Amerikanci su se prvi put meko spustili na neko nebesko telo 2. juna 1966. godine. Radilo se o letilici „Surveyor 1“ a nebesko telo je bio naš Mesec. Bilo je to samo 4 meseca nakon što se čovek uopšte negde spustio a da to nije negde na našoj planeti. Prvi su bili Sovjeti i njihova „Луна 9“.
Američki „Surveyor 1“, koji je napravila komapnija Hughes Aircraft, bio je težak 294,3 kg, i uspešno je radio do 14. jula 1966. godine, poslavši na Zemlju preko 11.000 fotografija. Evo kako je izgledao (levo); desno je njegov rođak, „Surveyor 3“, koga su 1969. posetili astronauti sa „Apolla 12“ – nema velike razlike:
Danas, čitavih 45 godina kasnije, NASA pokušava ponovo, ne bi li naprava sličan podvig. Prošlog meseca, njeni inženjeri su u Maršalovom svemirskom centru u Hantsvilu uspešno testirali novi robotizovni lender. koliko ja vidim, nema velike razlike, bar u spoljnom dizajnu.
Prototip novog lendera je bio montiran na prepravljene skejtbordove i prilagođeni sistem šina kao jeftino rešenje za kontrolu kretanja tokom finalnog testiranja ugrađenih senzora, brodskog kompjutera i trastera. Funkcionalni test je bio fokusiran na to da obezbedi da sve sistemske komponente besprekorno određuju, komuniciraju i komanduju kretanjem lendera.
Prototip će sledeće nedelje biti transportovan u vojni Probni centar Redstone u Hantsvilu, gde će započeti testiranja strapdown sistema[1], koji bi do kraja godine trebalo da dovedu do prvih pravih probnih letova.
Prototip lendera će pomoći Nasi da razvije novu generaciju malih, pametnih, svestranih lendera za bezvazdušna nebeska tela, kao što su Mesec ili asteroidi. Lender se zasniva na najsavremenijoj tehnoogiji, koja će omogućavati precizno ateriranje na visokorizične, ali i visokoprioritetne lokacije, što će omogućiti Nasi da postigne naučne i istraživačke ciljeve i na prethodno neistraženim lokacijama.
Razvoj lendera je kooperativni poduhvat predvođen centrima kao što su „Robotic Lunar Lander Development Project“ u Marshallovom Centru, „Johns Hopkins Applied Physics Laboratory“ iz Merilenda, i „Von Braun Center for Science and Innovation“, koji uključuje „Science Applications International Corporation, Dynetics Corp.“, „Teledyne Brown Engineering Inc.“, „Millennium Engineering and Integration Company“, svi iz Hantsvila u Alabami.
Prototip robotizovanog lendera, postavljen na skejtbordove u Nasinom Marshallovom svemirskom centru.
Warm Gas Test Article (WGTA) – platforma za razvoj i testiranje algoritama, senzora, avionike, softvera, stajnog trapa, i integrisanih sistemskih elemenata koji će omogućiti autonomno sletanje na bezvazdušna tela, gde aerokočenje i padobrani nisu opcija.
Cold Gas Test Article (CGTA) – Ovo je model koji je prethodio gornjoj platformi, koji je služio za razvoj algoritama i testiranje, kratke letove (do 10 sec.) i autonomnog kontrolisanog sletanja sa visine od 30 m. Model je imao 12 trastera na hladan gas.
[1] Elektronski sistem inercione navigacije, sa senzorima koji su jednostavno prikačeni za letilicu. Zbog manjih troškova, eliminisani su žiroskopi i pokretni delovi. Senzori 2000 puta u sekundi precizno mere ugaonu brzinu, orijentaciju i položaj. „Apolovi“ lunarni moduli su koristili ovaj sistem, a danas ga imaju svi avioni, projektili itd.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
