Šesdesetogodišnji Pavel Vinogradov, jedan od poslednjih veterana sa “Mira”, dvadeset četiri godine mladji vojni pilot Aleksandar Misurkin i Kristofer Kasidi, koji je uvšten u astronaute preko Avganistanskih vrleti - to je, u najkraćem osnovni profil nove kosmičke posade Medjunarodne kosmičke stanice.
Vinogradov • Miskurin • Kasidi
Sećam se vrlo dobro dana, od pre gotovo 16 godina, kada sam prvi put na kanalima medjunarodne razmene TV Prištine avgusta 1997. ugledao novu 24. osnovnu posadu orbitalnog kompleksa (OK) “Mir”, kosmonaute Anatolija Salavjova i tada novajliju u kosmosu – Pavela Vinogradova. Gledajući ga onako brkatog i duge kose, u farmerkama kako nešto radi oko simulatora “Mira”, pomislio sam kako Vinogradov uopšte ne podseća na sovjetske kosmonaute tog vremena.
Pavel Vinogradov je veteran dve kosmičke ekspedicije, na OK “Mir” (1997/98.) i na Medjunarodnoj kosmičkoj stanici (2006.). On je 87 sovjetsko/ruski kosmonaut i 363. zemljanin koji je leteo u kosmos. Tamo je ukupno proveo 380 dana, 16 časova i 17 minuta. Šest puta je izlazio u otvoreni kosmos i nakupio izvan stanice 31 čas i 47 minuta.
Vinogradov je rodjen 31. avgusta 1953. u Magadanu, u Sibiru. Sa 60 godina, on je najstariji sovjetsko / ruski kosmonaut. Taj primat je do sada pripadao kosmonautu Valeriju Rjuminu koji je tokom svog poslednjeg kosmičkog leta na šatlu “Diskaveri” 1998. imao 59 godina. Po završetku srednje škole u Anadiru, Vinogradov je 1971. upisao čuveni Moskovski avijacioni institut (MAI) koji je iznedrio plejadu sovjetskih i ruskih kosmonauta. Šest godina kasnije, 1977. diplomirao je na fakultetu MAI “Leteći aparati” i postao inženjer vazduhoplovne mehanike. Takodje, 1980. diplomirao je na još jednom fakultetu MAI “Sistemi automatizacije projektovanja letećih aparata”, na katedri za analizu kompjuterskih sistema.
Prve korake u novoj profesiji Vinogradov je napravio upravo na MAI, gde je od 1977. do 1983. radio u jednoj od laboratorija gde su projektovani sistemi različitih vazduhoplova i kosmičkih aparata višekratne namene. Tamo je, izmedju ostalog radio na kompjuterskim simulacijama aerodonamike krilatih letelica. Istovremeno, u Institutu za biomedicinske probleme (IMBP), vodećoj organizaciji koja se bavi medicinskim ispitivanjima vezanim za kosmičke letove, učestvovao je u različitim ispitivanjima u okviru programa “Buran”.
Avgusta 1983. Vinogradov prelazi u NPO “Energija”, gde se godinama bavio analizama aktivnosti članova posada kosmičkih brodova “Sajuz” i “Buran” i razvojem automatskih sistema priprema kosmonauta. Takodje, učestvovao je u projektovanju novog uredjaja za spajanje koji je trebao da se koristi na aparatu “Buran”. Godine 1985. iako nije imao status kosmonauta, uvršten je u grupu brodskih inženjera koji su se prepremali za misije na krilatom brodu “Buran”.
Prvi pokušaj Vinogradova da postane kosmonaut 1987/88. završen je neuspehom, jer u rukovodstvu NPO “Energija” gde je tada radio, nije dobio podršku za prelazak u grupu aktivnih kosmonauta – inženjera. Tek marta 1992. kada je formirana sledeća, 11. grupa kosmonauta – inžnjera NPO “Energija” Vinogradov je konačno postao kosmonaut. Odmah je poslat u Zvezdani grad gde je tokom sledeće dve godine obavio osnovnu obuku kroz koju prolazi svaki kandidat za kosmonauta. Tada su lekari otkrili nekakve bakterije u njegovom želucu, pa je morao da prodje kroz dodatna lekarska ispitivanja, posle čega je vraćen na obuku. Tokom osnovne obuke, izmedju ostalog obavio je 29 padobranska skoka. U maju 1995. kada je osnovna obuka završena, dobio je kvalifikaciju “kosmonauta-istraživača”, čime se konačno ostvario davnašnji san Pavela Vinogradova.
