Naš čitalac Bogoljub je postavio nekoliko zanimljivih pitanja u vezi misija spuštanja čoveka na Mesec. Na prva, "Kolika je bila temperatura za vreme boravka ljudi na Mesecu u Apolo misijama? Zar ne bi visoke temperature spalile zastavu, točkove rovera, odelo itd?" naš saradnik, Grujica Ivanović, odgovara sledeće (na ostala, o problemu toaleta tokom kosmičkih letova, odgovor očekujemo narednih dana):
 |
| Piše Grujica Ivanović |
Uz zahvalnost na postavljenim pitanjima poštovanog gospodina, osvrt da je reč o veoma interesantnim detaljima o kojima se mnogo ne govori i tipično se nalaze u senci rezulata kosmičkih misija.
Kolika će temperature biti na površini zavisi od nekoliko faktora, posebno od intenziteta zračenja koje dolazi sa Sunca i strukture površine Meseca.
Kako na Mesecu nema atmosfere koja bi zadržavala toplotu na površini, temperature se tokom dana kreće od 123oC, dok se noću u zavisnosti od lokacije mesta možespustiti od -150 do -230oC (posebno u zonamakoje se nalaze sve vreme u senci).
|
“Spuštena” zastava na mestu spuštanja “Apola-12” |
Pored velikih varijacija temperature, odsustvo atmosfere na Mesecu takodje utiče na transfer toplote, tako da vatra onako kako je mi znamo na Zemlji, u uslovima gde nema kiseonika (oksidatora) nije moguća. Takodje, čak i tokom dana kada su temperature vrlo visoke, objekti na površini Meseca imaju vrlo zanimljivu toplotnu strukturu. Naime, strana okrenuta ka Suncu, koja je direktno izložena uticaju sunčevog zračenja se zagreva, u zavisnosti od intenziteta radijacije i karakteristika materijala, do preko 100o C. Medjutim, suprotna strana objekta, koja je u senci ima daleko nižu temperaturu. Ukoliko je reč o homogenoj strukturi objekta, strana u senci bi trebala da imaju iste vrednosti temperatura kao i sunčana strana, ali sa negativnim predznakom –, znači -100o C.
Pored toga, budući da je objekt na Mesecu provodnik toplote, možemo očekivati da u skladu sa zakonima termodinamike deo toplote sa “sunčane” strane prelazi na stranu u senci i zagreje je, tako da temperature na ovoj strani neće biti -100oC. Tako da dolazi do svojevrsne ravnoteže zarobljene toplote unutar materijala od kojih je objekt napravljen koja sve vreme cirkuliše sa toplije ka hladnijoj strani.
Ovaj fenomen može da objasni kako su američke zastave, na veliko iznenadjenje, uspele da prežive ekstremne uslove na Mesecu i nalaze se tamo i sada – više od 40 godina posle iskracavanja ljudi na Mesec.
Astronaut Jang skokom visine oko pola metra pozdravlja američku zastavu na mestu spuštanja “Apola-16” na visoravni Dekart (april 1972.)
Kao što znamo, na Mesecu je u periodu jul 1969 - decembar 1972. pobodeno šest američkih zastava tokom misija Apolo-11, 12, 14, 15, 16 i 17”. Poznato je da je tokom poletanja mesečevg modula (LM) “Apola-11” jula 1969, usled uticaja izduvnih gasova motora uzletnog stepena prva zastava koju su u Moru tišine poboli Armstrong i Oldrin oborena. To se moglo videti na snimku poletanja modula, a to je takodje potvrdio i Oldrin koji je kroz svoj prozor video kako je zastava “oduvana” tokom poletanja. Zbog toga su astronauti sledećih misija pobadali zastavke nešto dalje od LM-a, nanekih 11-12 metara od modula.
Američka zastava pred ukrcavanje u mesečev modul broda “Apolo”
Zastave nisu specijalno dizajnirane za misije “Apolo”, niti je bilo u planu da one “prežive” decenije na Mesecu. U stvari, bile su to obične zastave, kupljene po ceni od oko 6 dolara u jednoj od radnji, malte-ne sa polica. One nisu imale nikakve zaštitne materijale, sve su bile izradjene od otpornog najlona (“modal”).
