružnu orbitu, posle čega će uslediti finalne korekcije označene kao CDH, TPI i TPF. Tokom prve, orbite dve letelice se poravnjavaju, a za vreme druge, četrdeset minuta kasnije, astronauti treba da uspostave vizuelni kontakt, nekih 27 stepeni iznad Mesečevog horizonta. Konačno, posle četrdeset minuta, uslediće poslednji manevar TPF tokom koga će "Orao" kratkotrajnim impulsima "pozirati" kamerama "Kolumbije", neposredno pred spajanje sa njom. Ono je planirano za tri minuta posle isteka 128. sata misije, u ponedeljak 21. jula, u 16:30 č po vremenu u Hjustonu.

Jedine neprijatnosti dok su dve letelice hitale jedna prema drugoj bile su izazvane problematičnim radom senzora ugljen-dioksida i sepratorom vode na skafandrima astronauta. Ipak, prvi manevar CDH protiče uspešno. Glavni motor je radio 47 sekundi i "Orao" prelazi na gotovo kružnu orbitu visine 90 x 83,9 kilometara. Rastojanje od "Kolumbije" iznosi 171 kilometar a brzina susreta 36 m/s.

Kolins javlja da još ne vidi LM, dok Armstrong umiruje kepkoma u Hjustonu Rona Evansa da problem sa vodom u skafandru nije toliko dramatičan. Rastojanje letelica sada je smanjeno na 126 kilometara, brzina približavanja 36,88 m/s. Od početka misije proteklo je 127 sati, 3 minuta i 30,8 sekundi. Astronauti ramzenjuju podatke o vremenu brdoskih časovnika. Do drugog, TPI manevra ostalo je još šest i po minuta. Sada je izmedju njih još samo sedamdesetak kilometara. Glavni motor je radio 22,8 sekunde, brzina je povećana za gotovo osam metara u sekundi i "Orao" prelazi na novu orbitu visine 113,3 x 81,3 km. Ubrzo zatim, obe letelice su zaminule iza Meseca. Kada se ponovo budu pojavile nad vidljivom stranom Meseca njih će deliti metri ...

Poslednje korekcije odvijaju se nad suprotnom stranom Meseca. Astronauti poslednji put dok su njegovoj kabini pale glavni motor "Orla" koji radeći 28,4 sekunde prelazi na konačnu orbitu visine 115,2 x 104,8 km, koja je istovetna orbiti "Kolumbije". Rastojanje izmedju njih je sve manje, tako da se mogu videti.

"Video sam mnoge stvari koje ljudske oči imaju privilegiju da vide," priseća se Majkl Kolins tih trenutaka. "Ali od svih njih najdivnije je bilo videti 'Orla' kako se približava. Tada sam se zaista uzbudio, jer mi je prvi put bilo jasno da su uspeli. Oni su se spustili na Mesec i uzleteli sa njega.

Bio je lep, vedar, svež Mesečev dan, ako tako nešto postoji. Mesec nije izgledao čudno ili zastrašujuće kao što može da izgleda pod vrlo niskim uglovima Sunčevih zraka. Ali tog dana, sa visokim uglom Sunčevih zraka, bilo je to srećno mesto. Bila je to takodje i srećna situacija, jer tu je bio Lem, koji je postajao sve veći i veći, svetliji i sjajniji. Svi opasni trenuci randevua bili su prošli i sada je sve što smo imali da uradimo bilo da se spojimo i krenemo kući."

Veliki zidni časovnik u sali Kontrole misije u Hjustonu otkuacava 16:22 č, 127 sati i 50 minuta od početka leta "Apola 11" Očekuju se prvi signali sa orbite oko Meseca. ... Ponovo napeto iščekivanje. Ako je sve u redu, "Oaro" i "Kolumbija" će biti na svega nekoliko metara jedno od drugog. I onda, začuo se glas Nila Armstronga:

"Okej, Majk. Pokušaću - pokušaj da održiš poziciju, zatim kreni. Kako ti izgleda brzina obrtanja? Zaustaviću. U stvari, mogu da ga zaustavim odmah ako želiš."

Dve letelice su oči u oči, jedna naspram druge. Do spajanja je ostalo još nekoliko minuta.