Prvo imenovanje Vinogradova u jednu od kosmičkih posada usledilo je nekoliko meseci pre završetka osnovne obuke, kada je ubačen u ekipu 20. osnovne ekspedicije (OE) / “Euromir-95” orbitalnog kompleksa “Mir”, skupa sa komandantom misije Genadijem Manakovim i švedskim astronautom Kristerom Fuglesangom. Zatim je do leta 1996. bio u sovjetsko-američko-francuskoj posadi OE-22/NASA-3/”Kasiopeja”, ali je zbog bolesti komandanta posade Manakova došlo do rotacije osnovne i rezervne posade. Izgubivši na taj način priliku da tada poleti u kosmos, Vinogradov je odmah imenovan za brodskog inženjera misije OE-24, kojom je komandovao veteran Anataloj Salavjov.
Prvi kosmički let Vinogradov je obavio od 5. avgusta 1997. do 19. februara 1998. Ekspedicija OE-24 je trajala 198 dana i ostaće u istoriji kosmonautike upamćena kao misija “spašavanja” orbitalnog kompleksa “Mir” koji je bio oštećen posle sudara sa jednim teretnim brodom “Progres”. Vinogradov je skupa sa Salavjovim tada pet puta izlazio izvan stanice.
Još dok se nalazio u kosmosu, Vinogradov je imenovan za rezervnog brodskog inženjera treće misije na Medjunarodnoj kosmičkoj stanici (MKS-3) i člana osnovne posade MKS-5. Početak gradnje MKS bio je planiran za novembar 1998. znači nekoliko meseci posle njegovog povratka sa orbite. Otprilike godinu dana, tokom 1998/99. pripremao sa u okviru programa MKS-3 i MKS-5, ali je posle imenovanje za člana posade OE-29 kompleksa “Mir” prebačen natrag u program “Mir”. Misija OE-29 je trebala da bude obavljena 2001. ali je posle promena planova sa OK “Mir” i njegovog prevremenog uništenja, prebačen u rezervnu ekipu koja je trebala da leti na “Mir” ako njegov automatski spust sa orbite ne prodje kako treba.
Kada je “Mir” 2001. uništen, Vinogradov se vraća u program MKS, ali je zbog zdravstvenih problema skunut sa priprema. Te 2003. kada je postao komandant grupe kosmonauta-inženjera RKK “Energija”, Vinogradovu je, sada kao menadžeru, pretilo da nikada više ne poleti u kosmos. A onda je godinu dana kasnije zamenivši kosmonauta Jurija Onufrijenka, iznenada naznačen za komandanta misije MKS-13. Tada su pod rukovodstvom Vinogradova kroz obuke za nekoliko misija na MKS prošla nekoliko američkih astronuata i ruskih kosmonauta, ukljužujući i prvog brazilskog kosmonauta Markusa Pontesa.
Drugu kosmičku misiju Vinogradov je započeo 30. marta 2006. kao komandant MKS-13. Na MKS je stigao skupa sa astronautom NASA-e Džefrijem Vilijamsom i Brazilcem Markusom Pontesom, kao “gostujućem” članom posade MKS. Po odlasku Pontesa, izvesno vreme je sa Vinogradovim i Vilijamsom na MKS radio i Nemac Tomas Rajter. Tokom misije MKS-13 Vinogradov je obavio jedan izlazak u otvoreni kosmos u trajanju od 6 časa i 31 minut. Misija je uspešno završena 29. septembra 2006. posle 183 dana kosmičkog leta.
Po povratku na Zemlju, Vinogradov je oslobodjen dužnosti komandanta grupe kosmonuata-inženjera RKK “Energija” i naznačen za načelnika jednog od centara korporacije. Tri godine kasnije, aprila 2010. ponovo je vraćen medju aktivne kosmonaute RKK “Energija” i uskoro imenovan za komandanta misije MKS-36.
Izmedju kosmičkih letova, Vinogradov se oprobao i kao političar. Prvo je bio u Parlamentu Moskve, a onda je kao kandidat “Jedinstvene Rusije” bezuspešno pokušao da udje i u Državnu Dumu.
Pavel Vinogradov je od aprila 1998. Heroj Rusije i nosilac dve medalje NASA-e “Za kosmički let”. Kosmonaut treće klase i instruktor-kosmonaut-istraživač prve klase. Zanimljivo, on je jedan od dva kosmonauta RKK “Energija” koji nije oficijelno prešao u nedavno formiranu jedinstvenu grupu ruskih kosmonauta “Roskosmosa”.
Iz prvog braka, Vinogradov ima sina i ćerku, a iz drugog 20. godišnju ćerku . Njegova supruga Irina Valentinovna radi u RKK “Energija”.
