Za mnoge je nedavno povećanje budžeta NASA-e od strane Kongresa bio znak da je rat izmedju Bele kuće i Kapitol hila prošlost i da Amerika za dogledno vreme nema više razloga da brine kada su letovi u kosmos u pitanju. Medjutim, dali je baš tako?
Kada se, kako to napisa Prever, prošetamo hodnikom sećanja kroz sve ove godine čovekovih letova u kosmos, videćemo da je NASA od najranijih dana svog postojanja (znači od 1958.) uvek orijentisala svoje kosmičke projekte ka postizanju prezicno definisanih i vrlo konkretnih i realno ostvarivih ciljeva. Program “Merkjuri” je trebao da pokaže da čovek može da leti u kosmos. “Džemini” je bio most izmedju primitivnog “Merkjurija” i sofisticiranog “Apola”, most koji je pomogao NASA-i da odgovori na nekoliko ključnih pitanja bezbednog leta na Mesec koji je pak bio u fokusu programa “Apolo”. Onda je došao “Skajlab” koji je dokazao da američki astronauti mogu dugo da žive i rade u kosmosu, pa “Apolo-Sajuz” da mogu skupa da lete sa sovjetskim kosmonautima, dok je “Spejs šatl”, istina sa svim svojim nelogičnostima i slabostima, trebao da omogući višekratno korišćenje raketno-kosmičke tehnike. Konačno, zahvaljujući projektu Medjunarodne kosmičke stanice (MKS), američki astronauti su evo već godinama neprekidno prisutni na orbiti u okviru priprema za dostizanje dalekosežnog cilja NASA-e – čovekovog leta na Mars.
 Uporedjenje dimenzija i nosivosti spejs šatla (24.4t), RN "Ares I" (25t), "Saturn V" (118t) i "Ares V" (188t) |
 Potisni blok rakete "Ares V" upućuje mesečev lender "Altair" sa orbite oko Zemlje prema Mesecu |
 Prvo lansiranje prototipa rakete-nosača "Ares I" avguta 2008. |
 "Orion" na orbiti oko Meseca |
 Kičma planova NASA-e za osvajanje Marsa |
 Medjuplanetarni kompleks na orbiti oko Marsa |
Kada se na ovakav način jasno definiše cilj, onda se pripremi najlogičniji koncept programa koji treba da omogući realizaciju ovih ciljeva. Program obuhvata osnovne projekte sa planom njihovog ostvarenja, vremenskim rokovima i okvirnim budžetom tokom njihovog kompletnog trajanja. U sledećoj etapi, po usvajanju koncepta, pripremaju se projekti sa preciznim specifikacijama opreme, sistema, uredjaja, pogona i svim neophodnim tehnologijama da se cilj postigne u okviru realnog budžeta. Raspiše se tender, odabere se sa tehno-ekonomskog aspekta najbolja ponuda i kreće se sa praktičnim delom projekta.
Upravo u ovome leži najveći problem koji NASA, i sa njom SAD, imaju kod programa SLS/”Orion”. Za razliku od svih prethodnih programa, ovde je NASA krenula obrnutim putem – definisala je tehničke karakteristike projekta, koji guta milijarde dolara, a da nije jasno odredila njegove konkretne ciljeve! Mnogi u NASA-i govore o letu na Mars u periodu 2033-2038, koji bi obuhvatio veliki broj lansiranja najjače verzije nosača SLS (“Blok-2”) i razvoj tehnologija kakvih nema i koje će koštati stotine milijarde dolara. I to u vreme, kada ćemo morati u naboljem slučaju da čekamo još najmanje sedam godina pre nego prvi astronauti polete na “Orionu”. I da uz to svaka karika u tako složenom procesu kakav je čovekov medjuplanetarni let funkcioniše bez problema.
