U Americi već 70 godina radi grupa sačinjena od visokih stručnjaka, o kojoj dugo ništa nisu znali ni neki od najviših zvaničnika zemlje. Sve što je bilo vezano za vojno vazduhoplovstvo a bilo je iole tajno, bilo je njihovih ruku delo. Imali su milione na raspolaganju i prinadležnosti kao retko ko u državi. Tek 2013. CIA je javno priznala da je 'Zona 51' u Nevadi, koja je decenijama vezivana za pojavu UFO, zapravo njihova tajna baza. Njihovo ime je 'Skunk Works' a logo simpatični tvor iz stripova. Danas imaju oko 3700 zaposlenih u Kaliforniji, Džoržiji i Teksasu. Rade na preko 500 projekata, od materijala za upijanje radarskih zraka pa do fuzionih reaktora za špijunske avione koji lete brže od 6 Mahova.
Danas postoji nekoliko verzija o rođenju 'Skunk Worksa', i sve su zvanične. Za osnivanje grupe u leto 1943. u Kaliforniji vezuju se dva vrhunska inženjera i konstruktora, Clarence 'Kelly' Johnson i Benjamin Rich. U zajedničkoj biografiji su napisali otprilike sledeće: 'Vazduhoplovna taktička komanda (ATSC) Ratnog vazduhoplovstva zemlje se sastala sa stručnjacima korporacije 'Lockheed' sa željom da naprave čudo tadašnje tehnike – mlazni lovac. Nemci su već posedovali vrhunske mlazne avione, te je 'Lockheed' dobio zadatak da napravi avion koji će koristiti najjači mlazni motor koji su u to vreme imali saveznici, a to je bio britanski De Havillandov H-1 'Goblin'. 'Lockheed' je odabran jer su već imali iskustva sa mlaznjacima a takođe i snažne veze u Ratnim vazduhoplovstvom i senatom[1]. Samo mesec dana nakon sastanka glavešina, mladi 30-godišnji inženjer Clarence L. 'Kelly' Johnson i njegove kolege su poslali ATSC-u svoj predlog mlaznog aviona 'XP-80'[2]. Dogovor je postignut i par dana kasnije 'Lockheed' je započeo sa razvojem a 'Skunk Works' je rođen[3], sa genijalnim 'Kellyjem' Johnsonom na čelu[4]. Zvanično, ugovor za XP-80 sa 'Lockheedom' je potpisan tek 4 meseca kasnije, kada su radovi na projektu već poodmakli. Kelly i 'Skunk Works' su konstruisali i proizveli aion za samo 143 dana, nedelju dana pre nego što su obećali...'
Novinar, istoriča i inženjer u 'Skunk Worksu' od 1977. do 1984, pisao je da je inženjerska nezavisnost, elitizam i tajnovitost 'Skunk Worksa' došao do izražaja još ranije, kada je slavni poručnik B.S. Kelsey[5]zatražio od 'Lockheeda' da za vojsku naprave jako brzog lovca koji će moći da se vine na velike visine kako bi parirao naprednim nemačkim avionima. Tokom jula 1938, dok je ostatak 'Lockheeda' bio zauzet gradnjom izviđačkog bombardera 'Hudson' za Britance, izdvojena je mala grupa talentovanih inženjera da bi napravili prvi prototip aviona koji će ubrzo biti postati poznat kao P-38 'Lightning'. 'Kelly' Johnson se smestio u jednoj zgradi, odvojen od svih drugih koji nisu bili direktno uključeni. U tajnosti, u novi lovac su ugrađeni brojni napredni noviteti, uključujući značajnu konstruktivnu revoluciju u načinu sečenja i spajanja aluminijumskih poloča, dizajnerska inovacija koju nisu zahtevale vojne specifikacije, ali koja je davala manje aerodinamičko trenje i veću čvrstoću s manjom težinom. Kao rezultat toga, 'XP-38' je postao prvi lovac na svetu koji je leteo brzinom preko 650 km/h. U novembru 1941, Kelsey je neslužbeno dao znak Johnsonu i 'P-38' timu da osmisle sistem za odbacivanje dodatnih rezervoara kako bi povećao domet aviona, a oni su započeli početna istraživanja i razvoj bez ikakvog ugovora. Kada je Ratno vazduhoplovstvo službeno zatražilo rešenje za povećanje dometa aviona, ono je već bilo spremno. Neki od ovih inženjera otvorenog uma kasnije su bili uključeni u projekt 'XP-80', prototip P-80 'Shooting Stara'. Među tih 40-ak inženjera koji su osnovali 'Skunk', nalazila se i Mary G. Ross, prva Indijanka koja je postala inženjer[6].
