Kada i majstori omanu: Stenli Kjubrik i „Odiseja u svemiru“

Detalji: Kategorija: SF; Datum kreiranja: četvrtak, 13 maj 2021 03:40; Autor Milan Mijić

„2001: Odiseja u svemiru“ je jedan od najpopularnijih SF filmova, koji je za mnoge čak najbolji SF svih vremena. Napravljen je po knjizi majstora, Artura Klarka, i režiser je bio već tada a i posle dokazani majstor svog zanata, Stenli Kjubrik. Mnoge gledaoce je međutim zbunio kraj filma. Ne sama poslednja scena, ona je dovoljno jasna. Ne ni čuvena, za ono vreme prilično revolucionarna scena u kojoj se specijalnim efektima prikazuje transport astronauta Boumena, koja se vizuelno uklapala u psihodeličnost šezdesetih i u ondašnji duh vremena po kome dolazi neka nova, tehnološki savršenija budućnost. Gledaoce je najviše zbunila sekvenca između te dve, spora, i bez reči, u nekom stilizovanom francuskom zamku ili palati, ili kako se to otmeno kaže, šatou. O čemu se tu radi?

Stenli Kjubrik nas je ostavio 1999-te godine. Međutim 1980-te japanski režiser i producent Džuniči „Džimi“ Aoi (Junichi Yaoi) pravio je dokumentarni film koji nikada nije završen. Oko 2016-te, na mreži se pojavio insert iz tog filma u kome Aoi pita Kjubrika za objašnjenje svršetka „Odiseje u svemiru.“

Mreža je eksplodirala! Jer to je izgleda bio jedini slučaj da je Kjubrik rekao nešto na tu temu. Na Youtube može da se nađe i taj originalni video segment i nekoliko izvrsnih obrada tog materijala sa komentarima. Evo suštine Kjubrikovog objašnjenja. Da podsetimo, po dolasku do Jupitera, astronaut Boumen vidi Monolit u orbiti, i prilazi mu malim transporterom. Sledi čuvena, impresivna scena koja prikazuje transport kroz Monolit kao „kapiju zvezda“ koja vodi kroz nepojmljiv svet. Evo tog segmenta:

https://www.youtube.com/watch?v=1DNbkKBW0K8

Ta ideja je od tada korišćena mnogo puta, i specijalni efekti korišćeni u ovoj sceni nisu naročito impresivni u odnosu na ono što mogu sadašnji kompjuteri. Ali za ono vreme to je bila prilično revolucionarna tehnika. Kjubrik i njegova ekipa su navodno neke od tih efekata po prvi put stvorili, i što je najvažnije, sve je korišćeno u kontekstu. Međutim posle te dramatične sekvence, nastaje tišina, i vidimo astronauta Boumena kao gore, u stilizovanoj sobi neke barokne francuske palate. Šta se događa?!

Kjubrik je prvo rekao da je izbegavao da se upušta u verbalna objašnjenja jer ona obično zvuče šaškasto, dok je dramatizacija nešto što se oseti. A onda je objasnio: ideja je bila da je francuski šato nešto kao zoološki vrt koji su moćni vanzemaljci kreirali da bi tako proučavali Boumena! Scenografija izgleda kao gruba aproksimacija francuske barokne arhitekture, jer svemoćni vanzemaljci imaju tek grubu ideju o tome šta je prijatna ili lepa okolina za ljude, baš kao što i mi imamo samo grubu ideju šta predstavlja lepu i prirodnu sredinu za životinje u našim zoološkim vrtovima.

U toj sredini astronaut Boumen ne oseća tok vremena, i sav njegov budući život se odigrava kao u filmu, pred njegvim sopstvenim očima. Kada je eksperiment završen, kako je to mnogo puta opisano u starim mitovima, vanzemaljci vraćaju Boumena ka Zemlji, sada obdarenog istim moćima koje i oni imaju. Mi možemo samo da pogađamo šta će se desiti.

Aoi se zahvalio i prihvatio objašnjenje bez komentara, jer ono zaista objašnjava scenu. Međutim, uz svo poštovanje, odmah je jasno i da je majstor omašio! Nema nikakve logike zašto bi se astronaut s praga 21-og veka osećao prijatno u ambijentu 18-og veka, ili zašto bi baš ta sredina bila ona koju vanzemaljci poznaju ili koja ima nekog značaja za njih?

Ako su vanzemaljci hteli da proučavaju Boumena u sredini koja je normalna i prijatna za njega, logično bi bilo da su kreirali ambijent kao svemirski brod za Jupiter ili sam mali transporter, sredine u kojima su našli Boumena. Ili da je svemirski brod u kome je Boumen putovao ceo zarobljen i transportovan da služi kao „zoološki vrt“? Sa takvim izborom bilo bi daleko jasnije šta se događa u toj sekvenci, mada izazovi i dalje ostaju.

Možemo samo da špekulišemo da je Kjubrika zavela vizuelna opsesija šezdesetih sa grotesknim ambijentima i nelinearnim razvojem priče gde se gledalac pita šta se to događa. Nešto kao „Prošle godine u Marijenbadu“....

.... ali bilo je i mnogo drugih filmova te decenija u sličnom stilu, i vizuelno i po tempu radnje.

Dakle opet uz svo poštovanje, u filmskom žargonu šato scena „Odiseje“ scena nije uspela, jer nije efikasno prenela svoje značenje. Ukusi se razlikuju, ali zagonetka te sekvence posle ovog Kjubrikovog objašnjenja izgleda kao eksperiment studenta filmske škole.