Kada su zastave bile u pitanju, tri osnovna cilja su bila da su jednostavne za montažu, da se lako mogu pobosti i da ostanu uspravno do kraja boravka astonauta na Mesecu. Kada je montaža u pitanju, svaka zastava je imala tri metalne šipke – dve su se montirale jedna na drugu kao vertikalni držač zastave visine oko 2,3 metra, dok je treća tanja šipka bila provučena kroz grnji deo zastave da bi ona “stajala” horizontalno. Medjutim, za vreme druge mesečeve misije “Apolo-12” (novembar 1969.) horizontalni držač je polomljen, tako da je zastava koju su poboli astonauti Konrad i Bin ostala da “visi” niz vertiklani držač. Zbog toga su se astonauti slikala pored zastave držeći je rasklopljenu u horizontalnom položaju.
Još jedan detalj (koji je uzgred korišćen u “teoriji zavere” da ljudi u stvari nikada nisu bil ina Mesecu) – zastave su još na Zemlji namerno “izgužvane”, da bi izgledalo kao da “lepršaju” na Mesecu.
U kakvom su stanju sada zastave na Mesecu?
Da li su, kako cenjeni čitalac pretposatvlja davno uništene, ili možda još uvek stoje uspravno, tamo gde su prvi ljudi koričili na Mesec?
Do nedavno, mnogi su mislili da su izložene ektremnim uslovima na Mesecu, kako promenljivim visokim i niskim dnevno-noćnim temperaturama, tako i ultraljubičastom zračenju, platneno-najlonski deo zastava davno dezintegirsani da je davno pretvoren u prah. Čak je i direktor kompanije Annin iz Nju Džersija koja je napravila zastave i prodala ih NASA-i izneo ovakvo mišljenje. Ako nisu pretvorene u prah, onda su njihove boje do te mere oštećene i “obeljene” do te mere da se crvene i plave nijanse teško mogu videti.
Senka zastave na mestu spuštanja “Apola-12” snimljena sa LRO. Jasno se od tamnog objekta u sredini (sletni stepen LM-a) vide tragovi astronauta Konrada i Bina
Sve ove teorije su medjutim pale u vodu kada su avgusta 2011. Kamere sa mesečevog satelita LRO (Lunar Reconnaissance Orbiter) napravile snimke visoke rezolucije svih šest mesta gde su prvi ljudi kročili. Na snimcima se jasno mogu videti, posebno kada je Sunce nisko nad horizontom, dugačke senke zastava (neke od njih su dužine i petnaestak metara) što znači da su zastave strukturalno još uvek čitave!
Kako na snimcima Mora tišine nema zastave, time je potvrdjeno da je zastava “Apola-11” oborena za vreme poletanje LM-a sa površine Meseca. Takodje, neka ranija razmišljanja da zastava “Apola-12” možda nije “preživela” poletanje LM-a u Okeanubura, nisu potvrdjena jer je 13 metara dugačka senka “spuštene” zastave koju su novembra 1969. tamo postavili Konrad i Bin jasno vidjiva na smicima. Medjutim, na smimcima nisu pronadjeni tragovi zastave koje su astronauti Šepard i nedavno preminuli Mičel februara 1971. Ostavili na Mesecu, u oblasti Fra Mauro. Pretpostavlja se, kako je zastava bila nedaleko od parabolične antene za održavanje TV veze, da je tokom poletanja uzletnog stepena antena, koju je je motor stepena “oduvao”, povukla zastavu sa sobom.
Američka zastava“ Apola-15” (desno od sletnog stepe na LM-a) snimljena sa vozila lunar rover posle poletanja uzletnog stepena sa astronautima Skotom i Irvinom
Što se zastava “Apola-15, 16 i 17” tiče, snimci su kaoi u slučaju “Apola-12”, nedvosmisleno potvrdili da su zastave još uvek “čitave”, da su vertikalne (istina, zastava “Apola-15” je navaljena pod uglom od 30 stepeni. Ovaj naklon je povezan sa tvrdoćom materijala na mestu spuštanja u Hedlijevoj dolini – naime zna se da su astronauti Skoti Irvin tog jula 1971. Zbog mehaničkih karakteristika tla imali dosta problema da pobodu zastavu.
Senka zastave na mestu spuštanja “Apola-16” snimljena sa LRO. U sredini je sletni stepen LM-a, dok se vide tragovi mesečevog vozila kojim su upravljali astonauti Jang i Djuk
Sve u svemu, zastave koje su prvi ljudi poboli na Mesecu pre više od 40 godina još uvek se nalaze tamo, četiri od njih šest su strukturalno stabilne i stoje vertikalno. A kako izgledaju saznače se ukoliko ikada u dalekoj budućnosti neko od ljudi ponovo obidje mesta gde su ljudi prvi put otisnuli stope u prašinu jednog vanzemaljskog sveta.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