Prema zvaničnoj istoriji 'Lockheed Matrina', ime grupe je nastalo prema smešnom stripu 'Li'l Abner', u kome je postojala destilerija koja je pekla rakiju od crknutih tvorova (skunks), starih cipela i sličnih tajnih dodataka, mada neki izvori kažu da je u blizini njihove talne lokacije bila neka fabrika plastike koja je ispuštala smrdljive gasove... itd.
Inženjeri B. Rich i C. Johnson, prvi mozgovi 'Skunk Worksa'.
Već prekaljena kompanija 'Skunk Works' je 1955. dobila zadatak od CIA da naprave špijunski avion koji bi leteo na velikoj visini iznad SSSR-a i fotografisao strateške lokacije. 'U-2' je prvi put poleteo sa aerodroma u Nevadi 4. jula 1956. Ovaj avion je prestao da leti kada je pilot F.Gary Powers oboren[7] 1. maja 1960. iznad grada Sverdlovska[8] u SSSR-u.
Već krajem 1959, 'Skunk Works' su dobili ugovor o gradnji pet aviona 'A-12'[9] za \(96 tadašnjih miliona (oko \)850 današnjih). Napraviti Mach 3.0+ avion od titanijuma krio je ogromne teškoće, tako da prvi let nije bio moguć pre 1962. (Titanijum je tada nabavljan iz SSSR-a, pa je CIA morala da otvori lažnu kompaniju preko koje je nabavljala materijal.) Nekoliko godina kasnije, za dizajn se zainteresovala Ratna avijacija, pa je naručila SR-71 'Blackbird', dvosedni verziju 'A-12'. Ovaj avion je prvi put poleteo 1966. i ostao u upotrebi sve do 1998.
Proizvodna linija 'SR-71' u 'Skunk Worksu'.
Cijin avion 'A-12' koji je napravio 'Lockheedov' 'Skunk Works' po projektu 'Kellyja' Johnsona. Oznaka A-12 je označavala 12. model u konstruktorskoj seriiji pod internom šifrom 'Archangel' ('U-2' je imai šifru 'Angel').
Model 'Archangel A-3': konceptualna prethodnica koja je posle devet meseci evoluirala u 'A-12'. Uočavaju se rudimentni pokušaji'stealth' načina razmišljanja.
Dron 'D-21', slične konstrukcije kao i 'Blackbird', proizveden je sa namerom da nadleti nuklearni probni centar Lop Nur u Kini. Dron je bio lansiran sa leđa specijalno modifikovanog 'A-12', poznatog kao 'M-21' (D – od 'daughter', a M – od 'mother'), od koga su proizvedena dva komada. Posle nesrećnog sudara u vazduhu tokom četvrtog lansiranja, dron je prepravljen i pod oznakom 'D-21B' lansiran sa velikih bombardera 'B-52'. Ukupno su izvršene četiri misije nad Kinom, ali filmovi iz kamera nijednom nisu uspešno ulovljene[10].
Supersonični špijunski dron 'D-21' (brzine ~3600 km/h) trebalo je da bude lansiran sa varijante aviona
'A-12'. Posle četiri neuspešne misija letova iznad Kine, program je 1971. otkazan.
To su bile lude godine Hladnog rata. I Sovjeti su imali slične projekte, o kojima sam pisao u textu 'Spiral – prethodnica 'Burana' i spejs šatlova'. Ovo je bio projekat G.L. Lozinskog.
Još luđi projekat 'M-19' konstruktora V. Mjasiščeva i njegovog biroa OKB-23.
'Kelly' Johnson je rukovodio 'Skunk Worksom' sve do 1975. Njega je nasledio 15 godina mlađi kolega Ben Rich.
1976. 'Skunk'je po narudžbi Vazduhoplovstva započeo proizvodnju para demonstratora stealthtehnologije pod imenom 'Have Blue' u Zgradi 82 u gradu Burbanku u Kaliforniji. Ti demonstratori u umanjenoj razmeri, napravljeni su za samo 18 meseci, predstavljali su revolucionarni korak u avio-tehnologiji zbog svojeg izuzetno malog radarskog preseka. Posle serije uspešnih letnih testova tokom 1977, Vazduhoplovstvo je krajem sledeće godine nagradilo 'Skunk Works' velikim ugovorom za proizvodnju dvomotornog stelt fajtera F-117 'Nighthawk'[11].
Stelt 'F-117'. Maksimalna težina mu je bila 23,8 tona, a dolet 3080 km.
Tokom čitavog Hladnog rata, 'Skunk Works' je bio lociran u Kaliforniji, istočno od aerodroma Burbank-Pasadena. Posle reorganizacije 'Lockheeda' 1989, 'Skunk' je preseljen na vojni aerodrom 42[12] u Palmdejlu, takođe u Kaliforniji, gde se nalazi i danas.
