Prema biografiji nacističkog Ministra naoružanja, Alberta Špera, Hitler je bio fasciniran idejom da vidi Njujork u plamenu. Zato je Ministarstvo vazduhoplovstva Rajha 1938. pokrenulo inicijativu da se pokrene program bombardera koji će biti u stanju da gađaju ciljeve udaljene 6.000 km. Postojao je i predlog za nošenje atomske bombe, ali je i on, kao i ostali predlozi, odbačen kao preskup.
Planovi
Posle Prvog svetskog rata, Nemačka je (između ostalog) bila kažnjena tako što joj je bilo zabranjeno da se naoružava preko jednog minimuma koji je 1919. bio propisan Versajskim mirovnim ugovorom. Međutim, dolaskom Adolfa H. na čelo partije, počelo je diskretno naoružavanje i priprema za osvetu i rat. Poučeni iskustvima iz Prvog rata, naročita pažnja je posvećena avijaciji i mornarici. U to vreme Nemačka je imala vodeće u svetu aeroinženjere i konstruktore, a njihovi avioni i hidroavioni pobeđivali su na svim svetskim aeromitinzima[1]. Njihova perjanica je bio inženjer Willi Messerschmitt, koji je još 1937. predložio Hitleru prototip svog četvoromotornog bombardera Me 264, koji bi mogao iz Evrope da stigne do Severne Amerike. Međutim, generali su više čeznuli za lovcima nego za bombarderima, tako da je tokom čitavog rata Luftwaffe (ratno vazduhoplovstvo Nemačke) uspeo da dobije samo jedan model teškog bombardera, Heinkel He 177 „Greif“ („Grifon“). Nije pomoglo ni to što je 1938. godine zapovednik Luftwaffea, Hermann Göring, u svojim govorima vapio: „Nemam nijedan bombarder sposoban da odleti do Njujorka sa 4,5 tone bombi i vrati se kući. Bio bih izuzetno srećan da imam takav avion, koja bi konačno zapušio agogantna usta onima tamo preko mora“. Izgleda da je Hitler planirao da bombardere za Ameriku šalje sa aerodroma na portugalskim Azorskim ostrvima, ali 1943. portugalski diktator Salazar je ostrvske baze prepustio Britancima, koji su odatle lako iz vazduha pokrivali srednji Atlantik.
Projekat za bombardovanje Amerike, nazvan „Amerika–Rakete“, predat je rajhsmaršalu Geringu u maju 1942. U njemu su participirali najveći tadašnji konstruktori i proizvođači aviona u zemlji: Messerschmitt, Junkers, Heinkel, Focke-Wulf i Horten Brothers. Prema projektu, uzletevši sa Azora, predloženi avioni Messerschmitt Me 264, Junkers Ju 390 i Heinkel He 277 bi mogli da ponesu ka Americi 6,5 tona, 5 tona ili 3 tone bombi. Pored očigledne panike i štete koje bi takva bombardovanja nanela Americi[2], Nemci su rezonovali da bi Amerikanci morali da izdvajaju veliku količinu para za protivavionsku odbranu i avione, tj. da troše na sebe a ne na Veliku Britaniju i njenu odbranu, što bi pomoglo Hitleru da slomi Engleze.
KONVENCIONALNI BOMBARDERI
Većina predloženih letilica bila je bazirana na klasičnom principu, sa avionima koji su po konfiguraciji i performansama bili vrlo slični savezničkim pandanima. Veliki broj predloga imao je stajni trap u obliku tricikla, što je u to vreme predstavljalo inovaciju u konstruisanju nemačkih velikih vojnih letilica. U projektu su učestvovale sledeći avioni:
- Messerschmitt Me 264 (potpuno nova konstrukcija, od kojih je prvi prototip kompletiran i poleteo je 23. decembra 1942. godine.)
Me-264 sa 4 motora BMW-801 snage 1.730 KS svaki: dužina – 21,3 m; raspon krila – 43 m; max težina – 56 t; max brzina – 560 km/h; posada – 8. Na slici je pojačana verzija, sa 6 motora.