"Nil je izveo početne manevre da pridje sasvim blizu pramcu mog broda. Ja sam preuzeo spajanje na udaljenosti 20 ili 30 stopa (6 ili 9 metara), jer to je lakše izvesti s moje strane, pošto on gleda preko ramena kroz mali prozor, a ja gledam pravo preda se kroz veliki prozor," piše Kolins i nastavlja: "Tek što sam uključio male motore dobio sam prilično velike bočne oscilacije. Tada je nastupilo osam do deset prilično sumnjivih sekundi, kada sam pomislio da nećemo uspeti i da ću morati da operaciju pokušamo ispočetka. Mogao bih to da uradim jer je goriva bilo dovoljno. Čuo sam da sam rekao 'sve je otišlo dodjavola'. Ne sećam se da sam to rekao, ali ako to stoji snimljeno na traci onda sam valjda rekao.

U svakom slučaju, odmah sam preduzeo mere da korigujem ugao, a to isto je učinio Nil u 'Orlu'. Zajedno smo vratili dva broda u pravi položaj. Čitavo to vreme tekao je automatski ciklus povlačenja i čuli smo glasn udar koji je karkterističan za pravilno zatvaranje bravica. Dakle, bili smo spojeni i sve je bilo prošlo."

Posle "trke" oko Meseca koja je trajala tri i po sata, "Orao" je u 17:35 č pristao uz "Kolumbiju".

"Pre nego što ćemo preći u 'Kolumbiju' i pridružiti se Kolinsu, pokušali smo malim usisivačem da skinemo Mesečevu prašinu sa naših skafandera. Bio je to uzaludan posao jer smo je bolje mogli otresti sa odela udaranjem ruku nego pokupiti usisivačem," piše Oldrin u svojoj knjizi. "Očekivali smo da će se te čestice odvojiti i početi da lebde. Nismo baš očekivali oblak prašine, ali smo mislili da će prašine koja lebdi biti poprilično. Na naše iznenadjenje, to se nije uopšte desilo. Mogli smo da se pomeramo i da skinemo svoje šlemove i rukavice bez straha da će nam prašina ući u oči."

Astronauti su skinuli skafandre i upakovali ih, zajedno sa ostalom opremom i uzorcima Mesečevog tla, spremno dočekali otvaranje vrata.

"Prvo što je trebalo da uradim bilo je da pročistim tunel, otvorim vrata i da ih primim. Onda sam odlebdeo u tunel da ih pozdravim. Mogao sam da ih vidim obojicu gore u Lemu, i to je strašno, ali ne mogu da se setim koji se od njih prvi vratio u 'Kolumbiju'. Obojicu sam sreo u tunelu i čvrsto smo jedno drugom stisli ruke. Bio sam radostan što ih vidim, a oni su se ponašali kao da su srećni što su se vratili," opisuje Kolins susret sa osvajačima Meseca.

Nakon prelaska u "Kolumbiju", astronauti su uneli dragoceni tovar.

"Da li si spreman za ove kutije vredne nekoliko miliona dolara?" upitao je Armstrong Kolinsa dodajući mu dve kutije sa kamenjem sa Meseca. "Ako želiš da vidiš kako izgleda Mesec možeš da otvoriš i pogledaš, ali ne otvaraj kesu."

"Šta ima u kesi?" upitao je Kolins.

Uzorci tla," odgovorio je Armstrong.

"Ima li kamenja?"

"Da, ime nešto i kamenja u njoj. Možeš da ih osetiš ispod ruke, ali ne i da ih vidiš."

Zatim su astronauti sve suvišne stvari iz "Kolumbije" prebacili u "Orao" da bi za vreme 27. obrtaja oko Meseca, dva sata posle spajanja, gornji stepen mesečevog modula bio odvojen. Do odvajanja je došlo iznad nevidljive strane, kada je od početka leta proteklo 130 sati i 30 minuta. Sledi blagi manevar u trajanju od sedam sekundi i "Kolumbija" prelazi na novu orbitu visine 115,9 x 101,3 km.

. Na vezi je kepkom Čarli Djuk koji astronautima prenosi čestitke Bele kuće, britanskog premijera Vilsona, belgijskog kralja, sovjetskog premijera Kosigina, kao i sovjetskih kosmonauta. Gospodja Godard, supruga pionira astronautike Roberta Godarda, poručuje astronautima da bi njen suprug bio presrećan da je ovo doživeo. Italijanska policija poručuje da je subota, noću, kada le "Orao" sleteo na Mesec, bio dan sa najmanje pljački u godini. Djuk prenosi astronautima, naravno i pozdrave njihovih supruga Džen, Pet i Džoan, koja je poručila da će za nju ipak "najbolji deo misije biti spuštanje na talase okeana." Pozdrave astronautima šalje i slavni istraživač Tor Hajerdel koji plovi briodom od papirusa Atlantikom.