Danas 'Skunk Works' proizvodi uglavnom strateške izviđačke avione:
- Lockheed P-38 'Lightning'(nezvanično)
- Lockheed P-80 'ShootingStar'
- Lockheed 'XF-90'
- Lockheed F-104 'Starfighter'
- Lockheed'U-2'
- Lockheed X-26 'Frigate'
- Lockheed 'YO-3'
- Lockheed 'A-12'
- Lockheed SR-71 'Blackbird'
- Lockheed'D-21'
- Lockheed XST ('HaveBlue')
- Lockheed F-117 'Nighthawk'
- Lockheed Martin F-22 'Raptor'
- Lockheed Martin X-35i Lockheed Martin F-35 'Lightning II'
- Lockheed'X-27'
- Lockheed Martin 'Polecat'
- Quiet Supersonic Transport
- Lockheed Martin 'Cormorant'
- Lockheed Martin 'DesertHawk'
- Lockheed Martin RQ-170 'Sentinel'
- LockheedMartin 'X-55'
- LockheedMartin 'SR-72'
- Lockheed Martin'ES-3A'
Pored toga, zna se da se radi i na kompaktnom fusionom reaktoru, što je odgovor na Nasinu želju da poboljšaju vreme leta do Marsa. Reaktor ima širinu od 21 metar i težinu od 2000 tona, sličan je po dimenzijama sa nuklearnim reaktorom 'A5W' koje koriste podmornice.
'Skunk' je takođe napravio i eksperimentalni stelt brod 'Sea Shadow' (IX-529). Napravljen je 1984. ali je javnosti prikazan tek 1993. Ratna mornarica je pokušala da 2006. proda brod, ali nije bilo interesenata. Na kraju je 2012. pretopljen.
Stelt brod 'Sea Shadow' je imao javni debi tek 1993.
Nuklearni reaktor 'Skunk Worksa'.
Najveća mašina na svetu za automatsko postavljanje vlakana (3D printing) nalazi se u 'Skunk Worksu'.
Na svaki dizajn koji je poleteo, dolazi stotine koji to nisu uspeli. Ovo je jedan od njih. Imao je oznaku 'Variable Sweep', 7. konfiguracija. Predlog je iz 2006. i predstavlja dvosednog bombardera sa motorom koji je mogao da radi i na podzvučnim i nadzvučnim brzinama. Ovaj koncept bombardera je istraživao prednosti krila sa promenljivom geometrijom.
Letni demonstrator suborbitnog kosmoplana 'VentureStar' napravljen 1999. 'Skunk Works' je analizirao verziju ledrilice sa nuklearnom glavom.
Demonstrator 'Have Blue' je bio prethodnica za stelt 'F-117'. Da bi konstruisali ovakav avion, tim 'Skunk Worksa' je napravio računarski program za izračunavanje radarskog odraza.
Nadzvučni demonstrator X-59 QueSST ('Quiet Supersonic Transport') 'Lockheedovog' 'Skunk Worksa' bi trebao da ima probni let 2022. Kažu da će jeteti na visini od 20 km brzinom od 1,6-1,8 Mahova. Zbog specifične konstrukcije, probijaće zvučni zid sa samo 1% snage koju je stvarao 'Concorde'.
Teretni hibridni baloni 'P791' isprobavani tokom 90-ih. Razmišljalo se o interkontinentalnom prenosu tereta od preko 1000 tona.
'Lockheedov' 'Cormorant. 'Skunk' je došao na ideju da se iz cevi za lansiranje nuklearnih raketa na podmornicama klase 'Ohio'lansiraju dronove 'Cormorant'. Iako su postigli značajne rezultate, zbog kresanja budžeta 2008. ugovor je raskinut.
'SR-72' je trebalo da bude naslednik 'Blackbirda', koji je trebalo da premosti jaz između špijunskih satelita i letilica sa i bez posade za osmatranje i napadačkih misija. Usled pojave protivsatelitskog oružja, pojavila se potreba za brzim avionima koji bi mogli da probiju zaštićeni vazdušni prostor neprijatelja.
Najtajnije telo korporacije 'Lockheed Martin' službeno se naziva 'Advanced Development Programs' (ADP). Naravno, ADP je mnogo poznatiji kao 'Skunk Works'.
[1] Danas je 'Lockheed' najveći kontraktor američke vojske, i jedan od najjačih proizvođača oružja u svetu. Ogromne pare su zaradili proizvodeći avione tokom II sv. rata (direktor im je tada bio 'Kelly' Johnson). Tokom rasta, progutali su brojne manje kompanije, kao što su 'Martin Marietta' i sl. Od početka su na njihovom platnom spisku bili brojni senatori i potpredsednici vlade, da ne pominjem generale. Za njih su vezane brojne afere potkupljivanja i podmićivanja, ne samo pojedinih političara već i čitavih zemalja: Italije, Zap. Nemačke, Holandije, Japana, Poljske itd. kako bi kupovali njihove avione i opremu.
