pumpa-1

Pišući za ovaj sajt, ono što me stvarno neprestabo fascinira jeste to što sam otkrio neverovatan broj neverovatnih svemirskih projekata svih vrsta. Mudre glave imaju svi: i Japanci, i Francuzi, i Rusi, i Ukrajinci, i Brazilci, a da ne pominjem Amerikance ... Bez obzira koliko fantastični, otkrivam da se svakim od njih već godinama bave čitavi timovi najrazličitijih stručnjaka, pri čemu su već stučeni milioni dolara (jena, rubalja, juana, cefa, itd.). Najčešće, realizacija tih ideja je daleko, i daj bože da ikad nešto bude od toga. Nikad nisam pročitao kako izgleda odlučivanje neke nacionalne svemirske agencije (ili kako se već to tamo negde zove) o tome gde će i u šta da usmere svoje nikad dovoljne budžete. Mogu samo da zamislim kako izgledaju lobiranja raznih univerziteta, kompanija, senata, vojske i ko zna koga sve u Americi, kada treba da se odluči gde potrošiti tih nekoliko milijardi dolara u budžetu koje svake godine preteknu nakon već utvrđenih prioriteta.

Do sada sam pisao i o Kinezima, i o Japancima, pa čak i o Iranu, Indiji i Vijetnamu, ali nikad ozbiljnije o – Kanadi. Zanimljiva zemlja, jer ima poseban status od Amerikanaca a sigurno imaju dovoljno para i za svemir. Zar bi drugačije mogli da ozbiljno učestvuju u programu Međunarodne orbitne stanice da nisu financijski – a i stručno – potkovani?

Da ne ispadne da pričam napamet, danas ću da probam da kažem nešto o (još) jednom projektu, pokrenutom prošle godine, a za koji čisto sumnjam da će uskoro omirisati atmosferu sa gornje strane. Projekat se skraćeno zove SIS.

Elem, svi znaju da svaki satelit prelazi veću kilometražu od štedljive „Floride“.

Satelit približno košta 299.993.600 dolara više od „Floride“, ali za razliku od nje, kada ostane bez goriva ne može da se dokotrlja do benzinske pumpe. U stvari, sateliti su prilično beskorisni kada su njihovi rezervoari za gorivo suvi. Kada ostanu bez goriva, ova tehnološka čuda se po pravilu pretvaraju u $300 miliona vredno leteće svemirsko đubre[1].

Sateliti danas imaju iste probleme kakve su imali vlasnici automobila pre 100 godina. Zamislite da ste vi bili jedan od onih prvih 100 srećnika koji su kupili automobile. Zavalili ste se u svoje (drveno) sedište i krenuli na put sa punim rezervoarom goriva. Ali posle izvesnog vremena, i mnogo obiđenih rođaka na selu, počinje štucanje, kašljucanje, preskakanje – ostali ste bez čorbe. Možda bi vam se učinilo logičnim da pošto ima 100 automobila da „Jugopetrolovih“ (ili bar „Lukoilovih“) pumpi ima na svakih nekoliko kilometara? Nema šanse – morali bi ste da smislite svoj sopstveni plan za dopunu goriva.

Pa, sateliti se nalaze u istom sosu kao i ti prvi automobili. Tamo gore nema Auto-moto Saveza niti „Shellovih“ pumpi. Ali šta ako bi ih bilo? Kada jedan tipični satelit ostane bez goriva, njegova elektronska oprema obično je operativno funkcionalna ali zapravo beskorisna, jer satelit više nije u stanju da se svojim motorima vrati na korisnu orbitnu poziciju.

Ovakva situcacija svakako ide na ruku velikim proizvođačima satelita, kao što je „Boeing“, jer satelitski klijenti moraju da zamenjuju svoju opremu svakih 15 godina, kada njihovi sateliti počnu da klize sa korisnih orbita. Zamislite kako bi jadna „Zastava“ trljala rukice kada bi njihovi kupci morali da kupuju nova kola svaki put kada ostanu bez goriva!

Ali šta bi se desilo kada bi postojala benzinska pumpa za satelite u kosmosu?

pumpa-2 

Kanadski SIS će moći da u kosmos ponese do 2 tone goriva. Imaće i specijalni alat za otvaranje većine od oko 40 tipova rezervoara koji su trenutno u orbiti.

