Nenad Filipović je tihi astrofotgraf sa Letenke i drugih mesta gde se okupljaju teleskopdžije. Kažem da je tih jer ga nikad nećete čuti da galami u nekoj žučnoj raspravi ili da se dovikuje sa nekim na drugoj strani poljane. Zato je gotovo neprimetan. Zapravo na poljani prvo ćete uočiti njegov čuveni teleskop, pa tek onda njega. Taj teleskop, Ritchey–Chrétien, sam je napravio.
Duboko je zašao u tajne astrofotograije, možda i najdublje na ovim našim prostorima i zato je razgovor s njim o astrofotografiji tako važan.
O kojim elementima astrofotografije posebno vodiš računa? O oštrini, kompoziciji, boji….?
Iz prethodnog je verovatno jasno da sam pristalica verodostojnosti, u naučno-tehničkom smislu. To znači da ću na datoj fotografiji estetski aspekt razvijati samo do granice gde ne ugrožava verodostojnost po sopstvenim kriterijumima. Uvek favorizujem parametre snimanja koji pogoduju tačnosti, nauštrb izbora koji bi proizveo subjektivno impresivniju fotografiju. Iako koristim LRGB tehniku na svoj način, protivnik sam nekih ustaljenih dogmi u toj oblasti.
Pošto sam po struci inženjer i teleskop mi je lični projekat, samu astrofotografiju posmatram kroz prizmu inženjera. Snimke često koristim i kao merenja performansi i poređenje sa rezultatima simulacije. Doduše, finalna faza obrade uvek je neka vrsta estetskog doterivanja da fotografija pored tehničke verodostojnosti i izgleda impresivno i prijemčivo. To je najčešće blago akcentovanje saturacije boje i kontrasta na značajnim detaljima objekta.
N. Filipović: M81 (Bode's galaxy) and M82 (Cigar galaxy) Larger size image
Kako biraš objekat koji ćeš da snimiš: biraš onaj koji ti je najdostupniji? Ili biraš onaj koji je najveći izazov? Ili po nekom trećem kriterijum?
Pošto imam malo slobodnog vremena, upuštam se samo u svrsishodne poduhvate koji proizvode zaokruživ rezultat. To je očigledno kompromis. Na skromnom nebu Letenke na Fruškoj Gori kao cilj smatram pravljenje impresivne fotografije koja promoviše sam skup. To znači da će izbor pasti na najdostupnije objekte za tu lokaciju.
Kada snimam po sopstvenom nahođenju prvo procenjujem karakteristike lokacije. U slučaju dobrih planinskih uslova snimaću zahtevnije objekte koji su teže dostupni sa prosečnih lokacija. Na izbor utiču i parametri instrumenta. Pošto imam kameru sa velikim senzorom i dobro korigovan teleskop, prednost imaju objekti kod kojih mogu da napravim interesantan kadar koji bi obuhvatio šire vidno polje i još ponešto interesantno u njemu. Važna procena je i trajanje snimanja. Trenutno koristim prenosni instrument, i svaka ekskurzija na snimanje je ograničena u trajanju. Po iskustvu ću proceniti koliko je vremena potrebno za neki dati objekat, tako da ću izabrati onaj za koji postoji najveća šansa da mogu da snimim dovoljno materijala za dobru fotografiju.
Svako ima ličnu preferencu u izboru tipa objekta, i moja su galaksije. Na snimcima više gledam šta se zabeležilo od pozadinskih galaksija, nego sam glavni objekat. Radije ću izabrati manje detaljne galaksije ako ih ima više u grupi nego jednu veliku.
Osim ličnog interesovanja kao hobija, postoji li neka konkretna korist od astrofotografije?
Isto kao i pejzažna fotografija, astrofotografija je sama po sebi vrhunski beskorisna. Da, zaista tvrdim da je tako. Sa pecanja se čovek bar ponekad vrati sa obezbeđenim ručkom, a sa sesije snimanja umoran, neispavan, i često smrznut. A cenu opreme tek nema smisla porediti. Iako poneka dobra i moderna fotografija završi kao razglednica, naslovna strana ili čak bilbord, astrofotografija kao finalni proizvod je u velikoj meri beskorisna. U modernoj digitalnoj eri pojedinac je odavno preplavljen i bombardovan sadržajima koji su neuporedivo asocijativniji i mnogo potentniji „click magnet“. Opseg pažnje pojedinca iz publike je sužen, i izuzetno je teško u tako skučenom okviru preneti trud i senzaciju postignuća koja se krije iza svake bolje amaterske astrofotografije. Jedno prigušeno „wow“ ili „simpatično“ koje traje par sekundi, i gledalac je već prešao na sledeću stranicu ili sadržaj. Čak i na ličnom primeru mogu da potvrdim da mi je krajnje zamorno da duže vreme listam kroz milione odličnih astrofotografija koje su danas dostupne, osim ako ne tražim nešto konkretno vezano za lični test ili projekat.
Sa sasvim druge strane, napredni amateri astrofotografi daju nezamenjiv doprinos opštoj profesionalnoj disciplini koju možemo nazvati „scientific imaging“. I sa razvojem tehnike i dostupnosti opreme taj doprinos samo raste. Nasuprot većini prosečnih profesionalnih opservatorija, napredni amater astrofotograf ima:
- Teleskop uštimovan do perfekcije, zajedno sa pripadajućom mehanikom i elektronikom
- Optimizovan metod rada sa vojničkom disciplinom kojim izvlači teorijski maksimum iz dostupne opreme
- Višestrano tehničko poznavanje optike, mehanike, elektronike i softvera koji učestvuju u radu
- Ima neprikosnovenu motivaciju za pomeranje granica, slobodu da eksperimentiše i isprobava alternativne metode
Svedoci smo da sve više najboljih komada softvera za snimanje i obradu astronomskih snimaka potiče iz amaterskih krugova. Profesionalci sve češće preuzimaju metode i algoritme sa obimnim iskustvom koje su proizveli amateri. Open source i software baziran na community developer contribution svakog dana rastu. Mnoge firme koje sada proizvode profesionalnu opremu počele su u amaterskom sektoru, gde su ojačale i skupile snagu da uđu u ring sa velikim igračima. Vitalnost amaterskog sektora višestruko je korisna za srodne profesionalne sektore.
Snimak Veo magline NGC6992 sa Letenke 2022
Maglina IC 1318 (Gamma Cygni Nebula)