Posle intenzivnog i zgusnutog programa u Prijedoru koji je podrazumevao: zvaničan doček, odlazak u radio, držanje predavanja, demonstracije sa teleskopima, poseta biblioteci, razgovori sa publikom, itd. u povratku kući svratili smo u Banja Luku da predahnemo i napravimo rezime. Prijedor smo videli samo kroz stakla automobila, jer za više od toga nije bilo vremena. Zato je poseta Banja Luci trebalo da ima relaksirajući karakter – koliko je to moglo da bude u kratkom vremenu. 

Sam grad Banja Luka ima 135 hiljada ljudi (prema popisu iz 2013). Sa okolinom taj broj se penje na skoro 200 hiljada. Grad je osnovan ili se bar pominje 1494. godine, a zauzima 1.239 kvadratna kilometra. To je duga istorija i velik prostor, međutim mi smo imali svega jedan sat vremena da se sa ovim gradom upoznamo. Dan je bio lep kao da je preslikan sa razglednice, topao ali ne preterano, ljudi šetači bili su veseli, mladi kao bumbari u proleće razmileli se po trgovima i restoranima. 

Iz kola smo izašli negde u centru i odmah uleteli u problem.

Odmeravanje intelekta čoveka i aparata za naplatu parkinga. Niko nije hteo da popusti

Na kraju mašina je pobedila pa smo u pomoć pozvali policiju. Policija, kao što znate, sve zna pa nas je policajac poučio. Trebalo je pritisnuti drugo dugme. Zatim smo krenuli dalje.

Zatim smo laka koraka krenuli u potragu za restoranom. Prošli smo pored saborne crkve, zgrade predsednika RS, Akademije nauke i umetnosti, pored matičara, jedne svadbe koju je pratila pleh muzika, videli mladu i sve je bilo tako da je komotno mogao film da se snimi i odmah pušta na TV Pink. 

Zgrada predsednika RS, nekadašnja hipotekarna banka

RESTORAN

Restoran u koji smo seli bio je sasvim lep i prostran.

Međutim konobar na nas nije obraćao pažnju. Davali smo mu znake i signale, pozivali i prizivali, grla osušili, ali konobar bi nam samo klimnuo glavom i zatim odlazio dalje. I tako smo mi čekali i čekali. I čekali. Pa smo čekali…. A onda Miloš ustade i reče: „Ma idemo mi odavde u drugi restoran“. A baš tada kada smo krenuli i konobar bio odlučio da dođe, samo zakasnio je debelo. 

C, c, c, idu na crveno! Ja sam sačekao!

Tako mi pođosmo glavnom ulicom, ponovo smo videli one svatove – došli mlada i mladoženja da ovekoveče svoju sreću u centru Banja Luke, na sred ulice (posle će slike da pokazuju rođacima, a preko Fejsbuka prijateljima u Nemačkoj).

I u tom vidimo u pasažu zbilja divan restoran, uvučen u dvorište, sav koloritan, elegantan, prijatan, zove se Vienna, što je, držim, baš interesantno ime za restoran u sred Banja Luke.  

Tu smo pili kafe i koka kole, malo zazjavali okolo i baš nam je lepo bilo, ali čekao nas je još dug put i nismo imali vremena za muzeje i biblioteke pa smo krenuli.

Opet je bilo sve isto: granica, carina po dva puta, ljubazna dobrodošlica telefonske mreže i uvećan račun za telefon…

I sve je to evo već prošlo. Predstoji nam astronomski kamp na kome ćemo, nadamo se, videti naše prijatelje iz Prijedora.

JOŠ FOTOGRAFIJA