12/6/2006.
Probajte da se setite koja je najluđa ideja za koju ste u skorije vreme čulu. Pošto verujem da kandidata ima podosta, hajde da vam olakšam posao i suzimo polje samo na astronomiju. Ako vam ništa ne padne na pamet, evo vam mog kandidata za danas.
Šta kažete na formirnje jednog veštačkog prstena oko Zemlje, sličnog Saturnovom, čija bi senka ublažila efekte globalnog zagrevanja naše planete? Prsten bi bio sačinjen od malih čestica veličine nekoliko milimetara ili vrlo malih svemirskih letilica! Gde ćeš luđe!!!
Biće tu i sporednih efekata. Jedan efikasan prsten, sačinjen od čestica koje će uspešno rasipati Sunčevu svetlost, omogućiće, naprimer, osvetljavaće noćno nebo makar onoliko jako koliko to radi pun Mesec, kažu stručnjaci. Takođe, mogao bi da posluži i kao zaštita od udara meteora koji bi mogli da predstavljaju pretnju za našu planetu.
Kakva ideja, takva je i cena. Čak i za agencije poput NASA–e, koje imaju budžet sa veliko "B", bio bi to krupan zalogaj: između 6 i 200 triliona dolara (\(200.000.000.000.000) za ideju sa česticama, a "skromnih" \)500 milijardi za ideju sa malim svemirskim letilicama.
Ideja je nedavno detaljnije opisana na sajtu svetskog žurnala "Acta Astronautica" i trebalo je da pokaže da se sa klimatskim promenama može boriti i novim tehnologijama.
Crtež prstena sastavljenog od čestica ili malih satelita koji će bacati senku na Zemljin ekvator. Da bi održali te elemente na njihovom mestu, moraće da se koriste moćni gravitacioni "pastiri", sateliti koji će voditi čestice slično kao što to čine mali sateliti u Saturnovom prstenu, recimo Prometheus ili Pandora.
Imitiranje vulkana
Svi naučnici se danas slažu da tokom eona Zemlja naizmenično prolazi kroz tople i hladne faze. Delikatna i uvek prisutna klackalica između solarnog zračenja, slojeva oblaka i efekta staklene bašte utiču na ciklične promene ledenih doba i toplih perioda poput današnjeg.
Čak i oni koji vole da se nazivaju ekspetrima priznaju da postoje ozbiljne pukotine u našem poimanju kako ti mehanizmi funkcionišu. Studije koje su objavljene u poslednjih par meseci obelodanile su da naučnici još uvek nisu u stanju da sa sigurnošću shvate jedno od nakritičnijih pitanja: koliki je odnos Sunčeve svetlosti koju naša planeta apsorbuje i one koji reflektuje nazad u vasionu[1].
Dijagram Mesečevog lifta: Teretne kapsule na solarni pogon (cargo capsules) prenose na gore materijal koristeći prugu (tramway) okačenu za čvrst kabl. Jedan kraj kabla je vezan za Mesečevo tlo negde na ekvatoru, dok drugi kraj, daleko u kosmosu, ima kontrateg (counterweight). Zbog Mesečeve rotacije, kontrateg drži kabl uvek zategnutim.
Većina naučnika se slaže da se tokom prethodnog stoleća naša klima značajno promenila i da će postati toplija tokom sledećih sto godina. Različite studije nam pokazuju da će se Zemlja u sledećih par stotina godina zagrejati za 0,5 do 11° C. Nivo svetskog mora će dramatično porasti[2] i potopiti mnoge primorske zemlje i gradove. Ipak, postoji jedna grupa stručnjaka koja je sigurna da temperaturni podaci koji podržavaju teoriju o zagrevanju planete nisu dovoljni, i da njihova projekcija, zasnovana na kompjuterskim modelima, može da nas odvede daleko od istine.
S druge strane, moguće je da je naša sudbina više u našim rukama nego što možemo i da pretpostavimo, smatraju oni.
"Redukcija insolacije za samo 1,6 procenata može da dovede do obuzdavanja rasta temperature za čitavih 1,73 K," izjavio je Jerome Pearson[3], direktor "Star Technology and Research, Inc." iz Sakramenta. "To može da se postigne različitim zemaljskim ili kosmičkim sistemima".