 

Povratak Zemlji

 

Posada "Apola 11" nije imala mnogo vremena da razmišlja o ovim pozdravima. Prestojala je nova značajna operacija - paljenje glavnog motora servisnog motora i polazak na Zemlju. Ona je planirana pet sati posle odvajanja "Orla". Zbog toga astronauti užurbano proveravaju sisteme broda i pripremaju se za povratak. Motor je potisak preko 9 tona i treba da radi oko dva i po minuta što će biti dovoljno da "Kolumbiju" koja teži 16,6 tona otrgne od Mesečeve gravitacije i uputi je prema našoj planeti.

"Apolo 11" je zaminuo iza Meseca, poslednji put tokom ove misije. Veza sa brodom je ponovo izgubljena, a 26 minuta kasnije planirano je paljenje glavnog motora i napuštanje orbite oko Meseca.

Dvadeset drugog jula 1969. u 00:36 č "Kolumbija" je uspešno krenula prema Zemlji. Motor je odradio predvidjenih 150 sekundi čime je brzina letelice uvećana za 999,4 m/s a utrošeno pet tona goriva. Sa novom takozvanom drugom kosmičkom brzinom za Mesec (2,64 km/s), "Kolumbija" je krenula ka Zemlji, a deset minuta kasnije veza sa Hjustonom je uspostavljena.

Hjuston: "Halo, 'Apolo 11', Hjuston. Kako je prošlo?"

Armstrong: "Reci im da otvore vrata na LRL-u, Čarli."

Hjuston: "Prijem. Čekamo vas kod kuće."

Armstrong: "Paljenje je bilo sjajno, da bolje nije moglo biti."

Komandant "Apola 11" je u šali spomenuo da trebaju "da otvore vrata na LRL-u". Mislio je na Mesečevu prijemnu laboratoriju LRL (Lunar Receiving Laboratory) u Hjustonu gde će astronauti, izolovani od spoljašnjeg sveta, provesti osamnaest dana u karantinu.

Posle gotovo četrdeset sati istorije, Armstrong i Oldrin su konačno mogli da odu na pravo spavanje, dok ih je "Kolumbija" nosila prema Zemlji.

"Mesečev horizont se naginje kroz moj prozor. Zemlja je visila u tami Vaseljene, topla i gostoljubiva," piše Oldrin.

Kada su se probudili, za vreme doručka, astronautima je kepkom Brus Mekendles javio da samo četiri komunističke države - Kina, Severna Koreja, Severni Vijetnam i Albanija, ni jednom reži u svojim novinama nisu spomeunili let "Apola 11" i spuštanje prvih ljudi na Mesec. "Luna 15" je pala na Mesec, posle 22 obrtaja brzinom od oko 500 kilometara na sat.

Kada je od početka misije proteklo 150 sati i 30 minuta, u utorak po podne obavljena je jedina korekcija putanje povratka. Glavni motor je radio 10,8 sekundi pri čemu je brzina izmenjena za samo jedan i po metar u sekundi. Brzinom od 1,24 km/s, "Apolo 11" hita prema Zemlji od koje ga deli 315736 kilometara. Astronauti su dobro raspoloženi. Šale se na račun Kolinsovih brkova koje je pustio za vreme misije.

"Izgleda da moji brkovi interesuju ljude. Ovo nije prvi put da sam ih pustio, ali ovo su prvi koje sam doneo kući," kaže Majkl Kolins i nastavlja:  "Ovi su, medjutim razočaranje. Izgleda kao da rastu u svim pravcima i bockaju me. Možda bi mi trebalo malo voska ..."

Pretposlednji televizijski program sa "Kolumbije" emitovan je uveče, 22. jula. Astronauti su u toku TV prenosa koji je trajao osamnaest minuta gledaocima na Zemlji pokazali Mesec koji je iščezavao i Zemlju koja se približavala. Pored toga, "odigrali" su i nekoliko bestežinskih igara za "decu svih uzrasta." Da bi uverio ljude na Zemlji da oni sa sobom nose jedan izuzetno važan tovar sa Mesečevim materijalom, Armstrong je pokazao dve kutije u kojima se on nalazi. Kolins je zatim pred kamerom držao kašiku sa mehurom vode u njoj:

"Hteo sam da vam pokažem kako se pije voda iz kašike," rekao je najvragolastiji član posade, "ali se bojim da sam je prepunio i sada će se prosuti." Rekavši to, on je okrenuo kašiku, ali je voda ostala u njoj. "Kao što vidite, mi ovde gore ne znamo šta je dole, a šta gore."

