Uloge su, više silom prilika nego voljom, podeljene. Rusi bi voleli da pošalju svoje ljude na Mesec, ali… nije samo novac u pitanju. Treba da se uozbilje, treba da žele, da im je stalo do astronautike i do osvajanja Meseca. I da tom poslu priđu ozbiljno. Džaba im što im popovi osveštavaju lansirne rampe, nešto u čitavom društvu nije najbolje. Nema onog entuzijazma kakav je vladao u vreme Gagarina. A tada su bili prva sila astronautike. Posle duuugog niza godina i nekih neuspeha sada sa Evropskom svemirskom agencijom šalju letelicu na Mars. Neki moji poznanici se klade da će i tu omanuti. Ja mislim da neće, ali videćemo.

Japanci ne pokazuju ambicije da lete svojim brodovima, Indijci i ostali za sad o letu na Mesec imaju samo neke daleke, maglovite i neprecizne planove. Ostaju kao ozbiljni kandidati za ekspediciju sa ljudskom posadom na Mesec Kinezi i Amerikanci. Ovi prvi će po svemu sudeći u tome i uspeti, samo pitanje u kojoj će se to deceniji desiti. Oni rade ozbiljno, ali imaju još puno posla. I pored velikih uspeha još su na početku.

Amerikanci opet sigurno mogu da pošalju posadu na Mesec, ne odmah, ali u sledećoj dekadi. Samo više su zainteresovani za Mars, a oba ne mogu. Rasplinuli su se, imaju misije po celom Sunčevom sistemu: Mars, Saturn, Jupiter, Pluton, Sunce… od tridesetak aktuelnih misija dve trećine su njihove. Para i snage za Mesec pored svega toga nemaju, a ni njihova javnost za Mesec nije više zainteresovana. Ali Mars? To je stvar prestiža i, bez obzira što je ekspedicija na Mars užasno skupa, rizična i sa naučnog stanovišta verovatno još uvek nepotrebna, ona će puno značiti za njihov prestiž i utemeljenje na mestu vodeće, ubedljivo vodeće kosmičke nacije.

Ipak i Mesec i Mars su zapravo važni.

Zašto na Mesec?

Mesec je blizu. Od nas je udaljen oko 400 hiljada kilometara, što astronauti prevale za tri, četiri dana. Postoje jaki razlozi za odlazak na Mesec. Na njemu se nalaza ogromne količine helijuma 3 koji bi mogao da reši energetske probleme Zemlje za više hiljada godina (pet do deset hiljada godina, zavisno od izvora). Na Zemlji ovog izotopa je malo, njegova godišnja proizvodnja meri se gramima, a na Mesecu ga ima, kako se računa, preko 500 hiljada tona. A ima i dragocenih minerala koji samo čekaju da ih neko pokupi.

Slaba Mesečeva gravitacija bila bi korisna za više nauka, za fiziku, biologiju, medicinu. A tek, kakva bi tamo opservatorija mogla da se napravi. Tamo nema atmosfere, smoga, vlage, najjače svetlosno zagađenje noću bio bi Jupiter, a nebo se kreće 30 puta sporije nego na Zemlji.

Međutim, Mesec ima i mana. Pre svega on je sasvim negostoljubiv. Tamo nema atmosfere koja čuva od Sunčevog zračenja, temperature su previsoke i preniske, sredine nema. Mesec je prekriven regolitom, sitnom prašinom od izdrobljenog stenja koja može biti vrlo oštra i koja se širi na sve strane i upada u sve pore odela, mašinerije, alata. Uopšte Mesec je užasno mesto za život.

Zašto na Mars?

Ne vidim naučno opravdanje za putovanje na Mars. Možda za 50 godina ako to putovanje postane bezopasno i mnogo jeftinije, ako traži mnogo manje žrtvovanja čitave nacije. Jeftinije i jednostavnije je da posao odrade roboti. Ali prestiž? To jeste važno. Bio bih ponosan na svoju zemlju kada bi ona bar neki mali satelitić lansirala tamo gore. O ozbiljnijim poduhvatima neozbiljno je ovde i misliti. Mogu samo da zamislim koliko bi elana dobila nacija koja pošalje čoveka na Mars!

Do Marsa je teško doći, sve ostalo je lakše nego na Mesecu. Mars je od planeta najsličniji Zemlji. Ima atmosferu, kakvu takvu, ali bolju nego Venera. Ima gravitaciju pogodniju nego Mesec. Dan traje neprimetno duže nego na Zemlji, tamo postoje godišnja doba, istina mnogo duža nego kod nas, ali to i nije neki problem. Temperatura je oko ekvatora podnošljiva, bar u podne. A pejsaž? Divan je na svoj marsovski način. Geolozi (tamo bi se zvali areolozi) bi uživali, a biolozi bi grozničavo kopali u potrazi za vodom i… i ko zna čim još. Možda bi im se ostvario milenijumski san o otkriću života, makar izumrlog. Vodu bi svakako našli, jer nje sigurno ima, u pojedinim oblastima čak i na površini. Bio bi zapravo to početak grandioznog, najvećeg poduhvata ljudske civilizacije od njenog nastanaka: početak teraformiranja susedne planete.

Ali Mars je daleko. Kada biste otišli čak i u kratku posetu nekom na Marsu za to bi vam trebalo dve godine. Jedno sedam, osam meseci da odete tamo i toliko da se vratite. Za povratak morate sačekati pravi trenutak (kada je putovanje za Zemlju najkraće i najjeftinije). Sve vreme puta ste u skučenom prostoru, bombardovani radijacijom sa Sunca. I ako nešto krene naopako najviše što možete jeste da smireno i staloženo napišete o tome blog. Prvu pomoć dobili bi ste sledeće godine, najranije.

***

Mesec ili Mars? Zapravo, samo nek idu. Osvojiće svi oni jednog dana i jedno i drugo.