"OVO JE MALI KORAK ZA ČOVEKA ..."
Izbor Nila Armstronga, Majkla Kolinsa i Edvina Oldrina za istorijsku misiju prvog čovekovog spuštanja na Mesec, posle pretumbacija u prvim letovima "Apolo", bio je očekivan, budući da se uklapao u Slejtonovu "matematiku". Glasine da će upravo Armstrongova ekipa ići prva na Mesec zbog toga što je on smatran za najboljeg probnog pilota medju astronautima, ili zato što je civil, nisu odgovarale istini. Ova posada je odabrana za ovu misiju jer je po Slejtonovoj računici sada jednostavno bio njen red da krene u Kosmos. A Slejton se držao svojih principa. Armstrong i Oldrin su, skupa sa Fredom Hejzom koji nije ranije leteo u Kosmos, bili dubleri u misiji "Apolo 8", tako da je bilo prirodno da oni lete na "Apolu 11", bez obzira što je to bila misija sa kojom se ni jedna pre i posle nje nije mogla porediti. I rotacija Hejza Majklom Kolinsom bila je normalna kada se zna da je Kolins bio veteran iz programa "Džemini" i prvi pilot "Apola 8" koji je zbog povrede morao da ustupi mesto Džimu Lavelu.
"Kada sam ostao bez 'Apola 8' plakao sam kao dete", kazaće kasnije Kolins. "A, kada mi je predloženo da letim na 'Apolu 11' ponovo sam plakao, ali zbog sreće."
Bio je ponedeljak 6. januara 1969. izjutra, kada su Dik Slejton i Al Šepard pozvali Armstronga, Kolinsa i Oldrina u Slejtonovu kancelariju da bi im saopštili sigruno najznačajniju vest u njihovom životu.
"Biću konkretan", počeo je Slejton. "Posle uspeha 'Apola 8' menadžeri NASA-e planiraju ambiciozne letove. Predstoje nam još dva eksperimentalna leta 'Apolo', posle kojih sledi pokušaj spuštanja sa 'Apolom 11'.
Nil Armstrong, Majkl Kolins i Bazz Oldrin
Rekao sam im: 'Momci, vi ste ti'. Dobili ste 'Apolo 11', znači i prvo spuštanje na Mesec. Naravno, ukoliko budemo uspeli sa 'Devetkom' i 'Desetkom'.
'Nil, Baz i Majkl su se nasmešili, zahvalili su mi se na odluci i rukovali se sa mnom. Dvojica medju njima su dobila šansu da budu prvi ljudi koji će hodati Mesečevom površini. Treći, u ovom slučaju Kolins, ostaće na orbiti oko Meseca da čeka na povratak ove dvojice."
"Dik Slejton nas je okupio u svojoj kancelariji", priseća se Baz Oldrin dana kada mu je saopšteno da će on biti jedan od dvojice prvih ljudi na Mesec. "Rekao je da će ako predstojeće dve misije budu uspešne, 'Apolo 11' pokušati da obavi prvo sletanje. Orijentaciono, biće to u julu. On je pokušao da ostane hladnokrvan i na rastojanju. Bio je pilot bombardera u Drugom svetskom ratu u Evropi i na Pacifiku i znao je da treba izbeći bliskost sa ljudima koje šalješ u rizičnu misiju. Ali tog jutra, čak je i Slejton koji je uvek imao ledeni izraz lica, bio uzbudjen.
Ja sam bio pun adrenalina, ali sam pokušavao da ostavim utisak mirnog astronauata, kao što su to radili Nil i Majkl ... Dik je rekao da ćemo Nil i ja biti prvi ljudi koji će se spustiti na Mesec, naravno ako sve bude išlo po planu u dvema narednim misijama i tokom našeg leta."
"Ako sve bude išlo po planu ..." Od tog "ako" sve je zavisilo. Ako mesečev modul bude uspešno ispitan na orbiti oko Zemlje i iznad Meseca, ako "Saturn V" koji je do tada samo jedanput poneo ljudsku posadu bude spreman za lansiranje, ako komandni modul koji je samo dva puta leteo sa astronautima i to jedanput oko Zemlje a drugi put oko Meseca u narednim misijama potvrdi očekivanja, ako neko od astronauta ne polomi koleno ili rame za vreme rizičnih priprema, ako, ako, ako ... Toliko tih "ako" je bilo pred astronautima "Apola 11".
Za njih, i ne samo za njih, od tog januarskog dana počeo je jedan od najtežih perioda. Vrativši se kući sav uzbudjen i uzrujan, Oldrin je zatekao svoju suprugu Džoan (Joan) sa teglom džema u rukama. Kada joj je rekao da će leteti na Mesec ona je ispustila teglu i slomila prst na nozi.
Ko izlazi prvi
Tri dana kasnije, 9. januara NASA je obelodanila da će Armstrong, Kolins i Oldrin, kao članovi posade "Apola 11" učestvovati u misiji prvog spuštanja ljudi na Mesec. Tada, medjutim nije rečeno ko će biti prvi čovek na Mesecu.
Zatim su usledile misije "Apola 9" i "Apola 10". Sve je u programu "Apolo" besprekorno funkcionisalo, dok su se astronauti "Apola 11" do iznemoglosti prepremali za ovu misiju. Svakog dana oni su po šesnaest časova provodili u trenažerima: rad sa sistemima kosmičkog broda, naporne vežbe silaska i rada na površini u glomaznim skafandrima, uvežbavanje spuštanja, poletanje, susreta i spajanja sa komandnim brodom na orbiti oko Meseca, lekcije iz geologije i astronavigacije. U Hjustonu je u to vreme vladala poprilična gužva. Tri osnovne posade astronauta su se smenjivale na trenažerima CSM-a i LM-a, ali su prednost imale ekipe "Apola 9" i "Apola 10" koji su imali manje vremena na raspolaganju za završne pripreme. Tek posle lansiranja "Apola 10" Armstrongova posada je dobila prioritet. A tada je do njihovog polaska ostalo manje od dva meseca!
Deluje paradoksalno, ali istina je da Armstrong i Oldrin nisu imali dovoljno vremena da saznaju nešto više o svetu koga su trebali da pohode. Postali su meta novinara, tako da nisu mogli da krenu nigde izvan Hjustona bez kolone novinarskih automobila. Magazin "Tajm" (Time) je čak zakupio helikopter za praćenej astronauta. Astronauti su na taj način jedva mogli da išta urade na terenu, za vreme kratkotrajnih planinskih priprema. Najviše im je pomagao astronaut-geolog Džek Šmit.
Najvažniji deo priprema bilo je uvežbavanje spuštanja na Mesec i poletanja sa njegove površine. Dok je pilot LM-a trenirao u simulatoru mesečevog modula koji je napravljen u Lenglijevom istraživačkom centru u Virdžiniji, komandant je operacije spuštanja vežbao na letelici LLTV (Lunar Landing Training Vehicle - "Vozilo za vežbanje spuštanja na Mesec") izradjenoj u kompaniji "Bel eirsistems" (Bell Aerosystems) u Kaliforniji. Ovo vozilo neobičnog izgleda imalo je identične upravljačke uredjaje kao LM, ali je radi uštede mase bilo bez ikakve zaštitne oplate. Ono nosi gorivo za šest i po minuta leta, pri čemu astronaut ima na raspolaganju svega tri do četiri minuta da obavi sletanje. Pilot je upravljao iz sedišta. Trenažni letovi su obavljani u vazduhopolovnoj bazi Elington, blizu Hjustona. U dva navrata, tokom 1968. piloti LLTV su usled kvara na letelici morali da se katapultiranjem spašavaju. Prvo je upravo Nil Armstrong maja 1968. samim čudom uspeo da se katapultira iz letelice koja je brzo posle toga eksplodirala u vazduhu, na trideset metara visine. Imao je sreće da sleti u močvaru. Vozilo LLTV je zatim modifikovano, ali je decembra 1968. za vreme eksperimentalnog leta probni pilot NASA-e Džo Algranti (Joe) jedva spasao glavu. Robert Gilrut je bio ljut i tražio je od Dika Slejtona da astronauti više ne lete na ovim mašinama. Slejton je, medjutim smatrao da je bolje izgubiti čoveka nad bazom Elington nego nad Mesecom. Tako su trenažni letovi na ovoj letelici nastavljeni, a Armstrong je dnevno do osam puta spuštao LLTV na zemlju.
Kako su se bližio dan polaska, tako se sve više razmišljalo o tome ko će u stvari prvi kročiti na Mesec. U najranijoj fazi programa "Apolo" razmatrana je mogućnost da samo jedan astronaut sidje na površinu, a da drugi ostane u LM-u, što je u svakom slučaju bilo neobično rešenje. Brzo je došlo do izmene pa je odlučeno da oba astronauta hodaju Mesecom. Medjutim, ko treba prvi da kroči na Mesec? Ovo pitanje je bilo prvo koje su novinrai postavili astronautima na prvoj konferenciji za štampu koja je organizovana odmah nakon njihovog imenovanja za istorijsku misiju. Dik Slejton je sedeo pored astronauta i objasnio je da odluka još nije doneta. Armstrong je dodao da se odluka "ne zasniva na individualnim željama" i da će se oni pripremati kako da na najbolji način realizuju ciljeve misije. "Naravno, dodao je uz osmeh, "oni znaju da je veoma malo astronauta koji ne žele da budu prvi na Mesecu".
Preliminarni izveštaji posvećeni radu na površini iz 1964. ukazivali su da pilot LM-a izadje prvi. Tri godine kasnije, astronauti Vilijam Anders i Alen Bin su dobili zadatak da sastave program prvog čovekovog izlaska. "Gotovo u šali", reći će Anders, "dobili smo šansu da sami sebi omogućimo da budemo prvi na Mesecu." Prema tom programu, operacija "LMP Egress" ("Izlazak pilota LM-a") bila je ispred operacije "CDR Egress" ("Izlazak komandanta").
O tome ko će biti prvi na Mesecu razmišljali su i astronauti. Edvin Oldrin je, medjutim jedini medju njima ostavio pisani trag o tome:
"Još iz vremena programa 'Džemini' ustanovljena je tradicija da komandant misije ostaje u kosmičkom brodu, dok čovek broj dva, znači pilot, izlazi u otvoreni Kosmos. Kako je Nil bio komandant 'Apola 11' a ja pilot LM-a smatrao sam da ću ja prvi da izadjem na Mesec. Mediji su čak počele da citiraju neimenovane 'rukovodioce NASA-e' koji su govorili da ću ja biti prvi čovek na Mesecu. A onda su do mene stigle glasine da je NASA odlučila da Nil bude prvi zato što je civil! To me je pogodilo, ne zato što su izabrali Nila, već zato što sam smatrao da to nije najbolji razlog. Većina astronauta su bili oficiri, a i sam Nil je bio bivši mornarički pilot. A ja, iako sam bio vazduhoplovni pukovnik, nisam bio u sastavu neke regularne vojne jedinice već gotovo deset godina ..."
Oldrin je bio u pravu. Prvi čovek u NASA-i za odnose sa javnošću Džulijen Šir (Julian Scheer) je prvi izjavio da oseća da civil, a ne vojnik treba da bude prvi predstavnik civilne agencije NASA-e na Mesecu. On je svoje mišljenje izneo Semu Filipsu, direktoru programa "Apolo" nekoliko meseci pre lansiranja, uz ogradu da "nema ništa protiv Oldrina". Kasnije je i Filips i pored svog generalskog čina, izjavio da je gradjanski status Armstronga bio jedan od faktora odluke da on bude prvi na Mesecu, ali ne i glavni faktor.