Prenos je završen jednim starim muzičkim albumom po želji Nila Armstronga, koji se setio vremena kada je kao dečak svirao saksofon u školskom orkestru. "Apolo 11" je već 163 sata i 28 minuta bio u Kosmosu. Do spuštanja je ostalo još nešto više od dvadeset sati. Zemlja je bila udaljena 254 hiljade kilometara, dok joj se "Kolumbija" približavala brzinom od 1,45 km/s. Posada odlazi na spavanje ...

Dok su astronauti spavali, "Kolumbija" je sve brze i brze hitala kroz Kosmos, prema Zemlji. U sredu, 23. jula uveče sa "Apola 11" je emitovan poslednji televizijski prenos. Armstrong odaje priznanje onima koji su omogućili da ova misija postane stvarnost, "džinovima nauke", kako je nazvao sve velikane iz prošlosti koji su svojim radovima doprineli razumevanu zakona nebeske mehanika ("Zakoni neba su večiti"), američkom narodu, Beloj kući i Kongresu, NASA-i, kompanijama i hiljadama Amerikanaca koji učestvuju u programu "Apolo".

Svaki od astronauta je tokom poslednjeg kosmičkog šoua imao svoju epizodu. Armstrong je podsetio na Žila Verna i njegov opis leta na Mesec pre stotinu godina. Kolins je ponosno pokazivao svoje "kosmičke" brkove, a zatim je parafrazirao Čerčila rekavši da je "Apolo 11" bio "moguć samo preko krvi, suza i znoja mnogih ljudi."

"Ovaj poduhvat podseća na periskop kod podmornice. Sve što se vidi to smo nas trojica, ali ispod 'površine' nalaze se hiljade i hiljade drugih i svima želimo da kažemo: puno vam hvala'."

Oldrin se osvrnuo na nekoliko simboličnih aspekata ove misije:

"Kada razgovaramo o dogadjajima koji su se odigrali u poslednja dva ili tri dana ovde, na našem kosmičkom brodu, dolazimo do zaključka da je sve to mogo više od putovanja čoveka na Mesec, više od nastojanja vlade i industrije, više čak i od nastojanja jedne nacije. Osećamo da je ovo simbol neutoljive radoznalosti čitavog čovečanstva u istraživanju nepoznatog ..."

Armstrong je završio prenos rečima:

"Za sve te ljude, noćas, imamo posebnu zahvalnost i za sve druge ljude koji nas slušaju i gledaju ove noći. Bog vas blagoslovio. Laku noć sa 'Apola 11'."

Za kontrolore u Hjustonu, medjutim to nije bila laka noć. Meteorološka služba je javila da sa dva Pacifika stižu dva uragana, ali su vremenske prilike na mestu spuštanja izvanredni. Tamo se već danima nalazi nosač-aviona "Hornit" (Hornet - "Stršljen") težak preko trideset hiljada tona. On treba da prihvati prve osvajače Meseca.

U toku je 182. sat misije. Posada spava. Do sletanja je ostalo još samo trinaest sati. "Apolo 11" je od Zemlje udaljen 140 hiljada kilometara. Brzina kojom joj se približava raste i sada iznosi 2,12 km/s. Četvrtak je. Ponoć, 24. jula 1969. Kada se posada probudila u 9:30 č otpočele su finalne pipreme za sletanje. Zemlja je udaljena oko sedamdeset hiljada kilometara, a brzina "Kolumbije" iznosi 2,95 km/s. Kepkom Ron Evans javlja posadi kakvi su meteorološki uslovi na mestu spuštanja. Na vezu, posle dužeg vremena ponovo stupa Džim Lavel:

Hjuston: "Ovde Džim, Majk. Rezervna posada je još uvek ovde. Želim da te podsetim da najteži deo misije tek predstoji, nakon spuštanja."

Kolins: "Pa, unapred se radujem tome."

Hjuston: "Molim te nemoj da kineš."

Kolins: "Vodi ražuna da se miš ne razboli."

Lavel se šali sa Kolinsom podsećajući ga na predstojeći karantin gde se nalazi miš, prvo živo biće koje će, bez ikakve biološke zaštite, hodati preko Mesečevog kamenja.

Do Zemlje je ostalo još nešto više od 32 hiljade kilometara. Brzina iznosi 4,46 km/s. Astronauti se pripremaju za odvajanje servisnog modula. On je odvojen, na rastojanju od 2408 km, pri brzini od 9,52 km/s i sagoreo u atmosferu Zemlje.

Hjuston: "Hjuston, 'Apolo 11'. Još uvek izgledate dobro. Čisti ste za sletanje."

Kolins: "Cenimo to, Ron."

Hjuston: "Okej, ovo će biti dobro. Izgledate fino."

Armstrong: "Vidimo se kasnije."

