Maglina Prsten u Liri, poznatija kao M57 je omiljena meta posmatrača, a naročito astrofotografa. Ona ne samo da je lepa, nego je i lako dostupna čak i skromnijim astronomskim instrumentom. Pa čak i dvogledom 10 x 50 moći ćete da je vidite jer je njena magnituda +8,8. Naravno, sa dvogledom ne treba puno da očekujete. Videćete malo svetliju mrlju na nebu i to je sve. Ali već sa refraktorom od oko 70 ili još bolje od 80 mm, što je oko tri inča i sa uvećanjem od 30 puta uočićete eliptični oblik Prstena. 

Ako M57 ipak posmatrate skromnim instrumentom koristite tehniku perifernog vida. Nemojete fokusirati pogled na posmatrani objekat, već ga usmeriti malo sa strane, ciljajte, dakle, pored Prstena i – bolje ćete ga videti. To je zato što tada slika objekta pada na osetljiviji deo meržnjače, tj. na veći broj receptora pa oni zajedno prenose no mozga više infomracije. Problem s takvim načinom posmatranja je, što vam primljena slika neće biti oštra, ali ipak ćete je videti.

Teleskop od 100 mm (ili 4 inča) sa povećanjem od 100 puta daje lepu sliku, vrednu pažnje. Idemo dalje: teleskop od 400 do 500 mm, tj. od 16 do 20 inča, pri dobrim osmatračkim uslovima omogućiće vam da vidite i centralnu zvezdu, dakle onu od koje je sve i počelo. 

Ovu maglinu je pronašao Šarl Mesije januara 1779. godine i u uvrstio je u svoj katalog pod rednim brojem 57. U početku su astronomi smatrali da se radi o oblaku zvezda koje tadašnji teleskopi nisu bili u stanju da razdvoje i prikažu ih u okularu pojedinačno. Danas znamo da se radi o posebnoj vrsti objekta, o planetarnoj maglini. To su magline koje se sastoje od jonizujućeg gasa koji se u prostor širi nakon što neka zvezda na kraju svoje evolucije otpusti spoljne slojeve. Ime im je nadenuo Heršel jer mu su one kroz njegov teleskop ličile na gasovite planete. One zapravo nemaju nikakve veze sa planetama. 

U središtu planetarne magline može se opaziti tačkica, ostatak nekada moćne zvezde.