"Sve se ovo dešavalo u vreme kada je rat u Vijetnamu bio na vrhuncu i kada vojnici nisu bili baš popularni. Smatrao sam da je najbolje da odem do Nila i o tome porazgovaram sa njim. Obojicam smo bili upoznati sa ranijim planovima misije u kojima pilot LM-a izlazi prvi, ali smo obojica bili svedoci i velikih promena u planovima misija. Pitao sam ga direktno: 'Nile, sigurno znaš da me nije mnogo briga ko će biti prvi. Ali pred nama je još toliko treninga, i mislim da bi smo ovo trebali da raščistimo pre nego što se predimenzionira.'
Nil Armstrong je važio za momka koji malo govori, ali kada je to činio onda je govorio ono što misli. Ali sada je situacija bila složena i mislim da smo obojica, u tim trenucima, počeli da shvatamo kolio je važno biti prvi čovek na Mesecu. Nil je ćutao i, podigavši pogled, sa ledenim izrazom na licu kakav nikada ranije nisam video odgovorio je: 'Baz, shvatam istorijski značaj svega ovoga i sada ne želim da bilo šta remetim.'
Začudio sam se. Bili smo veoma bliski tokom intenzivnih priprema, ali sada je Nil bio sasvim drugačiji. Sumnjam da je to bila njegova odluka i siguran sam da priča o izboru civila, a ne oficira za prvog čoveka na Mesecu nije istinita."
Daleko od očiju javnosti, u praskozorje prvog čovekovog leta na Mesec, odigravala se drama vezana za izbor prvog Zemljanina koji će kročiti na površinu jednog vanzemaljskog sveta. U osnovi, Baz Oldrin nije uživao popularnost medju svojim kolegama. Prva koja se osvrnula na "ljudsku stranu" astronauta slavna Orijana Falači je napisala da su zebre koje je videla kako se brčkaju u močvari u krugu Kosmičkog centra u Hjustonu bile "najljudskija" bića koja je tamo imalia priliku da tamo vidi. Naravno, ima preterivanja u ovome, ali se Baz Oldrin uklapao u ovakvu storiju. Bio je prgav, hvalisavac, spreman da se sa svakim zakači.
Naravno, on nije mirovao. Tražio je objašnjenje čak i od prvog čoveka programa "Apolo" u Hjustonu Džordža Loua, sugerišući da NASA treba konačno da donese odluku o tome ko će biti prvi na Mesecu. Nedelju dana kasnije, Dik Slejton je ponovo okupio astronaute, ali sada u kancelariji Nila Armstronga.
"Nil će biti prvi čovek izvan Lema, rekao je, a zatim naveo razloge", priseća se Oldrin. "Prvo, Nil je senior, pripada drugoj grupi astronauta. Lideri NASA-e smatraju da će naš posao na Mesecu biti veoma naporan i odgovoran. Sletanje, pripreme Lema za bilo kakvo hitno poletanje, kao i rad na površini - sve to toliko mnogo zahteva od astronauta. Ali najveći izazov biće poletanje i manevar susreta i spajanja sa Kolinsom.
Takodje, oni žele da kompletan boravak na površini protekne sa što manje problema, Dik je rekao da je analizirajući staru proceduru za izlazak iz Lema shvatio da će pilotu Lema biti veoma teško da u glomaznom skafandru koji je pod pritiskom prodje pored komandanta i da se na kolenima, otvorivši vrata izadje na platformu Lema. Ovde je položaj vrata u stvari bio od ključnog značaja. Ona se nalaze na levoj strani, gde se nalazi mesto komandanta.
Lender jednostavno nije toliko prostran da omogućava toliku pokretljivost za slučaj da pilot Lema prvi izadje. Nil će izaći prvi, a vratiti se poslednji ... Dok je Dik strpljivo govorio o proceduri izlaska, osetio sam bujicu olakšanja. Nije nam rekao nikakvu glupost vezanu za prevagu civila nad vojnikom."
I stvarno, kada je Slejton zatražio da Oldrin za vreme treninga prvi izadje iz tesne kabine LM-a, on je morao da zadje iza Armstronga, pri čemu je svojim rancem zakačio pojedine prekidače na zadnjem delu kabine oštetivši ih i veoma teško, gotovo gurajući se sa Nilom otvorio vrata i na kolenima se nekako iskobeljao natraške iz kabine na platformu koja je iznad lestve. Pojedini astronauti su ove muke prilikom izlaska poistovetili sa radjanjem bebe! Vrata na kabini se otvaraju s leva na desno, tako da je, kako je komandant pored njih, jedini način da pilot LM-a prvi izadje prethodno astronauti zamene mesta u kabini. Da, bilo je jasno da takvo komešanje u tesnoj kabini na površini Meseca može samo da šteti misiji i toga su planeri postali definitvno svesni još u februaru 1969. Medjutim, tek je na proleće, posle "Apola 9" saopšteno astronautima ko će biti prvi na Mesecu. Što se Slejtona tiče, ovde nije bilo nikakve dileme. Armstrong je bio komandant misije, i kao astronaut sa najvećim iskustvom medju članovima posade (on je pripadao drugoj, a ostala dvojica trećoj grupi astronauta), on izlazi prvi na površinu.
Tako je još jedan dilema odstranjena. Bilo je to pre "Apola 10" tako da su astronauti imali dovoljno vremena da na miru pripreme sve operacije.
Do leta 1968. razmišljalo se da prva eksurzija na Mesec obuhvati dve šetnje njegovom površinom u trajanju od po tri sata. Naime, astronauti Don Lind i Džek Šmit su u nezgrapnim skafandrima, poput polarnih medveda, proveravajući brzinu rasklapanja naučne aparature ALSEP koja je trebala biti ostavljena na površini pokazali da to nije lak posao i da će zahtevati dva izlaska na Mesečevu površinu. Medjutim, menadžeri NASA-e nisu želeli da u prvoj misiji natovare na pleća astronauta mnogo posla. Želeli su što jednostavniju ekspediciju pa je februara 1969. odlučeno da se ide sa jednom šetnjom površinom u trajanju od oko dva sata i 40 minuta. Dva astronauta će za to vreme trebati da prikupe odredjenu količinu uzoraka Mesečevog tla, postave naužnu stanicu ALSEP i načine što više fotografija. I nikada u istoriji naučnih istraživanja tako kratko vreme od dva sata i 40 minuta nije tako detaljno pripremljeno i proanalizirano kao ovo koje će Armstrong i Oldrin provesti na Mesečevoj površini.
"Kocka je bačena"
Tokom maja i juna, komandno-servisni modul broj 107 mase 28,8 tona, mesečev modul broj 5 koji je imao tačno 15 tona (zajedno 43,86 tona) i raketa - nosač "Saturn V" AS-506 koja je težila 2902,28 tona (manje od "Saturna V" koji je izbacio "Apolo 10", a nešto više od AS-504 misije "Apola 9") prošli su kroz kompletan ciklus testiranja na lasnirnoj rampi 39A. Na Kejp Kenediju je 23 hiljade ljudi radilo na pripremi lansiranja "Apola 11" a njihova ukupna godišnja primanja iznose oko 500 miliona dolara. Sama misija košta oko 400 miliona dolara, dok je program "Apolo" od 1961. do 1969. koštao 120 dolara po svakom Amerikancu. Znači, godišnje je svaki od 200 miliona Amerikanaca izdvajao po petnaest dolara za program leta na Mesec. Inače, samo u 1969. troškovi socijlane pomoći iznosili su oko 65 milijardi dolara, a rat u Vijetnamu oko 50 milijardi dolara, što je daleko više od ukupnih troškova programa "Apolo" (25 milijarde i 380 miliona dolara).
Odmah nakon povratka "Apola 10" definitivno je odlučno da "Apolo 11" leti na Mesec, a dan kasnije Majkl Kolins je dao intervju "Politici". Bio je to prvi intervju koji je jedan američki astronaut dao nekom srpskom listu, a koliki je to uspeh dovoljno govori činjenica da Dik Slejton nije dozvolio astronautima "Apola 11" da skupa sa posadom "Apola 10", njihovim suprugama i novopostavljenim administratorom NASA-e Tomasom Pejnom prisustvuju svečanoj večeri u Beloj kući koju je organizovao novi predsednik Ričard Nikson.
Krajem maja Armstrong, Kolins i Oldrin već osećaju posledice napornih priprema. Umorni su. Dnevno,. oni provode deset do četrnaest časova u simulatorima, mašinama koje je Džon Jang nazvao "velikim trenign-krntijama". Na kraju nedelje, nakon iscrpljujućeg rada u Centru i priprema na Kejpu, astronauti sedaju u avione T-38 i odlaze svojim kućama, blizu Hjustona.
"Nil je dolazio kući potpuno bled i iscrpljen. Bila sam zabrinuta za njega i za ostalu dvojicu. Najgori period je bio krajem juna. Moral im je bio srozan. Bili su jako zabrinuti da li će imati vremena da savladaju sve što treba da znaju, da urade sve ono što treba da urade," priseća se tih dana Armstrongova supruga Dženet (Jenneth).
I stvarno, kako je vreme odmicalo i kako se bližio veliki dan, i menadžeri NASA-e su se sve više brinuli da li će astronauti "Apola 11" moći da lete na Mesec u julu. Svi su znali da do 16. jula treba uraditi još mnogo toga. Dali odložiti lansiranje za sledeći prozor lansiranja u avgustu? Trebalo je brzo odlučiti budući da je "Saturn V" već bio na lansirnoj rampi.
Zbog toga je Dik Slejton jednog dana posetio astronaute i pitao ih za mišljenje. Kolins je rekao da je on spreman, ali znao je da su njegove kolege primarni u donošenju ove odluke. Oldrin je bio protiv prolongiranja, smatrajući da do avgusta mogu tek neznatno da budu bolje uvežbani. Nil je rekao da će biti naporno, ali ipak da će oni biti spremni za lansiranje 16. jula.
Odluku o datumu lansiranja "Apola 11" pratila je ona ista doza dramatike kao i za vreme misije "Apolo 8". Posle konsultacija sa Louom, Krancom, dr Berijem, Li Džejmsom koji je bio menadžer programa "Saturn V", Slejtonom i Petrounon, Filips je odlučio da "Apolo 11" krene 16. jula. U to vreme, prvi ljudi NASA-e Tomas Pejn i Džordž Miler su bili u Parizu, ali je veza izmedju glavnih gradova SAD i Francuske bila stalno otvorena. Filipsa je posle izveštaja stručnjaka o stanju sistema rakete i kosmičkog broda najviše brinuo ljudski aspekt misije. Astronauti nisu supermeni, pa je zato dr Beri bio veoma skeptičan. Po njemu katastrofa bi bila poslati iscrpljene astronaute u ovakvu misiju. Predložio je da se lansiranje odložio za avgust i da se omogući astronautima da se malo odmore. Slejton koji je medju njima najbolje poznavao astronaute je, medjutim bio protiv odlaganja lansiranja. Ono bi se negaitvno odrazilo na njihovu psihu, tako da je posle većanja koje je trajalo sat i po "kocka bačena". Filips odlučuje da "Apolo 11" krene 16. jula. Igrom slučaja, ovaj datum se poklapa sa datumom rodjenja velikog istraživača polarnih oblasti Roalda Amundsena i dr Džordža Milera, direktora programa kosmičkih letova sa ljudskom posadom u NASA-i, čoveka koji je godinama bio jedan od lidera NASA-e i čija je zvezda odlaskom Veba počela da tamni. Tog 16. jula, ali 1918. pogubljen je poslednji ruski car Nikolaj II, a u Nju Meksiku je 1945. eksplodirala prva atomska bomba.