Petnaestak minuta posle odvajanja servisnog modula kapsula "Apola 11" zaronila je u atmosferu Zemlje brzinom od 11,045 km/s. Putanja ulaska je bila besprekorna. Kapsula je ušla tačno u sredinu 45 kilometara širokog ulaznog koridora (dva stepena) atmosfere koji je omogućavao bezbedan povratak. Plamen ju je opasao sa svih strana. Veza sa astronautima je u prekidu. Počelo je dvadeset dvo minutno spuštanje. Toplotni štit se zagrejao do temeprature od 2700 stepeni Celzijusa, dok na astronaute deluje sila teže od 5 "g". Svaka kap krv u njima, svaki delić njihovog tela sada je pet puta teži. Radio-veza je uspostavljena pet minuta kasnije.

Na visini od 7,2 km otvorena su dva pomoćna padobrana, koja su na visini od tri hiljade metara odbačeni. Otvaraju se tri glavna padobrana.

"Hornit": "'Apolo 11', 'Apolo 11'. Ovde 'Hornit', 'Hornit', prijem."

Armstrong: "Halo, 'Hornit'. Ovde 'Apolo 11' čujem vas jasno i glasno."

Osoblje prihvatnog broda ugledalo je kapsulu kako se, lagano se njišući ispod tri velika padobrana, spušta prema talasima Pacifika.

"Hornit": "Izveštaj o stanju posade. Prijem."

Armstrong: "Stanje posade je ... (smetnje) ... četiri hiljade, tri i po hiljade stopa do sletanje ... Okej, 'Hornit'. 'Apolo 11' je sada ... (smetnje) ... 'Apolo 11' je na hiljadu i po stopa."

Na vezu sa astronautima stupa posada helikoptera koji treba da prihvati astronaute. Njome komanduje Donald Ričmond (Richmond), a tu su i ronioci Džon Meklahlan (John McLachlan), Teri Melenbak (Terry Muehlenbach) i Mičel Bakli (Mitchell Buchtlew). Oni će oko kapsule opasati narandžasti gumeni prsten, otvoriti vrata i pomoći astronautima da iz kapsule predju u gumeni čamac sa koga će dospeti na helikopter. Ronioci, kao i ostali članovi posade helikoptera nose na sebi biološki zaštitne kostime (BIG).

Armstrong: "Stotinu stopa."

Helikopter 1: "Prijem, stvarno izgledate dobro. ... Sletanje. 'Apolo' je sleteo."

Brzinom od 35 km/č kapsula "Apola 11" uspešno je sletela na talase Pacifika, 24. jula 1969. u 11:50:35 č, nakon istorijske misije koja je trajala 195 sati, 18 minuta i 35 sekundi (osam dana, 3 sata i 18 minuta). "Kolumbija" je sletela na talase Tihog okeana, jugozapadno od Havaja, nedaleko od broda za komunikacije "Erlington" (Arlington), 24 kilometra od nosača-aviona "Hornit". Kapsule je sletela sa greškom od svega 3,2 kilometra.

Helikopter 1: "Ovde 'Plivač jedan'. Komandni modul je u položaju dva, položaju dva. prijem."

Oldrin je u svojoj knjizi zapisao da su sleteli kao stari teretni lift i to "naglace" ("položaj dva"). Viseći naglavačke, sa vrhom pod vodom, astronauti su morali da sačekaju sedam sekundi dok se tri balona na vrhu kabine nisu napunila vazduhom i okrenula kapsulu u normalan položaj. Sa drugog helikoptera u vodu se se spustila još tri ronioca - Džon Volfram (John Wolfram), Vesli Česer (Wesley Chesser) i Majkl Melori (Michale Mallory).

Armstrong: "Sve je okej, unutra ... Očekujemo ronioce."

Oko kapsule je opasan gumeni prsten za njeno normalno održavanje na površini. Zatim su ronioci obavili dekontaminaciju kapsule kako nikakve eventualne klice sa Meseca ne bi zagadile Zemlju. Otvor kabine i čamac za spasavanje u koji će ući astronauti izribani su sredstvima sa dezinfekciju. U 12:20 č, "Hornit" se približio na osam kilometra od kapsule iznad koje su lebdela tri helikoptera. Astronauti javljaju da je sve u redu, da oni natenane izvršavaju dugi proces dekontaminacije koji se sastoji u oblačenju specijalnih odela za biološku izolaciju da bi se sprečila svaka mogućnost kontaminacije.