Očekuje se da bi SIS mogao da funkcioniče 2-4 godine i da za to vreme dopuni do 5 „Intelsatovih“ satelita, sipajući svakom do 200 kg goriva.

Zato je došlo do partnerstva između kanadske aerokosmičke korporacije „MacDonald, Dettwiler and Associates Ltd.“(MDA) i satelitskog provajdera „Intelsat S.A.[2]. Pre dva meseca, MDA i „Intelsat“, sa sedištem u Vašingtonu, objavili su da stupili u saradnju vrednu $280 miliona[3]. Prema izveštajima ode dve kompanije, MDA planira da u geosinhronu orbitu lansira „Svemirsku Infrastrukturnu Servisnu letilicu“ (SIS), koja će servisirati „Intelsatove“ satelite ali i ostale komercijalne i državne satelite kojima bude zatrebalo dodatno gorivo, re-pozicioniranje ili neko održavanje. Pored toga, MDA je odabrala „Intelsat“ kao svoj ekskluzivni kanal za pružanje orbitnih usluga za američku vladu.

Ovo pratnerstvo obuhvata lansiranje robotizovane servisne jedinice sposobne da bilo gde u orbiti pruži usluge dosipanja goriva za 10-15 satelita, potencijalno im duplirajući život, podižući njihove kapacitete i smanjujući troškove njihove eksploatacije. „Intelsat“ se obavezao da kupiti polovinu prve ture goriva (prvu tonu), koja treba da krene u kosmos do 2015. godine.

Generalna predsednica „Intelsata“, Kay Sears, izjavila je da uverena da će sada kada su „Intelsat“ i MDA objavili svoje planove, brojne američke vladine agencije da se zainteresuju za projekat SIS.

Verovatno od 2015, sateliti će, dakle, dobiti mogućnost da dopunjavaju gorivo u kosmosu. Baš kao prave benzinske pumpe, SIS će imati satelitske pandane „euro-dizelu“ i „D2“ (dvokomponentno i jednokomponentno gorivo, dva glavna goriva koje koriste sateliti). Nažalost, servis neće prihvatati kreditne kartice i neće biti prsatih studentkinja koje bi obrisale šoferšajbne. S druge strane, sreća je da SIS neće imati ono što umorni putnici zatiču u većini benzinskih pumpi duž auto-puteva ... prljave i zagušljive klozete i razbacane papire.

Meni ovo liči mal’tene na SF projekat, ali, kao što sam na početku rekao, bez obzira koliko fantastično zvučao, realizacija je na pragu. Da stvar bude gora po mene, otkrio sam da to nije tek neki puki zalutali vizionarski projekat, već da uveliko postoje planovi i za jednu letilicu slične namene, nazvanu „Vozilo za Produžavanje Misija“ (MEV), koju zajednički planiraju američke aeronautičke kompanije „U.S. Space“ i ATK, odn. njihova zajednička pola-pola kompanija „ViviSat“. Doduše, MEV ne bi nosio u svemir gorivo kao MDA, već bi sopstvenim motorima kontrolisao položaj ciljanog satelita. „VivaSat“ veruju da je njihov prilaz servisiranju postojećih satelita ne samo jednostavniji, već i jeftiniji, a plus toga će imati tehničku mogućnost da se zakače za veći broj (oko 90%) od približno 450 geostacionarnih satelita u orbiti (MDA SIS će moći da se zakači za 75%).

Ludnica! Ako ovo zaživi, baš me interesuje kolika će cena goriva da bude po litru? A i da li će se te svemirske cisterne i same dopunjavati gorivom od strane drugih cisterni. Kedva čekam da napišem nešto i o tome ...

pumpa-3
VivaSat MEV je konstruisan da pristane uz satelit u orbiti, zakači se, i posluži kao rezervni pogonski sistem. Time se planira znatno produženje životnog veka sve brojnijih satelita oko Zemlje, ali i deorbitiranje ili premeštanje na drugačiju orbitu.

 


[1] Svi takvi sateliti tada odlaze u tzv. „grobarsku orbitu“, visoku najmanje 300 km, značajno višu od sinhrone orbite.

[2] Imaju flotu od 52 satelita.

[3] MDA se obavezala da će u sledeće 4 godine investirati dodatnih $50 miliona godišnje u projekat.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Dodaj komentar