Krajem juna, jednoga dana, odvijala se simulacija spuštanja na Mesec. Nil i Baz su stajali jedan pored drugog rame uz rame u kabini LM-a. Kroz trouglaste prouzore videli su sliku Meseca koji ima se približavao. U jednom trenutku sve je krenulo naopačke. Oldrin je zabrinuto gledao prema "površini" Mesecu koja je postajala sve veća. Znao je da ako nastave spuštanje sa ovakvom brzinom da će "poginuti". Ali, Nil nije odustajao. Baz je želeo da mu skrene pažnju, ali osećao se kao bespomoćni suvozač u nekoj ludoj trci automobila. Sve je bilo u rukama komandanta misije. U poslednji čas, kada je još uvek moglo nešto da se uradi, procedio je kroz zube: "Nile, pritisni 'prekid' leta". Konačno, i kontrolori u sali su naredili da se prekine spuštanje, ali bilo je kasno. Televizijska slika se umirila i Baz je znao da su on i Nil sada rasparčani na hiljade komade. Gledao je u Nila koji je zamišljeno ćutao i gledao u jednu tačku na instrumentalnoj tabli.
Te večeri, Baz i Majkl su sedeli zajedno u sobi. Dok je Majkl ispijao pivo, Baz je otvorio flašu viskija i počeo priču o jutarnjoj "nesreći" za vreme uvežbavanja spuštanja na Mesec. "Svi su shvatili da moramo da odustanemo od spuštanja", rekao je Baz Oldrin, "i Nil je to znao. Pa ipka, nije prekinuo spuštanje. U stvari, bio je neodlučan", zaključio je Baz. Kako se flaša praznila to je njegov glas dok je prepričavao dogadjaj iz simulatora bio sve glasniji. Odjedanput, otvorila su se vrata. Na njima je bio Armstrong u pidžami. Bio je namrgodjen.
"Momci, pravite preveliku buku", rekao je umorno.
Oldrin je znao da je Nil čuo svaku njegovu reč. Kolins se izvinuo i žurno otišao u svoju sobu, dok je Oldrin osetio da se zid hladnoće uvukao izmedju njega i Armstronga. Nil, u stvari nije pridavao veliki značaj ovom pehu. Njegova namera je, kako je kasnije objasnio, bila da proveri kako će ekipa u Kontroli misije reagovati i bio je zaprepašćen njihovom zakasnelom reakcijom.
"Kolumbija" i "Orao"
Iako "Apolo 11" još nije poleteo, u NASA-i je već bio razradjen detaljan plan istraživanja Meseca koji je obuhvatao deset misija (od "Apola 11" do "Apola 20") koji je trebao da bude ostvaren od jula 1969. do decembra 1972. Precizirano da će "Apolo 12" leteti u novembru 1969. u Okeanu Bura, dok je let "Apola 13" predvidjen za mart 1970. Istina, posada ove misije još nije bila imenovana, ali kako će rezerve "Apola 9" Konrad, Gordon i Bin leteti na "Apolu 12", bilo je realno očekivati da će dubleri "Apola 10" astronauti Kuper, Ejzel i Mičel biti članovi posade "Apolo 13". Ako bude tako, onda će dubleri Armstronga, Kolinsa i Oldrina, astronauti Lavel, Anders i Hejz biti članovi osnovne posade "Apola 14". Medjutim, pre lansiranja "Apola 11" Vilijam Anders je razmišljao da napusti odred astronauta i predje na novo radno mesto u vladi predsednika Niksona, kao njegov savetnik za kosmička istraživanja. Anders je svoj odlazak iz NASA-e objasnio i činjenicom da bi i tokom svog drugog leta (eventualno u misiji "Apolo 14") kao pilot CSM-a ostao na orbiti oko Meseca. Smatrao je da je načinjena nepravda budući da je u misiji "Apolo 8" bio pilot LM-a i da je u rezervnoj posadi "Apola 11" upravo on, a ne Hejz trebao da bude Oldrinov dubler. Tek posle njegovog drugog leta, Slejton je, kako mu je i rekao kada ga je postavio za dublera Majkla Kolinsa, planirao da mu poveri mesto komandanta jedne od misija, ali u programu "Skajlab". Pre lansiranja "Apola 11" Anders je bio u fazi napuštanja NASA-e, ali još uvek zvaničan dubler Majkla Kolinsa. Zbog toga je Dik Slejton "ojačao" posadu posadu podrške četvrtim članom Tomasom Metinglijem koji je bio "rezerva" za Bila Andersa, dok su u posadi podrške "Apola 11" bili Ronald Evans, Džon Svajget i Vilijam Poug.
Pored priprema, astronauti su razmišljali i o odgovarajućim imenima komandnog i mesečevog modula, kao i o amblemu misije. Počev od aprila 1969. na njihovu adresu je stiglo na stotine predloga medju kojima je bilo i dosta neobičnih imena. Na primer "Romeo" i "Julija", "Antonije" i "Kleopatra", "David" i "Golijat", "Dafni" i "Klo", "Ejmos" i "Endi", "Kastor" i "Poluks", "Mežestik" i "Mesečev igrač" ... Astronauti su medjutim odbacili mitološka i imena iz književnosti i usmerili su pažnju na imena koja odslikavaju ponos američke nacije. Ideju za amblem misije Armstrongu je dao Džim Lavel, sa orlom koji sleće na Mesec i u kandžama nosi grančicu mira, pa je prirodno bilo da mesečev modul nosi ime "Igl" (Eagle - "Orao"), dok je na predlog Kolinsa komandni modul dobio ime "Kolumbija" (Columbia). Ovo ime nije, kako mnogi misle, direktno vezano za velikog moreplovca Kristifora Kolumba koji je otkrio Novi svet, već je pozajmljeno iz Vernovog romana "Put na Mesec". U njemu se veliki top iz koga prvi ljudi odlaze na Mesec naziva "Kolumbijad".
Za sve kontrolore kosmičkih misija koji su radili sa Kraftom biti direktor u Kontroli misije u Hjustonu za vreme prvog spuštanja bio je cilj kome su težili sa podjednakim žarom kao i astronauti koji su želeli da budu prvi na Mesecu. Kris Kraft je ipak odlučio da direktor leta za vrem spuštanja bude Judžin Kranc, bivši pilot lovačke avijacije Ratnog vazduhoplovstva koji je leteo i nad Korejom. Sa belom košuljom i tamnim prslukom, izrazito kratko podšišan, Kranc je posećao na vojnika. Još iz vremena "Džemini" misija jedan od kontrolora dao mu je nadimak "General-divljak". Medjutim, u svojoj 35. godini Kranc je bio veteran medju direktorima kosmičkih misija. On je svoje kosmičko putešestvije započeo 1960. kao Kraftov pomoćnik tokom programa "Merkjuri". Zatim je za vreme misija "Džemini" postao direktor leta i, evo ga sada u programu "Apolo".
On je odmah posle povratka "Apola 10" sa svojim timom kontrolora započeo uvežbavanje za sve etape operacije spuštanja na Mesec. Direktori misija su po tradiciji koja datira još iz vremena poslednjih misija "Merkjuri" uzimali odredjenu boju za svoj tim kontrolora. Kranc je od 1965. kada je postao direktor leta odabrao belu boju tako da će "beli tim" rukovoditi spuštanjem prvih ljudi na Mesec.
Osvajači Meseca
Nil Elden Amrstrong je bio najstarije od troje dece jednog državnog knjivogodje koje je 5. avgusta 1930. došlo na svet na jednoj farmi deset kilometra od gradića Vapakoneta (Wapakoneta), u Ohaju. Od svoje devete godine, Nil je "lud" za letenjem i muzikom. Ljubav prema muzici je nasledio od majke. Svirao je saksofon u školskom orkestru. Kada je napunio četrnaest godina počeo je da se interesuje za konstruisanje jedrilica i aviona. Tada se zaposlio u jednoj lokalnoj apoteci gde je za 40 centi na sat čistio i sredjivao magacin. Tada je često odlazio na obližnji sportski aerodrom gde je uzimao časove letenja. Na svoj šesnaest rodjendan, 1946. Nil je dobio pilotsku dozvolu. Mršavom ridjokosom dečaku tada niko ne bi smeo u ruke da da volan automobila, a on već leti! Nil je 1947. upisao vazduhoplovno inženjerstvo na univerzitetu Perdju, ali je godinu i po dana kasnije dobivši stipendiju Ratne mornarice napustio fakultet i prešao u Školu mornaričkih pilota u Pensakolu (Pensacola), na Floridi. Kada je majci rekao da ide u pilotsku školu ona je ispustila veliku teglu sa džemom od borovnice i slomila palac na nozi.
Kada je postao profesionalni pilot već je počeo Korejski rat i Armstrong u svojoj 21. godini postaje pilot eskadrile "Panter" koja je dejstvovala sa nosača-aviona "Eseks". Učestvovao je u 78 borbenih misija iznad Koreje, dobio tri medalje, jedanput je oštećeni avion spustio na palubu nosača, a drugi put je čudom spašen nakon obaranja njegovog aviona iza neprijateljskih linija.
Godine 1952. u činu poručnika napušta Mornaricu u želji da završi započeti fakultet i leti na novim i bržim avionima. Diplomirao je na Perdjuu januara 1955. posel čega prelazi u Luisovu laboratoriju za propulziju letelica u Klivlednu (Cleveland), Ohajo. Sledeća stanica je vazduhoplovna baza Edvards u Kaliforniji gde Armstrong postaje probni pilot i testira najmodernije avione koje projektuju stručnjaci vodećih aviokompanija za potrebe agencije NACA, prethodnice NASA-e. Leteo je na avionima B-47, F-100, F-101, F-102, F-104, F-5D koji je predstavljao model raketoplana "Dajnasor (Dyna-Soar), najvećeg konkurenta kapsule "Merkjuri". Konačno, kao kruna njegove pilotske karijere usledili su letovi na raketnim avionima X-1 i X-15. Leteo je brzinom od 6000 km/č do visina od 64 kilometra, do samih granica Kosmosa. Ukupno je šest puta leteo na X-15 do visine od 64 kilometra (od decembra 1960. do jula 1962.), što medjutim nije bio visinski rekord. Do lansiranja "Apola 11" rekord je držao legendarni probni pilot Džo Voker (Joe Walker) koji je otišao u besmrtnost sa rekordnom visinom od 107,96 kilometara na kojoj čak lete i pojedini veštački sateliti.
Početkom 1962. tuga se uselila u dom Armstrongovih. Od tumora na mozgu u Sijetlu je preminula njihova ćerkica Karin, a godinu dana kasnije kada je Nil već bio astronaut rodio se sin Mark.
Medju probnim pilotima u Edvardsu Nil je odudarao svojom nenametljivošću i skromnošću. Širokog osmeha koji se kako je vreme prolazilo sve redje mogao videti na njegovom licu, Nil je odavao utisak znatno mladje osobe. Imao je malo pravih prijatelja. Veteran probnih pilota Milton Tompson (Thompson) je za njega rekao:
"Poznavao sam ga godinama, ali ga nikada nisam dobro upoznao."
Iako probni pilot NASA-e, Nil nije bio toliko zainteresovan za astronautiku. Bio je, kao većina pilota skeptičan prema kosmičkim kapsulama. Leteo je na najbržim avionima i živeo u romantičnoj harmoniji sa suprugom Dženet, sinom Rikijem (Ricky) i kćerkicom Karin (Karen) u planinskoj kolibi na 1500 metara visokim planinama Sent Gabriel. Kada je 1960. prvi put poleteo na X-15, raketnoj letelici o kojoj su maštali mnogi piloti, smatrao je da je njegov davnašnji san postao stvarnost. Leteo je do fantastičnih visina sa kojih je mogao da vidi oblinu Zemlje i crnilo Kosmosa. Tada je prvi put osetio zov Vaseljene. Džon Glen je tada pokazao da astronauti nisu samo putnici Kosmosom kako su mnogi piloti tog vremena smatrali. Nije bilo lako napustiti Edvards, meku probnih pilota, ali NASA je težila ka Mesecu a to je izazov kome Nil nije mogao da odoli. Nedelju dana posle poslednjeg leta na X-15 razgovarao je sa svojim kolegom Vilijamom Danom (William Dana) o budućim planovima. Ovaj mu je predložio da nastave kao piloti supersonične transportne avijacije, ali mu je Armstrong hladno odgovorio:
"Ti možeš da radiš šta god želiš, ali Kosmos je granica prema kojoj ja stremim."
