U svojoj samodopadnosti često (čitaj; uvijek!) zaboravljamo koliko smo maleni pod zvijezdama. U stanju smo se posvađati sa ukućanima, neposrednim i dalekim suputnicima na plavom planetu Zemlja do te mjere da znanost i tehnologije prečesto koristimo kao sredstvo destrukcije, ratova.
Po svemu sudeći, naša galaksija je jedina, u poznatom Univerzumu, koja poseduje dar koji se zove život. Kroz filozofske ili religijske spekulacije možemo diskutovati da li je to moguće, verovatno ili manje verovatno, ali mi do sada nismo detektovali ništa van, ne naše galaksije, nego van planete. Potencijalno, život je moguć na najrazličitijim mestima (poznajući ekstremofilne organizme) ali mi ga nigde nismo registrovali. Shodno tome, vodimo se pretpostavkom da je, možda, klicom života zaražena još neka planeta u našoj galaksiji ili našem galaktičkom komšiluku.
Nastanjiva zona se najčešće, bar u popularnoj literaturi, definiše kao područje oko zvezde u kojem vlada takva temperatura da na površini planete voda može biti u tečnom stanju. Ta definicija konkuriše za najgoru definiciju u astronomiji jer je nepotpuna, neprecizna, pa i pogrešna jednim delom. Ali i takva ona je korisna i vrši svoju osnovnu funkciju. Sem toga, materija o nastanjivim zonama je toliko opširna i složena da je teško i dati potpunu i preciznu njenu definiciju.
Nije lako snimiti dobru astrofotografiju, a Radovan Babić iz Požege hteo je da napravi baš odličan snimak. Perfektan, najbolji mogući. Da mu Habl pozavidi. Nedavno mu je stigao nov teleskop Takahaši, aždaja od instrumenta, a od ranije...