Vrata kabine je otvorio ronioc Klensi Hatlberg (Clancy Hatleberg). Prvi je izašao iz kapsule Oldrin, koji je i najbliži otvoru. Ušao je u guemni čamac uz pomoć tri ronioca. Zatim je izašao Kolins, a Armstrong, kao pravi komandant - poslednji. Vrata su za njima zatvorena. Zatim su ronioce poprskali astronaute odevene u biološke kostime dezinfekcionim sredtsvom i to uradili sa sobom. Zatim su, prvo Armstrong, pa Kolins i, konačno Oldrin, prebačeni pomoću specijalne korpe na helikipter broj tri kojim je komandovao mornarižki komandir Donald Džons (Jones), momak koji je pokupio i dve prethodne mesečeve posade sa "Apola 8" i "Apola 10".

Već u helikopteru dr Vilijam Karpentjer (William Carpantier) obavlja prve medicincke preglede astronauta. On je, takodje, poslednji pregledao astronaute pre lansiranja. Ničeg sumnjiovg nema kod njih.

Kada je helikopter sleteo na palubu "Hornita", astronauti su odmah iz njega prešli u specijalan aluminijumski hermetički vagon - trejler u kome su ostali tri i po dana zatvoreni dok nisu stigli u Hjuston. Izašavši iz helikoptera oni su stvarno izgledali kao da dolaze sa drugog sveta. Odeveni u sivo-plave biološke kostime, oni su piljili kroz male pljosnate vizire, koji su sa strane imali zaštitne filtre. Trejler podseća na običnu kućnu prikolicu i prva je karika u lancu karantina koji očekuje astronaute po povratku. On je dugačak deset i po i širok 2,7 metra. Ima četiri odeljenja, šest fotelje, kuhinju, spavaću sobu sa šest kreveta i kupatilo sa malim tušem. U njemu su astronauti skinuli sa sebe biološka odela, istuširali su se i, na kraju prvog sata boravka na Zemlji po povratku sa Meseca, obasjani svetlošću reflektora i sa uperenim TV kamerama, pojavili su se na hermetičkom prozoru trejlera. Tu je sa njima, uz puno smeha, razgovarao predsednik Nikson, koji je kao prvi predsednik jedne države bio prisutan na mestu spuštanja astronauta.

"Odlično izgledate", rekao je Nikson, dok su astronauti uz osmeh odgovorili: "Gospodine predsedniče, osećamo se izvanredno." On ih je izmedju ostalog obavestio da je let "Apola 11" "najveličanstvenija nedelja u istoriji sveta", da je primio čestitke preko stotinu predsednika vlada ili država koji predstavljaju dve milijarde ljudi na planeti i pozvao ih, sa suprugama naravno, da prisustvuju svečanoj večeri u Los Andjelesu 13. avgusta, koju Nikson specijalano za njih organizuje dva dana posle izlaska iz karantina.

"Nil, mi smo sve ovo propustili"

Zapečaćene kutije su preko jednog kuhinjskog odeljka trejlera dostavjeni ekipi za transport koja ih je odmah prebacila u Hjuston. Uzorci su prvo stavljeni u jednu vakuumsku komoru, gde su podeljeni po veličini. U Hjustonu su detaljno ispitani. Kasnije su uzorci isečeni na komade. Njih 142 predato je istraživačima SAD i osam drugih država (Australija, Belgija, Kanada, Finska, Nemačka, Japan, Švajcarska i Velika Britanija). Manji deo Mesečevog kamenja poklonjen je predsednicima mnogih država i nacionalnim muzejima pojedinih država, dok je jedna kutija veličine petnaest centimetara sa Mesečevim prahom čak dospela i u ruke jednog lopova koji je, ne znajući šta se u njemu nalazi, ukrao kamionet NASA-e u Tenesiju.

Put astronauta je bio nešto sporiji. Prvo ih je brod "Hornit" odvezao do Honolula, gde je njihov kontejner ukrcan u avion koji ih je prebacio u Hjuston, 27. jula. Tamo je trejler priljubljen uz hermetički otvor na zidu izolacionog odeljenja trospratne Mesečeve prijemne laboratorije LRL, u koju su astronauti prešli.

U karantinu, astronauti su proveli šesnaest dana, zaključno sa 11. avgustom. Prostorije su bile veće od onih u trejleru, ali su projektovane u spartanskom duhu. Većinu obeda predstavljale su jeftine gotove večere, onakvih kakvih ima u minimarketima. Odeljenje za dnevni boravak bilo je namešteno u stilu modernog motela. Sa astronautima je radilo desetak istraživača čiji je karantin počeo pre spuštanja Armstronga i Oldrina na Mesec.  Medju njima su bila i dva tehničara koja su, kada je pukla zaštitna rukavica pod pritiskom, bila izložena direktnom dejstvu Mesečeve prašine. Problema, medjutim nije bilo.

