Džinovski radio-teleskop Arecibo je naučni instrument kakvom nema parnjaka nigde na svetu. Za istraživače planeta, nema mu premca u otkrivanju prirode objekata u blizini Zemlje (NEO), a neizostavno je oruđe u našim nastojanjima da proučavamo i smanjimo rizike od potencijalno opasnih asteroida. Korišćen je za studiranje svega, od leda na Merkuru do jezera na Titanu. Ali njegovo održavanje je skupo, pa je agencija koja ga finansira, Državna naučna zadužbina (NSF), kojoj je ovogodišnji budžet smanjen, počela da razmišlja na koji bi način mogla da ga u sledećoj dekadi ugasi.
Jedan od pisaca tekstova u „Nacionalnoj geografiji“, Nadia Drake, proučila je vrlo podrobno status teleskopa Arecibo. Zato je početkom meseca objavila istoriju problema sa investicijama u tekstu „Neizvesna budućnost najvećeg teleskopa na Zemlji“ („Uncertain Future for Earth’s Biggest Telescope“). Poslednji stubac u toj istoriji izgleda ovako:
„23. maja, National Science Foundation, koja obezbeđuje najveći deo godišnjeg budžeta Areciba koji iznosi $12 miliona, objavila je nameru da pripremi izjavu o uticaju teleskopa na prirodnu okolinu, a vezano za budućnost postrojenja.
Ovo možda izgleda bezazleno – na kraju krajeva, nije li dobra ideja da se prouči okoliš u kome obitavaju naši naučni uređaji? Ipak, izjava je sve samo ne benigna. Procena uticaja na okolinu će biti samo krajnji i ključni korak NSF-a ako se odluči da povuče sredstva za opservatoriju i efikasno je isključi.“
Ako se to desi, to će biti strašno, jer će biti samo još jedan (u nizu) dokaza da je naše društvo krenulo potpuno pogrešnim kolosekom. Ako je Amerika spala na to da isključi takvu spravu da bi uštedela pare, onda meni nešto stvarno krupno promiče. Potencijalnim isključivanjem Areciba, gubici naučnika bi bili višestruki, uključujući radove na gravitacionim talasima, klimatskim promenama, i potencijalno opasnih asteroida. Jednako je značajan, kako piše Drejkova, značaj koji Arecibo ima na naučničke karijere portorikanskih studenata.
Teleskop pokriva tri područja: radio-astronomiju, atmosferska istraživanja i radarsku astronomiju.
Konstruisanje ovog teleskopa u Portoriku započeto je pod patronatom američkog fakulteta Cornel još šezdesetih godina i trajalo je sve do 2011. godine. Ovaj teleskop prečnika 305 metara i površine 73.000 m2[1] predstavlja najveći pojedinačni teleskop na svetu. Njegov džinovski tanjir smešten je zapravo u jednu krašku depresiju a čine ga 38.778 perforiranih aluminijumskih panela. Opservatorija ima 4 radarska prijemnika ogromne snage koja se meri teravatima.
Ova opservatorija ima puno zasluga u astronomiji. Aprila 1964. tim G. Pattengilla je otkrio da period rotacije Merkura nije kao što se ranije verovalo 88 dana već samo 59 dana. 1968. je otkriven milisekundni pulsar u maglini Raka, čime je prvi put potvrđeno postojanje neutronskih zvezdi. 1974. Hulse i Taylor su otkrili prvi binarni pulsar, što im je kasnije donelo Nobelovu nagradu. U avgustu 1989.direktno je snimljen prvi asteroid u istoriji: 4769 Castalia. Sledeće godine poljski astronom A. Wolsczczan je otkrio jedan pulsar koji će ga dovesti do otkrića prvih vansolarnih planeta.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