Kada smo spomenuli značaj koncepta, poznato je da se koreni projekata super-rakete SLS i novog kosmičkog broda “Orion” nalaze u programu “Konstelejšn” (Constellation – “Sazveždje”) iz 2004. Naima, godinu dana posle gubitka šatla “Kolumbija” i njegove sedmočlane posade, tadašnji predsednik Buš je odlučio da prekine sa daljim razvojem sistema spejs šatl, da se ovaj projekat prekine 2010, da se zatim NASA povuče iz programa MKS i usredsredi na principijelno novi dugoročni program letova na Mesec i na Mars – program “Konstelejšn”. Sa ovim strateškim odlukama, predsednik Buš je definitivno zauzeo posebno mesto u istoriji američke astronautike. U okviru programa “Konstelejšn” formulisana su četiri glavna projekta – kosmički brod “Orion” za misije u duboki kosmos, mesečev modul “Altair” za dugotrajan boravak astronauta na Mesecu, “Ares I” – raketa-nosač “Oriona” za niske orbite i super-raketa “Ares V” za lansiranje velikih korisnih terete prema Mesecu (kao na primer modula mesečeve baze) i jednog dana i prema Marsu. Kada se konceptualno “Konstelejšn” uporedi sa prethodnim programima jasno je da je i ovaj program imao vrlo jasne ciljeve na osnovu kojih su stručnjaci NASA-e definisali karakteristike tehnologija neophodnih za njihovo postizanje. I, paralelno sa njim, i budžet koji je potreban da se ove tehnologije razviju.
A onda je došlo do čuvenog ekonomskog potresa 2008. i početka dugotrajnih i vrlo detaljnih analiza svih programa nacionalnog budžeta. Već sledeće godine, nezavisna komisija Bele kuće je pročešljala planove NASA-e vezane sa programom “Konstelejšn” i nedvosmisleno utvrdila da sa postojećim budžetom on ide u ćorsokak. Da bi se svi ambiciozni ciljevi ovog programa postigli, NASA bi trebala da troši mnogo, mnogo više, tako da je Bušova administracija praktično ostavila “Konstelejšn” sledećem predsedniku Obami na milost i nemilost. A u svetlu ekonomske katastrofe iz 2008. Obama je normalno razmišljao prvenstveno kako da izvuče zemlju iz recesije, prirodno putem smanjenja nacionalnog bužeta. A u njemu je sa oko 0,5% učešća status NASA-e u odnosu na druge departmente Bele kuće krajnje sekundaran. Zanimljivo je da iako mnogi misle da je NASA američka kosmička agencija, to nije tako, jer je reč o Nacionalnoj administraciji za “vazduh i kosmos”. U hijerarhiji Bele kuće NASA čak nema status departmenta, tako da su njena politika i budžet uvek, kada zatreba, prvi na udaru Tako je posle potrošenih deset milijardi dolara (!), predsednik Obama u oktobru 2010. odlučio da se program “Konstelejšn” ugasi, a da se pomogne privatnim kompanijama da razviju svoje kosmičke brodove kojim će američki astronauti u budućnosti, na komercijalnoj osnovi, leteti u kosmos, na MKS. Znači, potezom pera Obama je sve što je do tada NASA državnim parama postigla izbrisao i sa nameraom da kosmos preda privatnom biznisu, maltene sveo ulogu NASA-e na malu državnu službu činovnika koji bi maltene samo kontrolisali protok novca iz državne u kasu bogatih privatnih kompanija.
Ovaj plan je medjutim u Kongresu dočekan na nož. Novoizabrani direktor NASA-e Čarls Boulden je maltene izbačen iz Kongresa dok je tamo govorio o gašenju programa “Konstelejšn” i nameri NASA-e (bolje rečeno Bele kuće) da se kosmos prepusti privatnom bisnisu. Posle toga je došlo do velikog sukoba izmedju gnevnih Republikanaca koji su izgubili Belu kuću i nove garniture neiskusnih Demokrata koja je mislila da će time što je osvojila Belu kuću moći da promene ceo svet preko noći. Obama je medjutim vrlo brzo shvatio da to nije tako i ukoliko brzo nešto ne promeni, odluka o gašenju programa “Konstelejšn” i plan da se državnim novcem finansiraju privatne kompanije da naprave kosmičke brodove za letove Amerikanaca u kosmos, mogu da dovedu do ogromnih problema. A njemu je najmanje stalo da u tim ranim godinama predsednikovanja, pored svih ima još jedan tako veliki problem sa Kongresom.
I, u maju 2011. NASA je obelodanila da ima naslednika programa “Konstelejšn”, da je to takozvani višenamenski kosmički brod (MTCV) koji će, ni manje – ni više leteti ne prema Mesecu, nego pravo na Mars nošen na vrhu džinovske rakete kojoj je dat nemaštoviti naziv Kosmički lansirni sistem ili SLS. Tako je predsednik Obama u razmaku od samo godinu dana doe dve za kosmička istraživanja fundamentalno značajne i kontradiktorne odluke koje će mu sigurno obezbediti zasluženo mesto u istoriji astronautike. Prvo je ugasio ambiciozni program medjuplanetarnih letova “Konstelejšn” i kosmos prepustio privatnim kompanijama, a onda je, uz zadržavanje privatnog kosmosa, pokrenuo novi program SLS/”Orion” kao zamenu za “Konstelejšn”, ali isključivo sa Marsom kao konačnom destinacijom. Takodje, dodao je misiju na jedan od asteorida koja će, pokazaće se kasnije (ali za NASA-u po svemu sudeći prekasno) postati još jedna anomalija u strateškom planiranju tako značajnih misija kakvi su letovi na druge planete u pitanju.
