Posle kritika da previše navijam za Rusiju i da prečesto pišem o nuklearnom i sličnom oružju, u čemu se očito ogledaju moji vasojevički geni i ljubav prema raketama, ovo će biti moje poslednje pisanje na tu temu.
Interkontinentalni sistem 'Sarmat'.
Nakon Minhenske konferencije, na kojoj je upozorio Zapad da svet nije samo njihov, predsednik Putin je u obraćanju svojoj skupštini 1. marta ove godine predstavio pet novih vojnih sistema, o kojima se priča na svim nivoima već evo dve nedelje. I pričaće se još dugo. Iako se ovaj sajt ne bavi direktno vojnim temama, ipak je makar na osnovu iskustva ako ne na osnovu zdrave logike, i najvećim moralnim čistuncima jasno da postoji veza tih sistema i njihove moguće uloge u kosmičkom istraživanju. Putinova prezentacija, vrlo oštra i melodramatična (svakako imaju uticaja situacija u Evropi i predstojeći predsednički izbori), obavljena je na skupštini Ruske Federacije. Vojni sistemi koji su pomenuti tom prilikom bili su sledeći: interkontinentalna rakete RS-20 'Sarmat', supersonični projektili 'Kinžal', manevrišuća bojeva glava 'Avangard', dalekometni podvodni dron (za sada izgleda da će poneti ime 'Karas', odn. 'Карась') i krstareća raketa sa motorom na nuklearni pogon (za sada izgleda da će poneti ime 'Palmira', odn. 'Пальмира').
Novi projektil 'Kinžal' spreman za lansiranje ispod verzije 'MiGa-31'.
Da počnem sa 'Sarmatom' (rus. 'Сармат'). Ova raketa nije novost i već godinama je poznato da se u zavodima u Krasnojarsku radi na njenom razvoju. Namena joj je da zameni najjaču rusku nuklearnu interkontinentalnu raketu R-36M2 'Voevoda', na Zapadu poznatu kao SS-18 'Satana'[1]. 'Voevoda' je najteži ruski projektil u upotrebi i konstruisan je još u sovjetsko vreme u ukrajinskom birou KB 'Južnoje'. 'Južnoje', bivši konstruktorski biro Mihajla Kuzmiča Jangela (danas nosi njegovo ime), dizajnirao je 'Voevodu' pod nadzorom glavnog inženjera Vladimira Utkina, a rakete se (u sve boljim i jačim varijantama) proizvode još od 1970. godine. Svake godine flota 'Satana' biva sve starija i datum njihovog odlaska u penziju se približio.
Prve rakete tipa 'Sarmat' testirane su ispaljivanjem iz silosa u Plesecku. Zbog spoljnje sličnosti sa 'Satanom', zapadni analitičari su joj već dali zloslutno ime 'Satana 2'.
U načelu, 'Voevode' bi trebale da odu u penziju do 2022. godine, ali Kremlj se nada da će moći da budu na usluzi makar do 2027. U svakom slučaju one imaju vreme trajanja, a sukob sa Ukrajinom je onemogućio njihovu zamenu nekom poboljšanom varijantom koju bi proizvodili u kooperaciji sa ukrajinskim KB 'Južojem' i 'Južmašom'. Zato je ruski politički i vojni vrh doneo kontroverznu odluku da zameni 'Voevodu' potpuno ruskom varijantom, koju su nazvali 'Sarmat'. Kontroverza se sastoji u tome što je 'Voevoda' raketa na tečno gorivo[2], dok su moderni projektili tipa 'Topol-M', 'Jars' ili 'Bulava' svi od reda na čvrsto gorivo. Prednost 'Sarmata' leži u tome što će, zahvaljujući svojim dimenzijama, moći da nosi višestruke bojeve glave i koristi skupe silose 'Satane', što će Rusima omogućiti da zadrže brojnost projektila i bojevih glava propisanu dogovorom New START sa SAD.
Interkontinentalni projektil R-36M2 'Voevoda'. Desno je 'Sarmat'.
Probno lansiranje 'Sarmata' iz silosa. Vidi se u vazduhu klip (PAD) koji je izbacio maketu rakete iz silosa pre nego što je startovao glavni motor.