"Postepeno sam počeo da menjam svoju odluku. U osnovi, X-15 je ipak bio samo avion i počeo sam da shvatam da program 'Džemini' i 'Apolo' mogu odvesti čoveka mnogo dalje od granica atmosfere, u dubine Kosmosa. Pošto me je baš to interesovalo, zaključio sam da će biti bolje da učestvujem u realizaciji ovih projekata."
Sedamnaestog septembra 1962. Armstrong je postao astronaut NASA-e (druga grupa), kao jedan od dvojice prvih civila medju kosmičkim letačima. Tada je imao nalet od 3500 sati. U misiji "Džemini V" avgusta 1965. bio je komandant rezervne posade (sa Eliotom Siom dublirao je Gordona Kupera i Čarlsa Konrada) i kepkom, da bi marta 1966. obavio prvi kosmički let, kao komandant misije "Džemini VIII" koja je imala izuzetan značaj za dalji program kosmičkih letova. Skupa sa Dejvidom Skotom obavio je prvo spajanje u Kosmosu, sa letelicom "Ejdžina", ali je kvar u sistemu njegovog broda izazvao okretanje sistema i prevremeni dramatični povratak na Zemlju posle desetočasovnog leta.
Zatim je bio kepkom u misiji "Džemini IX", da bi septembra 1966. sa Bilom Andersom bio je u rezervnoj posadi misije "Džemini XI." Za vreme priprema desio se jedan zanimljiv dogadjaj koji dovoljno govori o Nilu. Astronauti su u kabini simulatora broda "Džemini" uvežbavali operacije susreta i spajanja. Do "spajanja" je ostalo još nekoliko minuta. Anders je bio prezauzet kontrolom radara i sistema navigacije, a kada se okrenuo video je Nila kako spava. Probudio ga je, a ovaj je mirno pogledao na sat, odgurnuo svog kopilota i vratio se snu. "Okej", pomislio je Anders, "ja ću to uraditi i niko neće primetiti da Nil spava". Ali, tačno na vreme, Nil se probudio zgrabio komande i svoj posao perfektno odradio.
Decembra 1966. Dik Slejton ga je postavio za komandanta rezervne posade Bormenove ekipe, u jednoj od prvih misija "Apolo".
"Proveo sam manje-više ceo svoj život u relativno riskantnim poslovima, ali sam zato stekao neka iskustva i znanja koja poseduje mali broj drugih ljudi. ... Čini mi se da se, što se tiče rizika, let na Mesec ne može uporediti sa mnogim zadacima koje sam morao da izvršim u preteklih dvadeset godina kao pilot."
Nil je bio svestan da je misija kojom komanduje stvar nacionalnog prestiža i da od nje zavisi budućnost čitavog programa "Apolo", i kosmičkih stremljenja SAD. On je malo sumnjao u to da se astronauti neće bezbedno vratiti na Zemlju, ali su po njemu šanse za uspešno spuštanje bile 50:50.
Vazduhoplovni potpukovnik Majkl Kolins je visok (180 centimetara) i težak (75 kilograma) kao i Armstrong. Ima dve ćerke i sina. Nasmejan je i veoma popularan medju svojim kolegama, šampion u odbojci u timu astronauta. Prvi je "stranac" koga je Amerika uputila u Kosmos. Rodjen je u Rimu, 31. oktobra 1930. u porodici generala Džejmsa Kolinsa koji je još 1916. ratovao sa generalom Peršingom protiv čuvenog Panča Vilje u Meksiku. Kada je Majkl rodjen, njegov otac je u Rimu radio kao vojni ataše. Godinu i po dana kasnije, Kolinsovi se vraćaju u SAD. Kao dete viskog oficira Majkl je živeo u mnogim gradovima, u Njujorku, Baltimoru, Vašingtonu, Kolumbusu, San Antoniju ...
U duhu porodične tradicije, Kolins je izabrao vojnu karijeru i stupa na Vojnu akademiju u Vest Pointu, u državi Njujork, koju je završio 1952. u istoj klasi sa Edom Vajtom, dve godine posle Frenka Bormena i godinu dana posle Baza Oldrina. Bio je 185. u klasi od 527 pitomaca. Nakon trenažnih letova u Misisipiju i Teksasu, postao je pilot Ratnog vazduhoplovstva 1953. i naredne četiri godine leti u Nevadi i u Francuskoj. Tamo se oženio Patrišom Finegan (Patricia Finnegan) koja je u Vazduhoplovnoj bazi u kojoj je Majkl služio radila kao zubar. U to vreme buknuli su neredi u Madjarskoj, pa je Kolins leteo uz same granice Varšavskog pakta.
Vrativši se u SAD Kolins leti nebom Ilinoisa, da bi 1960. završio Školu probnih pilota u vazduhoplovnoj bazi Edvards gde je skupa sa Bormenom, Armstrongom, Stafordom i Vajtom radio kao probni pilot ovog centra NASA-e. Testirao je perfomanse, stabilnost i komandne karakteristike lovačkih aviona, tako da je pred dolazak u Hjuston "nakupio" 3891 sat letenja.
"Volim pilote-lovce. Oni su nezavisni ljudi, govore ono što misle i dokazuju ono šta su onim šta učine. Oni su dobri ljudi i mogu sebi da dozvole da budu ponekad i neodgovorni. Ali, probni piloti to ne smeju da urade. Zato su oni izabrani medju iskusnim, starijim pilotima-lovcima. Oni su staloženiji i mudriji. Ne smeju da pogreše u proceni vrednosti aviona koga isprobavaju jer to može koštati života nekog drugog pilota."
Kao član treće grupe astronauta Kolins je prešao prag Hjustona 18. oktobra 1963.
"Čovek je po svojoj prirodi istraživač. U otkrivanju i istraživanju novoga postoje neodoljive draži, ali ja ne bih mogao da tvrdim da sam tom idejom bio oduvek opsednut. Mislim da bi ovo što ja činim mogli da urade i mnogi drugi ljudi."
Majkl Kolins je svoje kosmičko "krštenje" doživeo za vreme misije "Džemini VII" kada je kao prvi astronaut treće grupe imenovan za dublera. Skupa sa Edom Vajtom bili su rezerve Frenka Bormena i Džima Lavela i bio je presrećan kada je "Titan II" bez problema poneo "Džemini VII" dok je on ostao na Zemlji. Znao je da je dublerstvo korak do kosmičkog leta, a idejom da provede dve nedelje u tesnoj kabini "Džemini", što su uradili Bormen i Lavel, nije bio nimalo oduševljen.
Jula 1966. kao kopilot skupa sa Džonom Jangom Kolins tri dana leti u misiji "Džemini X". Tom prilikom je obavljeno prvo dvostruko spajanje na orbitiu sa letelicama "Ejdžina". On je uz to dva puta izlazio u otvoreni Kosmos i tokom kosmičkih šetnji nakupio sat i po izvan kapsule "Džemini". Nije se baš proslavio dok je radio izvan broda, kao i njegove kolege Sernan i Gordon, pre i posle njega. Čak je u tumbanju slobodnim Kosmosom izgubio kameru.
Nekoliko meseci kasnije priključen je posadi Frenka Bormena, ali je u jula 1968. zbog povrede kičmenog stuba morao da ode na operaciju i ustupi svoje mesto Džimu Lavelu iz rezervne ekipe. Ovo, zatim rotacija misija "Apolo 8" i "Apolo 9" i njenih posada, kao i odluka Dika Slejtona da neiskusnog Freda Hejza zameni veteranom Majklom Kolinsom igrom slučaja dovode do toga da Kolins dobije priliku da kao član posade "Apola 11" udje u istoriju čovečanstva. On je pripojen prvoj mesečevoj posadi nakon najteže epizode u svojoj astronautičkoj karijeri. Sada, bio je izmedju dva potpuno različita čoveka. Naravno, znao je da prijateljstvo medju članovima posade nije neophodno za uspeh misije, ali je bilo neophodno znati sve načine za spas kolega prilikom spuštanja, ili za vreme poletanja sa Meseca. A ovde je bilo osamnaest različitih varijanti hitnog susreta i spajanja sa LM-om i Majkl je morao do perfekcije da zna svaki od njih.
Kako su pripreme odmicale Kolins je tog proleća 1969. postao jedna od najpoznatijih ličnosti na svetu. Takodje, bio je svestan da je "Apolo 11" za njegovu suprugu Patrišu predstavljao veliki pritisak, možda i veći od onog kome je sam bio izložen. Zato je želeo da se to prekine što pre. Jednog dana, dok su on i Dik Slejton skupa leteli na mlaznom avionu T-38 sa Kejpa prema Hjustonu, šef astronauta je predložio Kolinsu da posle "Apola 11" komanduje jednom od narednih mesečevih misija i time dobije priliku da i on kroči na Mesec. Kolins je slutio da će jednoga dana i on biti komandant jedne mesečeve ekspedicije, ali je ipak odbio Slejtonov predlog. On je već odlučio da će, ukoliko bude uspešna, misija "Apola 11" biti njegov poslednji kosmički let.
Pukovnik Edvin Judžin Oldrin, mladji, nosi nadimak Baz (Buzz) od najranijeg detinjstva. Njegova sestra ga je umesto "brader" ("brother") zvali "bazer" ("buzzer"), tako da je Oldrin postao familijaran sa svojim nadimkom da ga je deset godina posle "Apola 11" čak na legalan način prihvatio kao svoje jedino ime.
Kao Kolins i mnogi drugi astronauti i Baz Oldrin potiče iz porodice vojnika. Rodjen je 20. januara 1930. u Montkleru (Montclair), Nju Džersi. Njegov otac pukovnik Judžin Oldrin je bio poznati avijatičar koji je radio sa Orvilom Rajtom (Orville Wright) jednim od legendarnih braće Rajt. Bio je i učenik Roberta Godarda, prijatelj Čarlsa Lindberga, a godinama kasnije njegov student će biti budući osnivač korporacije "Grumen" u kojoj je sagradjen LM "Igl" koji će poneti Baza Oldrina i Nila Armstronga do Meseca. Još jedan interesantan detalj; Oldrinova baba zvala se Mun (Moon), odnosno Mesec!
Po završetku srednje škole, Oldrin se upisuje na Vojnu akademiju u Vest Pointu jer je iznad svega želeo da krene očevim stopama. Završio ju je 1951. da bi se do kraja te godine obučavao za letove na avionima u Floridi, Teksasu i Nevadi. Decembra 1951. odleteo je u Seul i učestvovao u Korejskom ratu. Obavio je 66 borbenih misija u avionu F-86 i oborio dva MiG-a. Dve godine kasnije vraća se u SAD i do juna 1956. radi na novootvorenoj Akademiji vazduhoplovnih snaga. Sledeće tri godine leti nad Nemačkom gde se sprijateljio sa Edom Vajtom, momkom koji je kao i on završio akademiju u Vest Pointu i koji mu je prvi predložio da razmisli o angažovanju u astronautici.