Nego vratimo se odluci da se pokrenu projekti SLS i “Orion”. Naime, SLS je kičma nove strategije NASA-e iz maja 2011. i, po meni, ključni problem oko koga će se mnogo toga vrteti u godinama koje dolaze. Naime, dok je džinovski “Ares V” bio zamišljen isključivo kao nosač modula mesečeve baze i raketnih bustera koji su trebali da ih sa niske orbite upute u duboki kosmos, znači isključivo kao nosač aparata bez ljudske posade, Kao takav, sa aspekta projektovanja i testiranja sistema, “Ares V” je imao daleko jednostavnji koncept od “Saturna-V” koji je nosio “Apolo” sa astronautima i SLS koji će 2023. poneti “Orion” sa ljudskom posadom. Sa druge strane, nosač “Oriona” iz programa “Konstelejšn” raketa “Ares I” je razvijena na bazi dobro isprobanih tehnologija spejs šatla, znači uz minimalne troškove. Obama je sjedinjavajući ove dve funkcije “Aresa I” i “Aresa V” u jedinstvenu koncepciju SLS-a praktično doveo inženjere NASA-e i Boeinga (glavnog kontraktora projekta SLS) u vrlo nezavidan. Trebalo je mnoge poslove započeti od početka da bi SLS postao bezbedan lanser, kako kosmičkog broda “Orion” sa astronautima, tako i višetonskih modula medjuplanetarnog kompleksa koji će bez posade biti lansirani prvo na orbitu oko Meseca odakle će, sklopljeni u jedan sistem krenuti ka Marsu. Reč je mnogobrojnim lansiranjima, maltene samo za jedan let na Mars trebaće više lansiranja od svih mesečevih misija “Apolo”, tako da je na pleća SLS-a stavljen ogroman teret da sve mora da odradi kao švajcarski sat. I sve to dok Ilon Mask koliko krajem ove godine namerava da lansira svoju džinovsku raketu Falcon Heavy (“Falkon hejvi” - “Teški soko”, odn. “Raketa ‘Soko’ velike nosivosti”) kapaciteta 50 tona! Ne mogu da shvatim da niko u NASA-i to ne primećuje i umesto da svoje marsijanske planove razmatra kao partnerski program velikih razmera, uključujući i SpaceX, i dalje na Mars gleda isključivo iz ugla primene SLS-a i “Oriona”.
Predsednik Obama, koji za manje od godinu dana napušta Belu kuću, je dva puta zarotirao “Orion” – prvo u MTCV (kopiju “Oriona” i dobrim delom starog “Apola”), pa opet u “Orion”. Takodje, umesto “Aresa V” naredio je da se krene sa razvojem SLS-a (naravno, ne od početka, već koristeći iskustva “Aresa V” i spejs šatla), dok je “Ares I” i mesečev brod lepog imena “Altair” sa projektnih tabli (tj. kompjutera) smestio pravo u istoriju prepunoj, opet kako reče Prever – neostvarenih želja.
Da su “Ares”, “Orion” i “Altair” preživeli, čovek bi sada bio u predvorju Meseca, a Mars bi bio daleko, daleko bliži. Vreme je, medjutim kada je Mars u pitanju, te 2010. zaustavljeno, a za.Mesec vraćeno unazad. Godinu dana kasnije, Mars postaje glavni cilj Amerike u kosmosu, bez ikakve obelodanjene strategije kako tamo stići, i još mnogo važnije šta tamo raditi. Istina, NASA je nedavno objavila koncepciju planova letova na Mars, koja obuhvata prvo misiju na Fobos (2033.), posle koje će uslediti dve ekspedicije na Crvenu planetu (2039. i 2043.). O kakvom je megalomanskom planu reč dovoljno govori činjenica da NASA planira za let na Fobos da na orbitu oko Meseca formira medjuplanetarni kompleks mase Medjunarodne kosmičke stanice (oko 400t)! O tome ćemo nekom drugom prilikom.
Sve u svemu, velika lutanja NASA-e započeta inicijativama predsednika Obame i dalju traju. A koliko vidim nastaviće se i u godinama koje dolaze.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