U svakom slučaju, ideja da se postavi veliki broj nuklearnih glava na 'mali broj' raketa, u svetu u kome je sve lakše izvesti vrlo precizan nuklearni napad na nepokretne kopnene ciljeve, kao što su silosi je, u najmanju ruku, kontroverzna. Naravno, nije na nama da procenjujemo strategiju i vojne odluke ruskog vrha. Poznato je da će 'Sarmate' proizvoditi raketni centar koji nosi ime akademika V.P. Makejeva, kompanija koja je u sovjetsko vreme bila zadužena za gradnju balističkih projektila koji se ispaljuju sa podmornica (SLBM). Svi projektili Makejeva su bili na tečno gorivo, ali su ruski inženjeri odlučili da promene tip goriva u novim projektilima R-30 'Bulava'[3], planiranim za nuklearne podmornice klase 'Borej'. Za konstruisanje 'Bulava' bio je zadužen Moskovski institut termotehnike (MIT) – koji već proizvodi nuklearke 'Topol-M' i 'Jars' – pa je Makejev bio bez posla ... sve do pojave 'Sarmata'.
'Sarmati' će se sastavljati u Krasnojarsku a koristiće 'Energomašove' motore u prvom stepenu, odn. iz biroa KBHA u drugom, isto kao i 'Satana'. Biće neznatno teža i nosiće veći broj bojevih glava ili unapređene glave ('Satana' može da nosi do deset MIRV-ova, tj. višestrukih nezavisno navođenih bojevih glava[4]). Lansirna težima 'Sarmata' je oko 200 tona, slično kao i 'Satana' (211 tona). U medijima je komentarisano da je jedna od prednosti nove rakete u tome što bi mogla da napadne SAD leteći trajektorijom koja prelazi preko Južnog umesto Severnog pola, ali u teoriji tu sposobnost je posedovala i 'Satana'. Sve to je jako dobro – ili loše, u zavisnosti kako ko gleda – ali može li sve to da se nekako iskoristi za kosmos? Starija verzija 'Voevode', projektil R-36M1, trenutno se upotrebljava kao kosmički lanser pod imenom 'Dnepr'. Ta raketa (R-36M UTTH[5]) sa dodatim trećim stepenom radi dostizanja orbite je najjeftinija raketa danas u službi na svetu i može da na nisku orbitu oko Zemlje ponese 3,7 tona. Nažalost, ukrajinski konflikt je paralisao komercijalnu eksploataciju 'Dnepra'. 'Sarmat' bi sa trećim stepenom imao slične karakteristike kao 'Dnepr', mada ne bi bio tako jeftin. 'Dnepr' je bio tako ekonomičan jer se temeljio na zastarelim raketama koje treba uništiti u skladu sa ugovorom o razoružanju, dok je 'Sarmat' potpuno nov kompleks. U svakom slučaju, sistem je još daleko od operativnog. Na videu Putinove prezentacije, viđeno je probno lansiranje makete projektila sa Plesecka prošlog decembra, ali još uvek ima dosta posla do ulaska ovog oružja u naoružanje.
Proba strateškog raketnog kompleksa 'Satmat'.
Sledeće predstavljeno oružje je hipersonični projektil H-47M2 'Kinžal'. Zapravo, radi se o verziji projektila srednjeg dometa na čvrsto gorivo 'Iskandera-M' koji može da se lansira sa aviona 'MiG-31'. Da me ne bi kritikovali, neću da ulazim u njegove vojne potencijale, ali je interesantno da bi taj sistem lako mogao da dospe do orbite samo ako bi mu dodali drugi stepen. Treba se setiti da je 'Mig-31' krajem osamdesetih već bio korišćen kao nosač dvostepene raketne platforme 76M6 'Kontakt' za presretanje neprijateljskih satelita koji se kreću na visini do 1.500 km. Tokom 90-ih, Rusija i Kazahstan su predlagali korišćenje presretača 'MiG-31D' (preimenovan u 'MiG-31I') iz projekta 'Kontakt' za lansiranje malih orbitnih raketa u okviru projekta 'Išim', ali ideja nije zaživela...
 |
 |
Sistem 'Kinžal'. Piloti 'Migova' su od početka godine već imali preko 250 letova sa raketom. 'Kinžal' treba da svojom sirovom brzinom (M=4) probija svaki PVO sistem.