- Focke-Wulf Fw 300 (zasnovan na već postojećem Fw 200 „Condor”),
Fw-300. Dužina – 32,2 m; raspon krila – 46,2 m; max težina – 47,5 t. Prototip nikad nije poleteo.
Šestomotorni Fw TA 400. Raspon krila – 42 m; dužina – 29,4 m; max brzina – 535 km/h; domet – 4.800 km; posada – 9. Na slici je verzija koja ispod krila nosi radio-kontrolisane projektile Hs-294 težine 2,2 t. U trupu je trebalo da nosi 4 bombe SC-2500 težine 10 t, odn. 2 radio-navođene protivbrodske bombe „Fritz X” težine 3,1 t, od. 12 bombi SD-500E težine 6 t.
- Junkers Ju 390 (zasnovan na modelu Ju 290, a prvi prototip je dovršen i poleteo je 20. oktobra 1943.) i
Planirano je nekoliko verzija Ju-390, a jedna je trebalo da bude poslata u Japan za njihove potrebe. Dužina – 34,2 m; raspon krila – 50,3 m; max težina – 75,5 t; posada – 10;
- Heinkel He 277 (inženjerijski je usavršavan sve do 1943.)
He-277. Dužina – 23,0 m; raspon krila – 40,0 m; max težina – 44,5 t; posada – 7; max brzina – 570 km/h na 5.700 m.
Obzirom da se radi samo o planovima, od kojih su mnogi uništeni i naknadno menjani, postoji mnogo kontroverzi u vezi ponenutih aviona. Zna se da iako su proizvedena 3 prototipa Me–264, za masovnu proizvodnju je ipak odabran Junkers Ju–390. Konstruktori su uspeli da naprave dva prototipa i ispitaju ih, ali ih je prekid programa sprečio u daljem radu. Nakon rata nekoliko istoričara je tvrdilo da je drugi Ju–390 ipak izvršio jedan transatlanski let, došavši početkom 1944. na samo 20–ak km od severoistočne obale SAD.
• Projekat „Huckepack“
Kako je rat odmicao a ratna sreća se okretala, nemački inženjeri i naučnici sve više su se okretali fantastičnim oružjima, za koje je Hitler verovao da mogu da preokrenu rat u njegovu korist. Jedan od takvih koncepata bio je i „Mistel“, što na našem jeziku znači imela, a odnosio se na dva aviona, jedan na drugom, od kojih je onaj donji služio kao nosač[3]. Prve eksperimente na ovu temu Nenci su izvodili sa desantnim jedrilicama koje su vešali o motorne avione da bi im povećali operativni domet. Kasnije su tehnike postajale rafiniranije, i na bombardere su kačene spesijalne bojeve glave tečke do 2 tone. Pred kraj rata, kao nosači su koričćeni mlazni avioni tipa Messerschmitt Me 262 i Junkers Ju 287, ili potpuno novi Arado Ar 234, ali nijedan od ovih planova nije isproban pre završetka svetskog rata. I za bombardovanje Amerike smišljen je jedan par: pominjani teški bombarder Heinkel He 177 „Greif“ koji bi nosio Dornier Do 217, kakav je 1941. bombardovao Beograd, ali ovog puta pojačan sa Lorin-Straustrahltriebwerk (Lorin-ramjet, tj. Lorinov nabojni mlazni motor). Teški bombarder bi doleteo do Amerike i onda otpustio manji Dornier, za koji bi to bilo putovanje u jednom pravcu, a posada bi iskočila i bila pokupljena od strane nemačke podmornice. Planovi za ovaj tandem bili su poprilično odmakli, ali nedostatak goriva i gubitak baze u Bordou sprečili su testiranja. Tim je povučen u drugu bazu ali projekat je napušten jer je sada udaljenost bila isuviše velika.
Sledeći predlog je bio Daimler-Benzov „Projekat C”. On je obuhvatao veliki avion-nosač koji je nosio 5 ili 6 mlaznih aviona koji su konstruisani da odrade svoj posao kao kamikaze.
