Niko više nije u stanju da pobroji sve kosmičke projekte Američke vojske. Poslednji je bio višekratni buster RSB,ali je posle nekoliko godina rada i potrošenih milijardi otkazan. Sada je došao na red XS–1, novi projekat vojne agencije DARPA (Defanse Advanced Research Projects Agency).
Cilj XS–1 je isti kao kod svih drugih sličnih projekata: obezbediti brz i jeftin pristup kosmosu, naročito u slučaju vojnog konflikta. XS–1 bi trebalo da predstavlja suborbitni sistem koji bi dostizao brzinu od 10 Mahova (12.300 km/h), nakon čega bi se odvojio drugi stepen sposoban da ponese između 500 kg i 2,3000 km na nisku orbitu oko Zemlje (LEO)[1]. Za sada se program nalazi u projektnoj fazi pa nije poznat konačni izgled letilice. Iako bi prvi stepen mogao da bude u obliku letilice sa krilima koja bi uzletala i sletala više puta, ne isključuje se upotreba nekog tradicionalnijeg sistema oslonjenog na „normalnije“ rakete.
XS–1 bi se ubrajao u sisteme TSTO (two-stage-to-orbit), kadre da izvedu deset misija za deset dana, od čega bi svaka koštala oko pet miliona dolara. A sve to zbog čega? Neki vojni analitičari smatraju da su takve osobine dobro došle jedino u slučaju konflikta velikih razmera. Pentagon se plaši (sa razlogom) da bi u ranim fazama potencijalnog rata bili oštećeni ili uništeni kritični kosmički sistemi, kao što su GPS sateliti. XS–1, kao i slični programi, poslužili bi da što pre zamene one satelite koji su van sukoba. Čak i ja mogu da se setim mnooogih nedostataka ovakvog korišćenja XS–1. Kao prvi je taj da u slučaju rata sa takvim neprijateljem koji je u stanju da uništi vojne ciljeve u kosmosu vitalne za Pentagon, nedostatak satelita će predstavljati manje bitan problem. Drugi bi bio, recimo, da je mnogo jeftinije izgraditi čitav „eskadron“ jeftinih raketa („Minotaur“?) i rasporediti ih po severnoameričkoj teritoriji, spremnih za lansiranje sa tajnim teretom.
Sledeći nedostatak je više tehnički, i tiče se odvajanja stepena pri brzini od 10 Mahova. Pri takvim hipersoničnim brzinama to bi predstavljalo veoma ozbiljan tehnološki problem. Zašto DARPA zahteva da prvi stepen leti brzinom od baš 10 Mahova? Misterija, mada je to verovatno u vezi sa nekim drugim tipom vojnih zahteva. Sedmog oktobra (tako su najavili!) DARPA je bila gost na diskusiji o mogućem dizajnu XS–1, tako da ćemo sledećih dana (ili meseci) čuti nešto više o ovom sistemu.
U svakom slučaju fascinantan je napor američke vojske da razvija jeftin i višekratni lansirni sistem. Slična opsesija izgleda da opterećuje i Rusiju, koja već godinama pokušava da izgura projekat МРКН (Многоразовая Ракета Космического Назначения). (Pročitaj o tome tekst „MRKN – Ruska raketa sa krilima“). Obzirom da većina DARPA–nih kosmičkih programa nikada nije odmicala dalje od početne faze, a znajući takođe šta se dogodilo sa RBS, ne bih smeo da se kladim ni da će XS–1 imati višeuspeha.
„Lockheed–Martinov“ „Experimental Spaceplane“, ili XS–1, najnoviji su projekat agencije DARPA. „10 × 10 × 10“ – 10 lansiranja u 10 dana brzinom od 10 Mahova.
To je mnogo bolje od ALASA projekta, koji planira da lansira 50 kg tereta po ceni ispod $1 miliona.