Taktički protivavionski i protivraketni projektili 'Iskander-M' (SS-26 'Stone'). Lete brzinom M=6-7 na visini od 6-50 km, sa dometom do 450 km. Projektil je opasan jer konstantno manevriše tokom leta (može da nosi i nuklearnu glavu), tako da je praktično neuhvatljiv. Glavni konstruktor V.M. Kašin kaže da postoji najmanje 7 varijanti rakete 'Iskander'.
'Išim' je bio tro- ili četvorostepeni lanser na čvrsto gorivo težak 10 tona, sposoban da u orbitu visine 300 km ponese korisni teret od oko 160 kg tereta. 'Kinžal' je mnogo manji od 'Kontakta' i 'Išima', te bi nosivost njegove kosmičke verzije bila manja, pa uopšte nije jasno kako bi konvencionalni 'MiG-31' mogao da lansira ovu buduću raketu. Hipotetički sistem ovog tipa bi mogao da posluži kao mikroraketa za odnošenje malog tereta na orbitu, uglavnom vojnih satelita u slučaju konflikta. Mnogo realniji način moguće upotrebe 'Kinžala' bio bi kao protivsatelitski sistem (ASAT).
Sovjetska protivsatelitska raketa 'Kontakt'.
Zajednički projekat 'Išim' je trebalo da trostepenom raketom odnese u orbitu mali civilni satelit.
Manevrišuća nuklearna glava 'Avangard'.
Takođe su predstavljene i manevrišićuve bojeve glave (MARV) 'Avangard' (rus. 'Авангард'). Prema ruskom Ministarstvu odbrane, radi se o 'hipersoničnom glajderu' koji ima takve manevarske sposobnosti da može da izvrda svakom odbrambenom sistemu neprijatelja[6]. Već se znalo da su te bojeve glave u razvoju i da su već nekoliko puta testirane sa interkontinentalnim raketama UR-100NU[7] (SS-19), ali i da će biti korišćene na najsavremenijim raketama kao što su 'Sarmati'. I Kina i Amerika takođe razvijaju slične sisteme. Mogućnost upotrebu manevrišućih glava u kosmosu je skoro ravna nuli, jer Rusija trenutno nema nijedan projekat orbitera sa krilima u planu [višekratna raketa MRKN (rus. Многоразовая Ракета Космического Назначения) mogla bi da koristi krila za spašavanje prvog stepena, ali sam pri podzvučnim brzinama]. Doduše, tokom 90-ih, Rusija je imala neverovatan projekat bespilotne spasilačke letilice 'Priziv' (rus. 'Призыв'; o ovome sam pre 4 godine napisao zanimljivu priču) koja je trebala da manevrišuću letilicu iskoristi i kao nosač nuklearne glavi i kao letilicu za dostavu hitnih ili spasilačkih materijala u udaljena područja. Čini se da je to jedina 'kosmička' aplikacija koja je moguća za sistem ove vrste.
Bespilotna vazdušno-kosmička letilica СЛА-2 (rus. спасительный летательный аппарат) projekta „Призыв“. СЛА predstavlja mali kosmički avion koji bi se pravio u dve verzije: СЛА-1, manji, mogao bi da ponese do 420 kg tereta, kao npr. 90 spasilačkih splavova na naduvavanje i opreme za gašenje požara ili ronilačkih odela. СЛА-2 je većih dimenzija i nosio bi do 2500 kg spasilačke opreme.
Rakete 'Avangarda' tokom faze testiranja elektronike.
Iz očiglednih razloga, novi podmornički dron na nuklearni pogon ne može da ima veliku primenu van atmosfere. Taj sistem, poznat za sada samo pod šifrom 'Status-6' (ili 'Kanyon' za Pentagon), zamišljen je kao oružje za protivnapad u slučaju nuklearne agresije na Rusiju. Dron bi trebalo da se lansira sa druge podmornice i da plovi na jako velikoj dubini do svojih meta, koje mogu da budu gradovi ili neprijateljske vojne baze locirane na obali. Tako smišljene, imune su na bilo kakve sadašnje ili buduće protivraketne sisteme. Koristiće male nuklearne reaktore za dobijanje struje i transport snažnih nuklearnih glava. Nuklearni reaktori na podmornicama[8] su potpuno drugačiji od onih koji se koriste u orbiti, ali u slučaju projekta 'Status-6', nuklearni reaktor – verovatno cirkonijumski – vrlo je mali i kompaktan. Možda taj podmornički reaktor ima veze sa projektom megavatnog kosmičkog reaktora koji Rusi razvijaju već decenijama? Male su šanse, ali ko zna...