Jedan lovac Fw-190 na leđima većeg bombardera Ju-88. Zarobljeni su i danas se oba aviona nalaze u muzeju u Londonu.
Jedan od nerealizovanih planova za „avion koji nosi avion“: Daimler–Benzov „Projekat A“, koji je trebalo da nosi 30 t različitih bombi, aviona i projektila.
Tzv. „Projekat C“, koji je planirao veliki avio–nosač koji bi ispod krila nosio 6 nemačkih kamikaza na mlazni pogon, punjenih razornim eksplozivom.
Do–217 E2 opremljen dopunskim mlaznim motorom.
LETEĆA KRILA
Ostali predlozi su bili još egzotičniji, a među najmarkantnijim su bile konstrukcije na mlazni i raketni pogon, poznate kao leteće krila. Interesantno je da su neke od najnaprednijih idaja u toj oblasti došle od dva brata, Hitler-Jugenda, koja praktično nisu imala nikakva predznanja iz oblasti aeronautine, a ipak su projektovali neke od bisera tog doba, uključujući i prvo leteće krilo na mlazni pogon, Horten Ho 229.
Za potrebe projekta „Amerika–Rakete”, 25-godišnja braća su dizajnirala avion Horten Ho XVIII, zapravo leteće krilo pokretano uz pomoć 6 turbomlaznih motora. Donekle sličan, ali ipak drugačiji projekat ponudila je i kompanija Arado, u vidu svog šestomotornog mlaznog letećeg krila, Arado E.555.
Dizajn Hortena Ho–229 (na slici) je poslužio za dizajn interkontinentalnog „stealth“ bombardera Ho XVIII.
Neviđena elegancija bombardera Ho XVIII. Zbog svog „stealth“ oblika naučnici veruju da je mogao da dođe na 8 minuta od istočnih obala Amerike a da ne bide uočen od radara obalske straže. Raspon krila – 40 m; gorivo – 16 t; max brzina – 820 km.
Ho XVIII je imao dovoljno goriva da bez problema doleti iz Berlika do Njujorka i nazad. Prema nekim dokumentima, da je rat potrajao još godinu dana, i da su Nemci napravili nuklearnu bombu, upravo ovaj avion bi je nosio!
Strateški bombarder Arado E.555, pokretan sa 2–4 turbomlazna BMW 109–018 motora potiska 2.300 kg svaki. U zavisnosti od verzije i broja motora, dužina – 8,9–24,7 m; raspon krila – 21,2–31,5 ; teret – 4– 6 t; posada – 2–3.
KRILATE RAKETE
Nadam se da se već iz do sada prikazanih letilica može videti kakva je gromada bila Nemačka u to vreme. Ne treba da potsećam da su u prvim decenijama XX veka Nemci držali monopol praktično u svim granama tehničkih nauka, od fizike i matematike, pa to tehnologije i poznavanja materija. Najveći broj Nobelovaca iz tih oblasti dolazio je iz Nemačke, tako da nije čudo što se Hitler toliko oslanjao na svoje mozgatore. Njihov udeo u avijaciji, mornarici, i industriji oruja uopšte zaslužuje poseban osvrt, za koji ovde nije mesto.
Ovaj mini–uvod je bio potreban jer šta reći o raketama sa krilima dok su palube mnogih britanskih nosača aviona bili prekriveni dvokrilcima? Verovatno najpopularniji i do danas najpoznatiji projekat vezan za ratno bombardovanje Amerike jeste predratni suborbitni bombarder Silbervogel („Srebrna Ptica”) austrijskog konstruktora Eugena Sängera. Iako su rakete A4b[4], verzija Fau-2 sa krilima a verovatno i njeni prethodnici A9 bili nekoliko puta testirani krajem 1944. u početkom 1945. godine, „Amerika–Rakete“ A9/A10, planirana da bude dvostepena interkontinentalna balistička raketa, ostala je samo u planovima.
Projekat „Fau–2“ sa krilima, A4b.
