Kada je oblačno i kada ne postoje uslovi za astrofotografiju - možda postoji nešto drugo, jednako interesantno. Neka mi meteorolozi i drugi upućeni oproste, ali ovaj tekst je maksimalno uprošćavanje sa nekoliko praktičnih saveta usmerenih onima kojima je to itekako potrebno: planinarima, biciklistima, sportskim pilotima, fotografima i astrofotografima.

Oluje sa grmljavinom su skoro isključivo vezane za letnji period, jer je ovde reč o olujama koje mogu da se razvijaju i u toku tople letnje noći, što je jako retko moguće u jesen i u proleće.
Razlog za ovo je postojanje specifičnih uslova atmosferske nestabilnosti u (pojedinim) letnjim noćima. Otprilike ima samo nekoliko takvih noći godišnje, pa ako hoćete da fotografišete - budite spremni!
Potrebno je da postoji kontinuirani pad temperature sa visinom, što će reći da gore bude upadljivo hladnije nego dole. U takvim situacijama meteorolozi kažu da postoji veliki vertikalni gradijent kad je u pitanju temperatura. Upravo ta razlika u temperaturi vuče topao vazduh na gore i eto nama oblaka.

Situacija nije baš tako prosta; topao vazduh sadrži proporcionalno više zasićene vodene pare nego hladan i to su osnovni zakoni fizike. Ako topao vazduh naglo ohladite onda će se desiti kondenzacija viška vodene pare i to je cela suština svakojakih padavina u meteorologiji. Topao vazduh se danju diže iznad tla zagrejanog Suncem i pretvara u oblake a to je upravo ta vodena para koja je višak u ohlađenom vazduhu.

Ponekad se desi da situacija bude obrnuta, odnosno da temperatura ne opada sa visinom. U tom slučaju se govori o sloju inverzije; ukoliko taj sloj bude na nekoj srednjoj visini (2-3km) stvoriće se mali oblačići cumulus humilis-i, koji rastu samo do početka sloja inverzije i dalje ne, jer nema gradijenta. Tačnije, udarili su u nevidljivi plafon. Ako je inverzija niže onda tog dana neće ni biti nikakvih oblaka, biće plavo nebo. A može i da se desi da neka neman probije inverziju (naročito ukoliko je sloj inverzije tanji) pa da se napravi oluja.

Bilo kako bilo, imamo olujni kumulonimbus. U tom momentu razvoja dotični oblak u sebi krije i uzlazna i silazna strujanja. Uzlazna su upravo ona strujanja koja hrane oluju, topao i vlažan vazduh o kome sanjaju piloti jedrilica i paraglajdera - zahvaljujući tim termičkim strujanjima oni lete.

Silazna strujanja su najčešće pljusak a nekad i grad. Danas nije baš potpuno jasan mehanizam, ali smatra se da postojanje sudara čestica kiše sa vodenom parom izbija pojedinačne elektrone. Ako se ovaj proces izvodi na mnogo širem prostoru onda će se stvoriti ogromna razlika potencijala: baza oblaka postaje negativno a vrh oblaka pozitivno naelektrisan.

Dodatnu energiju ovaj proces dobija i od zamrzavanja jer se zamrznuta voda naelektriše negativno a ostatak pare je pozitivan i kao lakši odlazi do vrha kumulonimbusa.

U istom momentu tlo postaje pozitivno nabijeno, kao rezultat odbijanja isto naelektrisanih čestica. Bukvalno se slobodni elektroni (negativno naelektrisane čestice) sa tla "sklone" i prostor ispod oblaka postaje pozitivan. Ovim se stvaraju preduslovi za gigantsku eksploziju kojim se ova razlika potencijala trenutno prazni: udar groma.

Postoje tri osnovna tipa munje:
- između dva oblaka (CC, cloud_to_cloud)
- između vrha i baze istog oblaka (IC), najčešći tip i
- između oblaka i zemlje (CG)

Poslednji nas najviše interesuju jer se tiču i nas dvonožaca. Na drugoj slici vidite gomilu CG pražnjenja ispod a ujedno i vrh kumulonimbusa, koji na nekih desetak km visine blešti iznutra obasjan IC munjama.

Par reči o CG munjama: ogromna većina njih su negativne munje koje udaraju ispod oluje, spajajući bazu ili srednji nivo kumulonimbusa sa tlom neposredno ispod oluje. Međutim, postoji i jedan izuzetno redak tip munje koji udara između vrha oblaka i zemlje: pozitivna munja. To je zaista retka pojava ali ujedno i najopasnija jer može da udari "iz vedra neba"; zabeleženi su udari sa vrha superćelije udaljene i do 40km.

Kako predvideti vreme? Prosto, pogledajte to na sajtu nekog ko već predviđa vreme, u ovom slučaju RHMZ. Da bismo nešto za nas korisno izvukli treba da naučimo da čitamo emagram. Iz tog grafikona dokoni planinar, pilot ili astrofotograf može dosta toga korisnog da sazna. Na ovom linku ćete se odlučiti između VRF-NMM ili ETA modela, svejedno je. Kažu da je drugi malo precizniji u predviđanju ali meni je prvi korisniji jer daje LI i CAPE vrednosti u gornjem desnom uglu. Te dve vrednosti ukazuju na raspoloživu energiju u atmosferi za stvaranje oluje, što je LI niži broj i što je CAPE veći - veće su šanse da se stvori jaka oluja.

