Ovo vreme baš nema sreće sa nama: gdegod da odemo ono se pokvari. Sad nešto mislim da je to zbog našeg solarnog teleskopa. Ponesemo ga - a nebo se prevuče oblacima. Tako je bilo i ovog vikenda u Vrdniku.

Za one koji ne znaju Vrdnik je naselje na Fruškoj gori jedno 10 kilometara od Letenke. U istoriji se prvi put pominje 1315. godine kada je slovilo kao tvrđava, a tek koji vek kasnije postaje i naselje. U Vrdniku je, kaže Vikipedija, otvoren i prvi rudnik u Srbiji, a u njemu je i na daleko čuveni manastir Vrdnik, poznatiji pod imenom Mala Ravanica. Danas selo ima oko 4000 stanovnika. Na njegovim obodima je i poznata Vrdnička kula koju ćemo posetiti malo kasnije. Međutim, zadnjih godina Vrdnik postaje sve poznatiji kao turistička destinacija za dobro stojeće goste i nemojte se iznenaditi ako u njemu sretnete neka vrlo poznata lica iz sveta politike i rijaliti programa. Doduše, takve nećete videti u samom selu, jer se oni oprezno drže samo hotelskog smeštaja, a i to jedino ako u njemu postoji i spa centar. Mi smo u jednom od tih vrdničkih hotela bili iz programa ELECTRA i poznati smo uglavnom samo međusobno.

Naš hotel je bio baš bogat, usluga sjajna, sve lepo i sa ukusom, čak i u detaljima, namešteno, itd. ali na mene je, priznajem, najjači utisak ostavila trpezarija. Kolači su bili izazovni i neodoljivi. Hotel je u našoj vertikali imao tri smart lifta, prostrana, udobna, ali toliko spora da smo radije išli peške, stepenicama. Ma dok on shvati šta hoćemo, pa dok dođe, pa dok napravi ono „pffff“ kada otvara vrata, čovek već i zaboravi gde je krenuo. 

A blizu hotela nalazio se vrlo fin restoran sa pivnicom. Prve noći nas nekoliko je otišlo tamo (ostali su bili umorni ili tako nešto). Ali Jaroslav i ja smo se na putu izgubili nekako iako je restoran bio preko puta hotela, pa smo onako otprilike ušli na neka vrata i ja kažem kelnerici koja nas je dočekala: „Samo da vidimo da li je tu naše društvo, nisam siguran da smo pogodili restoran“. A ta žena, u finoj tamnoj uniformi odgovori: „Dobrodošli, na pravom ste mestu. Izvolite samo, čekaju vas“.

- Ko nas bre čeka!? Kako znate da to baš nas čekaju? 

- Da, baš vas čekaju. Vaši prijatelji su rekli da će doći neki čudni ljudi i da vas uputim kod njih. Izvolite ovuda.

Hmm, hmm, hmm „čudni ljudi“. To ni dan danas još nismo raspravili, a ja sumnjam na Miloša da nas je on tako opisao. A još gore je što nas je kao takve konobarica prepoznala.

Pivnica je bila baš kako se od pivnice očekuje: svetla, prostrana, sva u drvetu, stolovi masivni, stolice jake, udobne, ma sve vrlo prijatno i prosto mami da čovek nešto iz pune čaše popije. Ali sem nas nikog drugog nije bilo. Bukvalno. Okej, bar ćemo u tišini pričati, sabirati utiske. I zaista nekih pola sata smo lepo u tišini ćaskali, ali onda su se vrata otvorila i u salu je upalo jedno 40 žena i nekoliko muškarca. Uglas su pričali, smejali se, dobacivali i odmah počeli da spajaju stolove. A posle pet minuta uđe još 10 žena i dva muškaraca. A vrlo brzo za njima dođe tamburaška banda. Dakle, kad je sva ta sila ljudi zapevala, ja mislim da se čulo do Iriga. Žene se raspomamile, poustajale, te počeše da podvriskuju i da pevaju na sav glas refrene. A muzikanti tada sasvim otkačili i zapalili se. Žice su se usijale i pucale na tamburama. Onda najednom sve se utišalo, pa posle dve sekunda grunulo iz svih grla, gromoglasno da se tavanica zadrmala. Ja pomislim: „Majko mila, šta bi tek bilo da su umesto tamburaša došli trubači!“

Naša kelnerica je bila jedna vrlo visoka, vitka, elegantna i mlada žena dostojanstvenog držanja, sa dugom plavom kosom koja se predivno talasala na crnoj konobarskoj uniformi. Ali bila je toliko tanka da se providela. Ili se jednostavno svetlo savijalo oko nje. Ne znam to bolje da objasnim. Na grudima je nosila metalnu pločicu na kojoj je pisalo ime: Sandra. 

