Godinama smo na Letenci, a ne znamo kog je kvaliteta nebo nad nama, pa smo odlučili da proverimo kakvi su nam posmatrački uslovi.
Magnituda neke zvezde je prividan sjaj koje naše oko (teleskop ili neki drugi merni instrument) primi. Još je Ptolomej je napravio katalog vidljivih zvezda golim okom (koji je baziran na četiri veka ranijem Hiparhovom) i sve zvezde je klasifikovao u 6 nivoa sjaja koje je nazvao magnitudama. Najsjajnije zvezde su prve magnitude, pa sve do šeste koje su jedva vidljive golim okom. Jasno je da postoje zvezde i preko +6 magnitude, ali je to otkriveno tek dosta kasnije, pronalaskom prvih optičkih instrumenata koji su bili namenjeni astronomskim posmatranjima.
Norman Robert Pogson je 1856. definisao sistem odredivši tipičnu zvezdu prve magnitude kao zvezdu koja je sto puta svetlija od zvezde šeste magnitude. Odatle sledi da je zvezda prve magnitude oko 2,512 puta svjetlija od zvezde druge magnitude. Sto puta manje sjajan objekt ima magnitudu otprilike za pet veću, 2,512 puta tamniji objekt ima magnitudu za jedan veću. To je peti koren iz 100 (=2,512), poznat je kao Pogsonov odnos.
Sada znamo da Habl svemirski teleskop može registrovati zvezdu i +30 magnitude.
Znajući ovo, mislio sam da je traženje zvezde bliske magnitudi +6 nemoguće. Svetlosno zagađenje je još jedan od poražavajućih faktora koje nam nikako ne ide u prilog. Za vreme Hiparha i Ptolomeja, jedina svetla koja su mogla da remete noćno nebo su Mesec, sjaj vulkanske erupcije ili ratničkih baklji. Kada je mrak, onda je to zaista bio mrak. Možda zvuči neverovatno, ali to je bio toliko „koncentrovan“ mrak, da je Mlečni put mogao da pravi senku na tlu. Nažalost mnogi sada i ne znaju šta je to Mlečni put, gde se nalazi i da je vidljiv na noćnom nebu, no sad to nije bitno.
Dakle, krenuli smo u ekspediciju. Prvo smo zaključili da je Vega, koja se nalazi u sazvežđu Lira, skoro u zenitu, lepo i jasno vidljiva. Njena magnituda je 0, što znaci da je vrlo sjajna (ima i sjajnijih zvezda). Sledeća na koju smo se okomili je bila Polaris ili popularno Severnjača koja se nalazi u sazvežđu Mala kola ili Mali medved ili Ursa Minor. Vidljiva, ali samo za one koji umeju da je nađu. Ako znate da pronađete Velika kola, onda ćete bez problema pronaći i Severnjaču.
Posle pokazivanja pointerom, svi smo se složili da je jasna i vidljiva. Dosli smo do granične magnitude +2. Sledeci izazov je u sazvežđu Velika kola. Zvezda Mizar je magnitude +2,2 , ali neposredno iznad nje postoji jedna mala zvezdica koja se pored sjaja Mizara jedva uočava. Još su stari Rimljani koristili ovu zvezdu za ispitivanje vida kod svojih vojnika. Naime, ako bi vojnik video i tu manju teže uočljivu zvezdicu iznad Mizara, prošao bi test. I kod nas su svi prošli. To je bila zvezda Alcor magnitude +3,95 što je i novi rekord. Kada smo uočili tu zvezdu, a svi uslovi su bili u prilog da se ne vidi, onda sam odličio da malo pojačam kriterijum pa da idemo na zvezde magnituda preko +4. Između ostalog, Alcor je bio nezgodan kandidat jer se nalazio prividno iznad Novog Sada na visini od oko 25 stepeni. Svetlosni halo grada drastično smanjuje vidljivost na noćnom nebu.
Vratili smo se na Ursa Minor. Ciljamo zvezdu Pherkad čija je magnituda +3 i veoma lako uočljiva.
U jednom trenutku, kao da mi se učinilo da vidim jednu zvezdu za koju znam da je velike magnitude, to jest vrlo slabe vidljivosti. Gledao sam u region oko nje jedno 2 minuta i mogao da sigurnošću da kažem da sam je video. Kvaka je da ne gledate direktno u objekat koji posmatrate, već da pogledom kružite oko njega. Periferni vid će ga lakše registrovati nego kada direktno gledate u slab tačkasti izvor svetslosti. Bila je to zvezda između Severnjače i Yildun, čiji je kataloški broj HIP 84535 i rekordne magnitude +6,3. Video sam kasnije na internetu da joj sjaj varira od +6,48 do +6,3. U pojedinim momentima se gubila iz vidnog polja pto smo se svi složili. U gotovo istom trenutku bismo svi prijavili da je vidimo i kasnije da je nestala u fonu neba. To Jasno pokazuje da preko +6,3 u tom delu neba nije vidljivo golim okom.
Odmah nakon toga smo se preselili na Sazvežđe Zmaj i prebrojavanje zvezda u određenim zamišljenim poligonima. Ratko ima odlične zvezdane karte sa tabelarnim prikazima i odnosima granične magnitude i broja zvezda koje su vidljive u zadatom poligonu. Taj poligon mora biti oivičen jasno vidljivim zvezdama. Imali smo par prebrojavanja, ali su sva bila na nekoj granici od +6,2 magnitude. Nešto manja vidljivost u zenitu je uslovljena Mlečnim putem koji na noćnom nebu doslovno sjaji i ometa slabo vidljive zvezde da budu markantnije. Opažanja smo ponovili nekoliko puta i svaki put je fon neba bio isti tako da smo imali iste granične magnitude koje smo registrovali.
Dakle, najveća registrovana magnituda golim okom na Letenci je bila zvezda λUMi – HIP 84535 u sazvežđu Ursa Minor sa magnitudom +6,35 na udaljenosti od 876,78 svetlosnih godina, spektralne klase M1III, koja spada u grupu džinovskih zvezda čija je temperatura u opsegu od 2400 – 3700 K.
Za kraj, evo jednog zanimljivog linka sa mapom trenutnog svetlosnog zagađenja na celom svetu.
http://www.lightpollutionmap.info/#zoom=4&lat=7814766&lon=1795475&layers=B0TFFFF
AKL2016: Razgovor sa Darkom Donevskim
AKL2016: Razgovor sa prof. dr Draganom Gajićem
Radio reportaža sa AKL REPORTAŽA
TV reportaša Srpske naučne televizije: SNT: Astronomski kamp "Letenka 2016"
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