Šaleći se na svoje godine, Vinogradov kaže da bi voleo da ima 40 ili 30 godina, ali da svojim roditeljima treba da zahvali za to što u kosmos leti sa članovima posade koji su vršnjaci njegovog sina. Dodaje da će i pored godina koje ima, ostati aktivan kosmonaut i boriti se za svaku novu priliku da ponovo, posle ove misije poleti u kosmos. “Meni je kosmos u krvi. Biću kosmonaut sve dok me zdravlje bude služlo” – kaže Vinogradov. Zbog toga se vrlo aktivno bavi sportom, ali ga takodje veoma interesuju istorija vazduhoplovstva i kosmonautike i astronomija.
Aleksandar Aleksandrovič Misurkin
“Ovo je najznačajnije putovanje u mom životu” – izjavio je Aleksandar Misurkin novinarima u Centru za obuku kosmonauta, sedeći ispred simulatora kosmičkog broda “Sajuz”, pred jedan od poslednjih treninga.
Aleksandar Misurkin je prvi brodski inžnjer kosmičkog broda “Sajuza TMA-08M”. Priprema se za letove u kosmos od jeseni 2006. i ovo mu je prva kosmička misija. Misurkin je 528 čovek u kosmosu i 116 ruski kosmonaut.
Misurkin je iz Smolenske oblasti, odakle je i legendarni Jurij Gagarin, od čije se smrti u avionskoj nesreći marta 1968. napunilo 45 godina. Misurkin je rodjen 23. septembra 1977. u gradu Eršiči. Završio je dva vojna vazduhoplovna učilišta – Kačinsko (1998.) i Armavirsko (1999.). Poput MAI Pavela Vinogradova, Kačinsko vazduhoplovno ičilište je iznedrilo generacije sovjetsko / ruskih kosmonauta.
Od oktobra 1999. Misurkin služi kao vojni pilot Severno-kavkaskog vojnog okruga. Aktivan status pilota Ruskog vojnih vazduhplovih snaga (VVS) imao je do jula 2012. kada je, posle transformacije Odreda ruskih kosmonauta u činu potpukovnika prebačen u rezervni sastav VVS.
Misurkin je postao kandidat za kosmonauta oktobra 2006. Posle osnovne obuke, juna 2009. sa odličnom ocenom je položio sve ispite u Centru za obuku kosmonauta Zvezdanog grada gde mu je uručena članska karta statusa kosmonauta – istraživača broj 203.
U decembru 2010. posle završetka obuke preživljavanja u pustinjskim uslovima Kazahstana, Misurkin je naznačen za brodskog inženjera ekspedicije MKS-35/36 i skupa sa Vinogradovim i Kasidijem, članom rezervne posade kosmičkog broda “Sajuz TMA-06M” koji je oktobra 2012. lansiran prema MKS.
Misurkin je oženjen i ima dvogodišnju ćerkicu.
Kristofer Džon Kasidi (Christopher John Cassidy)
Kristofer Kasidi je jubilarni, 500 zemljanin u kosmosu, a 322 američki astronaut koji je lansiran u orbitu. Obavio je jedan kosmički let u trajanju od 15 dana, 16 časova i 44 minuta I tri puta prošetao otvorenim kosmosom.
Kasidi je rodjen 4. januara 1970. u gradu Salem, država Masačusets. Srednju školu je završio u gradu Jork (York), u Majnu, a 1993. čuvenu Pomorsku akademiju (USNA) na katedri za matematiku. Magistrirao je 2000. na temu pomorske tehnike na poznatom Institutu za tehnologije države Masačusets (MIT) koji je iznedrio nekoliko astronauta NASA-e.
Od 2003. služi kao mornarički pilot. Dva puta je odlazio u Avganistan, gde je učestvovao kao pripadnik elitne jedinice “Foke”. Ima čin komandira Američkih pomorskih snaga (USN).
Kaže da nikada nije razmišljao o tome da postane astronaut, ali je na predlog Vilijema Šeparda, komandanta prve misije na MKS, odlučio da preda zahtev NASA-i..U maju 2004. uvršten je u 19. generaciju astronauta NASA-e. Posle dvogodišnje osnovne obuke u Džonsonovom kosmičkom centru (JSC) u Hjustonu, Kasidi je dobio status specijalista misije spejs šatl. Pre imenovanje u posadu misije STS-127, bio je nekoliko puta operator za vezu sa astronautima (CapCom) u Centru za kontroli misiju.
Prvi let u kosmos Kasidi je obavio od 15. do 31. jula 2009. kao specijalista misije STS-127 šatla “Endevor”. Tokom misije, šatl je pristao uz MKS dok je Kasidi tri puta izlazio u otvoreni kosmos. Izvan šatla je proveo više od 18 časova.
Decembra 2010. imenovan je sa Vinogradovim i Misurkinom za člana misije MKS-35/36.
Oženjen je i ima troje dece.
"Brzo spajanje" kosmičkog broda "Sajuz TMA-08" sa MKS
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
