Ekliptika je eliptična orbita po kojoj Zemlja obilazi Sunce. Većina tela Sunčevog sistema se kreću manje ili više u istoj ravni, a u njoj leži i najveći deo međuplanetarne prašine. To znači da kada gledate prema severnom polu ekliptike (okomito na ravan ekliptike) ne vidite puno te prašine, tj. pruža vam se prilično jasan, gotovo neometan pogled na daleke galaksije. 

Velika slika

Sećate li se Hablovih dubokih polja? Habl je snimao na izgled potpuno prazna područja svemira da bi u njima otkrio hiljada novih, do tada nepoznatih galaksija. I sve do nedavno, do JWST, na njima se video najdublji prodor u daljinu i vreme. Habl je video galaksije koje su nastale samo 500 miliona godina nakon Velikog praska. 

JWST je ipak moćniji teleskop i on može da vidi i one objekte koji su nastali svega 300 miliona godina od početka vremena. 

Na gornjoj slici vidimo „prazna polja“ koje je snimio JWST. Svoja ogledala teleskop je usmerio ka područjima oko severnog ekliptičkog pola čime je izbegao prašinu i druge vizuelne prepreke pa ima jasniji pogled. Tu sem toga nema zvezda u prvom planu što je takođe od koristi. Tu čak i prilično kratkim ekspozicijama od svega 30-tak sekundi JWST vidi zvezde 29. magnitude, što je 600 puta bleđe od prirodnog sjaja najtamnijeg neba na Zemlji.

Sem toga ta polja su uvek vidljiva za JWST pošto je on stacioniran u Lagranžovoj tački 2, pa se uvek može usmeriti na ta polja i posmatrati ih iznova. Zapravo, može ih posmatrati i svih 365 dana u godini. Jasno je, kada teleskop neki objekat posmatra više puta tada dobije jasniju i kvalitetniju sliku. 

Na gornjoj slici vidimo galaksije koje se okupljaju jedna oko druge tokom vremena. Plimski kraci se uvijaju oko galaksija koje se sudaraju, pojedini globularna jata okružuju eliptične galaksije, a vide se i čvorišta formiranja zvezda u spiralama. 

Da bi videli koliko galaksija ima po različitim magnitudama astronomi su ih sve prebrojali. Rezultat tog rada bila je potvrda ranijih proračuna. Tako izlazi da postoji više bleđih, tj. manje sjajnih galaksija nego svetlih, ali njihov broj uključuje i galaksije koje su deset puta bleđe nego što su raniji teleskopi to mogli da opaze. 

Takođe su merili i difuznu svetlost, dakle onu koja ne dolazi od samih galaksija i zvezda, što je od značaja za kosmologiju. Mogući izvor tog svetla su plimni kraci dugovečnih zvezda izvučenih i interakcijama galaksije.   

U svemu ovom najinteresantnije je to što je ovo samo početak. Naučnici tek očekuju velika i važna otkrića od JWST.

Više: S&T