Njegov prvi pokušaj da zajedno sa Vajtom septembra 1962. postane astronaut u drugoj grupi nije uspeo. Tada su primeljni samo probni piloti, a Oldrin to nije bio. U medjuvremenu, 1963. doktorirao je na Tehnološkom institutu Masačusets na temu susreta i spajanja pilotiranih kosmičkih letelica. Oktobra iste godine, kada je imao nalet od 3316 sati, kao član treće grupe postaje astronaut NASA-e. Na razgovor sa Dikom Slejtonom došao je u smešnom odelu sa nekim "džidža-midžama" na sebi, kako je to rekao Voli Šira. Bio je prvi doktor nauka medju astronautima, što u očima Slejtona i Šeparda nije bila velika prednost. Ako se tome doda da nije bio probni pilot, a njima je Slejton najviše verovao, bilo je jasno da Oldrinove pozicije, kada je let u Kosmos bio u pitanju, nisu bile najsjajnije. Povreda kolena koje je morao da operiše 1965. dodatno su iskomplikovale situaciju. Pa ipak, nešto se dešavalo. Prvo ga je Slejton postavio za kepkoma u misiji "Džemini V", da bi januara 1966. bio imenovan za dublera u misiji "Džemini X". To je, medjutim značilo, kako su dubleri leteli u trećoj misiji nakon one u kojoj su bile rezerva, a budući da "Džemini XIII" nije bio planiran, da Oldrin neće leteti u programu "Džemini". To je, takodje značilo da je njegova kosmička budućnost krajnje neizvesna, jer je znao da će Dik Slejton u letovima "Apolo" prednost dati astronautima koji su leteli u Kosmos. Možda bi se tako i desilo da nije došlo do pogibije astronauta Eliota Sia i Čarlsa Beseta, prve posade "Džemini IX", što je izazvalo izmene u redosledu posada koje će leteti u finišu programa "Džemini". Odlučeno je da Džim Lavel i Baz Oldrin budu dubleri nove posade "Džemini IX" (Tom Staford i Džin Sernan), tako da im je pružena prilika da polete u poslednjoj misiji programa "Džemini". I on ju je maksimalno iskoristio. Dok su se njegove kolege iz treće grupe astronauta, Džin Sernan, Majk Kolins i Dik Gordon u prethodnim misijama "Džemini" mučili u otvorenom Kosmosu, Oldrin je za vreme leta "Džeimini XII" novembra 1966. do perfekcionizma obavio planirane radove izvan letelice gde j ostao ukupno pet i po sati. Sasvim je izvesno, da Oldrin ne bi dobio mesto u kabini "Apola 11" da nije obavio let u programu "Džemini".
Kao eskpert za rad u otvorenom Kosmosu i spajanje na orbiti, Oldrin je bio najveći um koga je Amerika do tada poslala u Kosmos, čovek-kompjuter, sposoban i stručan, što mu niko, posle njegovog fenomenlanog kosmičkog debija nije mogao osporiti.
Dok su se Armstrong i Oldrin pripremali kao dubleri u poslednjim misijama "Džemini" prve dve posade "Apolo" su započele trening u okviru programa čovekovog leta na Mesec. Kada je došlo do prve promene u redosledu misija, krajem 1966. njih dvojica su skupa sa Džimom Lavelom imenovani za posadu koja je dublirala Bormena, Kolinsa i Andersa, ekipu koja je trebala da obavi treći let u programu "Apolo" - let "Apolo 9". A onda je Lavel zamenio Kolinsa, u leto 1968. pa je Armstrongu i Oldrinu pridodat novajlija Fred Hejz, pa je došlo do promene u redosledu druge i treće misije, tako da su igrom slučaja Armstrong i Oldrin dobili priliku da budu prvi na Mesecu. Na kraju, umesto Freda Hejza Slejton je posadi "Apola 11" pridodao veterana iz programa "Džemini" Majkla Kolinsa koji se dve godine pripremao kao pilot komandnog modula "Apolo".
"U našem poslu reč je o pilotima aviona koji žele da lete na najbržim i najboljim letelicama. Kada se i to ispuni, zapitate se - ima li nešto bolje od toga? Na čemu bi se moglo još leteti? Tako dolazimo na odgovor da ostaje - let u Kosmos. Neki piloti misle da nemaju šanse pa i ne pokušavaju. Drugi se kandiduju. Neki uspevaju da prodju, neki ne. Medjutim, oni koji postanu astronauti mogu delimično da utiču na uspeh leta u Kosmos zahvaljujućim svojim sposobnostima. Sudbina odlučuje o mnoog čemu u toj velikoj zagonetki. Zašto u stvari sve to činimo? Zato što smo izabrani da upravo mi to izvršimo."
Iako "težak" sagovornik, Baz Oldrin je pokazao da i on ima smisao za spontani humor kada je, za vreme predavanja nazvanog "Čovek u Kosmosu" u jednom ženskom klubu na sugestiju slušateljke da je adekvatniji naslov predavanja "Žena u Kosmosu", odgovorio da će se ograničiti na temu koju dobro poznaje, a to je Kosmos, dok su žene tema o kojoj ne zna baš mnogo. Baz Oldrin je visok 177 centimetra, težak je 75 kilograma. Otac je dva dečaka i jedne devojčice.
Tajna "Lune 15"
Početkom jula sve je na Kejp Kenediju i u Hjustonu bilo spremno za najodvažniju kosmičku misiju svih vremena. Pored posade "Apola 11" Slejton je odredio još dvanaest astronauta koji će obavljati različite funkcije tokom ove misije. Rezervnu posadu čine Džim Lavel, Bil Anders i Fred Hejz, dok se u posadi podrške nalaze Tomas Metingli (zamena za Andersa), Ron Evans, Džon Svajgert i Bil Poug, astronauti pete grupe astronauta NASA-e (iz 1966.) Pored dublera, Lavela, Andersa i Hejza, Dik Slejton je ulogu kepkoma poverio još sedmorici astronauta i to Čarlsu Djuku (na predlog Nila Armstronga), Ronu Evansu, Brusu Mekendlesu, Tomasu Metingliju, Donu Lindu, Ovenu Geriotu i Džeku Šmitu.
I Kris Kraft je ojačao tim kontrolora u Hjustonu. Prvom smenom Kontrole misije upravljaju Kliford Čarlsvord i Džeri Grifin, drugom Judžin Kranc, trećom Glin Lani, a četvrtom Milton Vindler.
Poslednji vikend pred odlazak na Kejp Kenedi, praznik 4. jul astronauti provode u krugu porodica, a novinarima "Lajfa" dozvoljeno je da to ovekoveče. Nil Armstrong peca sa sinovima, sa suprugom priprema picu i svira pijano, Baz Oldrin je sa decom u luna parku, dok Kolins grli suprugu u kuhinji i gaki ruže u bašti. Medjutim, sve je to bila najblaže rečeno improvizacija. Oni su dugo, veoma dugo bili daleko od svojih najbližih.
Dok su astronauti "Apola 11" pozirali "Lajfu", grozničavo se radilo i na drugoj "kosmičkoj" tački planete, na Bajkonuru. Na snimcima, stručnjaci CIA-e otkrivaju postavljanje velike rakete N1 na lansirnu rampu. Devet kilometra od nje, već je postavljena još jedan manja raketa "Proton". Šta to Rusi smeraju? Elektronska špijunaža iz Pakistana i Turske dešifruje 4. jula 1969. odbrojavanje na Bajkonuru, i to dvostruko!
Nakon uspeha "Sajuza 4" i "Sajuza 5" Rusi su nameravali da ispitaju komletan mesečev sistem L3. Prvo će poleteti N1 sa pedesetotonskim kompleksom L3, a zatim kreće "Sajuz" sa dvojicom kosmonauta (pojedini izvori ukazuju i da su trojica kosmonuata bila spremna za lansiranje). Njihov zadatak je da se susretnu i spoje sa sistemom L3, predju u LOK i obave misiju sličnu onoj koju su Amerikanci imali za vreme leta "Apolo 9. Znači, testiranje mesečevog broda LK na orbiti oko Zemlje.
Iako je prvo lansiranje džinovske rakete N1 bilo neuspešno, iako "Proton" nije nosio ljudsku posadu i iako je bilo izvesno da će Amerikanci biti prvi na Mesecu, Rusi su još uvek živeli u ubedjenju da ako sve bude išlo po planu, njihovi kosmonauti mogu obaviti barem drugi let na Mesec. Naravno, mislilo se i na eventualni neuspeh "Apola 11" ...
Špijunski satelit "Kihol" je preleteo Bajkonur i snimio punjenje rezrervoara gorivom. Da, N1 će biti lansiran za koji sat. A onda, za vreme narednog kruga, kada je satelit ponovo nadleteo Bajkonur, on je snimio samo polsedice stravične eksplozije ogromne rakete. Naravno, od lansiranja "Sajuza" planiranog za naredni dan se odustalo. I drugi pokušaj lansiranja N1 završen je neuspehom.
U ponedeljak, 7. jula Armstrong, Kolins i Oldrin odlaze na Kejp Kenedi, gde će devet narednih dana živeti izmedju simulatora, inženjera i tehničara i svojih spavaćih soba. U četvrtak, 10. jula posetio ih je Tomas Pejn, direktor NASA-e koji je večerao sa astronautima. On je od njih tražio da ništa ne rizikuju. Ukoliko nešto krene naopačke, odustati od spuštanja i bezbedno se vratiti na Zemlju. Ne smeju poginuti! On im je tada, na njihovo iznenadjenje, obećao da će astronauti dobiti priliku da vrlo brzo polete u jednoj od narednih misija "Apolo". U opširnom intervjuu "Vašington poustu" Pejn najavljuje veliki trijumf Amerike i tvrdi da Rusi nisu u stanju da pre aprila 1970. pošalju kosmonaute na Mesec. Naravno, nije spomenuo fotose koje je načinio špijunski satelit "Kihol" (Keyole), ali je delovao ubedljivo kada je rekao da će biti iznenadjen ukoliko Rusi u narednih osamnaest meseci nešto ne preduzmu.
Ali, Rusi se nisu predavali! Ako već neće imati prve ljude na Mesecu, zašto ne pokušati da se dodje do prvog kamenja sa Meseca automatski, pomoću robota, bez kosmonauta. U subotu 13. jula, u 5:55 č po moskovskom vremenu, nešto manje od 72 sata pre lansiranja "Apola 11", Rusi su prema Mesecu uputili automatsku letelicu "Luna 15" bez ljudske posade. Američki izvori su javili da je zadatak "Lune 15" dase spsuti na Mesec, pokupi uzorke sa njegove površine i da ih dostavi na Zemlju. Ako im to uspe, Rusi će ipak prvi u svojim rukama imati kamenje sa jednog drugog sveta! Panika je zahvatila menadžere NASA-e. Čemu onda "Apolo"? Čemu silne milijarde dolara ako Rusi ponovo budu prvi? Svet će reći da su njihovi automati bolji od američkih astronauta! Pored toga, NASA je zabrinuta iz maršrutu leta "Lune 15". Amerikanci ne žele da se bilo šta kreće oko Meseca ili sa Meseca dok njihovi astronauti lete prema njemu. A "Luna 15" je poletela prema Mesecu samo tri dana nakon povratka Frenka Bormena, ličnog izaslanika predsednika Niksona koji je obišao nekoliko država, uključujući i Sovjetski Savez i kao prvi američki astronaut kročio u Zvezdani grad ruskih kosmonauta. Svi su u NASA-i želeli da čuju njegovu priču. Sovjetski kosmički program je bio tajna, a let na Mesec - tajna nad tajnama! Od Bormena će lično državni sekretar Henri Kisindžer tražiti da pozove Moskvu i raspita se o letu "Lune 15", naravno preko "vruće" telefonske linije. Bormen je preko prevodioca zamolio akademika Mstislava Keldiša da mu pošalje parametre putanje leta "Lune 15". Dva telegrama su stigla u vreme kada je misija "Apola 11" već bila u toku. U njima su bili upisani parametri leta kosmičkog aparata, objašnjenja o korekciji trajektorije i kruženje oko Meseca uz napomenu da orbita "Lune 15" ne preseca orbitu "Apola 11". Posada "Apola 11" nije bila sama oči u oči sa Mesecom.