Astronauti se nisu žalili na ovo "zatočeništvo", mada je primećena blaga razdražljivost Nila Armstronga. Povremeno, razgovarajući sa inženjerima izvan LRL-a šalili su se rečima: "Znate gde nas možete naći! Nigde ne idemo!" Da bi im popravili raspoloženje, puštali su ima filmove, poput "Zbogom Kolumbo". Igrali su karte i Kolins je uvek pobedjivao Armstronga čije se raspoloženje popravilo kada je u LRL stigla gitara na kojoj je on povremeno svirao. Kada su odgledali snimke koje su sami načinili za vreme boravka na Mesecu, TV komentatore nekoliko  najgledanijih američkih emisija, mase ljudi koji su se stiskali pored uličnih televizora na kojim je išao prenos sa Meseca, Oldrin je definitivno shvatio značaj ovoga čega su oni bili akteri. Okrenuo se prema Armstrongu i tiho prozborio:

"Nil, mi smo sve ovo propustili."

Jednoga dana, u karantin je došao i šef astronauta Dik Slejton i upitao ih kakvi su im planovi za budućnost. Naime, tada je Slejton radio na pripremi liste sa novim mesečevim posada. Do tada je samo ekipa "Apola 12" bila poznata, a Slejton je nameravao da uskoro imenuje posade nekoliko budućih misija. Tada je još uvek bio aktuelan plan sa deset mesečevih misija, zaključno sa "Apolom 20". Slejton je nameravao da svu trojicu imenuje za komandante budućih rezervnih posada, čime bi dobili šansu da ponovo lete na Mesec i to najverovatnije u trima poslednjim misijama "Apolo 18, 19 i 20".

Majkl Kolins je jedini medju njima, još pre leta "Apola 11" svojoj supruzi obećao da će to biti njegova poslednja kosmička misija. Kada se vratio na Zemlju, izjavio je da je poslednjih šest meseci preko 400 sati proveo u simulatorima gde je doživeo puno "frustracija" i napetih trenutaka. On želi da se vrati "normalnom porodičnom životu".

"Morao bih čekati dve do tri godine na novu misiju, a do tada bih bio pod režimom intenzivnih treninga. Više sam voleo da večeri provodim sa ženom i decom nego u nekom glupom simulatoru," rekao je Slejtonu.

Pored toga, smatrao je Kolins, Slejton ima puno novih, mladih i odvažnih astronauta, tako da i njima treba pružiti priliu, Armstrong i Oldrin su bili istog mišljenja. Ponovo proći kroz kompletan program napornih priprema da bi se po drugi put kročilo na Mesec nije više bilo tako privlačno i izazovno. Cilj je bio postignut. Bili su prvi na Mesecu i ništa više ne može ponoviti taj veličanstveni poduhvat. Slejton je iz LRL-a izašao znajući da još na tri svoja veterna Kosmosa ne može da računa. Da, moraće da se više posveti mladjim astronautima.

Na inistiranje Armstronga novinarima nije bilo dozvoljena da prisustvuju izlasku astronauta iz karantina, koji se odigrao jedne tople avgustovske noći. Posle karantina, astronauti su obišli nekoliko američkih gradova, gde im je priredjeni fantastičan doček. U Njujorku i Čikago na ulicama je bilo više miliona ljudi. Na svečanoj večeri sa predsednikom Niksonom, pored astronauta i njihovih supruga, bile su i supruge Roberta Godarda, kao i preminulih astronauta Gasa Grisoma, Eda Vajta i Rodžera Čafija. Obišli su i svoje rodne gradove (to je tradicija od prvog leta američkog astronauta Šeparda u Kosmos), a zatim su krenuli na put oko sveta. Posetili su 29 gradova u 26 države i za 38 dana prevalili su 70400 kilometara. Primilo ih je dvadeset šefova država. Oktobra 1969. i Beograd je imao čast da ugosti heroje sa Meseca i on je to uradio na impresivan način. Izmedju ostalog, Armstrong, Kolins i Oldrin su obišli spomenik neznanog junaka na Avali i bili gosti Televizije Beograd. Pored naše države, posada "Apola 11" je posetila Meksiko, Kolumbiju, Argentinu, Brazil, Kanare, Španiju, Francusku, Holandiju, Belgiju, Norvešku, Nemačku, Englesku, Italiju, Tursku, Kongo, Iran, Indiju, Pakistan, Tajland, Australiju, Guam, Seul, Japan, Honolulu i Kanadu.