Sledećeg dana smo imali dva sata slobodnog vremena pa je nas nekoliko otišlo do Vrdničke kule. Kula ima temelje još iz rimskog vremena, a na njih je 1315. godine podignuta ova kula. 

A podno kule sreli smo jednog starijeg čoveka. Stajao je i ćutke nas posmatrao. Iz iskustva sam znao da je samo čekao priliku da nam nešto kaže. I zaista kad je razvezao priču sve nam je ispričao. Te da ima 76 godina, da svakog dana dolazi tu do kule dva puta, te da je to zdravo, a da danas ljudi samo misle na novac i sve tako neke mudrosti je izlivao na nas. Uglavnom, mi smo se u svemu s njim složili i otišli. Usput smo videli neku žičaru koja ne radi. Priča se da su je neki napravili pa tek onda tražili dozvolu za nju, a onda tu dozvolu nisu dobili. Pa tako sad ta žičara stoji i rđa.

Iz nekog razloga staza kojom smo prošli zvala se Staza znanja!  

Sutradan sam išao u obilazak okoline. Vreme je bilo ovakvo: oblaci prekrili nebo kao na Titanu predveče, sitna kišica je sipila svoj vodeni prah, temperatura bila oko osam stepeni, trava vlažna - milina je bilo šetati se. Odoh do sela, a na ulazu me presrelo jedno veselo pseto. Njegov gazda jedva dočekao nekog da se malo ispriča, jer po ovakvom vremenu na ulici nema ljudi. Reči mu samo izvirale. „Bila, reče on, neka Mađarica u Novom Sadu, stanovala tamo kod Piroš čizme, trebalo da je ženim ali nisam. Išli smo mi jedno pet - šest godina…“ tu je prekinuo da se izviče na psa koji je kidisao na auto u prolazu: „Vraćaj se ovamo budalo jedna oćeš da te zgazi auto!“, zatim je nastavio sasvim drugu priču: „Treba da upalim traktor i dovučem drva, zahladelo je, Steva dobio infarkt pa moram ja da ga pomažem“. I tako dalje, nisam ga najbolje razumeo jer je pominjao neke ljudi kao da ih ja znam. Kaže, „Evo Slavko, kad se vratio iz Nemačke, posle radio za Arape, e on ti je imao dva hektare, eno tamo pod onim brdom, i hteo da tu zida, ali nije dobio dozvolu….“ A svaki čas bi ispod jakne vadio flašu od pola litre i potezao iz nje. Zatim bi vikao na psa koji se zaletao na aute i pravio reda u saobraćaju. Uglavnom, svašta sam saznao o selu. A ona Mađarica je inače kupila tri hektara u Vrdniku “Tu ispod onog brda, vidiš tamo pored onog platana. To mi je, znaš, i danas drugarica. Žena mi umrla pre šest godina pa se ova i ja tako družimo. A evo ovce su već otišle u tor, treba da ih povijam…

I tako se mi na kraju prijateljski i zauvek pozdravimo.

A za to vreme dok sam je išao po selu i šumi, ovi moji išli na bazene. Jaroslav i Dušan su smislili suludu ideju. Prvo bi ušli u bazen za vrelom vodom i tu se jedno vreme čvarili, a onda bi naglo izašli iz bazena i bacili se u bazen sa ledenom vodom. Posle šoka bi se ponovo vratili u topao bazen. Kaže Jaroslav da je nemoguće opisati kako posle hladne vode prija topla. Bio sam zahvalan nebesima što sam izabrao da idem u šetnju umesto da sa njima odem na bazen. Kakav sam znam da bih podlegao njihovom izazovu i probao to sa bazenima, samo šta ja tolike šokove verovatno ne bih preživeo. 

Na kraju, da ne bude zabune: mi smo tokom vikenda pošteno radili. Sa nama je došlo nekoliko turističkih radnika kojima smo ukratko ispričali dobar deo astronomije: o konstelacijama, o Suncu i Sunčevom sistemu, o svemiru i našem mestu u njemu, o mitološkoj osnovi nebeskih objekata, o teleskopima, astrofotografiji, Mesecu, životu u svemiru… Solarni teleskop nismo ni raspakovali.

O programu u Vrdniku rukovodilac tima Electra, prof. dr Dušan Mrđa kaže: „Izuzetno sam zadovoljan dosadašnjim razvojem našeg projekta i realizacijom programa. Ovog puta, na konferenciji u Vrdniku nije nam cilj bila masovnost, već kvalitet saradnje. Pozvali smo turističke agencije s kojima imamo poseban interes za dalju saradnju, a u cilju proširenja i obogaćivanje njihove turističke ponude i koliko vidim oni su zadovoljni.

O programu i predavanjima direktor i vlasnik turističke organizacije Grand Tours Petar Knežević je rekao:

I gđa Sandra Kalember iz iste agencije rekla je slično:

Fotografije:

CEO ALBUM FOTOGRAFIJA  (516 fotografija)