Veče pre lansiranja, predsednik Nikson želeo da večera sa astronautima, ali se tome suprotstavio dr Čarls Beri, plašeći se inficiranja posade "Apola 11". Astronauti, medjutim nisu bili ubedjeni da je predsednik "opasniji" po njih od desetine tehničara i inženjera sa kojima su se tih devet dana na Kejpu susretali i sa kojima su radili.
Uoči velikog dana, dok se reka ljudi i automobila slivala na Kejp Kenedi astronauti su se odmarali. Leškarali su i spavali. Oldrin je otišao do obližnje obale Atlantskog okeana i ležao na pesku. Mali broj ljudi ima neposredan kontakt sa astronautima. Tu su njihovi lekari, inženjer, "ataše za štampu", kuvar, dva službenika NASA-e, sekretarica, kolege astronauti i sedam naučnika.
Džinovska konstrukcija koja je od 20. maja zaklanjala "Saturn V" uklonjena je u stranu. "Saturn V", visok kao zgrada sa 36 spratova, ostao je usamljen na lansirnoj rampi. Odbrojavanje traje veće pet i po dana. Preko deset hiljada ljudi, od astronauta do posada prihvatnih brodova u Tihom okeanu, neposredno je uključeno u realizaciji ove misije. Na Kejpu je stiglo preko milion ljudi, dok je dve stotine hiljade automobila okupiralo Kejp Kanaveral. Indirektno, ceo svet je bio tamo, sa astronautima "Apola 11".
Džo Šmit, čovek koji je oblačio sve američke astronaute u snežno bele skafandre, od Šeparda maja 1961. do posade "Apola 10" osam godina kasnije, probudio se četrdeset i pet minuta pre astronauta, u 3:30 č, 16. jula. On i njegovi tehničari proveravaju poslednji put sisteme skafandera. Za to vreme, na lansirnoj rampi na kojoj je "Saturn V" blistao u noći obasjan desetinama snažnih reflektora, odvijaju se završne provere. Na njenom vrhu, u "čistoj sobi", Ginter Vent koji je sve američke astronaute otpremio na put u Kosmos, sa svojim momcima i Fredom Hejzom, Oldrinovim dublerom, privodi kraju ispitivanje sistema kapsule "Apolo".
Pet kilometra dalje, kucanje na vratima probudilo je astronaute. Kucao je, ko drugi do Dik Slejton. Niko na Kejpu nije ustao posle posade "Apola 11". Bilo je 4:15 č, praskozorje.
"Jutro je prelepo. Idemo," rekao je uz pozdrav Slejton. Prvi se iz svoje sobe pojavio Baz Oldrin. Obrijan, istuširan, svež i odmoran. Novčanik, odelo i ostale lične stvari ostavio je sekretarici Di O' Hara. To isto je uradio i Armstrong, dok se čovek koga je Di zvala "dragi Majk" pojavio se poslednji.
"Dobro jutro, sestro O' Hara. Šta tražite ovde tako rano?" našalio se Kolins, da bi ubrzo zatim počeo da požuruje kolege na doručak jer umire od gladi.
Sa astronautima su doručkovali Dik Slejton i Bil Anders iz rezervne posade. Oni su pokušali da naprave opušteniju atmosferu, šaleći se sa astronautima, ali izmedju njih dvojice koji ostaju i ove trojice koji odlaze, ostaje neka praznina ...
Zatim su astronauti uz pomoć Šmita i njegovih momaka navukli skafandre i praćeni šestoricom tehničara, u 6:37 č specijalnim vozilom stižu na lansirnu rampu. Tamo ih dočekuju Fred Hejz, koji je još uvek u kapsuli, Ginter Vent i Džo Šmit. Hejz proverava telekomunikacione uredjaje dok se astronauti spremaju za ukrcavanje u "čistoj sobi". Ginteru Ventu, nemačkom veteranu američke astronautike posada pred rastanak predaje poklone. Armstrong mu poklanja kartu za "kosmički taksi" na relaciji Zemlja - Mesec, Kolins, neverovatno ali istinito poklanja Ventu petnaest centimetara dugačku ribu, a Oldrin, budući da su obojica Prezbeterijanci, primerak Novog Zaveta.
U 6:52 č Armstrong prvi ulazi u kapsulu i zauzima levo sedište. Džo Šmit proverava radio-vezu sa njim. Zatim, u kabinu ulazi Majkl Kolins. Logično je da on bude zadnji, jer je u prethodnim misijama pilot komandnog modula zauzimao centralno mesto. Medjutim, on je zamenio mesto sa Oldrinom, tako da Kolins seda u desno sedište, dok se Baz Oldrin poslednji ukrcava u centralno sedište.
Do pojasa nagnuvši se u kabinu Džo Šmit proverava dovode kiseonika i pozdravlja se sa astronautima. Sa njima ostaje Fred Hejz koji sledećih pola sata proverava sisteme kapsule. U to vreme, on je najzaposleniji astronaut u "Apolu 11". Konačno, kada je završio ispitivanja, u 7:52 č Hejz izlazi iz kapsule i Vent zatvara vrata za njim. Armstrong, Kolins i Oldrin ostaju sami, privezani za sedišta u kabini "Apola 11". Ubrzo je i "čista soba" opustela. Tehničari se liftom spuštaju do podnožja rakete. Lansirnu rampu, jedan za drugim, napuštaju poslednji momci ekipe za lansiranje. "Saturn V" i tri astronauta ostaju sami, licem u lice sa nebom.
Pet kilometara dalje od rampe, na posebno napravljenoj bini okupljene su zvanice. Medju njima je i legendarni Herman Obert (Hermann Oberth), poslednji iz plejade pionira astronautike, učitelj Vernera fon Brauna, tvorca ovog kolosa. Od supruga astronauta, samo je Dženet Armstrong na Kejpu. Tu je i bivši predsednik Lindon Džonson, čovek koji je od prvih dana programa "Apolo" bio njegov oslonac u Beloj kućoj.
"Počelo je tiho"
Na Kejp Kenediju se nalazi tri hiljade akreditovanih novinara (medju njima, 700 novinara iz 52 države), dok je svaki od preko milion posetioca plaćao ulaznicu po ceni od jednog dolara. Oni su mogli u "Njujork tajmsu" koji je izašao na dan lansiranja "Apola 11" da pročitaju posthumno izvinjenje ovog lista slavnom Robertu Godardu koga je pre 49 godina ismejao zbog njegovih "sanjarenja" o korišćenju raketa za let u Kosmos. Širom sveta, oko 600 miliona ljudi iz 40 zemalja sedelo je uz svoje televizore i posmatralo trenutke istorije.
Do poletanja je ostao 61 minut. Na vezu sa astronautima je Džim Lavel, Nilov dubler. Prethodne noći našalio se sa Armstrongom rekavši mu da mu je to zadnja šansa da se predomisli i da njemu ustupu mesto u brodu. Sada, dok je Nil u kabini, Džim Lavel ga podseća da još uvek ima šanse da se predomisli.
"Izgubio si svoju šansu momče," smeje se Armstrong.
Poslednja minuta. Armstrong javlja da sve protiče u redu, sistemi funkcionišu besprekorno, sve je prebačeno na interno napajanje. Petnaest sekundi do starta svaki od pet miliona delova prelazi na automatski sistem kontrole.
Deset, devet, ... motori već bruje ... šest, pet, četiri, tri, dva, jedan, nula. Pali se svih pet motora prvog stepena. Start!
Šesnaesti jul 1969. godine, 9:32 č po lokalnom vremenu. Čovek je krenuo na Mesec!
Raketa se lagano diže u vis i, nakon napuštanja lansirnog tornja, astronauti su u svojim slušalicama začuli glas Brusa Mekendlesa koji im saopštava da je Hjuston, u kome je on kepkom, preuzeo kontrolu misije.
U tridesetoj sekundi udari Armstrongovog srca iznose 110, Kolinsovo srce bije 99 puta u minuti, dok je Oldrin najmirniji - 88 udara. Svi su, medjutim mirniji nego za vreme njihovih prvih misija. Minut i dvadeset sekundi posel starta astronauti su izloženi najvećem opterećenju tokom lansiranja. Preko 4 "g". Zatim je odbačen prvi stepen S-1C. Tri munuta posle lansiranja odvojena je spasilačka raketa koja je suvišna, a šest minuta kasnije odvaja se i drugi stepen S-II. Sledi blagi trzaj motora J-2 trećeg stepena S-IVB i "Apolo 11" je na orbiti visine 192 x 190,6 km.
Iznad Madagaskara, sistem sastavljen od trećeg stepena rakete "Saturn V" i broda "Apolo 11" preseca terminator i ulazi u senku Zemlje. Dva sata i 45 minuta posle starta, "Apolo 11" počinje drugi, poslednji krug oko Zemlje, da bi pet minuta kasnije, u 12:16 č Armstrong po drugi put aktivirao motor trećeg stepena. "Apolo 11" je operacijom TLI kidao okove Zemljine gravitacije.
"Počelo je tiho. Medjutim, kako je ubrzanje raslo, naša kabina je počela sve više da se trese. Pacifik je osato iza nas," piše Oldrin.
Šest minuta kasnije motor je ugašen. "Apolo 11" je bio na putu prema Mesecu. Dvadeset minuta kasnije, Kolins je bez problema spojio komandni modul "Kolumbija" sa mesečevim modulom "Igl" i izvukao ga iz adaptora trećeg stepena. Bile su to poznate operacije uvežbane tokom prethodnih misija. Mekendles javlja da je TLI protekao veoma uspešno. Brzinom od 10,84 km/s "Apolo 11" i treći stepen S-IVB hitaju prema Mesecu. Iako su se kretali tako velikom brzinom, astronauti u kabini nisu imali osećaj da se uopšte kreću. Medjutim, kada su kasnije pogledali prema Zemlji shvatili se da se od nje sve više udaljavaju. Kako se treći stepen kretao za njima, Kolins je na tri sekunde 4 sata i 40 minuta posle starta aktivirao male motore i povećavši brzinu leta za 6 m/s udaljio "Apolo" od trećeg stepena. Nešto kasnije, njegov motor je aktiviran poslednji treći put i, potrošivši sva pogonski materijal, prelazi na putanju leta oko Sunca, kao veštačka planeta.
Već 5 sati i 22 minute "Apolo 11" brodi Kosmosom. Od Zemlje ga deli preko 35 hiljade kilometara, dok se od nje udaljava brzinom koja iz časa u čas opada. Sada, ona iznosi samo 3,9 km/s. Armstrong čestita dr Džordžu Mileru rodjendan:
"milsim da je danas, takodje rodjendan Kalifornije i mislim da ona slavi svoj dve stoti rodjendan. Sumnjam da doktor Miler ima toliko godina."
Šest sati i 16 minuta. Brzina je 3,5 km/s, rastojanje od Zemlje oko 45 hiljade kilometara. Astronauti se dobro osećaju i ne osećaju nikakve simptome kosmičke bolesti. Sve pokrete čine veoma pažljivo, lagano, čak i za vreme prvog obeda. Sa "Apolom" telekomunikacije održavaju tri prateće stanice i to na jugu Kalifornije (Goldstoun), pokraj Madrida (Španija) i blizu Kambere u Australiji. U prvoj TV emisiji koja je emitovana preko Goldstouna Armstrong je bio voditelj i "meteorolog" budući da je dao vremenski izveštaj za Centralnu i Južnu Ameriku.Tokom desetominutne reportaže Oldrin i Kolins us se povreemno muvali ispred kamere, od jednog do drugog prozora, a u nekoliko navrata Amrstrong je usmerio kameru i prema Zemlji koja je bila udaljena 80 hiljada kilometaar.
Četrnaest sati i 6 minuta posle starta, na preko 106 hiljade kilometeara od Zemlje, kada je brzina "Apola" iznosila 2,1 km/s, astronauti su spavali.