Naučnici nas podsećaju da nam je snagu rasipanja Sunčeve svetlosti pokazala sama priroda. Vuklanske erupcije, poput one kada je eksplodirao Pinatubo[4] 1991. godine, izbacile su u atmosferu aerosole koji su bili uzrok hlađenja planete za oko pola stepena. Neko naučnici pričaju i o česticama metala u dimu, koje su još više Sunčevih zraka vrate nazad u kosmos.
Po ovom novom hipotetičkom programu, reflektujuće čestice bi mogle da dođu iz Zemljinih rudnika, sa Meseca ili asteroida. One bi specijalnim kapsulama bile odnete u orbitu oko Zemljinog ekvatora. Kao alternativa, mogli bi da se na istu orbitu postave mnogobrojni mikro–sateliti opremljeni reflektujućim "kišobranima", sličnim onima koje koriste fotografi.
Prstem napravljen od takvih artefakata sličan Saturnovom stvorio bi senku na područjima oko ekvatora i time pružio najefikasniju zaštitu baš onih delova tla koji trpe najveće zagrevanje. Rane verzije ove ideje su prezentirane odavno, ali ozbiljnije se pominje tek nakon 2002. godine.
Ekscentrično ali obećava
Naučnici koji ne veruju u argumente da se globalno otopljavanje u značajnijoj meri uzima maha i da čovek svojim delanjem utiče na to, daju se lako zainteresovati za nove ideje vezane za rešavaje tog problema.
Slavni Benny Peiser, doktor socijalne antropologije sa liverpulskog Univerziteta John Moores, dugo godina prati klimatska istraživanja i medijsku pokrivenost tih događaja. On je u onoj maloj ali glasnoj grupi koja se suprotstavlja glavnim tokovima u borbi protiv globalnog otopljavanja.
"Ja ne mislim da umereno otopljavanje kome sada prisustvujemo predstavlja ikakvu ozbiljnu i dugoročnu pretnju za nas," izjavio je Peiser u intervjuu elektronskom časopisu "LiveScience". "Uostalom, siguran sam da je naše hiper–kompleksno društvo teorijski i tehnološki sposobno da se izbori sa svim značajnijim klimatskim promenama sa kojima bi se susreli u budućnosti."
Peiser je takođe primetio da će Protokol iz Kjota, dogovor koji ima za cilj da globalno reguliše efekte zelene bašte, koštati svetsku ekonomiju nekih $150 milijardi godišnje.
"Verujem da ova ideja, uprkos prividnoj ekscentričnosti, ipak privlačna," kaže Peiser. "Ona pokazuje izuzetnu ljudsku sposobnost da se suprodstvi, kao i mnogo puta u prošlosti, bilo kojem problemu".
"Bez obzira na cenu i da li će rešiti problem globalnog zagrevanja, siguran sam da će jedna takva infrastruktura u kosmosu biti postavljena pre ili kasnije, i predstavljati samo jednu od stepenica u našem nastojanju da se uputimo u buduće seobe u kosmosu," izjavio je Peiser.
[1] Početkom osamdesetih godina prošlog veka izmereno je da je Zemljina površina primala između 4 i 6 procenata one energije koju je dobijala 1960. godine. Iznenada, negde oko 1990. godine, to stanje se opet preokrenulo.
[2] Čak i kada bi industrijsko zagađenje i izduvni gasovi suda u svetu iznenada prestali, Zemljina temperatura bi se do kraja 2100. godine podigla za najmanje pola stepena, a nivo mora se podigao za 11 santimetra.
[3] Inženjer Pearson je još sedamdesetih godina izmislio genijalan svemirski "lift". Zato mu je NASA–in Institut za napredne koncepte (NIAC) poverio zadatak projektovanja sistema koji će spajati Mesečevu površinu i svemirske stanice smeštene u L1 Lagranžovoj tački, na nekih 58.000 km od površine u pravcu Zemlje. Sve to je deo NASA–ine inicijateve vezane za budući program Mars–Mesec.
Njegova iskustva su vezana za dugogodišnji rad na "Apollo" i šatl programima. Danas njegova kompanija radi neke projekte za Ministarstvo odbrane (!).
[4] Ovaj filipinski vulkan je tada posle 600 godina ponovo proradio. Izvacio je oko 20 miliona tona pepela i sumpornih gasova na visinu od preko 20 km. Posle nekoliko nedelja, čitava planeta je bila kontaminirana, a globalna temperatura umanjena za 0,5° C.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