Druga neobična teorija ukazuje da bi energija za 'Status-6' mogla da se umesto reaktora dobija iz radioizotopskih generatora (RTG). Ti generatori nemaju toliku snagu kao reaktori ('Curiosityjevi' RTG proizvode 2 KW električne energije), tako da bi trebalo upotrebiti više generatora tog tipa, pod uslovom da je to uopšte moguće. Stanje ruske proizvodnje i rezerve plutonijuma 238, najčešće korišćenog izotopa u RTG-u i koji može da se kristi samo u tim sistemima, nepoznati su, tako da niko ne zna da li Rusija ima dovoljno Pu-238 za snabdevanje flote smrtonosnih nuklearnih dronova. Još jedna egzotična solucija kaže da dronovi mogu da koriste RTG koji koriste drugačije izotope, kao što je polonijum 210 (korišćen na dva 'Lunohoda' koja su posetila Mesec 70-ih). Polonijum 210 omogućava konstrukciju daleko kompaktnijih RTG-a zahvaljujući velikoj termalnoj snazi od 141 W/g, mada je rok upotrebe mnogo kraći od plutonijumskih modela, reda veličine samo 125 dana. Može da se zamisli da privremena ograničenja polonijumskih RTG-a nisu problem za 'Status-6'. Ima čak i spekulacija da taj sistem može da koristi i mitske nuklearne baterije hafnijumskih izomera, ali ipak je to samo daleka mogućnost.
Ista vrsta spekulacije javlja se u odnosu na sistem koji je iznenadio čitav svet, a to je ništa više no superbrzi krstareći projektil na nuklearni pogon. Vrlo malo podataka o ovom oružju je procurelo do sada, tako de se samo nagađa o kakvom 'nuklearnom pogonu' se radi. Jedna mogućnost je bila da bi se nuklearni reaktor mogao da koristi radi stvaranja električne energije za pokretanje propelera, ali objavljene slike govore da se radi o 'normalnom' krstarećem projektilu sličnom H-101[9] 'Raduga'. Druga mogućnost je da se reaktor upotrebi za zagrevanje vazduha a onda ovaj da se goristi kao gorivo (ramjet motori), tehničko rešenje koje nije novo. SAD su već pokušale da tokom 60-ih razvije supersoničnu krstareću raketu sa nuklearnim pogonom, Projekat Pluto, ali posle nekoliko godina i stučenih miliona program je otkazan. Problem je što bi takav pogonski sistem zračio iz reaktora previše zračenja te bi bio lako 'vidljiv' za špijunske satelite, ali izgleda da su Rusi i to rešili smeštajući reaktorsko gorivo u oblogu od cirkonijumskog kristala, što bi sprečavalo detekciju zračenja.
Slika krstarećeg projektila na nuklearni pogon.
Ruska vlada je objavila da su testovi ovog sistema obavljani korišćenjem 'električnog simulatora', tj. bez aktivnog nuklearnog reaktora. U svakom slučaju, ako ovakvi projektili budu uskoro korišćeni u konfliktu, poslednja briga će nam biti zračenje koje stvaraju motori. Kao i u slučaju 'Statusa-6', moguće je da bi umesto reaktora mogli da se koriste RTG, iako baš nije jasno kako bi projektil mogao da leti uz pomoć snage radioizotopskog generatora. Sem, naravno, ako se ne radi o nekom 'egzotičnom' RTG-u poput nekog pomenutog ranije. Da li bi takav sistem mogao da se upotrebi u nuklearnim termalnim pogonskim motorima za neku kosmičku letilicu? Moguće, mada bi u svakom slučaju jedino mogao da se koristi u orbiti a na za raketu-nosača zbog problema sa zračenjem. Osim toga, jedna je stvar da vazduh zagreva nuklearni reaktor a sasvim druga da to rade tečni vodonik ili tečni metan, predložena goriva za nuklearne termalne motore. Kao kuriozitet, ideja da je RTG koriste za nuklearne termalne motore nije neka novina i NASA je već imala neke predloge koje je plasirala grupa NIAC[10].