Za astronaute je to bilo novo, ne tako prijatno iskustvo. Svoje nezadovoljstvo novom ulogom heroja sa Meseca prvi je "otkrio" Majkl Kolins:

"Ono što nas je prvo ošamutilo bila je velika turneja koju je NASA organizovala odmah nakon našeg povratak. ... U stvari, to nam je bio nov zadatak: da javnost upoznamo sa budućim kosmičkim programima i da ućutamo skeptike koji su optuživali NASA-u da uludo, medju zvezdama, troši ogroman novac koji bi bio korisniji na Zemlji. ... Tako je naš trijumf ubrzo postao mučenje.

Svako od nas je regaovao na svoj način. Armstrong se najbolje kontroliše, ali ga probija hladan znoj, pogotovo onda kada se trudio da bude srdačan. Oldrin se prvi skljokao. Ja sam se najbolje držao, jer sam po prirodi lenj i mrzim takmičenje, pogotovo sa kolegama."

Kolins je prvi napustio NASA-u. Na predlog predsednika Niksona on je krajem 1969. postao pomoćnik sekretara za kontakte sa javnošću. Sledeće godine postaje pomoćnik ministra komunalne privrede, a od 1971. direktor je Nacionalnog muzeja avijacije i astronautike. Napisao je knjigu o svom životu.

Baz Oldrin je najteže podnosio breme slave:

"Tražili su od mene da gotovo svakodnevno držim predavanja i konferencije i to sam činio. Na banketima sam se užasno osećao. Domaćini su mi upućivali komplimente, a ja sam uzvraćao istim takvim banalnostima. Jednog dana mi je svega bilo dosta. Napustio sam NASA-u."

Oldrin je do 1972. bio načelnik Škole probnih pilota u vazduhoplovnoj bazi Edvards koja pripada NASA-i, posle čega je napustio i NASA-u i Ratno vazduhoplovstvo. Imao je probleme psihičke prirode i morao je da se leži, što je NASA dugo krila. Razveo se, ponovo oženio, pa opet razveo. Autor je nekoliko knjiga, autobiografskih i naučno-fantastičnih.

Za razliku od svojih kolega, Nil Armstrong nije napisao autobiografiju, tako da je njegov život iz njegovog ugla ostao tajna. Iako je važio za čvrstog čoveka, što mu i prezime kaže (Arm-strong - "Jaka ruka") i on je, kao i Oldrin, prolazio kroz duboke krize. U njega se nakon povratka iz Mora tišine usadio nekakav nemir. Počeo je, na iznenadjenje njegove supruge Džen, da posećuje noćne lokale što je ranije bilo nezamislivo za njega. Jedan od astronauta je pre misije "Apola 11" rekao da se Nilu dopadaju žene, ali se on nikada ne bi usudio da neku od njih odvede u krevet. Njegova jedina žena bila je njegova supruga. Medjutim, posle "Apola 11" sve je bilo drugačije. Nil se zaljubio u jednu glumicu, a kad su novine počele da pišu o tome, on se povlači u ćutanje, dok je njegova supruga Dženet ipak uspela nekako da spase brak.

Armstrong je manje od dve godine radio u NASA-i kao zamenik načelnika vazduhoplovnog dela agencije. Posetio je Zvezdani grad sovjetskih kosmonauta juna 1970. za vreme misije "Sajuz 9" i pozvao kosmonaute Andrijana Nikolajeva i Vitalija Sevastjanova koji su tada leteli na ovom brodu da posete Hjuston. Oni su to i učinili. Godine 1971. postaje profesor kosmičke tehnike na univerzitetu u Sinsinatiju (Cincinnati), rodne države Ohajo, odbivši veoma primamljive ponude iz Njujorka i Vašingtona.

"Svestan sam da bih tamo zaradjivao mnogo više, ali neću da prodajem sebe", rekao je.

Kao profesor, daleko od očiju javnosti, radio je sedam godina.

U istoriji astronautike i čovečanstva, misija "Apola 11" zauzima posebno mesto. Zahvaljujući njoj, ostvaren je davnašnji čovekov san - Mesec je osvojen. Čovek je stajao na pragu drugih svetova.

OVO JE MALI KORAK ZA ČOVEKA ...(prvi deo)

Srodni članci

Legendarni govor Kenedija - septembar 1962. god

Trka za Mesec

Apolo 11 - Video snimci

20 jul

Obeležavanje jubileja Apola 11

NAPOKON DOKAZ - BILI SMO NA MJESECU!

 

 


Dodaj komentar


Sigurnosni kod
Osveži