Jedan od koncepata krilate bombe kojom su trebali da budu gađani Njujork, Vašington i Boston. Pola veka kasnije, projektili jako slični ovima neće da gađaju Ameriku već će upravo ONI da gađaju moju zemlju i moj grad.
Prosečna visina leta ovih raketa je trebalo da bude oko 200 km, što znači da bi doletale iz kosmosa! i to iz pravca severa, odakle Amerika nije očekivala nikakve napade.
Suborbitni avion „Silbervogel“ iz tridesetih godina prošlog veka, projektanata Eugena Sängera i njegove žene Irene Bradt, svetski poznate inženjerke, metematičarke i fizičarke. Ni danas se niko ne bi postideo ovakve letilice. Amerikanci su šezdesetih godina osnovne principe inkorporirali u projekat X-20 Dyna-Soar, a desetak godina kasnije i u svoje šatlove. Trebalo je da jeti na visini od 150 km brzinom od oko 5.000 km/h.
POTENCIJALNE METE
Prema planovima Vermahta, u Severnoj Americi je uočen 21 cilj od vojnog značaja. Mnogi od njih su bili potpuno nedostupni klasičnim bombarderima II Svetskog rata, koji su uzletali iz baza u Evropi. Od ovih meta, 19 je bilo na teritoriji Sjedinjenih Država, jedna u Kanadi (Vankuver) i jedna na Grenlandu. Skoro sve mete su zapravi bile fabrike za proizvodnju avionskih delova, tako da je očigledan cilj Nemaca i njenih saveznika bio da ubogalje američku avio–industriju.
IZVODLJIVOST
Procenjeno je da su svi navedeni projekti preskupi i preambiciozni za ratom već iscrpljenu Nemačku i bili su polako jedan po jedan napuštani. Posle rata, britansko Ministarstvo vazduhoplovstva je razmatralo ideju da Horten XVIII pretvore u putnički avion, a teorijski radovi vezani za „Silbervogel“ utrli su razvoj dizajna lifting bodyja, čime je umnogome ubrzana komička era.
Prema nekim izveštajima britakskih obaveštajaca, nemački ratni zarobljenici su tvrdili da su od 1944. postojali letovi visokih zvaničnika na relaciji Nemaćka–Japan avionima Me 264. Udaljenost od Frankfurta do Japana je 9,150 km, dok je udaljenost od Pariza do Njujorka 5.850 km. U slučaju bombardovanja Njujorka ta udaljenost bi bila duplirana (11.700 km), jer bombarder ne bi mogao da sleti kao što je to slučaj u letu do Japana. Jedini nemački avion u II sv. ratu koji je mogao makar približno da se meri u doletu sa ovom kilometražom bio je Messerschmitt Me 261 „Adolfina“, sa doletom od 11.025 km. Da bi postao efikasno oružje, takav bombarder bi trebalo da pretrpi neverovatne prepravke – pravu noćnu moru za konstruktore. Možda da je Hitler mogao (i hteo) da potroši više vremena i rajhsmaraka na projekat, možda bi bilo šansi da projekat uspe. Takođe, da su Nacisti nekako uspeli da proizvedu atomsku bombu – a svi podaci govore da nisu bili ni blizu – možda su ovi avioni mogli da naprave značajniji uticaj na ishod svetskog rata.
[1] Recimo, brzinski rekord za propelerske avione, koji je od pre rata držao Me 209, oboren je tek 1969. godine.
[2] Amerikanci su se se prvi put pojavili na tlu Evrope iskrcavši se 9. jula 1943. na Siciliju („Operacija Hasky“).
[3] „Huckepack“ i znači „nošenje na krke“, na leđima.
[4] Radi se o „Projektu Ageregat“, seriji raketa koje su razvijane od 1933. do 1945. U većini konstrukcija glavnu reč su imali Fon Braun i W. Dornberger i njihovi timovi. Najpoznatija i najuspešnija raketa je bila A4, poznatija u Evropi kao „Fau 2“. Nemački izraz „agregat“ predstavlja grupu mačina koje rade zajedno.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