Kad već gledamo emagram, na njemu postoje dve linije tj krivulje. Ako se one svuda približavaju jedna drugoj onda to znači da će verovatno biti oluje ili oblaka; ako se na nekoj visini te dve linije razilaze onda je to verovatno oblast inverzije i oluje neće biti. Najlakše je zamisliti da oblaci nastaju tamo gde se ove dve linije poklapaju (ovo je najprostije i vrlo nepotpuno objašnjenje, ali jednom recimo fotografu je zapravo i to suviše). Nakon što smo ustanovili da li će biti oluje, sledi najvažnija stvar: gledamo crtice skroz desno koje označavaju pravac pružanja vetra na različitim visinama.

Donji delovi skale predstavljaju, logično, donje delove atmosfere a idući na gore možemo doći do vrednosti od 250hPa što odgovara visini od deset kilometara. Do toliko nas interesuje, dalje je nebitno. Strelice pokazuju pravac vetra u odnosu na strane sveta, a kako idemo lagano uvis videćemo da se pravac vetra (najčešće) menja. Ako postoji promena pravca sa visinom slično kruženju, onda je to smicanje vetra i to "kruženje" može da bude odličan preduslov za nastanak superćelijskih (rotacionih) olujnih sistema. Jake superćelije uzrokuju velika pražnjenja, daju mnogo grada a nisu retke ni pojave pravog tornada na zadnjem delu odlazeće oluje.

Zašto je pravac vetra sa visinom najbitniji? Zato što nam to govori o tome u kom pravcu se kreću sve oluje tog dana. Najbitniji nam je opseg od 800hPa do 400hPa tj visine od 2 do 7km jer se tu nalazi skoro sva masa kumulonimbusa. Ako tu imamo istočni vetar onda će sve oluje tog dana putovati striktno na zapad. Ovo je bitno jer me onda interesuje samo jedan pravac - istok, tako da sve druge oluje neće proći iznad moje glave osim ako nisu tačno na istoku.

Nekoliko kratkih preporuka o snimanju munja. Na prvom mestu: bezbednost!

Izvezite se van grada i nađite mesto sa koga imate pogled na dolazeću oluju. To može biti vrh brda ili neka čistina, ali samo ako ste sigurni da je oluja udaljena minimum 15-20km. Kod procene udaljenosti uzmite u obzir da je vrh olujnog oblaka kod nas najčešće visok desetak kilometara. Ako čujete grmljavinu to je znak da se oluja najverovatnije nalazi na manje od 15km; ako od momenta sevanja do dolaska zvuka izmerite broj sekundi i podelite sa tri - dobićete udaljenost u kilometrima. Možete snimati i sa vrha brda ili sa neke livade; bićete koliko-toliko sigurni jedino ako je oluja udaljena više od 10-15km. U suprotnom pametnije je na vreme se povući. Takođe, ako proučite emagram i znate odakle oblak dolazi, možete biti relativno spokojni ako fotografišete odlazeću oluju.

Koristite tripod i, ako imate, daljinski okidač. Potonji će vam omogućiti da aparat kontinuirano snima dok vi ispijate pivo. Kod udaljenijih oluja možete koristiti i uže objektive a možda i teleobjektive. Blenda može da bude bilo koja od 8 do 2.8; ako ima dovoljno svetla onda slobodno pritvorite radi oštrije slike. ISO koji koristite bi trebalo da bude što niži pa ćete time dobiti i manje šuma, ali sve od 200 do 800 treba da da lepe rezultate. Dužina eksponiranja bi trebalo da bude sve od 5-10sec, pa do 30sec. Imajte u vidu da ćete u sumrak pokupiti dosta ambijentalnog svetla pa je poželjno imati kraće ekspozicije a ako je mrkli mrak onda možete ići i duže.

Ključno je isprobati nekoliko snimaka i korigovati na osnovu histograma. Normalno je da oluja bude tamna ako niste uhvatili nijednu munju, ali ako imate munje u kadru vodite računa da dotične ne budu spaljene. Ako jesu onda se ili smanji blenda (poveća broj), ili se smanji ISO, ili se skrati vreme izlaganja. Balansiranjem sa ove tri vrednosti možete fotke dovesti do potrebnih vrednosti. Takođe, ako skratite vreme izlaganja onda će tu biti manje munja i obrnuto. Sad ćete verovatno pomisliti a zašto onda ne jedan snimak od 5min da uhvati sve munje, pa zato što na dužim snimcima munje postaju sve manje upadljive. Faktički pojedu jedna drugu, a sve se na kraju utopi u ambijentalno svetlo.

Opcija mirror_lock_up može da bude uključena mada i ne mora. Vibracije ogledala se najčešće ne vide na snimku, čak ni kod korišćenja teleobjektiva jer su vrlo kratke, a mi radimo sa dugim ekspozicijama. Redukcija šuma isključena kako ne bismo gubili 50% vremena - da ne cepidlačimo, nijedan današnji aparat nema mnogo šuma.

Kad dođete kući sa nekoliko desetina ili stotina RAW snimaka vreme je za obradu. Prvo, WB možete podesiti na neku manju vrednost, recimo 2500-3500K, da ne bismo imali žutu sličicu. Dalje treba slagati layere u PS-u i po potrebi brisati nepotrebne delove. Upravo zbog brisanja nepotrebnih delova treba ići sa layerima a ne primenjivati jednu sliku preko druge. Blending mod treba da bude podešen na lighten, i to vam je cela filozofija. Možete sklopiti sto slika i dvesta munja u jednu sliku i u tome je čar kompozita kod munjolova.

Srećan munjolov!

Munje!

Munje i Mesec

Munje i gromovi iznad Niša