Ukratko, nadam se da sam manje vidljivo reklamirao oružje a više pokazao da je mogućnost da se 'novo' rusko oružje upotrebi za dobrobit kosmičkog istraživanja. Izuzetak je raketa na nuklearni pogon, mada ćemo morati da sačekamo više detalja da bi odredili uticaj na kosmičku industriju. Do tada, ko želi može da glasa za ime nekog od novog oružja.
[1] Sovjetski strateški raketni kompleks III pokolenja, sa teškom dvostepenom balističkom raketom 15A18M ('Dnepr') za lansiranje iz silosa. Težina joj je preko 210 tona, dužina 34,6 metara, i može da na 11.000 km ponese 1 glavu od 20 Mt, ili 10 od 550-750 Kt (Hirošima=15 Kt). Rusi ih imaju oko 500. Najsmrtonosnije oružje na svetu, te sam mu posvetio čitavu knjigu!
[2] Prvi stepen rakete pokreće se jednim ruskim ('Energomaš' iz Himkija) četvotokomornim motorom RD-264 (11D119) koji sagoreva azotni tetroksid i dimetilhidrazin. Motor je težak preko 3,5 tone a stvara potisak od 461 tonu.
[3] Projektili težine 36,8 t, dometa 8.000-9.500 km, sa po 6 bojevih glava. Svaka podmornica klase 955 'Borej' nosi po 16 raketa.
[4] Ova vrsta bojevih glava predstavlja skup nuklearnog oružja koje nosi jedna interkontinentalna balistička ili podmornička raketa. Time se postiže da 1 raketa može da pogodi više nezavisnih ciljeva, ili 1 cilj sa „zadrškom“ više puta. Prvi MIRV projektil je bio američki 'Minuteman III' iz 1970. sa ciljem da zaspu Rusiju bojevim glavama, ali Sovjeti su odgovorili većom težinom izbacivanja svojih raketa. MIRV imaju samo Rusi, Amerikanci, Kinezi, Francuzi, Britanci i Izraelci.
[5] Ova verzija se računa kao treće pokolenje ('Sarmat' je peto pokolenje) i potiče iz 1976. godine. Po NATO klasifikaciji to je SS-18 Mod.4. Do pre 10-12 godine vojska je u silosima imala 76 ovih raketa. Od 159 lansiranja samo 4 su bila neuspešna.
[6] Ove bojeve glave su opasne za neprijatela jer za razliku od njihovih pandana ruske manevriši sve vreme nakon buster faze (ispaljivanja). Prilikom povratka u atmosferu spuštaju se velikom brzinom na visinu od 80 km i tu lete u oblaku plazme tako da su nevidljive za bilo koji radar! Kojim katalitičkim procesom Rusi proizvode plazmu – niko ne zna.
[7] Još jedna stara sovjetska raketa. Ono 'U' znači da se radilo o unapređenim tehničko-taktičkim karakteristikama. Inženjer Vladimir Segdejev iz NII-692 je tako unapredio sistem navođenja da je svaka od 6 glava mogla da se programira za posebnu metu pre lansiranja. SALT-2 je zahtevao da se broj glava sa 6 smanji na 1. Do 1984. UR-100NU je bio razmešten u 360 silosa. Do 1999. UR-100NU je lansiran 81 put. Ove rakete (sa dodatnim stepenom 'Briz') letele su u kosmos kao rakete-nosači tipa 'Rokot', odn. 'Okean' kada su lansirane sa okeana.
[8] Kako kaže i prof. Milinović, to su klasične nuklearne elektrane, koje pored podmornica koriste i američki nosači aviona i dve ruske krstarice. Šta je u novom ruskom reaktoru kao gorivo – gas ili tečnost – niko nema pojma
[9] Vrlo često se na sajtovima javlja pogrešna oznaka 'X-101', jer se tu radi o ćiriličnom slovu koje se na latinici piše drugačije, kao 'H'.
[10] Grupa naučnika u Nasi koja svake godine daje inovativne ideje i koncepte. Zanimljiv je predlog za istraživanje podzemnog okeana meseca Evrope, uz pomoć robota na gasni pogon bez krutih delova; ili robot-skočko na RTG pogon, koji bi bio upotrebljen za istraživanje Tritona, robotizovani avion i sl.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
