Na sredini Tihog okeana neki trgovački brod je doživeo ozbiljnu nezgodu. Brod je pred potonućem i posada odlučuje da pošalje signal za slučaj opasnosti. Ali u bespućima najvećeg okeana na planeti, pomoć može da stigne tek za nekoliko dana. Srećom, samo nekoliko minuta po prijemu signala negde sa teritorije Rusije uzleće balistička interkontinentalna raketa, ali ovog puta opremljene ne sa nuklearnom glavom već sa malim kosmičkim raketoplanom punim zaliha i spasilačke opreme. Za manje od pola sata po uzletanju pomoć stiže do broda. Naučna fantastika? Ne, već projekat „Призыв“.
Bespilotna vazdušno-kosmička letilica СЛА-2 (rus. спасительный летательный аппарат) projekta „Призыв“.
Početkom prethodne dekade, ruska kompanija za konstruisanje raketa i kosmičkih stanica iz Reutova, НПО “Mашиностроения"[1], odlučila je da na međunarodnom tržištu pronađe neku druugu namenu za laku kosmičku raketu “Стрела“ (14A036). Ta mala raketa, dugačka manje od 25 metara i sposobna da na nisku orbitu ponese 1500 kg korisnog tereta, predstavlja zapravo malo modifikovani interkontinentalni balistički projektil УР-100НУ[2] (takođe poznat i kao УР-100НУТТХ, 15А35, РС-18Б, odn. po klasifikacijiNATO-a SS-19 mod.2 „Stiletto“). Prema ugovorima o razoružanju, Rusija se obavezala da će se rešiti većine ovih raketa, pa koji je bolji način za to nego ih upotrebiti za kosmičke misije? Postoji jedna još popularnija verzija УР-100НУ, navana „Рокот”[3] („Gmljavina“), kod koje se umesto trećeg stepena nalazi Hruničevljev dodatni stepen„Бриз-KM”[4], ali koja može da uzleti samo sa kosmodroma Pleseck, dok „Стрела“ može da bude lansirana iz bilo kojeg silosaizgrađenog za УР-100НУ.
 |
 |
Silosi iz kojih se lansiraju interkontinentalni nuklearni projektili porodice УР-100Н (15A30). svaki projektil nosi 6 bojevih glava i komplekse sredstava za ometanje protivraketnih sistema. Desno je prikazan poklopac silosa treće generacije projektila УР-100УТТХ. Njihov domet je oko 10.000 km.
 |
Uzletanje projektila УР-100НУ. Nosi 6 bojevih glava jačine 550-750 kilotona. Glave su sakrivene ispod vrha rakete. Rusi kažu da projektil pada u krug od 380 metara od cilja. |
Ali sem za lansiranje satelita, kompanija НПО “Mаш” je dobila ideju da koristi rakete „Стрела“ za slanje tereta širom sveta. Tako je rođen projekat „Priziv“ (rus. Призыв, tj. poziv), u kome bi „Стрелe“ bile iskorišćene za lansiranje aeronautičkih letilica za spašavanje СЛА („spasilački leteći aparat“).СЛА predstavlja mali kosmički avion koji bi se pravio u dve verzije. СЛА-1, manji, mogao bi da ponese do 420 kg tereta, kao npr. 90 spasilačkih splavova na naduvavanje i opreme za gašenje požara ili ronilačkih odela. СЛА-2 je većih dimenzija i nosio bi do 2500 kg spasilačke opreme.
СЛА bi imao sistem za navođenje i navigaciju koji bi mu omogućavao sletanje sa preciznošću od 20 do 30 metara. Taj inercioni i astronomski navigacioni sistem poslednjeg stepena rakete УР-100НУ (preuzetog od vojne verzije za nošenje nuklearnih bojevih glava) dodatno bi koristio i specifične navigacione sisteme poput GPS-a ili ГЛОНАСС-a za lociranje СЛА. Posle sletanja, posada ugroženog broda bi uz pomoć svojeg računara ili vizuelno locirala letilicu i prišla joj svojim čamcima ili splavovima. Vreme od lansiranja do sletanja СЛА ne bi bilo duže od petnaest do trideset minuta, u zavisnosti od geografskog položaja incidenta.
 |
Spasilačka letilica СЛА-1. |
 |
УН-100НУ sa СЛА na vrhu umesto bojevih glava. |
Poznao je samo nekoliko detalja o konstrukciji СЛА, mada se forma bazira na povratnoj nuklearnoj letilici[5] (MIRV) opremljenoj sa repom i krilima. Da li je moguće da СЛАpredstavlja civilnu verziju tajnog vojnog projekta? Moguće, ali nema informacija koje bi potkrepile ovu hipotezu. SSSR i Rusija su razvijali brojne projekte koji predviđaju upotrebu izuzetno mobilnih povratnih letilica protiv pokretnih ciljeva, uglavnom grupa nosača aviona američke mornarice. Ne bi bilo čudno da je СЛАsamo derivat jednog od tih programa.
Nepotrebno je reći da projekat „Призыв“ nema šanse da uspe, uglavnom zbog problema sa komercijalizacijom sistema takvih karakteristika. Ali fascinantno je da projekat postoji i da poseduje tako impresivne potencijale. A mogućnost slanja nekog preteta skoro bilo gde na sveti za samo nekoliko minuta nije mala stvar. Ne treba se iznenaditi da jednog dana vidimo neki sličan sistem u akciji.
Laka dvostepena raketa-nosač „Стрела“ (14A036). Njen složeni sistem upravljanja proizvodi ukrajinska kompanija OAO „Хартрон“ iz Harkova. (NPO Maš).
[1] Ovaj biro (ОКБ-52) osnovan je još 1944. i bio je pod rukovodstvom slavnog konstruktora Čelomeja. Oni su bili glavni rival Koroljevu i njegovom birou ОКБ-1 tokom trke za osvajanje Meseca i sovjetskog programa orbitnih stanica.
[2] Trostepeni projektili sa 6 bojevih glava, u naoružanju SSSR-a od 1979. Serijska proizvodnja trajala do 1985. Rok službe projektila produžen na 31 godinu. Pre 30 godina, u naoruđanju SSSR.a je bilo preko 300 projektila, ali je po raspadu zemlje više od pola ostalo u Ukrajini. U decembru 2008. Strateške raketne snage Rusije imale su u operativnom stanju 126 ovakvih raketa. Ipak, to nije bila najbrojnija balistička raketa u ruskom arsenalu – najbrojnija jemobilni sistem РТ-2ПМ „Тополь“. Rusi su počeli sa demontažom ovih projektila, ali nova politička zbivanja su oživela planove o naoružavanju ovih projektila sa MIRV – nekoliko bojevih glava koje su sposobne da svaka od njih gađa nezavistan cilj.
[3] Težina „Роскота“ je 107 tona, a dužina 29 metara. „Стрела“ ima težinu od 104 tone, a dužinu 24,3 metra.
[4] Dodatni stepen sa gorivom ima oko 6 tona i može da radi oko 7 sati, uključivši se po potrebi najviše 6 puta, čime može različite satelite odneti u različite orbite. Svi stepeni ove rakete koriste tečno gorivo tipa UDMH (nesimetrični dimetilhidrazin) i oksidator tipa diazot-tetroksid.
[5] Nakon što projektil sa više nuklearnih glava odleti u kosmos, tokom balističkog povrakra u atmosferu nosač (bus) nuklearnih glava sopstvenim motorima manevriše i ispaljuje jednu po jedni glavu koje se autonomno usmeravaju svaka ka svom cilju.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