[2] Prvi američki mlaznjak. Od projektovanja do prvog leta im je trebalo samo 143 dana, a učestvovao je pred sam kraj rata na ratištu Italije. U Koreji je kao 'F-80' morao da se bori protiv nadmoćnih sovjetskih 'Migova-15'. Napravljeno ih je preko 1700 komada a koštali su po $1,5 današnjih miliona.
[3] Po ugledu na njih, i 'Boeing Co.' je kmnogo kasnije oformio grupu pod nazivom 'Phantom Works'.
[4] Već sa 13 godina je osvojio nagradu za konstrukciju aviona.
[5] Aeronautični inženjer i probni pilot, za vreme rata glavni oficir za projektovanje lovaca. Lično učestvovao u projektovanju lovaca P-39 'Airacobra', P-38 'Lightning' i P-51 'Mustang' i zalagao se za uvođenje tankova za odbacivanje kod američkih lovaca. Posle rata postao, a šta drugo do brigadni general.
[6] Danas je prosečna starost inženjera u firmi 27 godina, dok 'Lockheed' očekuje da se polovina njihovih zaposlenih penzioniše u sledećih 5 godina.
[7] Iako je bio praznik, Rusi su ga videli radarom i ispalili 14 projektila S-75 'Dvina' ali je 'U-2' bio previsoko. Ipak, jedna ga je volšebno ipak pogodila. Spasio se padobranom i, iako je imao tajnu ampulu da se ubije u slučaju zarobljavanja, ipak je dozvolio da ga zarobe. Neprestano je tvrdio da je bio u meteorološkoj misiji i da se izgubio, i da je leteo na 21 km, iako je leteo mnogo više. Posle gotovo 2 godine razmenjen je u Berlinu za KGB agenta Rudolfa Abela. Ameri i CIA mu nikad nisu oprostili što nije razneo avion a sebe otrovao. Razveo se i postao alkoholičar i 1977. poginuo u felikopterskoj nesreći.
[8] Danas je to Jekatarinburg, četvrti grad po veličini u Rusiji. Staljin je tu smestio jedan od centara teške industrije. Pred II sv. rat, tu se nalazilo 140 industrijskih preduzeća, 25 istraživačkih instituta i 12 institucija visokog obrazovanja. Tokom rata, u gradu je bio štab Uralske vojne oblasti i baza za više od 500 različitih vojnih jedinica, uključujući 22. Armiju i Uralski dobrovoljački tenkovski korpus. Usled nemačke invazije, mnoge fabrike iz Moskve i Lenjingrada su bile prebačene u Sverdlovsk i tu su ostale i posle rata.
[9] Pre mnogo godina sam pisao o najbržem mlaznom avionu na svetu 'SR-71' i tu se pominje i 'A-12': '...U početku je napravljeno 15 napadačkih modela 'A-12', sa konfiguracijama i za izviđačke i za napadačke misije. Ti jednosedi su 1962. odmah isporučeni CIA-i, mada je jedan bio modifikovan u trenažni dvosed a još dva su dobila po jedno sedište za oficire koji su operisali sa 'Lokidovim' 'D-21' bespilotnim dronovima[2]. Prvi avioni 'A–12' mogli su da ponesu kontejner sa jednom megatonskom nuklearnom bombom ili pomenuti dron 'D-21', opremljen kamerama, infracrvenim senzorima, i drugom opremom. Tri nova dvoseda su izgrađena pod oznakom 'YF-12A' i trebalo je da budu presretači velike brzine, ali su prvenstveno služili kao istraživačke letilice u NASA. 'A-12' su leteli za Ratno vazduhoplovstvo u ime CIA sve dok mnogo napredniji 'SR–71', predstavljen kao izviđački model, nije 1968. ušao u upotrebu...'
[10] Dron je nosio jednu fotografski kameru visoke rezolucije koja je snimala duž unapred planirane putanje. Na kraju je kaseta sa filmom odbacivana a dron samouništavan. Kasetu je kupio vojni avion 'Hercules' tehnikom koja je već bila usavršena u sličnim satelitskim misijama.
[11] Taj avion je srušen 2008. u Srbiji ruskom raketom 'Neva'. To je jedini koji je pao tokom vojne akcije. Samo mesec dana posle toga svi 'F-117' su otišli u penziju, navodno samo zato što je stigao novi F-22 'Raptor'.
[12] Klasifikovana fabrika za proizvodnju aviona na oko 100 km od predgrađa Los Anđelosa. Fabriku za nešto koristi i NASA. Fabrika je vlasništvo vojne baze Wright-Patterson i komponenta je vojne baze Edwards, na čije su piste sletali prvi šatlovi.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