"Imali smo naporan dan i san nam je bio tako potreban. Kada sam se zgurao u svoju vreću za spavanje, nisam mogao da shvatim kako se čovek može ovde naviknuti na san. Ovde su tri bića ležala u jednom sićušnom mehuru kiseonika koji je plutao vakuumom Kosmosa. Naš brod je bio poput minijaturne planete, sagradjen za ljude kao što smo mi.Mogli smo da živimo u njemu udobno, iako je moje lice dok sam spavao, od hladnoće spoljašnjeg vakuuma delio inč ili dva ..." piše Oldrin.
Svetla su pogašena, komunikacije utišane. Hjuston nije želeo da uznemirava tri odvažna astronauta. Kroz kabinu jedino je ravnomerno zujao ventilator. Bila je to prva kosmička noć istorijske misije.
Od Zemlje do Meseca
Kada je u utorak, 17. jula jutro na "Apolu 11" "svanulo", on se kretao brzinom od 1,7 km/s. Zemlja se "njihala" u Kosmičkom bezdanu, 149 hiljada kilometara daleko. Astronauti su "ustali" a Hjuston im je saopštio najvažniju vest vezanu za let "Lune 15". Prema osmatranjima sa engleske opservatorije u Džodrel Benku (Jodrell Bank), "Luna 15" je 17. jula u 5:49 č zašla iza Meseca i postala njegov satelit. Dali će "Luna 15" pre astronauta "Apola 11" doneti na Zemlju grumenje sa Meseca?
Bez obzira šta bude sa "Lunom 15", misija teče dalje. Astronauti se šale sa kepkomom. Baz Oldrin čak zvižduće, dok Kolins hvali šefa kosmičke "kuhinje" koji je odlično spremio salatu od lososa.
U 12:17 č, kada je od početka misije proteklo 26 sata i 45 minuta aktiviran je glavni motor u trajanju od tri sekunde. Zahvaljujući ovoj korekciji brod je usporio za 6,4 m/s, čime je putanja leta fino podešena za ukrštanje sa jednom tačkom u Kosmosu koja će biti 110 kilometara udaljena od Meseca u trenutku dolaska "Apola 11". Da ova korekcija nije obavljena astronauti bi dospeli na 321,6 kilometara od Meseca. Dva sata pre toga, "Apolo 11" je prevalio polovinu puta od Zemlje do Meseca i za to mu je trebalo samo 25 sati. Medjutim, za ostalu deonicu puta trebaće mu duplo više (oko 51 sat) jer se usled dejstva Zemljine gravitacije kretao se sve sporije prema Mesecu.
Armstrong: "Hjuston, upravo vas vidimo kroz prozore. Izgleda da se oblaci kreću sa istočne strane prema Hjustonu, iznad Zaliva i oblasti Floride. Da li ste jutros imali kišu?"
Kepkom (Mekendles): "Vani pada kiša, izgleda da imaš oko sokolovo za vremensku prognozu."
Drugi televizijski prenos u boji koji je trajao 35 minuta, započeo je u 19:31 č. Tada su astronauti pokazali Zemljanima kako oni izgledaju posmatrani sa "Apola 11", sa rastojanja od 240 hiljada kilometara.
"Upravo vidite Zemlju kao što je mi vidimo kroz prozor na levoj strani. Vidi se nešto više od polovine planete. ... Evo Severne Amerike, Aljaske, SAD i Kanade, tu su Meksiko i Centralna Amerika," rekao je Kolins.
Zatim je kamera teška tri i po kilograma okrenuta prema unutrašnjosti broda. Kvalitet snimka bio je daleko bolji od ranijih televizijskih prenosa tako da su gledaoci mogli da razaznaju čak i brojeve na kalendaru koji se nalazio na komandnoj tabli kabine.
"Nil se nalazi na serdnjem sedištu," objašnjava Kolins, "a Baz je sada snimatelj. Imamo prijatan dom i dosta mesta za svu trojicu. Često tražimo neki kutak gde možemo da protegnemo noge."
Kamera se sa zvezdane karte usmerava prema obroku koji je pospremljen. "Možete li da verujete da je ovo što sada vidite pileći paprikaš," govori Kolins dok kamera snima paket koji se nalazi iza jednog platnenog odeljka. "Sve što je potrebno da bi ovo moglo da se jede je da se doda malo vode i promeša pet do deset minuta."
"Apolo 11" je od Zemlje bio udaljen preko 240 hiljade kilometara i kretao se brzinom od 1,4 km/s, manje od 5 hiljada kilometara na sat. Do Meseca ga je delilo trideset sati leta, odnosno oko 140 hiljada kilometara. A tamo je bilo nešto što je posebno interesovalo astronaute i mnoge dole, u Hjustonu - "Luna 15".
Kepkom (Djuk): "Poslednje o 'Luni 15'. TASS je jutros javio da je letelica dospela na nisku orbitu oko Meseca. Izgleda da sve dobro funkcioniše na brodu. Ser Bernard Lavel kaže da je 'Luna 15' na orbiti visine oko stotinu kilometara."
Kolins: "Okej. Hvala, Čarli."
Kepkom: "Još nešto. Predsednik Nikson je proglasio slobodan dan za vreme vašeg boravka na Mesecu za sve radnike državnih firmi. Izgleda da ćete imati veliki auditorijum ..."
Završava se četrdeset i prvi sat misije. Brzina je 1,2 km/s. Do spuštanja na Mesec astronaute deli 61 sat i 48 minuta. Odlaze na desetočasovni počinak. Kada su se na prelasku 17. u 18. jul probudili "Apolo" je od Zemlje bio udaljen 295799 kilometara i kretao se prema Mesecu brzinom od 3870 km/č, nešto iznad kilometra u sekundi. Kolins, kao pravi moreplovac koristi trideset sedam dalekih zvezda za navigaciju. Imena su im dali drevni Sumeri, Grci i Rimljani: Polaris, Rigel, Kapela, Kanopus, Sirijus, Antares, Vega, Arktur, Altair, Formalhaut ... Svaka od zvezda ima svoj kompjuterski broj, tako da Kolins i Oldrin koriste brodski računar, teleskop, sekstant i žiroskope u cilju preciznog odredjivanja položaja u prostoru.
Dole, u Hjustonu, kepkom Mekendles saopštava "jutarnje" novosti. Interesovanje za njihov let je sve veće. Slede sportske i vesti iz ekonomije. Kolins se šali na račun "proždrljivosti" Baza Oldrina koji je najveći gurman medju članovima posade.
U 16:40 č počinje najduži TV prenos sa "Apola 11" koji je trajao jedan sat i 36 minuta. Bilo je to u vreme kada su se Armstrong i Oldrin pripremali da prvi put udju u LM "Orao". Na početku prenosa Kolins je upitao kontrolore misije da li bi želeli da gledaju "jedan naročiti televizijski program." Čarls Djuk, dežurni kepkom se složio i Kolins je uključio kameru. Prikazan je kadar kada Oldrin otvara poklopac izmedju "Kolumbije" i "Orla". Prethodno, uklonjen je mehanizam za spajanje.
Oldrin: "On je dosta masivan, ali pomera se kako vi želite."
Armstrong: "Mora da je Majk perfektno obavio posao za vreme spajanja. Nema nikakvih tragova na mehanizmu."
Kepkom: "Sa kablom od dvanaest stopa smatram da će vam trebati još pet-šest stopa da kamerom udjete u Lem ... Vidimo mehanizam za spajanje. Ispravka, to je padobran."
Kolins: "Okej, padobran ćemo sada ukloniti."
Oldrin je puzeći kroz prelazni tunel uplovio u LM, a nekoliko minuta kasnije pridružio mu se i Armstrong. Slika koja se emituje na Zemlju je tako kvalitetna da Djuk može da pročita čak i natpise na komandnoj tabli LM-a. Kolins je, noseći kameru razvukao kabl do najveće dužine. Bio je to prvi direktan televizijski prenos iz mesečevog modula. Kameru preuzima Oldrin koji snima komandanta misije.
Armstrong: "Nema mnogo zaostalih stvari u komandnom i mesečevom modulu. Našli smo svega nekoliko šrafova i delova plastike. Vrlo malo je toga u obema letelicama. Baš su čiste."
Kada je prenos završen, Djuk javlja posadi da su ih posmatrali direktno iz SAD, Japana, Zapadne Evrope i Južne Amerike. Astronauti se šale na račun Kolinsovog borvaka u LM-u bez plaćene ulaznice, budući da LM nije "njegova letelica". Zemlja poručuje da je Kolinsu naredila da ništa ne dira u LM-u, na što je Kolins odgovorio da je zauzvrat zabranio kolegama da diraju komandnu tablu u "Kolumbiji".
Oldrin: "Eto zašto ja toliko jedem danas. Ne smem ništa da diram. On mi ništa neda da pipnem u kabini."
Za vreme televizijskog prenosa "Apolo 11" je prevalio preko 3600 kilometara. Baz Oldrin je proveo u "Orlu" sat i po, a Armstrong dvadesetak minuta manje. Astronauti su proverili sve sisteme LM-a i uverili se da je spremna za epsko spuštanje na Mesec.
"Komandna tabla Lema podsećala je na onu kod dizel-lokomotiva. Ali 'Orao' je bio super-laka 'lokomotiva'. On je mogao da postigne ubrzanje od nule do tri hiljade milja na sat za samo dva minuta. Zidovi kabine su bili toliko tanani da sam mogao da ih probušim šrafcigerom bez ikakvih problema. Sve je ovde ekonomisano do maksimuma. čak su i zaštitni poklopci skinuti sa prekidača i komutatora," piše Oldrin.
Pedeset i sedam sati i 4 minuta leta. Zemlja je udaljena 333301 kilometara. Podseća na malu plavu oazu u tmini Kosmosa. "Apolo 11" leti sve manjom brzinom prema Mesecu. Po prvi put njegova brzina opada ispod vrednosti od jednog kilometra u sekundi (0,96 km/s). Nakon inspekcije LM-a, astronauti obeduju i spremaju se za san. Sa Zemlje ima šalju muzički pozdrav, posebno Majklu Kolinsu koji je na ovaj dan, pre tri godine, prvi put kročio u Kosmos. U 22:59 č, 18. jula astronauti "odlaze" na spavanje. Sa rastojanja od 345202 kilometara Zemlja im je poželela "laku noć". Dok su astronauti spavali, u 23:11 č "Apolo 11" je prošao kroz oblast ekvigrafisfere i ušao u zonu uticaja Mesečeve gravitacije. On je tada bio udaljen 69592 kilometara od "Apola". U tom trenutku dostignuta je minimalna brzina od 0,89 km/s (oko 3200 km/č). Pod uticajem Mesečeve sile teže "Apolo 11" počinje da ubrzava, tako da će za vreme dolaska na orbitu oko Meseca imati brzinu od 2,53 km/s (9120 km/č).
U subotu, 19. jula u 5:58 č kepkom Ron Evans budi astronaute i javlja im da je putanja leta besprekorna, tako da nije potrebna nikakva dodatna korekcija. "Apolo 11" upada u senku Meseca, tako da njegova posada posmatra pomračenje Sunca.
Kolins: "Svetlost sa Zemlje prolazi kroz prozor tako da možemo pomoću nje i da čitamo."
Kepkom: "O, vrlo dobro."
Armstrong: "Možemo da posmatramo svetlost korone koja je veća od dva Mesečeva prečnika. Sjajna svetlost se izudžuje nekih osminu do četvrtine Mesečevog prečnika. ... Kao da imamo dva Meseca."
