Bilo je tek malo više od devet sati ujutro 7. novembra kada je preko Viber grupe Marko Savić javio da upravo gleda, i to golim okom, Veneru. Venera ume snažno da sija, uostalom, ona je posle Sunca i Meseca najsjajniji nebeski objekat te zaista može lepo da se vidi i po danu, čak i ako je Sunce, kao tog dana, već dobro odskočilo pa svojim zracima guši sjaj ostalih objekata. 

A sve to bilo je važno jer se bližila okultacija Venere Mesecom a meni je odjednom pala na pamet neobična ideja da taj događaj slikam i tako se ubeležim u astrofotografe, onako na prečac, jednim snimkom. Prilika je bila odlična: nebo vedro do Plutona najmanje, nije ni rano, ni kasno već posle doručka i idealno za slikanje. 

Kako sa terase, a ni sa ulice nisam imao dobar pogled, odlučim se da posetim neke prijatelje na Petrovaradinskoj tvrđavi i tako iskoristim priliku i za svoju astrofotografiju. 

U početku je bilo dosta vremena do okultacije pa sam išao lagano, zazjavajući po okolini ali sa snažnim osećajem da idem na Tvrđavu važnim zadatkom. Pomalo sam sa visine gledao na ostale smrtnike koji su išli svojim putem manje uzvišenim poslovima. Ej, nije astronomska fotografija za svakog, niti može svako da je napravi. 

Tako stignem podno Tvrđave, pogledam na sat i vidim da kasnim. Uh, kud baš sad, što nisam ranije požurio i sličnim mislima počeo sam da se prekorevam. Uglavnom kada stigoh do slikarskih ateljea duša mi bila u nosu. Na brzinu ostavim stvari kod Boba (a Novosađani od kulture znaju da je to jedan od slikara na Tvrđavi), uzmem fotoaparat i izjurim napolje. Nebo je bilo kristalno čisto do beskraja, zapravo do Istre jer je Marino javio da je kod njih oblačno. Sunce je šljaštilo, a Dunav bio plav. Samo su se sitni talasi belasali po njemu. Tu baš pre nego što će stići do stene na kojoj je podignuta Tvrđava on pravi krivinu pa se raširio i teče lagano, onako vojvođanski pitomo.

Ali nešto čudno se zbivalo na nebu: nigde nije bilo Meseca. Nigde! Samo je Sunce slalo svoje šiljate zrake. Kako je to moguće, pomislio sam. Pogledam preko telefona neke programe koji imaju Follow Sky i vidim, lepo pokazuju da je Mesec tu, iznad. Pogledam na nebo ali njega nema. Ponovo pogledam na ekran telefona i vidim Mesec je na mestu. Ponovo pogledam na nebo ali njega nema. Bila je to baš misterija. A vreme je teklo i Venera mora da je već uveliko zašla za Mesec. 

I tako ja zbunjeno šaram pogledom po nebu, naprežem se i onda odjednom u nekom magnovenju, na trenutak, na mikrosekundu, Mesec mi prolete ispred očiju. Počeh da krstarim pogledom i na kraju zaista ga pronađem. Pa, bo je svetao, sasvim u fazi tankog srpa i toliko stopljen sa nebom da ga je video samo onaj ko je znao gde da ga traži.

Odlučio sam da ga slikam, za uspomenu na dan kada je trebalo da postanem astrofotograf. Zatim sam malo slikao grad, jer Novi Sad je naročito lep baš sa Tvrđave. Slikao sam i Frušku goru, pa Bobov atelje, ali sve sa svešću da mi je izmakla okultacija, jedan lak i lep astronomski događaj.

Posle podne sam skinuo fotografije sa kartice. Bilo je tu nekoliko baš finih snimaka grada, a na nekima se lepo video tanak srp meseca. Onda sam zumirao jedu od tih fotografija i raširio je preko celog ekrana i – zanemeo. Pa neverovatno. Uz sam levi rub Meseca bleštala je sitna tačkica, velika tek nekoliko piksela. Bila je to Venera, možda samo nekoliko sekundi pre nego što će zaći za Mesec! 

Kažu osmatrači i astrofotografi da je u njihovom poslu važno strpljenje, znanje i sreća. I upornost, jer nikad nećete ništa uspeti ako odustanete.

Okultacija Venere