Nema lepšeg noćnog neba od januarskog, kada je ono vedro, crno kao ugalj, a po njemu svetluca milion kristalno jasnih i sjajnih zvezda. Dole, tlo proplanka na kome se nalazite, belo je od snega, a dah se pretvara u paru jer je hladno, ali tako da čoveku nije zima pa on i razdrljen korača po poljani. Grane su savijene pod debelim snegom, a iz odžaka se diže beli dim i samo ponekad iz njega iskoči i varnica jer se vatra razbesnela u peći. 

A na nebu raširio se Orion. U njegovom Pojasu trepere tri zvezde i dole, ka horizontu pokazuju na Sirius, najsjajniju zvezdu zemaljskog neba.

Ta zvezda oblikovala je istoriju čovečanstva. Ona je drevnim Egipćanima poslužila da izmere dužinu godine i da naprave dobar kalendar. Kasnije, mnogo kasnije astrofizičarima je poslužila da bolje rastumače zvezdane sisteme. Za nju je vezana i misterija, zbilja čudna i neobična. Narod Dogona iz države Mali od vajkada zna da je Sirijus dvojna zvezda, da pored velike postoji i manja. Ona je toliko mala da se ne vidi golim okom. Ipak Dogoni za nju znaju iz vremena pre teleskopa. Kako? To niko ne zna. 

Orionova maglina; Aleksandar Vukićević

A ispod pojasa Oriona nalazi se gigantski oblak prašine i gasa, pun vodonika, što je odličan materijal za pravljenje zvezda i planeta. Taj oblak, inače poznat pod imenom Maglina Orion, možete da vidite i golim okom – ako znate gde da ga tražite pošto je on, ovako iz daljine gledan, prilično sitan i vidi se samo kao neka omanja zvezda pa se zato lako izgubi u moru drugih zvezda. Ali sada taj oblak vidimo kako je on izgledao pre oko 1350 godina pošto je toliko svetlosnih godina daleko od nas. U vreme kada je njegova svetlost krenula ka nama na Balkan su dolazila neka Slovenska plemena koja će se tu konačno i nastaniti. Istovremeno Arapi su osvajali severnu Afriku i širili znanje starih Grka. 

Ali šta se krije u tom gigantskom oblaku? U njemu ima više stotina zvezda u različitim stadijumima razvoja. Neke najmlađe stare su jedva 300 hiljada godina što je baš malo, a ima i mnogo mlađih. Pored tih zvezda tu je i više protoplanetarnih diskova. Od njih će uskoro nastati planete. Ko zna, možda će odatle neko jednom šarati teleskopom svoje nebo i pitati se ima li ovde kod nas života.

Horsehead; Aleksandar Vukićević

A iznad Orionove magline, blizu zvezde Alitak u Pojasu nalazi se maglina neobičnog izgleda. Nazvana je Horsehead ili Konjska glava zato što i liči na glavu konja, a astronomi vole da daju neobična imena nebeskim objektima. Ona je tamna i vidimo je samo u kontrasvetlu jer se iza nje nalaze sjajne zvezde. I vidimo je samo na fotografijama koje su rezultat duge ekspozicije. Od nas je daleko preko 1300 svetlosnih godina. 

Kadgod se pomene maglina Konjska glava red je, pa gotovo i obaveza reći da ju je otkrila Viliamina Fleming, koja je, pre nego što je postala astronomkinja, bila služavka kod učenog profesora Edvarda Pikeringa direktora opservatorije Harvard. Viliamina je u svemu bila toliko pedantna i uopšte sposobna žena da ju je Pikering prebacio da radi u opservatoriji... Uglavnom, otkrila je 59 maglina, preko 300 promenljivih zvezda, osmislila sistem oznaka zvezda itd. Usput otkrila je i Konjsku glavu 1888.  

Plejade; Ljubinko Jovanović

Desno od Oriona videćete Plejade, rasejano zvezdano jato, nebeski dragulj neopisive lepote. Plejade se lepo vide golim okom, ali bolje je ako ih posmatrate kroz dvogled. Kažem, kroz dvogled, ne kroz teleskop, jer teleskop ima usko vidno polje pa ne vidite celo jato u njegovoj ukupnoj lepoti. Požurite sa Plejadama jer one lagano prelaze na dnevnu stranu naše planete.

Za jednu zimsku noć i ovoliko je dovoljno videti, pa čak i više od toga, jer ipak umor i niska temperatura izmore čoveka pa je prijatno vratiti se makar na pola sata u toplu prostoriju i srknuti čašu kuvanog vina. A onda opet napolje u dalju posmatračku avanturu.