"More plodnosti ne izgleda tako plodonosno"
U Hjustonu dolaze dva kepkoma, Mekendles i Djuk. Ovaj drugi javlja posadi da se sve više država uključuje u ppraćenje misije. Čak i sovjetska "Pravda" piše o letu dok Armstronga nazivaju "Carom broda". Nemačka je 21. jul, dana kada je planirano spuštanje na Mesec proglasila "Danom 'Apola'". Misiju sa interesovanjem prate i astrolozi, a jedan dama poručuje astronautima da su im svi znakovi u horoskopu naklonjeni. Ona kaže da je Nil "čist", Majk "dobar sudija", a Baz "u stanju da rešava složene probleme. On je druželjubiv i ne voli usamljenost."
"Ko je to rekao?" pita Kolins, dok se iz kabine čuje gromoglasan smeh njegovih kolega.
Počinje 73. sat misije. Brzina "Apola 11" sada iznosi 1,34 km/s i povećava se, dok je Mesec sve bliži. Udaljen je 13708 kilometara. Do kočenja i prelaska na orbitu oko Meseca ostalo je manje od tri sata, a do spuštanja oko trideset i šest sati.
Pre Armstronga, Kolinsa i Oldrina samo je šest ljudi bilo ovde. Zemlja je daleko, daleko u Kosmosu, dok je Mesec ispunio tri četvrtine centralnog prozora. Astronauti su oduševljeni prizorom koji se pojavljuje pred njihovim očima.
"Pogled na Mesec je spektakularan," javlja Armstrong. "Ova slika je dovoljna da se dosadašnje putovanje do Meseca isplati."
Do zalaska iza Meseca i gubitka veze sa Zemljom ostalo je još petnaest a do paljenja glavnog motora i prelaska na robitu dvadeset i tri minuta. Brod se kreće brzinom od 1,99 km/s.
Kepkom (Mekendles): "Jedanaest, ovde Hjuston. Krenite na LOI. Prijem."
Oldrin: "Primljeno, krećemo na LOI."
Kepkom: "U senku ulazite za deset minuta i trideset sekundi ..."
Brzinom od 2,33 km/s "Apolo 11", na visini od 578 kilometara ulazi u Mesečevu senku. Veza sa Zemljom se prekida. Do paljenja glavnog motora ostalo je još sedam minuta i 45 sekundi. Dva člana rezervne posade, Džim Lavel i Bil Anders, momci koji su prvi prošli kroz ovaj "žrvanj" iznad Meseca, pridružuju se Mekendlesu na mestu kepkoma. U Centru je i treći dubler Fred Hejz, tu su Dik Slejton, astronauti Staford, Glen, Sernan, Skot, Vorden i Svajgert. Ukoliko paljenje motora i operacija kočenja bude uspešna, prateća stanica blizu Madrida primiće prvi signal sa "Apola 11" u trenutku kada će od početka misije proteći 76 sata, 15 minuta i 29 sekundi. A, ako do paljenja ne dodje, signal ćes tići deset minuta ranije, budući da će "Apolo 11" bez smanjenja brzine prohujati iza Meseca i u velikom luku nastaviti putovanje, da bi se potom vratio natrag, na putanju koja bi ga dovela do Zemlje.
Astronauti su bili sami, prepušteni čudesnoj tehnici koja ih je dovela do Mesečevog predvorja. Zgurili su se u svoja sedišta i čekali trenutak kada će Kolins aktivirati motor i početi kočenje.
"Piljio sam kroz prozor. Sve što sam video bila je naborana Mesečeva površina sive boje. Suprotna strana Meseca znatno je izbrazdanija od one koju stalno vidimo sa Zemlje. Ona je bombardovana meteorima od početka Sunčevog sistema, pre mnogo miliona godina ... Paljenje je počelo tačno na vreme. Ruke su mi bile na grudima, mišići na nogama napeti ... Za šest minuta motor je radeći tiho smanjio brzinu do nešto više od 3600 milja na sat, što je bilo dovoljno da nas Mesečeva gravitacija 'zarobi'. Kada je motor zaustavljen, napustili smo sedišta; ponovo smo bili u bestežinskom stanju. Majk je blistao od zadovoljstva ... Trideset minuta kasnije, pojavili smo se nad Mesečevim horizontom i naše slušalice su zakrčale pimajući prve radio-signale iz Hjustona," piše Oldrin.
Kepkom (Mekendles): "'Apolo 11', ovde Hjuston. Kako nas čujete?"
Kolins: "Čujemo vas dobro, Hjuston."
Više od četrdeset minuta, niko izuzev astronauta nije znao da li je glavni motor odradio potrebnih pet minuta i 57 sekundi. Sve je bilo u najboljem redu. Na visini od 150 kilometara, 75 sata, 49 minuta i 49,6 sekunde nakon poletanja sa Kejpa motor je aktiviran, a kada je ugašen "Apolo 11" se brzinom od 9120 km/č kretao orbitom oko Meseca. Brzina je smanjena za 889,2 m/s. U Centru kontrole misije svima je laknulo. Posle prve poruke Kolinsa salom je odjeknuo snažan aplauz. "Apolo 11" je postao satelit Meseca.
Armstrong: "On (Mesec) je gotovo kao na slikama, ali slično razlicu u gledanju fudbalske utakmice na terenu i preko televizije, tako je i pogled odavde bez alternative ... Prelećemo preko Mont Merilin ..."
Kepkom: "Primljeno. Hvala. Naši podaci za nekoliko prvih minuta pokazuju da ste na orbiti visine 113,5 x 312,6 kilometara ... A Džim se smeje."
Naravno da se Lavel smeje. Planinu iznad koje je "Apolo 11" upravo leteo on je krstio imenom svoje supruge.
Astronauti su bili na svojoj prvoj od dvanaest planiranih orbita oko Meseca pre odvajanja "Orla" i polaska na spuštanje. Dve orbite kasnije, u 78. satu, 50. minuti i 34. sekundi leta na sedamnaest sekundi ponovo je aktiviran glavni motor. Brzina je smanjena za 48,4 m/s i brod je sa eliptične prešao na gotovo kružnu orbitu visine 99,6 x 121,7 kilometara. Astronauti otkrivaju orijentire na površini koji će im pomoćI prilikom spuštanja. To su krateri Maskelajn, But Hil, Djuk Ajlend, Sajdvinder, Aristarh, ... U okolini Aristarha, Armstrong otrkiva oblast koja je znatno svetlija od okolne površine. Astronauti uzbudjeno iznose svoje utiske.
Oldrin: "Vidite ovu oblast! ... Jedan od kratera izgleda svetlije od ostalih ... Nisam siguran dali sam otkrio neku fosforoscenciju, ali ovo je definitivno svetlije od svega što se nalazi u okolini."
U ovoj etapi komunikacije sa Zemljom su bile slabe i nerazgovetne, dok je periodično dolazilo čak i do prekida. Najduži je trajao čak šest minuta. Tanjirasta antena "Kolumbije" nije bila baš najpreciznije usmerena prema Zemlji.
Dok je "Apolo 11" kružio oko Meseca, njegova posada je proveravala sisteme obe letelice. Za razliku od prethodna dva "Apola" koja su kružila oko Meseca 112 kilometara iznad površine, planeri ove misije su odlučili da "Apolo 11" dospe na jednu blagu eliptičnu orbitu (121 x 99 km) koja će se usled dejstva Mesečeve gravitacije i nepravilne raspodele mase u njegovoj utrobi transformisati prirodnim putem u gotovo kružnu orbitu u vreme kada "Orao" treba da krene sa Meseca na susret sa "Kolumbijom". Niko nije želeo da Kolins dodatno troši gorivo za ispravljanje orbite.
Koristeći iskustva sa "Apola 8" i "Apola 10", stručnjaci su tako isplanirali kruženje oko Meseca da "Apolo 11" sa severne strane tokom prve orbite nadleti mesto spuštanja. Kruženje je tako osmišljeno da se More tišine gde se astronauti trebaju spustiti početkom trinaeste orbite, za vreme spuštanja, nadje direktno ispod "Apola 11".
Subota, 19. jul. U Hjustonu je pola tri po podne, u Evropi je sumrak, pola sedam. Misija traje već 77 sati i 48 minuta. "Apolo 11" ponovo zalazi iza Meseca, van domašaja radio-teleskopa sa Zemlje. Kada se pojavio nad Mesečevim horizontom, u 15:56 č za vreme druge orbite otpočeo je prvi televizijski prenos nad Mesecom koji je trajao 34 minuta. Gledaoci na Zemlji su mogli da vide Mesečevu površinu i predeo koji će "Orao" preleteti tokom spuštanja. Astronauti bez problema raspoznavaju detalje.
Oldrin: "Na jednom od većih kratera na suprotnoj strani primetio sam malu tamnu mrlju na zidu. Uperio sam durbin prema njemu. Mogao sam da vidim - oh, jednu oblast, možda četvrt milje u prečniku. Izgledala je kao sveža jama tamne boje koja je odudarala od ostalih mladih kratera male veličine..."
Kepkom (Mekendles): "Primljeno. Imaš li lokaciju?"
Oldrin: " Ne ... Uradio sam nekoliko fotografija."
Kolins: "Rekao bih ... bili smo na oko 95 stepeni istočno, leteli smo iznad Smitovog mora. ... More plodnosti ne izgleda tako plodonosno. Ne znam ko mu je dao to ime."
Armstrong: "Pa, možda ga je nazvao gospodin čime ime nosi ovaj krater. Langrenus je bio kartograf španskog kralja i on je napravio prve poznate mape Meseca."
Kepkom: "Primljeno, to je veoma zanimljivo."
Armstrong: "Hoću da naglasim da to (More plodnosti) zvuči bolje nego More krize."
Kepkom: "U pravu si."
Astronauti snimaju spektakularni krater Langrenus čiji se vrhovi uzdižu skoro dva kilometra od podnožja, kao i brazdu sličnu Velikom kanjonu koja se nalazi u južnom delu Mora tišine.
U 19:22 č, kada je od početka misije protekao 81 sat i 16 minuta, dok je "Apolo 11" bio na četvrtoj orbiti nad suprotnom stranom Meseca Armstrong i Oldrin po drugi put ulaze u LM "Orao". Provereni su sistemi letelice i skafandera. Uočeni su problemi u održavanju radio-veze sa "Kolumbijom". Astronauti se vraćaju natrag, u komadni modul gde večeraju.
Ponoć je u Hjustonu već zaminula, dok je nedelja 20. jul otkucavala prve minute, kada je "Apolo 11" po sedmi put nadleteo vrhove i kratere Meseca. Armstrong i Oldrin, kojima predstoji izuzetno naporan dan, spavaju. Kolins je na dežurstvu, kratkotrajnom, posle čega i on za vreme osme orbite odlazi na počinak. Armstrong je spavao pet i po, Kolins šest, a Odlrin pet sati. Znajući da astronauti ulaze u najtežu etapu misije, kepkom Ron Evans pokušava da ih oraspoloži. Prvo javlja Oldrinu da je njegov sin posetio Kontrolu misije. Bazu je drago što ovo čuje. Zatim im je ispričao kinesku legendu o devojci Čango koja živi na Mesecu već četiri hiljade godina, zajedno sa jednim kunićem, kao večita izgnanica. Na kraju, slede najnovije sportske vesti.
U osam ujutro, nešto više od sedam sati pre spuštanja, za vreme jedanaeste orbite kada je "Apolo 11" zašao iza Meseca Oldrin i Armstrong prelaze ponovo u LM. Tamo proveravaju opremu koja beleži biomedicinske parametre, telekomunikacioni sistem, skafandre, pritisak u kabini "Orla", žiroskope i navigacione uredjaje. Ispitivanja pokazuju da je "Orao" spreman za kritičnu operaciju - spuštanje na Mesec.
Srodni članci
Legendarni govor Kenedija - septembar 1962. god
Obeležavanje jubileja Apola 11
NAPOKON DOKAZ - BILI SMO NA MJESECU!
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
